Човеку се урачунавају како добра и зла дела, тако и мисли и жеље заједно са њиховим последицама. При том урачунавању ово су опћа и главна правила:

   1. Свако добро добро дело уписује се човеку већма у заслугу, што је при вршењу истога било више муке и препрека, што је била боља намера, с којом је учињено.

   2. Добра дела урачунавају се човеку у заслугу, ма се и не опажало оно добро, које у њима лежи. Јер Бог по својој мудрости понекад скрива од људи оне успехе, који се из њихових дела рађају. Стога ко се постојано и од срца труди, да извршује Божији закон, макар се спољашње и не опазио видљиви успех његова рада: "Сваки ће примити своју награду по својему труду" (1. Кор. 3,8.).

   Исто тако урачунавају се човеку и све добре последице од добрих дела, ако је он те последице предвиђао и желио.

   3. Зла дела уписују се човеку тим већма у грех, што је он дуже смишљао и довијао се, како ће их учинити; што је боље позанавао морални закон; што је имао рђавију намеру; што су га грешније побуде при томе руководиле; што се више старао да уклони и савлада препреке, које су му сметале, да зла дела изврши; што је више смелости злоће и неваљалства при вршењу дела показао, и што је више грехоте починио с обзиром на место где је дело учињено и лице, против кога је дело предузето. На пример: у смрти праведника И. Христа сагрешили су сви, који су ма у чему тој смрти припомогли. - Но са свим друкчија је тежина греха јудејских старешина  од греха Пилатова и греха војника, који су над њим пресуду извршили. Јудејске старешине су радили слободно и с нарочитом вољом; Пилат по свом званичном положају уступа њиховој претњи и жестини, а војници извршују само оно, што су по свом позиву и положају дужни чинити. - У старешина јудејских ради слободна воља без икакова ограничења; у Пилата је слободна воља ограничена страхом од побуне и пријаве императору; а у војника слободна воља сасвим ишчезава, јер они врше само оно, што им се заповеда.  

   Према томе може се разумети оно, што се у Еванђелију каже за јудејски народ, да ће га Ниневљани осудити и да ће бити лакше Содоми и Гомори у дан судњи, него ономе месту, које не прими апостолске проповеди; те да ће хришћани бити већма одговорни за своје грехе, него незнабошци, који нису примили божанске благодати и не знају закона. (Мат. 12.41; 2 Петр. 1.3. итд.).

   Последице које потичу из злих дела, такођер се човеку урачунавају у грех, јер он одговара за свако оно зло, које је при вршењу злога дела желио и очекивао, и које је безусловно морало из такова дела потећи, па ма га он и не желио. Н. пр. рђаве последице неупутнога васпитања деце уписују се у грех родитељима, па ма их они и не желили. Тако је јудејском првосвештенику Илију уписано у грех рђаво васпитање његове деце; а цару израиљском Јеровоаму, који је гонио свој народ, да се клања идолима, урачунате су у грех рђаве последице тога (3. Цар. 12.30.).

   Зле последице некога греха тим већма се у грех уписују, што је веће зло, које је учињено једном човеку, или њима више, и што рђаве последице дуже трају.

   Н. пр. последице греха једнога јеретика или развратника трају дотле, докле и њихове грешне мисли и списи, којима у срцима људи помућују и трују чисту веру и морал.

"Православна моралка", Сава Теодоровић, Нови Сад 1899, Фототипско издање Св. арх. синода СПЦ, Београд, 1991.

У тексту задржан оригинални правопис.

За „Борбу за веру“ приредио: В.Ј.