Хришћанска вера учи: да сваки човек има слобону вољу; но при том наглашује, да се та слободна воља сада налази у ненормалном стању,  - да је доста немоћна. - Повреда људске природе особито се огледа у немоћи слободне воље. Ово осећање најбоље се показује, кад се ми сами са собом бавимо, те видимо, да смо често сами са собом незадовољни, па нам то незадовољство по некад служи као разлог, да се желимо сами пред собом оправдати, а често и пред другима.

Ову истину потврђује и св. апостол Павле овим речима: "Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, то чиним...Јер имам радост у закону Божијему, по унутрашњему човеку, али видим други закон у удима својима, који се противи закону ума мојега, и заробљава ме законом греховним, који је у удима мојима." (Рим. 7.19, 22, 23.). У тим речима исказује се ова мисао: има у човеку жеља, да чини добро и свест, да је дужан чинити добро; али услед духовне слабости не може да увек чини добро. Ова немоћ човекове воље по учењу хришћанске вере настала је услед греха, по речима. св. апостола Павла: "Сваки, који чини грех, роб је греху." (Јов. 8. 34.) т. ј. као што роб не сме имати своје воље према господару, тако и роб греха нема слободне воље према добру. Да би се дакле човекова воља оснажила и окрепила у љубави према добру, он треба да моли помоћ Божију, коју ће добити вером, љубављу и надеждом у И. Христа јер Св. Писмо каже: "Ако вас дакле Син избави, заиста ће те бити слободни" (Јов. 8,36.) јер слобода је онде, где је Дух Господњи: "А где је Дух Господњи, онде је слобода." (2. Кор. 3, 17.) Човек се дакле у моралном животу не може ослонити само на своју моћ; но с друге стране не треба да клоне, ако му морално усавршавање не иде онако правилно и брзо, као што би он желио. Он треба од своје стране да издржи борбу, која му је неизбежна на путу моралнога усавршавања; но у тој борби треба да га укрепи уверење, да је његов морални напредак предмет и Божијег старања и помоћи и да му у томе нужна помоћ Божије благодати. Но пошто је човек разумно-слободно биће, он треба деловање Божије благодати да усвоји својом искреном вером и добрим делима.

"Православна моралка", Сава Теодоровић, Нови Сад 1899, Фототипско издање Св. арх. синода СПЦ, Београд, 1991.

У тексту задржан оригинални правопис.

За "Борбу за веру" приредио: В.Ј.