|
 „Зови само зови,
сви ће соколови за те живот дати, Цркво наша, наша мати!“ Томислав Животић Драга браћо и сестре, поштовани посетиоци, Сајт „Борба за веру“ и читав српски покрет борбе за веру завијени су у црно. Ових дана изгубили смо своје најрођеније. Оне због којих више тугујемо и плачемо, него када су нам умирали телесни очеви и мајке. У размаку од свега пет дана, из земаљске у Небеску Србију преселила су се два светосавска светилника – брат Томислав Животић и његова супруга Милада. За њихова имена многи никада нису чули, иако је реч о два стуба наше Цркве. Али, смерност, кротост и непознатост и јесу одлика људи светог живота.
Ко су они? Зашто је њихово упокојење трагедија за нас лично и сво српско Православље? Реч је о последњој српској породици потеклој из богомољачког покрета Светог Владике Николаја. У њима двома било је сажето све оно што је у Србаља свето и честито и Миломе Богу приступачно. Својом оданошћу Православљу, својим богоугодним животима, делатном вером, узајамном љубављу, те љубављу и молитвом за сав род наш, чинили су за нашу веру више но томови и томови сирових теолошких списа. Обоје рођени у домаћинским и честитим српским - богомољачким породицама. Брат Томислав 1937. година, а сестра Милада 1938. Отац брата Томислава био је један од најактивнијих прегаоца у богомољачком покрету, у коме је вршио више истакнутих функција. Замонашио се 1960. године, а упокојио 1986. године као игуман манастира Покајница код Велике Плане. Породица Животић дала је нашој Цркви неколико посленика на Њиви Господњој – свештеника и монаха. Задојени Православљем на његовом извору, у својим побожним породицама и богомољачком покрету, своје душе хранили су и појили са извора воде живе у Ћелијама, слушајући проповеди Преподобног Оца нашега Јустина Поповића. Као млади брачни пар, са сином и две кћери, одлазе на привремени рад у Немачку. У Дортмунду, где су имали своју кројачку радњу, били су живи сведоци наше вере. Дубоко поштовани од стране Срба, али и Немаца не само због квалитета свог рада, већ и због свог поштовања Православља. Ни на једно црвено слово они нису радили. Седели су у радњи, примали муштерије, али радња није радила. А богослужење ни једно нису пропустили, иако су до првог храма морали путовати по сто километара у једном правцу. Њихов дом у Немачкој био је уточиште и прибежиште свим православним Србима који се у том крају у невољи нашли. У свом дому угошћавали су тадашње јеромонахе, потоње епископе Амфилохија, Артемија, Атанасија, Иринеја Буловића..., са којима су бивали и на богомољачким скуповима по Србији, и у Ћелијама код оца Јустина. „Са њима смо дане и ноћи у капели, канцеларији и подруму проводили у разговорима. Подучавали су нас вери правој, исправљали, многе савете давали о томе какав православни хришћанин треба да буде. Ми смо све њихове поуке упијали у себе и са њима болеснике у болницама посећивали”, говорио нам је брат Томислав пре петнаестак година, дубоко потрешен новотаријама, неслогом, расколом и кривоверјем које је у Србији затекао када су се он и супруга вратили у Србију после одласка у пензију. „Сећам се опроштајног говора јеромонаха Амфилохија на сахрани аве Јустина (лично сам био присутан). Сећам се говора јеромонаха Атанасија на сахрани брата Драгослава Живановића из Крњева; сећам се проповеди јеромонаха Иринеја (сада еп. Бачки); Сећам се и великог поучавања јеромонаха Артемија… Све њихове речи слагасмо у наша срца. Чудом се чудим шта се догодило са тројицом ђака великог аве Јустина, који некада сијаху као четири светила која осветљаваху Цркву српску“, Брат Томислав је душом страдао због пада у јерес и новотарије Амфилохија, Атанасија и Иринеја... Томислав и Милада Животић, у манастиру Ћелије 9. јуна 2019. Вративши се у Србију из Немачке, брат Томислав и сестра Милада приступили су већ увелико распламсалом покрету борбе за веру. У то време било је опасно, због црквених санкција које су могле уследити, огласити се јавно и устати против епископа новотараца и новотарија. Но, брат Томислав нам је рекао: „Хоћу да се јавно обратим овима што нам веру кваре и Цркву руше. Тражим да ме потпишете пуним именом и презименом“. И поручио им је, између осталог, следеће: „Драги наши епископи и свештеници новотарци! Ми вам пружамо нашу руку. Хајде да сви клекнемо пред Господом Христом и затражимо опроштај због вашега пада. Ако нашу руку не прихватате, чију прихватате? Ако хоћете папину руку, онда изађите пред верни народ па нам реците да смо све ове године били у заблуди. Да смо све до вас учени лажно; да су Свети Оци били у заблуди (Боже, опрости!). Изађите већ једном пред верни народ, па нам реците јасно шта хоћете, и зашто сва ова безакоња чините. Зашто скрнавите богослужење, Свете догмате, Свете каноне; зашто избацисте православну догматику оца Јустина са Богословског факултета, а уведости јеретичку Зизјуласову?! Још није касно да се покајете, и да се вратите на прави пут Господњи, па да се сви скупа радујемо... Епископи наши, ишли сте често код аве Јустина по савете. Оно што је он вама на ухо говорио, ви сте нама громогласно проповедали; како треба веру чувати и од католика што даље бежати. Зато ја овим путем упућујем питање оној тројици авиних ученика, који изневерише свога учитеља и као светила се погасише: Зашто сте нас у оно време лагали? Зашто сте нам неистине говорили, а ми смо вам веровали као мала деца што верују у свему својим родитељима. Где сте то сада пронашли истину за коју некада нисте знали? Укажите нам сада, да не останемо у незнању. Јер се мени време сусрета са Господом приближило. Зар да умрем у заблуди? Зашто сте обмањивали аву Јустина, а он је због вас и због свих нас био заточен у оном удубљењу званом манастир Ћелије? Зашто сте престали да волите великог Aву? Не одговарајте ми да га волите. „Ко ме воли, реч моју држаће“, рекао је Господ Исус Христос. Ви не држите реч Aвину. Због младих који ће ово читати хоћу рећи да су речи Aвине изговорене у проповедима биле благе и умиљате, али врло оштре када је грех требало из човека искоренити. Многе је од нас ава Јустин упутио на прави пут, али је и он сам остао на бранику вере и нације. Зашто га у примеру не следисте?
Сви ви, митрополити, епископи, свештеници, ђакони, ипођакони - који стојите чврсто у вери, устаните против неверја! Са злом нема компромиса! Кренимо у чишћење кукоља, а ми ћемо бити раме уз раме са вама! Пружимо још једном руку посрнулој браћи. Ако је не прихвате, нека напусте наше цркве и нака оду својим широким путем на коме је тепих прострт. То није наш пут; наш пут је трновит и веома узан.“ Тако је, између осталог, говорио брат Томислав Животић из Великог Градишта. На петнаестак дана пре упокојења, брат Томислав и сестра Милада су престали да скупа излазе у сваковечерње шетње. Великоградиштанци више нису виђали стари брачни пар који шета градом држећи се за руке. Млади више нису имали живи пример нераскидиве и вечне љубави испред себе. Њу је издавало срце, на коме је имала операцију пре три године. Ходала је већ уз помоћ штака. Брат Томислав је изашао то вече до продавнице. И није се враћао. Сестра Милада је излазила на терасу у више наврата и дозивала га. Није га било. Наједном, одазвао се. Питала га је: „Где си, Томиславе, да ниси случајно пао?“ – „Јесам“, - довикунуо јој је брат Томислав. У својој башти је доживео мождани удар. После пар дана пребачен је у пожаревачку болницу. У прошли четвртак, 26. новембра, на празник једног од стубова Цркве, Светог Јована Златоустог, сестра Милада се упокојила. По извештају из болнице, он се упокојио данас, 1. децембра, на Светог Мученика Платона, Романа и Варула Отрока. Његове ћерке су данас кренуле у пожаревачку болницу да га отуд пребаце на лечење у Немачку, али су том приликом обавештене да им се отац упокојио (и то пре дан и по, а да болница о томе није обавестила породицу преминулог). Томислав Животић је отишао из земаљске у Небеску Србију не знајући да се његова животна сапутница, коју му је Господ даровао пре више од шест деценија – упокојила. А на два дана пре свог упокојења, сестра Милада је рекла својим кћерима: "Томислав и ја смо се договорили да се упокојимо заједно, држећи се за руке". Отишли су, у размаку од пет дана, да се у Царству Христовом састану и заувек тамо скупа остану. Својевремено нам је испричао следећу анегдоту: „Крећемо Милада и ја за Немачку, па успут свратимо у манастир Покајницу код мог оца, тамошњег игумана, по благослов. И по уобичајеној пракси свих православних, када од духовних лица узимају благослов, ја му кажем: 'Оче, моли се Богу за нас.' А он ми одговори: 'Ма, молим се Богу ја за вас, али мрдните и ви мало'.“
Оче Герасиме, твој син и снаха су те послушали. Јер, не само да су „мрднули мало“, већ су даноноћно умножавали таланте од Бога им дате и товаре блага духовнога – којим се Небо купује - стекли. Дочекаћеш их поносан и радостан пред житељима Небеске Србије. Јер, имали су се рашта и родити. И њихова породица - којој овим путем изражавамо најдубље саучешће - може бити поносна што их је имала. Нека им је вечан спомен и Бог да им душу прости! |
