|
 РЕЛИГИЈА И ПОЛИТИКА У СРБИЈИ – ПОЛИТИЧКА УЛОГА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ – ДЕПЕША АМЕРИЧКОГ АМБАСАДОРА
Изворни докуменат на енглеском: https://wikileaks.org/ Датум: 26. децембар 2006, 06:55 (уторак) Изворна класификација: Поверљиво Текућа класификација: Поверљиво
Из: Србија Београд Коме: Државни секретар (и друге наведе адресе – прим. прев.) „(C) Сажетак: Од завршетка Милошевићеве ере, Српска Православна Црква (СПЦ) игра важну политичку улогу, сарађујући у растућој мери са конзервативним националистима у настојању да у спрези са њима промовише обострано корисну агенду. Та агенда подстиче конзервативне вредности у дому и у школи, супротставља се сарадњи са Хашким трибуналом и подржава тврдокорни став по питању Косова. Вероватно је да ће став Цркве и у ближој будућности остати тврдокоран све док се одређује статус Косова, међутим умерени гласови могли би да преузму вођство у Цркви у случају да реформисти заузму водеће позиције у следећој коалиционој влади, после скупштинских избора 21. јануара. Крај сажетка.“ ----------------------- Кратка историја ------------------------ „ 2. (SBU) СПЦ се развила из традиције источног хришћанства, следећи Константинопољ уместо Рима после Великог раскола. Под отоманском влашћу, Црква се поистоветила са српским отпором, што ју је повезало са српским националним идентитетом и српском монархијом која је настала после тога. У Титовој Југославији, атеистичка држава је била противник свих врста религије, што је улогу СПЦ у друштву увелико ограничило. Када је комунизам пао и упоредо са оживљавањем националистичких покрета 1980-их и 90-их година, Црква је доживела благ успон и повећање своје моћи. „3. (SBU) СПЦ је одиграла контроверзну улогу у југословенским ратовима, покадкад шаљући неодређене поруке. С једне стране, Црква је апеловала за мир и помирење, али је такође заузела и низ званичних ставова где се залагала да Србија задржи освојене територије, нарочито у Босни и Херцеговини, а поједини епископи су отишли чак толико далеко да су држали верске обреде, пре важних битака благосиљајући војнике (као што је неславно приказано у видео снимку Шкорпиона из Сребренице). У оквиру покрета од 5. октобра који је збацио председника Милошевића, Црква је кренула ка успостављању ближих веза са српском владом, и у томе је пронашла вољног савезника у премијеру Коштуници, па је покренула кампању десекуларизације (оспоравања секуларног карактера државе и њених установа – прим. прев.).“ ------------------------------- Струје унутар Цркве ------------------------------- „4. (SBU) Припадник Цркве и њен критичар Мирко Ђорђевић је службеницима амбасаде (Emboffs – прим. прев.) приказао поделе унутар СПЦ као нешто што иде по истом проратном и антиратном шаблону који је настао 1990-их година, док тренутни патријарх Павле одржава равнотежу међу њима. Међутим, додаје он, нема јасно дефинисаних тврдокорних и умерених лидера; уместо тога, постоји спектар гледишта која се могу разликовати у зависности на питање на које се односе. „Посматрачи су приметили да је утицај тврдокорнијих епископа у успону на рачун умеренијих, а то је очигледно по склањању из центра црквене моћи, под видом унапређења, проминентног умерењака Иринеја Добријевића (недавно постављеног за епископа у Аустралији и Новом Зеланду), као и по успону отворено конзервативних босанских црквених великодостојника на последњем епископском сабору. Неки посматрачи су такође истакли и да је приспеће избеглица у Србију додатно оснажило тврдокорну струју, пошто су те (избегличке – прим. прев.) групе углавном конзервативније.“ Коментар преводиоца: Приказ стања који амбасадор Полт доставља својим предпостављенима у Стејт департману је, већ на први поглед, недопустиво површан и дилетантски. Он је на ђачком нивоу и углавном се састоји из небулоза и медијских флоскула, на уштрб поуздане информације и компетентне анализе. Немамо увид у депеше које је британска амбасада у истом периоду слала Форин офису (то ћемо можда сазнати за око десет година), али готово је сигурно да су морали бити неупоредиво озбиљнији. Подразумева се да су у односу на Србију политика и циљеви обе стране силе били подударни, али читајући овакве тривијалности преостаје мало сумње да амбасадор Полт, бар са становишта америчких пореских обвезника, није поштено зарађивао своју плату у Београду. При том, занимљив је и извор на који се амбасадор ослања за извођење неких од својих закључака. То је Мирко Ђорђевић, извикани „социолог религије“ и „верски аналитичар“ без икакве стручне спреме и особа на маргинама православља и црквеног живота уопште. Истовремено, у Полтовом извештају нема индиција да су он или службеници амбасаде разговарали са иким стручнијим у вези са важним питањима којима се амбасадор у својој депеши бави. То је значајан пропуст који британски колега себи сигурно не би дозволио, без обзира на то што се његове коначне политичке процене вероватно не би битно разликовале од Полтових. Најзад, и овде се појављује наш стари знанац, „проминентни“ Иринеј Добријевић, као стегоноша „умерених елемената“ у СПЦ, који очигледно није успео да одржи обећање дато Полту у претходној депеши (од 2. јуна 2006) да се неће мицати из Београда до „конструктивног“ решења Косовског питања. Специјалан однос између Добријевића и амбасадора да се наслутити по Полтовом жалу за Добријевићевим одласком из Србије и приписивању тог за америчке обавештајце несумњиво нежељеног догађаја склањању њиховог агента у склопу унутарцрквених интрига. ------------------------------------------------------------- Односи СПЦ са политичким руководством -------------------------------------------------------------- Коментар преводиоца: У овом одељку амбасадор Полт пише о везама између СПЦ и појединих политичких личности и странака у Србији. У наративу се помиње и тадашња министарка образовања, кадар ДСС Љиљана Чолић, „која се у својим одлукама често позивала на Цркву и која је за за светога Саву изјавила да представља ‘идеал српског образовног система’“. У контексту амбасадорове „тврдокорно – умерено“ оптике, јасно произилази да му овакво идеализовање светога Саве, за разлику од „прогресивнијих“ педагога, није по вољи. На крају, понављајући почетничку грешку са Мирком Ђорђевићем, Полт наводи мишљење „др. Милана Вукомановића, професора религије и социологије на Београдском универзитету“: „[По Вукомановићу] СПЦ је толико повезана са ДСС-ом да ће се њен статус побољшавати или опадати у зависности од успеха ДСС-а на биралиштима. СПЦ је одиграла главну улогу у пружању подршке Коштуници да прогура свој устав, и тако што је патријарх Павле добио велики медијски публицитет када је био пренешен из болесничког кревета на биралиште да гласа ‘за’ на уставном референдуму.“ Коментар преводиоца: На примеру Вукомановића опет видимо крупан и дилетантски промашај у избору информатора и сабеседника, особе којој је почетком деведесетих било омогућено да докторира и предаје у САД, где је несумњиво остварио и одређене контакте. Вукомановић је засигурно врло добро знао шта амбасадор од њега жели да чује, тако да је и овом приликом, као и са Ђорђевићем, Полт био ускраћен за објективну информацију и солидну анализу. У депеши ни овога пута нема назнака да се Полт потрудио да понешто сазна и из другог извора. -------------------------- Десекуларизација -------------------------- Коментар преводиоца: Израз „десекуларизација“ у депеши се користи са негативном интонацијом и односи се на тежње, које амбасадор приписује СПЦ, да поништи тековине грађанске, лаичке државе. Простим језиком, амбасадору – а може се предпоставити и његовим надређенима у Вашингтону – смета свака активност Српске православне цркве усмерена на промовисање и снажење хришћанских вредности у српском друштву. Амбасадор Полт у свом извештају Стејт департману наводи да „по тврдњама критичара, СПЦ се све више труди да се и званично угради у српску државу.“ У депеши се негативно оцењује наводно настојање СПЦ да буде призната за државну веру и замера се Министарству вера што фаворизује СПЦ, цитирајући са одобравањем став Хелсиншког комитета за људска права (Соња Бисерко – прим. прев.) да то министарство „делује скоро као државни сервис Српске православне цркве.“ ------------------------------------ Косовска политика СПЦ ------------------------------------- Коментар преводиоца: У овом одељку Полтове депеше долазимо до једног од кључних питања за које експоненти америчке политике показују живо интересовање. У уводу у тему, Полт пише да је по овом питању СПЦ заузела неке од својих најтврђих ставова. „Међутим,“ Полт наставља, „постоје струје у Цркви које се залажу за практичнија решења у овој ситуацији. Водећа фигура међу умерењацима је епископ Теодосије (каквог ли изненађења! – прим. прев.) који је истакао ... да СПЦ може да опстане на Косову без обзира на исход. Посматрачи кажу да би највероватнији исход у независном Косову био да СПЦ стекне неку врсту статуса сличног оном који тренутно ужива у Хрватској ... Све до сада, међутим, сарадња између владе и тврдокорних припадника СПЦ је Цркву спречавала да конструктивно сарађује са Ахтисаријем на овом плану, тако да ни свештенство ни паства немају јасну слику о томе какве мере заштите за Цркву су у разматрању.“ ------------------------------------------------------------ Политика СПЦ према Хашком трибуналу ------------------------------------------------------------ „Кажу нам да у кулоарима има епископа који заступају оба гледишта у расправи о томе да ли би требало оптуженог ратног злочинца Ратка Младића предати Хашком трибуналу. Дамњан Крњевић-Мишковић, саветник председника Тадића за верске послове, рекао нам је приватно да већина водећих личности у СПЦ одобрава да Младић буде предат Хагу, било из морално-религиозних или из реалполитичких разлога, да би Србија могла да напредује. Ипак, званично СПЦ се држи става да је Трибунал острашћен против Срба и да су српски злочини једини предмет интересовања суда. Никада није било званичног извињења за улогу Цркве у неким од злочина који су били извршени током недавних ратова на Балкану, упркос документима који потврђују њено учешће.“ ---------------------------------------------------------------------- Став СПЦ према евроатлантским интеграцијама ----------------------------------------------------------------------- „По посматрачима који се баве Црквом, СПЦ је начелно против онога што она доживљава као превише секуларну Западну културу, и често је излазила са ставом да би интеграција угрозила српски идентитет ... СПЦ у НАТО савезу види подједнаку претњу и по том питању заузима нескривено антиамерички став, идући тако далеко да је покренула процес канонизације трогодишње жртве НАТО бомбардовања 1999. године, да би јавност потсетила на тај догађај.“ ------------------------------------------------------------- Однос према другим верским заједницама -------------------------------------------------------------- „По др. Вукомановићу, данашња СПЦ је једна група старијих људи који су погружени у себе и који се, уз подршку актуелне владе, држе прошлости, одбацујући идеју екуменизма коју подржавају млађи свештеници који су били изложени Западу. Уместо да сарађује са цивилним друштвом на повећавању узајамног разумевања између разних етничких и верских заједница и на изградњи позитивног новог друштва, СПЦ заузима назадњачки став, усредсређен на повећавање своје политичке моћи и исправљање историјских кривих Дина ( righting historical wrongs – прим. прев.). Црква је одбила Папину посету Србији руковођена суревњивостима из два светска рата (нарочито због подршке Римокатоличке цркве нацистичкој окупацији) и намером покојног папе Јована Павла Другог да православне цркве увуче у загрљај екуменизма. Жеља коју је изразио нови Папа да посети Србију наилази на стални отпор. Поред тога, СПЦ је одбацила оснивање и признање других православних цркава (Македонске и Црногорске) у Србији.“ -------------------------------- Изгледи за будућност --------------------------------- „Све док конзервативни националисти буду на челу владе, тврдокорни елементи у Влади и СПЦ ће се највероватније ослањати једни на друге, да би из тога црпли корист. Држава прискаче у помоћ да би СПЦ обезбедила посебан положај у српском законодавном систему и да би потстакла конзервативнију, реваншистичку идеологију у школама и у приватним домовима, што, са своје стране, повећава подршку међу тврдокорним елементима у СПЦ за тврду линију према Косову и Хашком трибуналу, што опет са своје стране подиже морални ауторитет политике коју води актуелна влада. Међутим, уколико би реформистички опредељене демократе као што је ДС дошли на чело наредне коалиционе владе, могуће је да ће бити више подршке и за умеренија гледишта унутар Цркве. Полт“ Коментар преводиоца: Нисмо сматрали за потребно да ову депешу интегрално преводимо, али смо пред читаоце ставили најважније делове и указали смо на интернет адресу изворног документа на енглеском језику. То је довољно. Ова депеша говори о великом значају који страни обавештајни чиниоци, са пуно разлога, придају Српској православној цркви и дешавањима у њој. Они јасно препознају положај Цркве као барометра и усмеривача духовног стања и политичког расположења српског народа. Одатле знатна пажња коју поклањају Цркви, не из поштовања према њој или занимања за њено учење, него из чисто утилитарних побуда. Они желе да Цркву упрегну у своја кола и да је претворе у механизам за спровођење своје политике и ширење својих кварних вредности по дубини српског друштва. Начин како намеравају да то постигну не разликује се суштински од методологије коју је примењивала Удба: продубљавањем унутрашњих подела (тврдокорни/умерени; конзервативни/“млађи свештеници који су били изложени Западу“), подршком својим перспективним сарадницима и убацивањем својих агентура у црквено језгро. У том оперативном контексту треба сагледавати и улогу инфилтрираног сарадника и цинкароша Иринеја Добријевића. Са професионалног становишта, ова депеша амбасадора Полта не завређује високу оцену. Види се у заглављу да је била писана у 6:55 изјутра, после божићне прославе претходног дана, па је амбасадор можда још био поспан. Међутим, иако је површност и дилетантство овог документа одраз опште нестручности и дилетантства америчке дипломатије, било би грешка подцењивати његов значај и још увек врло моћне интересе који иза тога стоје. То ће ускоро постати евидентно чак и највећим скептицима приликом бирања новог српског патријарха. - Ексклузивно: Превод депеша "Викиликса" о Иринеју Добријевићу (1) |
