Марко С. Марковић

АТЕИЗАМ У ПРОШЛОСТИ

         Од најраније младости  ме је узбудила она реч Ивана Карамазова: "Ако Бога нема, све је дозвољено". Достојевски нам је ту оставио кључ истине о безбожју и  сажето нам приказао судбину савременог човечанства.  

  Но да ли је та мисао свеобухватна и није ли стварност несравњено компликованија?  Не само да су сви људи грешни, па и ми хришћани, него смо свесни  да међу нама има верника који се сматрају хришћанима а,  попут лаика, живе као да Бог не постоји или оних, који - нарочито на Западу - званично поштују Цркву и празнике само да би сачували свој  друштвени углед. А затим,  ко међу својим пријатељима није  знао неког доброг и  честитог човека који у Бога не верује?  Да не говоримо о философима - као Кант и Макс Шелер - који нису сматрали да атеизам обавезно рађа неморал или Холбах, француски енциклопедист немачког порекла и противник хришћанства, који је желео да помири свој материјализам са моралом. И тако сам годинама у својим размишљањима лутао, све док ми није пукло пред очима да је моје животно искуство било  само једна етапа онога што је Достојевски предвидео и  што нас још очекује. У међувремену је откриће да је без Бога  "све дозвољено" превазишло моју машту. Атеизам је постао масовна светска појава која је преплавила читаву планету.

Али, пре свега, битно је да пречистимо појмове о безбожју. Ко је безбожник,  а ко је богоборац? Човек који не прихвата хришћанске догме, али верује у постојање Бога се не може жигосати  као безбожник. Такав је случај са деистима. Кант је сматрао да је Бог трансцендентан, док је Паскал био побожан и обожаватељ Христа, али није био уверен да Бог учествује у човековом животу. Еклектичари су већ даље од Цркве, јер јавно осуђују догме.     Пантеистичка философија се своди на јединство Бога и  човека,   само  што је за Спинозу Бог једина реалност  а свет његова еманација,   док је за  Холбаха и Дидроа свет једина реалност, а Бог само скуп свега што постоји.     Хелативисти,  као Хамилтон,  мисле да је свако сазнаје релативно. По њима,   идеја добра или зла се мења у зависности од друштва и времена, али без икаквог прогреса.   И ту смо дожли до прага безбожја,   јер скептици тврде да је људском духу неприступачна истина у спекулативном смислу и неприхватају моралне максиме.  Агностицизам,  поред већ поменутог релативизма,   у виду позитивизма Огиста Конта или Спенсеровог евалуционизма, де факто    одбацује Бога.  Јер позитивисти признају искључиво  експериманталне науке,   факта,  искуство и  законе,   сматрајући да је ствар "по  себи" ван граница људске мисли. Спенсеров еволуционизам једино признаје постојање, а противан је свему што је вечно и непроменљиво. Светом влада закон по коме су сукцесивно створени сунчани  систем,  хемијске врсте,  жива бића,   интелектуалне способности и  друштвене институције. Треба,  наравно,   додати трансформизам Ламарка и Дарвина,  по коме врсте произлазе једна из друге,  по природној   трансформацији.

Мада се неке од ових философских струја могу уврстити у безбожје,  то још није безбожје у смислу активног богоборства које нас  овде првенствено интересује, јер је оно завладало XX-им веком и данас се победоносно наставља.

 Атеизам у комунистичким земљама

Комунизам ја до сада несумњиво био најснажнији покретач атеизма. Марксистичко безбожје се корени у философији  Фојербаха,   али се на њој не зауставља. Фојербах се превасходно  задржао на психолошкој  критици религије.  По његовом мишљењу,  вера у Бога је пројекција човекове природе у празнину,  која га отуђује од његових стваралачких способности. Другим речима, Бог ја слика човека. Са те психолошке тачке гледишта,  Маркс  заузима други став: "Религиозни  очај  је,  с једне стране, израз очаја,  а с друге,  протест против реалног очаја. Религија је уздисај угњетене твари,  душа једног света без срца,  као  што је уједно дух социјалних услова из којих је дух ишчупан.   Она је опиум народа" ("Критика Хегелове философије права").  И ту Маркс прелази на социјални терен: "Социјални принципи хришћанства су оправдали античко робовласништво,  подржали средњевековно ропство,  а знају такође да, ако је то потребно, узму у одбрану - мада са тужним изразом лица - угњетавање пролетаријата. Социјални принципи хришћанства проповедају неопходност постојања класа,  као власничке тако и повлашћене,  а за ову другу постоји јасно побожна жеља да она прва буде милостива према овој  другој " (Комунизам газете „Rheinische Beobachter“) Па ипак, Маркс не верује да ће религија брзо ишчезнути. Негдашње друштво са својим митовима је мртво само у моралном погледу, али оно још увек има моћ да формира духове у оквиру једне Државе коју Маркс сматра религиозном појавом. Зато ће религија бити уништена тек кад Држава буда нестала.

На тим основама,  у марксистичком атеизму су се развиле две тенденције. Прва, митолошка, обраћа пажњу углавном на творце митова. На пример, творац хришћанства није Христос него апостол Павле који је створио мит о Христу. Друга тенденција, коју називају историјском, се бави конкретним догађајима у односу на класну борбу.

Погледајмо сада како се атеизам организује у земљама где су комунисти узели власт.  Ви боље од мене знате на који начин се борба против Бога водила у Титовој Југославији,  па ћу се задржати једино на Совјетском Савезу. Тамо је било најважније изградити правну и  социјалну структуру  "легалног" атеизма,  а затим продрети атеистичком пропагандом у све друштвене  слојеве. Ту је основно правило поставио сам Лењин: "Школу,  инструмент доминације буржујске класе,  треба претворити у инструмент потпуног укидања класа и комунистичке  трансформације друштва".

Да бисмо видели  шта то практично  значи,  покушајмо да бољшевике следимо хронолошким редом. Законом од 21. јануара 1918.  проглашено је одвајање Цркве од просвете, уз забрану предавања веронауке у школама.    Почев од 16. октобра исте године, недеља постаје радни дан. Школски  статут од 18. јануара 1923.  обнавља забрану свих верских настава у школама и захтева формирање класне свести међу ученицима. Тиме је изашло на видело да се Лењиново начело укидања класне свести односило на далеку будућност,  а да је у међувремену код ученика требало пробудити пролетерску свест.  Ученике је очекивала пропаганда и ван школе. Најбољи пример је атеистичка секта  "Богостроитељи" којој   су припадали Максим Горки и Луначарски. Њен идеал је био да у човеку  пробуди космичну побожност и њоме замени православну веру, али је Лењин ту секту укинуо. Он је имао далеко више поверења у Друштво безбожника чија активност  је трајала од  1922.  до 1941.  године.  На том пољу се ипак највише прославио Макаренко (1853-1939), син украјинских пролетера. Почетком двадесетих година, ради васпитања сирочади и напуштене деце, организује једну омладинску групу налик на скауте, са војничком дисциплином, која ће се касније назвати "Колонија Горки". А 1926., под покровитељством ГПУ (Государатвеное политическое управљеније) му поверавају  "Комуну Ђержински". Ускоро ће имати  2500 ученика.  Хтео је,  пре свега, да оствари Марксов   идеал политехничара. Научио је своје омладинце да фабрикују разне производе - фотографске и  електрицне апарате итд - а истовремено  је са њима основао  земљорадничку задругу.  Бринуо  се  такође и за њихово безбожничко васпитање и свакодневно их је у том  смислу формирао својим предавањима, филмовима и позоришним представама. Макаренко је умро 1939.  године, али је његов педагошки пример остао као незабораван модел за васпитање комсомолаца.¹

Не  заборавимо да смо са Макаренком загазили у период  "баћушке Стаљина" који је већ  1928.   године објавио   "крсташки рат  за победу науке".     Његов васпитни  комесар Бубнов 1957-  године  захтева  да васпитање у духу мржње против одвратних непријатеља буде главни  задатак совјетске школе".     Да ли је у те  "одвратне непријатеље" требало уврстити и вернике Православне Цркве, то ћемо ускоро видети. У сваком случају,   почев од 1956.,  па све до 1955. године,  право религиозне  пропаганде је избрисано из  совјетског устава,   док је антирелигиозна пропаганда обезбеђена чланом 124.  Успех те пропаганде је морао бити знатан, кад се помисли да ће Друштво за ширење научног и политичког знања,  основано 1947.  године,   1960  имати 900.000 чланова.  Та привидна дискретност неће сметати  Никити Хрушчову да са совјетским сателитским државама отвори катедру  "Научног атеизма" у Москви,  Прагу и Јени.  Следеће године ће у Москви бити подигнут и Дом у ту сврху.

Али  то није све. Нова открића нас очекују на сваком кораку.  Недавно сам био зачуђен кад сам негде прочитао да Ватикан има најбољу обавештајну службу на свету и мислим да се ту крије један део истине.  Стога признајем да сам се овога пута у више махова служио католичким изворима. Раније сам био уверен да добро познајем руску па и  совјетску литературу,   али  од католичких аутора сам сазнао да је постојала совјетска атеистичка литература. Низ совјетских писаца за које дотле нисам чуо  су били мобилисани на том сектору:   Тендрјаков,  Лвов,  Евдокимов, Немченко,   Хозанов,   Иванов,  Еремин,  Ерсов - сви преведени на италијански језик.  Задржаћу се само на једном. Посреди  је Тендрјаков, са својом новелом "Чудотворнаја".  И реч је о чудотворној  икони.²

Прича се збива у једном руском  селу,   после Другог светског рата. Село је некада имало  своју црквицу, али она је 1929. била затворена, јер је њен свештеник  "нестао" - како се то каже  - управо отишао на робију због своје везе са кулацима. А уз то, није вредело да село има и  даље цркву, тај "остатак прохујале прошлости". Само,  незгода је била у томе,  што је у исто време нестала и чудотворна икона коју су побожно чували у цркви. Али  једног дана,  као неким чудом, мали Рођка, дванаестогодишњи дечак,  нашао ја на обали реке неку велику кутију у којој се скривала стара икона, нестала пре тридесет година. Рођка је икону однео  својој баби,  дубоко религиозној жени. У породици  је настало одушевљење. Рођку су прогласили избраником Божјим.    Баба и његова послушна мама,  Варвара, су га приморале да се моли Богу и носи крстић на грудима. Рођку је све то душевно потресло. У њему су се јавиле неке  сумње, спопали га религиозни бесови. Школски другови почели да га исмевају. Бојао  се да једног дана не открију и онај  његов крстић на грудима, ишао је погнуте главе, као смрвљен, изгубљен и поремећен. Рођкино ненормално понашање је узнемирило његову учитељицу Парасковју Петровну,  па је отишла да види и уразуми његову мајку.  "Варвара, ти ћеш на крају да упропастиш  свог сина. Јеси ли ти мајка или маћеха?  Већ пет година иде у совјетску школу а има дванаест година. У току скоро половине његова живота су га учили да Бог не постоји. Његови другови се смеју кад чују причу о  чудотворној  икони.  Не верујем да се пријатно осећаш кад знаш да се твоме сину ругају." Али у међувремену се појавио неки нови  свештеник, Димитрије.     Сумњив тип. Нико ништа не зна о његовој  прошлости.  Можда негдашњи издајица, колаборатер?   Вероватоо  бивши  сеоски учитељ.  Ко зна да ли уопште верује у Бога?  Учитељица покушава и њега да убеди. Каже: "Ја која не верујем у Бога не заборављам да у нашој земљи постоји слобода вероисповести.    Али је истовремено забрањен и  сваки  акт који некоме насилно намеће веру".     Димитрије  се вешто брани и подвлачи да његова проповед у људима буди само племенита осећања и да је њихов морални  живот  социјално користан. А учитељица ће њему:   "Недостојно је баш то што им ви уливате добра осећања у име Бога и у име Христа... Тим непрестаним мешањем Бога ви човеку одузимате могућност да постане господар свога сопственог живота. Свесно или несвесно,  ви  стварате малоумне  људе,  мала морална чудовишта у односу на нашу епоху." Срећом,  прича се  завршава  "Happy end“-ом.     Рођка је најзад ишчупао крст на  својим грудима,  разбио икону,  напустио своју породицу и  отишао да живи код своје учитељице, под њеном заштитом. ³

А шта ако је све то само камуфлажа, ако  су ти  закони о  религиозној слободи, та научна критика религије и те приче за малу децу само покриће најстрашнијег прогона хришћанства у историји? Јер не сме никад пасти у заборав свакодневни  живот руских, православних хришћана. Овде мислим на милионе православних мученика и на таласе анти религиозних прогона у периодима од 1918 до 1923,   од 1929 до 1930,   од  1937 до 1940 и од 1959 до 1962.  У својој  књизи  "Хришћани у Совјетском Савезу"⁴ из које наводим следеће податке, Никита Струве, како сам вели,доноси "привремену и непотпуну" листу 150 епископских мученика. Но шта је то, кад се зна да је  само у 1930-ој  години толико исто епископа било депортирано и да је од 260 познатих епископа из 1927. године остало једва шест или  седам 1939.  године.    А шта да се каже о нижем свештенству? Од 51.000 свештеника из 1914.  године,  пало се на неколико стотина у 1939-ој години, а од 30.000 свештеника из  1957-  на 14.000 у 1962. Требало је убити свакога ко је у своме срцу носио Исуса Христа.  Ти крвави прогони били  су праћени  забраном друштвене активности; затварањем богословија и  цркава  (од  54.000 цркава пре Револуције пало  се на неколико стотина отворених цркава у 1939-ој   години,  док је број   од 20.000 обновљених цркава које су постојале у 1957-ој  години,  скоро преполовљен отада до 1962. године,  захваљујући Никити Хрушчову.

Црква је такође била оштећена у својим добрима једним рушилачким полетом у коме је воља да се она економски угуши ишла напоредо са жељом обесвећења, јер се на пљачку цркава и отимачину највећег дела светих утвари од вредности надовезало ископавање светих моштију, уништење светиња, рушење цркава (од којих су многе биле ремек-дела архитектонске уметности), паљевине икона и књига.  "Иконе и религиозне књиге - вели Струве - биле су спаљиване хиљадама, ношене на могилу препуним колима... а црквена звона скидана и претапана за потребу индустрије."

Сразмерно броју становништва и свештенства, страдање српског народа и Српске Православне Цркве у усташкој Хрватској није било мање, али до њега није дошло у име безбожја, него у име нацистицког расизма и, нажалост, често у име католичке вере. Да би се објаснила та морална декаденција, треба бацити поглед на безбожје  западне цивилизације.

Атеизам на Западу

Парадоксално,  као што  смо видели,  бољшевчцка форма безбожја се не корени у Русији него на Западу. Њене изворе смо нашли у философији Фојербаха, Маркса и Енгелса. Али западни атеизам  се не ограничава на њих.     Безбројни западни књижевници и философи  су проповедали  атеизам,  од којих ћемо изабрати само неколицину. Поред Ничеа,  који је прогласио  "смрт Бога", вреди  се зауставити на Фројду и Сартру.

За Фројда је религија  "обсесионална невроза човечанства",  значи не индивидуална невроза него невроза цивилизације. Све већи пораз религије пред напретком науке је доказ да она почива на осећању а не на разуму. Човек хоће религију,  јер му је социјално нужна као свечани темељ  моралних закона чију човечанску природу он не  сме  да призна. Као Маркс, Фројд види у религији илузију изазвану фрустрацијом својих жеља. Човек се обраћа небу, вертикалној  димензији, зато што не може да оствари своје жеље у земаљској  хоризонтали. Религија је нужан степен у еволуцији човечанства и у својој  последњој  фази  она ће успоставити царство Оца против које ће устати  Син,  али разум ће се једног дана човеку наметнути и нагнати га да призна реални свет. Није ли  онда атеизам тај  који најбоље помаже  човеку да се ослободи Оца?

Излишно је тражити тумачење безбожа Сартровог егзистенцијализма, јер га је најтачније дефинисао он сам: "Атеизам је суров подухват - вели он - који захтева много времена.  Али верујем да сам га ја довео до краја".  Објашњење следи: „Егзистенцијализам није само атеизам који би се свео на доказе да Бог не постоји. Он пре свега проглашава: чак и кад би Бог постојао,  то не би ништа изменило...  То не значи да ми верујемо у Бога:  човек треба да нађе себе и буде убеђен да га нико не може спасти изузев њега самог, чак и кад би постојао достоверан доказ постојања Божјег" ("Егзистеноијализам је хуманизам").     Укратко, био или не био, Бог нам није потребан,

С обзиром да философски системи нису присупачни широј публици, требало је организовати школе, установе и клубове како би се атеизам могао пропагирати у свим друштвеним секторима. У том погледу, Запад није заостао за бољшевизмом. Осврнимо  се на I.H.E.U.   (International Humainist and Ethikal Union)   основана 1952.   године у Амстердаму,  где су се амерички либерални протестанти ујединили са представницима истих тенденција из Енглеске и Немачке.  Шездесетих година XX-ог века,   организација, је имала 3.500.000 чланова и била проширена на 27 држава под разним именима:

- American Ethical Union i American Human Association u SAD;

-BFGD (Bund Freireligiosen Gemeinden Deutschlands)  у Немачкој;

- Humanistich Verbund у Холандији;

- Ligue Francaise de l 'Еnseigment са 34.000 локалних секција у Француској;

- Associazione Nationale dei Libero Pensero Giordano Bruno у Италији.

Шта је њихов циљ?  Левичарска струја сматра религију сујеверјем.  Питање Божјег постојања је за њих изван разумног суђења. Научни прогрес се аутоматски искључити верске догме.  Десничари  избегавају борбени атеизам.    Једни наступају као пиетисти,  други  као спиритуалисти,  али не верују у Бога.     Центристи су мишљења да хуманистички идеал треба да  замени религију.    Њихов хуманистички реализам одбацује уједно тоталитаризам и религиозни догматизам. Може се рећи да је то хуманизам без Бога. Човек је сам по  себи морално биће које познаје законе добра и зла,  тако да не може да их погази ако хоће да остане себи веран.

Тај   "научни хуманизам" је,  под утицајем Јulian Huxley-a,  постао  "еволуционистицки хуманизам".  По њему,   човеку XX-ог века је нужно ново схватање света - нови  "орган",   како он каже - који ће се прилагодити напретку науке ("Religion without Revelation“, 1957).  Уместо теологије  засноване на надприродном откровењу та нова религија биће наука и неће имати никакво догматско "Вјерују"⁵

У области  "педагошког атеизма",  вреди бацити поглед на Јohn Dеwеy-а, главног представника атеистичких струја. Рођен је 20.октобра 1859 . Burlingtonu-у (Вермонт),   а умро у Њујорку,  2.  јуна 1952.  Предавао је на философској  катедри у Чикагу  (1894-1904)  и на универзитету Columbia у Њујорку,  од 1905 до 1929. Његова педагогија је добила назив "инструментализам". Једно време  је био близак марксизму и  одушевљен бољшевичкоиа револуцијом. Накнадно ће  осудити комунизам,   али остати веран атеизму. Ево како се могу дефинисати његове главне теме:

- Религија: пориче сваки елемент у односу на концепт Бога и религије.

- Морал: пориче апсолутни морал, постојање непроменљивих етичких принципа који превазилазе човекову конкретну акцију. Апсолутно добро не постоји; постоје само релативна добра или "тренутна добра" у зависности од потребе и ситуације.

- Релативност добра и зла:   не може  се наћи извор  "ауторитета" моралних идеја. Једино постоји  "ауторитет живота".  Зашто треба да будема послушан,  ако осећам да хоћу нешто друго да урадим? Какав ја смисао"моралне дужности"?  Једино  "намера" човака у акцији.  Ту нема  "дужности" него само интелигентно прилагођавање средстава циљевима.

- Индивидум:  појединац је производ друштва. Акција не иде од појединца ка друштву,  него од друштва ка појединцу.

- Друштво:  то је извор морала. Суд о добру и  злу појединац прима од друштва и средине у којој  живи.  Обичај   је тај  који формира наше понашања и наше мисли. Наш морални живот зависи од  "реакције других".  "Морална свест;" се може дефинисати као  "предвиђање реакције друштвене средине на наше поступке".  Идеја о добру и  злу је плод искуства и друштва;   она се рађа из  чињеница,   као што је из  чињеница никла идеја да  не треба ставити  руку на ватру.

- Молитва:  поверити  се некој   страној  моћи,  то је знак капитулације човекове одговорности...  Веровати у објективну ефикасност молитве је сувише лак пут ослобођења од животних тешкоћа.⁶

На подмукли начин - под изговором одвајања Цркве од Државе - ти безбожнички  системи су се увукли у школску наставу и били такође званично наметнути. Изузев религије ниједан философски  систем - "било да наступа у име либерализма или хуманизма - није до сада успео да оствари неки солидан "безбожнички морал.  На крају,  закон и поштовање закона остају као једини морални  ослонац. Међутим,  закони  се мењају и,  под притиском већине све више уступају место неморалу. У многим  западним земљама су озакоњени хомосексуални бракови,  лезбизам и дрога.  На дужи рок ће несумњиво бити  озакоњени и педофилија и  родоскрвњење А то ће поколебати и равнотежу оних честитих безбожника који су до  сада покушавали да опрезно иду конопцем преко амбиса.  Другим речима,  путем демократског законодавства,  ће ускоро бити потврђен закључак Ивана Карамазова да је без Бога "све дозвољено".

Последња етапа

У досадашњем проучавању индивидуалног неморала видели смо да се он може довести до врхунца интервенцијом Државе, али показало се да је реч "све" шира од онога што је човекова машта у прошлости могла да замисли.

У своме  "Пишчевом дневнику" Достојевски се жалио што је Запад остао равнодушан према страдањима хришћанских народа под турским ропством.     Али западни народи нису о томе били довољно обавештени. И кад би истину сазнали,  стали би на страну мученика као Ламартин, лорд Бајрон, сликар Делакроа и  други.  А касније,  ми хришћани под комунистичким игом  смо  се јадали  што не чују наше вапаје. Па ни у том случају западне народне  масе нису имале објективна обавештења о страдању православних народа и Цркве.     О гулагу је јавност углавном сазнала тек захваљујући  Сољженицину и  руским дисидентима, а прогон православних хришћана био је деценијама прећуткиван.    Говорило  се  само о  споразуму између Московске патријаршије и  Стаљина.       

Међутим,  крајем XX-ог века богоборство је узело друге форме и почело да примењује нову стратегију. Десило се оно што ваљда ни сам Достојевски није могао себи  конкретно да представи. Путем mass mediа, филмова и, нарочито, телевизије, народи су лажно обавештени,  тако да су се неправославни хришћани широм света масовно ујединили против православних народа.  Не само да их наше патње остављају равнодушним него нас мирне савесити нападају,  растржу и убијају. Богоборство може да прослави  свој свемирни успех.

За неколико минута или неколико секунди,  могуће је остварити  обману која ће милионе људи повести путем зла. Снимити тројицу или четворицу туберкулозних Срба иза бодљикаве жице и то ће одмах,  широм света,  бити објављено као "доказ" мучеништва босанских муслимана у српским концлогорима.  Па она престрављена шиптарска лица на телевизији,  читаве породице које "беже прогоњене српским хордама. Да ли су то уопште шиптари и да ли беже испред Срба или се повлаче због америчког бомбардовања косовских градова, то нема никаквог значаја. Главно је показати српско   "варварство",  створити  од Срба геноцидну нацију.  Или онај муслимански топ који је,  као случајној  опалио ватру на сарајевску пијацу Маркале. На телевизији гледамо избезумљене цивиле који беже или на наше очи гину. Ето нам новог доказа српског злочина. И војници НАТО то потврђују. Затим,  косовско село Рачак. Шиптари скинули униформе погинулих бораца У.Ч.К.   и преобукли их у цивиле. Српски масовни злочин је одмах констатован. Нема бољих разлога да НАТО бомбардује Србе у Босни и на Косову. Напоредо са бомбардовањем, Срби су жигосани због геноцида над муслиманима, јер, наводно - хоће да им се освете за пораз на Косову! Крајем фебруара 2007., Хашки трибунал је званично осудио босанске Србе због геноцида. Занимљиво да је тај исти суд осудио Насера Орића на три године затворе - без оптужбе за геноцид - мада је он око Сребренице убио бар онолико Срба колико је било убијених муслимана у Сребреници. У основи,  Срби су криви, што  су бранили Југославију, јер се запостављају чињенице да је на почетку сукоба било 150 тенкова на хрватској  страни,   90.000 устаника у Босни и близу 40.000  "герилероса" УЧК  на Косову. Постоји ли негде држава која не би  реаговала на тај напад?  А кад је реч о страдању муслиманских "Косовара“, до данас нико на Западу није поменуо да су Срби на Косову живели под шиптарским терором почев од XVI-ог века. Срби су били на власти само за време прве Југославије, од 1918.  до 1941.,  значи 23 године,  па и тада су шиптари имали иста грађанска права као Срби.  Додајмо томе 1912.  и 1913.  годину. Речју,  25 година српског Косова у поређењу са више од пет векова шиптарског.  Очигледно, са Србима се поступа као да нису слободан и суверен народ,  као да не припадају људском роду. Узмимо само један пример:  Турке неће да приме  у Европску заједницу,   све док не буду признали да су извршили  геноцид над Јерменима, док је Хрватска озбиљан кандидат за улазак у Европу, без икаквих предуслова поводом геноцида извршеног над Србима и Јеврејима.

Запад се несумњиво изједначио са бољшевицима, с том разликом, што су бољшевици наступали као јавни богоборци,  док су ови на Западу тајни или несвесни.  Као да је њихов потајни циљ уништење Христа, правога Христа. И од оних који ту политику воде не треба очекивати покајање. Они  се кају због злочина у Ираку, а никад за злочин над Србима. Као што ђаво  рече у разговору са Иваном Карамазовим,  помињући своје послушнике: "Каквих они могу имати грижа савести, кад савести уопште немају?“

Да,  ми данас  живимо у свету који не заслужује да постоји. Но ако ово није крај  света и ако  ово нису последњи дани Апокалипсе, немојмо губити наду. До сада су пропала сва светска царства, од римског и отоманског, све до совјетског, па ће пропасти и ово царство Новог светског поретка. Сетимо се оца Јустина Поповића, кад каже: "Кад чежња за Богом не би  била саставни део људског бића, богоборци би је лако могли уништити у себи и у целом роду људском. Но чежња за Богом, идеја о Богу је срце срца људслког“⁷. А француски писао Пол Валери   (Paul Valery)  безбожан целог свог живота,  пред своју смрт завршава "Свеску"  ("Cahiers") у коју је  записивао своје мисли опаском:  "Реч љубав се повeзала са речју Бог тек почев од Христа". Љубав за Христа је извор широкогруде љубави према ближњем. Зато и Аљоша Карамазов види да се спас налази у срцу старца Зосиме:  „У његовом срцу је тајна препорода свих људи, сила која ће најзад успоставити правду на земљи".     Примимо у себе то Христољубље које рађа човекољубље,  па ћемо победити безбожје и препородити читав свет.

____________

СУМАРНА    БИБЛИОГРАФИЈА:

1.Wolfgang NASTAINCZYK, La pedagogie de l atheisme dans les pays de l Est    (Педагогија атеизма у источним земљама).

2. В.ТЕНДКЈАКОВ, Чудотворнаја  (Чудотворна икона). - В.  ТЕКДРЈАКОВ,  "Чрезвичајное проишеатвие   (Изванредан догађај).  - С. ЛВОВ,   Спасаите наши души. - Н. ЕВДОКИМОВ, Грешница. - М. и Л. НЕМЧЕНКО, Случај на полуострву Мајаковског. Фантастичка прича. - В. РОЗАНОВ, Бог силази на земљу. А. Иванов, Тјени ишчезајут в полдењ. - Д. ЕРЕМИН, Евстратова скритња. - В. Ерсов, Вера, нада, љубав.

3. Pietro MODESTO, L atheisme dans la literature sovietique (Атеизам у совјетској књижевности).

4. Nikita STRUVE, Les chretiens en URSS, Paris, Seuil, 1963.

5. W. ENGELEN, Formes non marxistes d atheisme militant  (Немарксистичке форме борбеног атеизма).

6. Gino CORALLO, Formes La pedagogie de l atheisme non marxiste.

7. Др. Јустин ПОПОВИЋ,  Достојевски о Европи и  словенству,  Београд,  издање манастир Ћелије   (уредник Др.   Иринеј Буловић),   штампа ГРО Просвета, 1940/1981.

Текстови католичких писаца су наведени по књигамаа "L atheisme dans la vie et la culture contemporaine  ("Атеизам у савременом животу и култури") t. I. vol. 1 i 2, Paris, Desclee, 1968.