На углед данашњим отпалим од Бога „космонаутима“ са напрсним крстовима (који овако опремљени одлазе у болнице).

 „У Русији је била епидемија колере 1890. године. Многи људи су умрли од те страшне болести. Поморске власти предузеле су све мере да осигурају да колера не дође у Кронштат, плашећи се за животе наших славних морнара.

Са Санкт Петербургом комуникација је готово прекинута, а сви комерцијални бродови који су долазили из балтичких лука из Шведске, Данске и Финске, стављени су у карантин и посада није смела да излази на обалу без дозволе команданта луке. Једном је дошао шведски брод - велики теретни пароброд  „Густав Адолф“ - и зауставио се у великом пристаништу. Са пароброда су сигнализирали да „има пацијената са колером“.

Отац Јован је случајно сазнао за ово, и када је чамац са лекарима и санитарцима био спреман да крене са пристаништа до Трговачке луке, он се појавио на обали рекавши:

 - Зауставите! Чекајте и мене!

- Где идеш, оче – упиташе га? Ми, ево, идемо на пароброд где има колере!

- И ја ћу са вама.

Ово је речено тако чврстим гласом који не признаје приговор, да су медицински радници морали да приме у чамац овог дивног исцелитеља болести, како душевних, тако и телесних.

 На страном пароброду видео се тежак призор... Болесници од колере грчили су се у мукама... Неки од њих имали су ноге савијене од болова, тако да су им колена додиривала готово браду. Инфективна прљавштина (испљувци) била је расута по палуби и у кабинама.

Бацивши на брзину поглед по застрашујућем призору, отац Јован је оштро упитао, обраћајући се руским лекарима:

- Ко међу вама говори шведски?

Беше један лекар који је својевремено живео у Стокхолму.

- Ја, оче, говорим шведски...

- Па, идемо!... Реци капетану да нареди да све болеснике изнесу на палубу!

Наредба је испуњена...

Отац Јован се осенио крсним знамењем и пришао ка болеснима.

- Преводи! – заповедио је лекару који га је пратио.

 - Свети исцелитељу Пантелејмоне, моли Бога за ову страдалну децу.

Отац Јован се дуго молио...

Доктор је на коленима, сав у сузама и ридању, преводио речи на молитве на шведски...

 ... Пацијенти су, упркос својим несносним мукама, постепено почели да слушају речи молитве, и десило се нешто, што они сами нису примећивали, али су здрави око њих видели како су им се страшно савијени удови почели исправљати, кашљања су престала ... Роптање и јауци су утихнули...

Како је величанствено звучао побожни молитвени глас Оца Јована и испрекидани глас случајног преводиоца.

Отац Јован је, благословивши све пацијенте, напустио брод и, послушавши савет лекара, провео време које су они одредили у карантину, у поморској болници.

 Као што су касније потврдиле поморске и државне власти у Кронштату, није било ниједног случаја смрти од колере на пароброду „Густав Адолф“ током његовог боравка у луци.

Овим нас Кронштатски пастир учи примеру снажне и храбре вере у испуњавању свештеничке дужности. Он је схватио сву опасност од посете броду (јер је после тога отишао у карантин у морској болници), али је ипак испунио своју дужност, сведочећи иновернима Истину Православља.

Ово чудо драгог Баћушке укрепљује све верне и током садашње пандемије.

Превод са руског: "Борба за веру"

Извор: "Москва - трећи Рим"