Изгледа ми да постоји јасна и древна традиција тајног читања молитава, нарочито на Божаственој Литургији. Јеромонах Никодим (Барузис) у свом чланку „Литургијски препород или екуменистичка униформисаност“, у часопопису „ Теодромија“, чији је издавач и директор отац Теодор Зисис, између осталих тема, дотиче се и питања произношења литургијских молитава. Он такође наводи и цитате Отаца Цркве, у којима се говори о тајном читању молитава. То су такви Оци какви су Свети: Василије Велики, Дионисије Ареопагит, Никола Кавасила и Атанасије Пароски. У ствари, он се позива на текстове на које се позива преподобни Никодим Светогорац, који је доказао да Свети Оци што их наводи говоре о оном што нас данас узнемирава/.../

Божаствена Литургија је Тајна свих тајни, она је срце живота Цркве. Зато су Оци и чували тајанственост, тишину и чистоту Тајни. Зато кад скривено постане јавно, када се неизрециво озвучи и када се свима преноси, оно престаје да буде Тајна/.../

Јеромонах Никодим (Барузис) нуди нам сведочење Светог Атанасија Пароског, које помиње професор Пантелис Пасхос, где Светитељ каже: „Да се не узглашава епиклеза за време претварања Хлеба и Вина“. Чињеница је да су Оци кољивари сачували древно црквено предање које се назива исихастичким, и које квинесенција православног учења и живота.

У наше време, ипак, демонстративно се игнорише традиција повезана с тиховатељским посвећењем у Св. Тајне Цркве, и говори се само о некаквом разумском и чулном познању. На тај се начин ствара утисак да се поимање богослужења и учешће у Божаственој Литургији односи само на видно, слушно и лигичко примање онога што се твори и говори. Но, такав начин размишљања искључује дух тиховатељског Предања и, наравно, скрива, уз помоћ извесних елемената, некакво зближавање с варлаамитским поимањем Светих Тајни/.../

Божаствена Литургија јесте причасност догађајем савршеног Божјег Домостроја, али будућим Небеским Царством, а не неком протестантском и рационалистичком свешћу о оном што се збива. Они који наводе аргументе многих у корист читања молитава „громким гласом“ подривају православно гледиште о тајанственој мистагогији која се савршава на Божаственој Литургији и ту мистагогију своде на некакво протестантско рационалистичко поимање. Ако се чињеница сведе на то да многи, приликом читања тих молитава, истима дају своју личну „боју“, буквално показујући своју „побожност“ и „гануће“, онда се, с рационализмом, уводи и индивидуалистичка побожност./.../

Тајно или тихим гласом читање свештеничких молитава Божаствене Литургије је доказ да Божаствену Литургију не савршавају сви присутни, како неки лажно тврде, него је савршавају клирици, који то одговорно служење примају кроз рукоположење/.../

Сматрам да учешће верних у свему што се говори и савршава, уз тврђење да постоји истозначност благодатних дарова, јесте протестантски поглед на Цркву, према коме се укида посебност свештеничке службе/.../

Због свега поменутог, ја настојавам на томе да молитве Божаствене Литургије, као и молитве Анафоре, не треба да се читају да их сви чују. Саслужујући клирици треба да молитве читају „тихим гласом“ да би сви клирици учествовали у савршаваном и изговореном, тако да за народ служба буде „тајинствена“, док за то време појац (псалт) пева „кротким гласом“, да би царовала атмосфера исихије и тишине, да би између молитава и возгласа постојала узајамна веза, јер су они увек коначна основа оног што се савршава. Наравно, морамо бити опрезни, јер се може десити да онај ко има „тихи глас“ уз микрофон постане „гласноговорник“, што је реалија која пориче раширено литургијско Предање и богословље црквеног богослужења/.../

Сада је постало очито да дато питање није бесмислица, нити пука одредба Типика, него да пројављује богословље богослужења и срж целокупног духовног и црквеног живота. Због тога се ово питање мора погледати кроз истраживачку лупу.

Са сајта apologet.spb.ru

Превео Владимир Димитријевић