Васпитању деце Православна Црква је увек давала посебан значај. По речима светих, за њих родитељи могу добити велики награду на небу или, напротив, сурову казну. На пример, светитељ Јован Златоусти је позивао:
"Почнимо тражити Царства Божија, па ћемо и децу видети увек угледном , и сами ћемо се прославити с њима". На другом месту светитељ је говорио, да ће "родитељи бити кажњени не само за своје грехове, него и за утицај на децу". Али шта су угодници Бођији подразумевали под правилним васпитањем? Како разлучити истинску родитељску љубав од лажне бриге? Било је то неколико година назад. Девојчица је учила основну школу. Њена мајка није радила. Све време, док је кћерка била на часовима, мајка је била код куће, не ризикујући да изађе чак ни до продавнице. Проблем је био сасвим не у томе што је жена имала лоше здравље или је рачунала само на помоћ мужа. Она је волела своју професију, хтела би да се развија у њој, да није њене кћери. Тачније, то је била особеност њеног карактера. Девојчица није желела да поштује школска правила. На пример, ако јој се нешто није свиђало, одлазила је из одељења. Учитељ је могао да је задржи само силом, а то је забрањено. Речи она као да није чула. Девојчица је телефонирала мајци, жалила се, захтевала да дођу по њу. Из тог разлога мајка је увек била код куће. Она је жалила дете и говрила: "Не могу да нађу одговарајући приступ к њој!". На опрезна питања пријатеља, зашто жена не тражи од кћерке да се држи школских правила, она је говорила: "Нећу да сламам карактер детета". Неко од познаника је заинтересоавао, нема ли девојчица проблема са здрављем, али никаквих медицинских проблема није било. Девојчица је расла. Увереност, да је њој могуће, оно што другима обично није, расла је заједно са њом. Да ли је мајку радовао карактер кћерке? Тешко. Сада је са њом, одраслом, било немогуће наћи заједнички језик. Друга жена је, такође, губила много времена на препирке са кћерком школског узраста. Девојчица је била упорна и од оних је за које кажу: "Ти њој реч - она теби десет". На пример, терајући по своме, ишла је на часове без школске униформе (чије ношење се у Русији одржало до данас). Школи је то стварало додатне проблеме: дозвољавати ли јој да похађа часове или је вратити кући? Како је за време наставе школа сносила одговорност за здравље ученика то су јој најчешће дозвољавали да буде у одељењу. Тада су други ученици били огорчени и питали зашто су сви обавезни да носе униформе а неко не обраћа пажњу на та правила и извлаче се? Једном је мајка признала да, када је упорнија и строжа, добијала би од кћерке више послушности, али када је била мала, рачунала је да не треба утицати на њен карактер. Такви примери се често срећу у свакодневном животу. Мислим, многи се чуде, што се некој деци у школама дозвољава више него другој. Питање је да ли је реч у карактеру?, То, о чему говоре родитељи, су клице страсти, које су они дужни да помогну да се искорене, не дозвољавајући им да се развију у деци. Свети оци говоре да су страсти "све развратнија болест" (свети Јован Златоуст), "нешто накалемљено, и за њих је одговорна сама личност" (преподобни Исак Сирин) и чак "суштина демона" (преподобни Нил Синајски). Страсти изобличују у човеку природне потребе, правилне покрете душе. На пример, човек има особину да се гневи, али њена правилна употреба ће бити ако је користимо у борби против непријатеља рода човековог, за противљење греху али човек је чешће употребљава против ближњег и тиме нарушава заповест (Мк. 12.31). Постоји природна потреба за одмором и храном, а страст их изобличава до стања преједања и лењости. Пред родитељима стоји велики задатак да од детињства приволе душе деце племенитим особинама а да греховне искорене. Из тог разлога супружници који су васпитали правднике: свети праведни Јоаким и Ана, Захарије и Јелисавета, Кирило и Марија, Сергије и Варвара Свирски и многи други - удостојили су се Царства Небесног за тај подвиг. Сложићете се, формулу "нећу да сламам карактер" могу користити људи свих узраста. Човек је преузео на себе одговорност за организацију и управљање предузећем. Он је предлагао идеје и уверавао де је све већ осмислио, како све урадити, кога позвати и онда се у последњи час показало да ништа није спремно. Морало се убрзано смишљати нови план. Уместо да се извини, тај човек је себе назвао стваралачком личношћу. Рекао је да није способан да се бави рутинским пословима и додао: "Такав је мој карактер, не могу га променити (сломити)"! Један други човек је увек каснио. Остали су сваки пут били принуђени да га чекају, губећи доста времена. На све ПРЕКОРЕ он је одговарао: "Ја сам такав. Шта сад'да радим, да мењам себе? Свако има своје мане". Некада се човек оправдава на своје године као на разлог због кога не може да мења своје навике. Деца су подарила староме оцу рибизлу посебне сорте: није морала да се орезује. Човек, навикао да доста времена проводи у врту тврдоглаво ореже баш ту рибизлу. Сваки пут када је дошло време да се убере род жалио се: "Шта сте ми то подарили? Где су рибизле"? Деца су покушавала тактично да напомену да је за ову биљку потребно другачије одржавање (није морала да се орезује). Старац се срдио и настављао по своме: "Цео живот сам радио како сам мислио да је правилно. Сада, под старост, ви да ме учите? Касно ми је да се мењам,карактер да сламам", - и опет је остајао без плода. У свим наведеним примерима израз "сламати карактер"- су речи иза којих се крије неспремност да се бори са недостацима, размишљати о последицама сопствених поступака или варљиво осећање сажаљења према детету, које може да му поквари будући живот. У суштини, то је одрицање од борбе против страсти. Ако одрасли човек одговара за своје поступке онда је на родитељима одговорност и за душу детета, односно, по речима светог Јована Златоустог: "Деца нису случајно дошла на свет - ми одговарамо за њихово спасење". Борба с недостацима је важна за сваког човека. Без тога је лако поверовати да нам је све дозвољено, а што се више човек препушта својим слабостима, греховним навикама, пороцима, то се више оне расту.
Извор: "Вечерняя Москва" Превод са руског за "Борбу за веру": В.Ј: |