|
 Закон о забрани абортуса би ме зауставио
Радује ме што у нашој држави (Руска Федерација) људи, који нису равнодушни према судбини нашег народа, поставају питања о разради и доношењу закона о забрани абортуса. Читала сам о томе шта је пројекат закона "О неприкосновености живота човека од тренутка зачећа", кога је разрадила Руска Православна Црква.
Раније је питање закона о ограничењу абортуса износила Е.Б. Мизулина, када је била посланик скупштине (Државне думе РФ). На интернет мрежама има информација да и специјалисти све чешће покрећу ово питање. Тако је у новембру ове године главни репродуктолог Министарства здравља РФ Олег Аполихин рекао да се "ово раскомадавање" у држави мора учинити друштвено негативном и немодерном појавом". Апсолутно сам сагласна. Много је и противника забране абортуса. Они и не дозвољавају доношење неопходног закона. Сви ми имамо право на сопствено мишљење. А моје је мишљење да је то веома важан и неопходан закон, који у целини подиже морал грађана на виши ниво, побољшавајући демографску ситуацију и позитивно се одражава на здравље жена. Абортус - то је грубо мешање у женски организам, које не може а да не остави жалосне последице по женско здравље. Сагласна сам са чланком А.В. Сошенка, у коме се говори да Оксана Пушкина не може да се прикрива мишљењем свих жена (Оксана Пушкина - позната ТВ водитељка у РФ, њена ауторска емисија је "Женски поглед на свет", државни и јавни посленик, између осталог била и "омбудсман за права детета", од 2016 посланик "Јединствене Русије", - за овај текст везана је њена изјава из децембра 2020.г. "да је ограничење права жена на абортус - катастрофа"). Мислим да, напротив, већина озбиљних жена мора иступити против абортуса. Два су поступка у мом животу која могу веома тешко да поднесем. Не треба сумњати о томе колико је то тешко за мене. Исправити их није могуће, остаје само жалити. Постала сам убицом своје деце. Треба рећи како је то било. Први пут сам урадила абортус када ми је било 20 година. Урадила сам то јер сам се, заједно са мојим тадашњим момком, уплашила - нисмо имали свој стан нити осталог за минималан живот, све као и код већине људи који су, вероватно, били у сличној ситуацији. Али основни узрок овде, и даље мислим, био је у другом: за мене, у том окружењу где сам расла, абортус се није сматрао нечим ужасним. Слушала сам, како су о томе некада говорили, као - да, то је лоше, али шта да се ради, треба учити, посао не остављати, и још што-шта у истом "духу". Тј. жалили су такве девојке, чак се односили к њима са некавим разумевањем. Уопште, био је то некакав неправилан, лакомислен однос. И тако, пошла сам у болницу, све је било тешко али тамо је било много нас које смо дошле да абортирамо. Било је веома болно и мучно, мало смо лежале на креветима, а онда су нам рекли да треба да ослободимо место. Ја сам некако устала и пошла. Физичко и психичко стање ми је било тешко и беживотно. Мисилила сам - више ни за шта на свету нећу отићи на ово. Али прошло је неко време и почело се заборављати. И кроз 4 године опет сам се нашла у сличној ситуацији. Тада сам већ хтела децу, али буквално ми је неки унутрашњи глас почео дошаптавати да нисам спремна, још увек немам довољно новца, живети је тешко итд. И опет сам урадила абортус. Овај пут то је било још теже - све до тога да сам се ноћу будила од крика бебе у сну. Често сам плакала, била у депресији. Психа ми је била знатно оштећена. Овог пута сам све схватила и одмах почела да жалим и кајем се за то како сам поступила. Временом се мој поглед на свет променио - ја сам схватила какав ужасан и непоправљив поступак сам извршила. Потпуно сам сагледала сву тежину оваквог преступа (а то и јесте право лице дозвољеног преступа - ужас). То, што кроз ово пролази много жена и што нисам једина, што скоро све тако раде - мени не даје олакшање него само ужасава својим размерама и дозвољеношћу. Сада имам 29 година и лечим се од бесплодности. Још увек без резултата. Лекати говоре да имам шансе, да ће се све средити, они ће ме излечити, све ће бити добро и ја ћу постати мама. Али ја сам већ мама. Ја сам мама двоје деце, чије сам животе узела, рачунајући да она сметају мом животу. Читајући о припреми предлога закона о забрани абортуса, ја све време размишљам: а могла сам да прекршим закон (размишљам, свеједно, без обзира на забрану абортуса, у нашој држави има клиника које ће нелегално пружати такву услугу), да је он био на снази тада? Можда. Али, у суштини никаквих посебних, личних разлога код мене тада није било. Ја сам се просто бојала, тада, за своју судбину. То би прошло. Ја мислим да би ме такав закон спречио. Другог пута - сигурно би ме спречио. Још бих хтела да обратим пажњу на неодговоран однос према абортусима жена од стране многих мушкараца. Они размишљају: шта је то, попије таблету и готово? Ништа страшније од тога. Слушала сам о таквим мужевима који шаљу своје жене на шести или, чак, на тринаести абортус. Деце већ имају али мужеви неће, видите ли, да се заштите (!!! по православном учењу и заштита од зачећа је грех - прим. прев.). Уопште, нисам политичар, нити научник - социолог, ја сам обична девојка која износим своје животно искуство и ја веома желим да се усвоји закон о забрани абортуса који ће спасити многе жене, као што сам ја, од чињења страшних, непоправљивих грешака у свом животу. Јелена Сергејевна Данилова, Москва Превод са руског за "Борбу за веру": В.Ј: Извор: https://ruskline.ru/news_rl/2020/12/30/ya_stala_ubiicei_dvuh_svoih_detei Разни линкови о абортусу: https://www.youtube.com/watch?v=pJJCVZHVFqg https://www.youtube.com/watch?v=czv3nBCmrkY https://www.youtube.com/watch?v=yE08Gm8d5jM https://www.youtube.com/watch?v=fGSowT1Yjso https://www.youtube.com/watch?v=Ab6N6Ze9vOc https://www.youtube.com/watch?v=fX7mKsZGfWM https://www.youtube.com/watch?v=EXpUoZglrnQ |
