Ево шта нам је још интересантно испричао наш професор о једној дивној монахињи: „18. фебруара, 2011. године упокојила се у Господу, једна стара монахиња, игуманија Евлалија, из манастира Ђипша, на северо-западним обронцима Фрушке горе. Она беше једна од последњих монахиња из оне старе гарде, добрих и пожртвованих монаха, који су на својим плећима изнели сав терет комунистичког терора према Цркви и монаштву после другог светског рата.

Њен монашки живот је започео у манастиру у Кувеждин, пред други светски рат. Родом је из оближњег Сусека. Када је као девојчица, од 13-14 година, пожелела да иде у манастир, а у Кувеждину је било велико сестринство руских монахиња, мајка јој није дала. Међутим, њихов свештеник јој рече да треба да је пусти, да јој испуни жељу, па ће она после четири-пет дана, кад јој досади, доћи сама кући. Али, њено срце није било тако колебљиво, него ватрено, и она од тада проживи у манастирима преко 70 година. Одмах у почетку рата, усташе су их све ухапсиле, па јој је стара игуманија предлагала да се обуче у обичну одећу и помеша са сеоским девојкама, како би се спасила, јер њима свима у манастиру прети смрт. А храбра матјушка Евлалија храбро рече: Ви у смрт, ја у смрт! После су их усташе одвеле у логор, а касније је била у манастиру Војловица, код Панчева, где је са осталим сестринством чувала сирочад из Босне. Било их је преко стотину. И колико ми је пута понављала, да им за те године ниједно дете није умрло. Пред сам крај рата, ту су били заточени и Свети владика Николај Велимировић и патријарх Гаврило Дожић. Они су могли само мало да изађу на балкон, ујутро, да се надишу свежег ваздуха. И монахиње науче децу да певају владикину песму „Ој, Србијо, мајко мила, да би вазда срећна била, деца твоја тебе воле, за тебе се Богу моле...“. И једно јутро, кад је Свети Николај изашао на балкон, они построје сву децу, и почну да певају ту песму. А Свети Николај, плаче као мало дете, суза му сузу стиже.

   После рата, мати Евлалија, како смо је звали, је била у манастиру Радовашници и још неким манастирима, да би пре више од тридесет година дошла у запуштену Ђипшу, са мати Јустином. Ту је заиста поднела терета, који би данашње монахиње тешко поднеле. Имала је краве и козе, па је често, много пута ишла пешке, ноћу, у Бачку Паланку, и носила на леђима сир на пијацу. Нема онога ко је долазио код ње, а да се није духовно укрепио њеним мудрим речима. Сваког је дочекивала песмом у цркви, дајући му свећице, танке и чворновате, јер их је сама рукама правила ноћу од старог воска. Те свеће су познате на целој кугли земаљској, где год има православних светиња. Једном, кад смо дошли код ње, она нам каже: „Нема свећа, не ради фабрика, разболела сам се“. Кад смо следећи пут дошли, оне рече: „Прорадила фабрика, оздравила сам“. И ми, натоварени многим светским и животним бригама, долазили смо код наше матјушке, да нас утеши, да нам да поуку, да нам каже како да решимо неки проблем. Колико сам пута дошао код ње потиштен, због бриге и проблема са децом, а она би бираним речима, као неком невидљивом силом, тај терет узимала са мене, тешећи ме: „Увек има и боље и горе“. Те њене речи сам много пута касније говорио другима, па и себи, када су наилазила нека животна искушења. И заиста, колико год ми мислимо да нам је у животу тешко, може бити много, много горе. Наравно и боље. И зато треба без роптања да прихватамо сваку животну ситуацију, која је у ствари, како смо рекли, васпитни метод нашег Створитеља, на путу нашег спасења. Јер, како је мати често говорила да није важан ни почетак, ни средина, него крај. Крај живота, крај подвига, крај трке. Ко не посустане, тај ће задобити спасење.

   А за оне који имају одређене службе у цркви (свештеници, појци, црквењаци), говорила је често речи Старог Завета: Проклет је онај који са немаром (небрежењем) ради дело Господње. Значи, све што чинимо у цркви, било да Богослужимо, да појемо, да читамо, и свако друго дело, треба да радимо са свешћу да чинимо дело Господње, и да смо дужни да га чинимо са савршеном пажњом, јер смо изабрани од Бога да то чинимо. Да Бог није хтео, никад не би неко био свештеник, појац, монах, чтец.

Тамо негде деведесетих година, мати се разболи од срца, имала је и клиничке смрти, и једном тако тешко болесна лежи у болници у Сремској Каменици. Ово ми је пар пута испричала. И дође владика Василије код ње, па он и лекар стоје близу њеног кревета и лекар говори тихо владики: „Нема ништа од ње, неће преживети“. А мати то чује па строгим гласом каже: „Џаба ти докторе причаш, ја не путујем док мој Свети Никола не каже“. И заиста, тек кад је уредила манастир, Свети Никола, коме је манастир посвећен, је рекао да пође у лепши део света, где је радост бесконачна.

Једном приликом, пре шест-седам година, док је блаженопочивши старац Тадеј био у Бачкој Паланци, долазио јој је пар пута у посету. Они су се знали још из младости, а он ју је и замонашио давних ратних година. И једном кад је дошао код њих, пожали му се мати Евлалија, онако у шали, на своју посестриму Јустину, како неће да је слуша. А старац јој каже: Па кад није имала од кога да научи (а њих две су саме живеле у манастиру). И то ми је мати много пута причала, желећи да каже како ју је старац Тадеј тим речима смирио.“

   Њена сахрана је била велика и величанствена. Нека је вечни покој њеној души.“

Из књиге: Спасење смисао живота - СПЗ Шид, 2012. г.