|
 Из љубави су ми родитељи дали живот. Тако ја мислим.
Настају моје прве жиле. Тело почиње да се обликује. Већ имам уста.... Срце је почело да ми куца. Ко још не може да посумња да ја живим! Не схватам зашто је мати забринута...
Ручице и ножице су почеле да ми расту. На рукама су изникли прстићи. Ускоро ћу њима почети да хватам. Кад изађем из утробе, додириваћу образе моје мајке... Тек данас је моја мајка сазнала да ме носи у утроби... Пресрећна сам због тога. Једва чекам да видим лице својих родитеља... Сада је већ сигурно да сам девојчца. Имам све органе, боље осећам околину. Коса и обрве су почели да ми расту... То ме краси...Очи, уши, нос.. Гледам, чујем, миришем... Чујем како моји родитељи разговарају... Некако су узнемирени. Отац вели: “Кад ћеш већ једном да абортираш?” Шта ли то значи? Можда спремају да ми купе колевку... Мама, чујеш ли како ми куца срце? Мајчице... У утоби се осећам безбедно и срећно... Мајко! Мајко! Где смо то? Шта је то? Шта то раде самном? Мајко помози ми! Неко хоће да ме ишчупа из тебе... То су ножеви... Мајко... Не дозволи да ме убију... Боли! Боли ме! Молим те... Помози ми! “Госпођо изволите. Обавили смо операцију... Заметак је одстрањен.”
Преузето из листа: “Глас св. Теодора Вршачког”, год.2, бр.9, стр 12 |
