ХРИСТОС СЕ РОДИ

Када се ово догађало, Јовану је било десет година. До поласка у школу ишао је са дедом сваке недеље у цркву, причешћивао се и сви су мислили да ће бити свештеник. Међутим, иако је у школи ишао и на веронауку, све више је избегавао одлазак у цркву. Мало су га поколебали и неки другови, а мало и његов отац, који је био површно побожан.

Деда је био веома тужан због тога. А када је дошао божићни пост, деда га је питао да ли би желео да се причести за Божић. Иако је волео свога деду, Јован се нећкао, говорећи да му се не иде, а и да Свето Причешће није баш сȃмо тело и крв Христова, како у цркви говоре, него да су то обичан хлеб и вино, у шта су га уверили неки његови другови, а помало и његов отац. Деда је ућутао и ништа му више није говорио. Али, тих дана Јован га је кроз прозор његове собе могао видети како клечи пред иконама и како се сатима моли.

Међутим, деда је био прилично строг и сви су морали да посте последње недеље до самога Божића. Уочи празника деда је после доласка из цркве унео бадњак и целу кућу посуо сламом, упалио кандило и свеће и сви су радосно вечерали. Ипак, тај обичај је веселио малог Јована, а и остале укућане. Са друге стране било му је жао деде, али му се у цркву ипак није ишло.

Али кад је заспао, те ноћи му се у сну нешто необично догодило. Сања како се налази у Витлејемској пећини, оној у којој се родио мали Исус, и гле, у јаслама лежи баш Он, Богомладенац Христос, а поред Њега седи Пресвета Богородица. Када су пастири и мудраци са Истока пришли да Му се поклоне, пође и он да то учини, али ме нека сила не даваше да приђе јаслама. Тад се сети разговора са дедом и поче да плаче, да се гуши у сузама и стаде да моли Исуса за опроштај. Када је дошао мало  себи, гле, нађе се на Голготи и угледа Господа како виси на Крсту и моли Оца свог Небеског да опрости овима што Га разапеше, јер не знају шта раде. Јован пође ка Крсту, али му опет нека сила не даваше. Сузе му поново потекоше низ лице. Кад се затресе земља и настаде тама, он, дошавши себи, нађе се пред једним гробом, који је сијао као сунце. И ту угледа самог Господа Христа, Васкрслог, светлијег и од самог сунца. Он Му се поклони и хтеде да Му приђе, али опет не могаше. Тада он зајеца и рече: Опрости ми, Господе, опрости, погрешио сам. Христос му рече: Праштам ти, Јоване, због молитава твога деде. Он Ме је умолио да ти отворим срце да Ме истински спознаш. Ја, као Бог, са Оцем и Духом Светим, сам из љубави створио овај свет, анђеле и људе и сва остала бића. И само вама, анђелима и људима, смо дали слободу и бесмртност. Ви никада нећете умрети. Али смо хтели да ви вашу љубав према нама, Светој Тројици, слободно узвратите, као што Ми вас волимо. Нажалост, на Небесима се догоди побуна и сатана са многима отпаде од наше љубави, вечно. Али и ви, људи, погрешисте и пресекосте врпцу којом сте били везани за нас. Међутим, вама смо дали још једну шансу. И Адаму и целом потомству његовом. Али, Ја сам као Бог морао да сиђем у свет, обучем људско тело, поживим са вама, поучим вас путу који води ка Мени, да пострадам за вас, да бих вас искупио од сатане и смрти и греха. И ево, сада Ме видиш Васкрслог. Тако ћете и сви ви васкрснути у последњи дан света. И живећете вечно. А да би живели са Мном, а не са сатаном, морате да се крстите у Моје име, да верујете у Мене, да сам Ја ваш Спаситељ, да се држиште заповести које сам вам предао, и што је најважније, да се причешћујете Мојим Телом и Крвљу. Јер у њима се налази нешто без чега нико неће ући у Царство Небеско. То је благодат, благо које Ми, као Света Тројица, дарујемо људима. То је сила која је јача од свега створеног, јер је она нестворена, вечна, и Ми помоћу ње прилазимо сваком човеку, да би нас он из чистог срца заволео и цео свој живот на Земљи се припремао за сусрет са нама у вечности. Веруј, Јоване, да се кроз Свето Причешће, које је заиста Моје тело и крв, човек, кад га са вером прими, мало по мало преображава и постаје сличан Богу. Али Ја никога не терам да то учини, него, ако хоће. Али сам рекао да ко то не буде чинио, неће бити са Мном у вечности. Зато обрадуј свога деду, а и Мене, па дођи сутра на Свету Литургију и причести се. Тада Јован приђе Христу, клече пред Њега и пољуби Му ране на ногама. Од суза радосница није знао да ли је жив или није.

Тога јутра се рано пробудио, срећан, чио и одмах је отрчао у кухињу где је деда кадио иконе и целу кућу. Христос се роди, деда! – ускликну Јован. Ваистину се роди, унуче мој мили! – узврати деда. Знаш, рече Јован радосно, и ја идем са тобом на Свету Литургију. И причестићу се, ако Бог да. Деди ударише сузе из очију. Тихо и нежно га загрљи и пољуби, прошапутавши: Хвала Ти, Боже, што си услишио моје молитве.

Та Божићна Литургија је Јовану била најлепша у животу. Једва је чекао да наступи час Причешћа. Када се исповедио код оца Лазара, стао је у ред пред светим олтаром. Пред њим је било десетак мање деце и он је полако прилазио светом путиру. Срце му је куцало да искочи из груди. И гле чуда, кроз отворене царске двери он угледа на светој проскомидији малог Исуса како лежи као у јаслама. Тада погледа на часну трапезу и виде тог малог Исуса жртвованог за спас човечанства. Сузе му облише лице. Тада угледа како му отац Лазар кашикицом из путира извади нешто светлије од сунца, да је само затворио очи и ускликнуо: Христос се роди, оче Лазаре! Овај му зачуђено одговори: Ваистину се роди, Јоване – и причести га. Такву топлину и радост Јован никада није осетио у себи до тада, да је скоро полетео од среће.

Када је са дедом пошао кући испричао му је шта је ноћас у сну и данас доживео. Деда је плакао од радости. То им је био најлепши Божић у животу.

Данас је Јованов деда на Небесима код Господа, а Јован се и даље зове Јован, али на себи има црну дугачку одежду и служи Свете Литургије у једном манастиру на Фрушкој Гори. После онаквог сусрета са Господом другим путем није могао да пође. Када је напунио двадесет година, замонашио се.