Пречасни Велибор Џомић је у „Вијестима“ изнео став о правима и статусу транссексуалаца у Српској Православној Цркви. Он је изнети став прогласио за став саме СП Цркве. Ми не видимо по чему би то био став СП Цркве. Можда по томе што је то став Митрополије Црногорско – Приморске?
Из излагања пречасног Велибора види се да у Митрополији Црногорско-Приморској постоји разрађена процедура венчавања транссексуалаца. Но, ако у једној Митрополији СП Цркве влада став какав је изнео пречасни Велибор, ми не можемо самим тим прогласити да такав став јесте став целе СП Цркве. Став целе СП Цркве мора бити донет одлуком њеног епископата, а наравно, ако ћемо црквено да гледамо, на ту одлуку мора благоверни народ да пристане, мора народ да га прихвати, јер Црква није сами епископат. Међутим, интересантно је да наш СА Сабор није никада донео одлуку о правима или о статусу транссексуалаца, па ни овакав став какав је изнео пречасни Велибор. Овде је занимљиво да се пречасни Велибор позива на писање, како он каже – формулисање, Патријарха Павла из 1986. године. Али тада је Господин Павле био Епископ Рашко-Призренски, а не Патријарх. И његовов став, заправо, и није аргументован став; његов став чак није ни завршен став, него представља размишљање о проблему који може настати. Напомињемо да су 1986. године операције промене пола још увек биле у домену експеримената, најчешће неуспелих. Дакле, став Патријарха у време док је био епископ јесте став једног епископа, а он, као такав, не може представљати став СП Цркве. Може, једино ако га епископат прихвати као свој, само што га је дотични епископ формулисао. Међутим, у овом случају тога није било; није било одлуке епископата, односно СА Сабора, да се размишљања епископа, (у овом случају Рашко-призренског) има сматрати ставом епископата. Такве одлуке неме. Мени се чини, пре свега, да је овде злоупотребљено име Патријарха Павла и његово размишљање, да би се код релативно неуких људи створио утисак како је ето Патријарх имао неки став (овде се то проглашава за формулисани став) и да је то онда тиме став СП Цркве. Није! Дакле, злоупотребљено је једно размишљање једног епископа који је данас Патријарх. Оно што је овде важно истаћи јесте то да наводни став СПЦ о промени пола, о транссексуалцима, дозвољава таквим људима ступање у црквени брак. То практично значи да мушкарац који је променио пол може са мушкарцем ступити у црквени брак. Овде се пречасни Велибор Џомић изражава једном емоцијом - сузама које је пролио гледајући патње човека који је променио свој пол. Та емпатија, то саосећање, није довољно да би се прекорачило преко црквеног предања. А наиме, истина је да је транссексуализам појава најновијег доба и да Црква о томе у свом Предању нема директних одлука. Међутим, оно што Црква поседује у свом Предању сасвим је довољно да се зна полазиште, разрада и закључак, када су у питању црквени бракови између транссексуалаца. Напомињем, када говоримо о браковима, не ради се само о браку, ради се и о Светој тајни свештенства. Наиме, уколико мушкарац који је клирик промени пол па постане жена, да ли онда таква жена може и даље остати свештеник. Ако може, зашто онда и обична жена не би била свештеник? Друго питање: да ли жена која постане мушкарац може примити хиротонију? А ако може, зашто обична жена не би могла примити хиротонију? Ово тим пре што се пречасни Велибор позива на посланицу Галатима Апостола Павла у којој се каже: Нема мушкога рода ни женскога, него су пред Богом сви једно (ср. Гал.3,28). Заиста, али ово је у контексту потпуно искривљавање смисла изреченог става Светог Ап. Павла; даје му се потпуно другачије значење. Ако нема мушко ни женско, ако је пред Богом то једно у светлу транссексуалаца, није онда у питању само брак, него је у питању и свештенство. Погледајмо још: ако нема мушко ни женско, ако су пред Богом једно, зашто је Бог човека створио као мушко и женско од самог почетка? Зашто Апостол заповеда жени да се боји мужа и да буде послушна, ако су пред Богом једно? То је исти Апостол Павле који је и Галатима оно рекао. У Царству које долази брака неће бити – неће се брачно живети у смислу сексуалног живљења, али ће и даље остати мушко мушко а женско женско, са различитим својим особинама. Али пред Богом су све те особине од Бога и за Бога, и једном љубављу Бог обухвата и једне и друге. Како рече Господ: биће као анђели Божији. Али знамо да и међу анђелима постоје разлике, не на мушко и женско, али постоје разлике у чиновима анђела. Постоје анђели, арханђели, силе... Дакле, брак који постоји овде на земљи, одређен је чињеницом разликовања мушког, односно женског бића. Ако та разлика није значајна, онда нема ни брака. Онда је брак безначајан. Упорно гледајући на Бога као на Спаситеља, заборављамо да је Он уједно и Творац и Сведржитељ и Свепромислитељ. Сваки човек који се рађа, родио се вољом Господа Бога такав какав се родио. И требамо знати да ако се неко родио телом као мушко, то је Божија воља, израз Божије воље. Човеков је то крст, његова је и обавеза да буде мушко. Исто важи и за женске. Но, то се изгледа превиђа у ставу који износи пречасни Велибор. Његова емпатија је учинила да заборави да Бог кад нешто уради, не прави грешку. Нема грешке природе, како то данас воле да кажу. Није грешка природе – воља је то и промисао Божији, било изражена директно, било изражена кроз допуштење, али је то воља Божија. И не могу сузе ту вољу да пониште. Но, погледајмо у каноне, у канонско предање Цркве. Постоје неки занимљиви канони о полности људи, па би у том светлу ваљало гледати и на промену пола, односно боље рећи на замену једног пола другим полом код исте особе. То су канони Светих Апостола: 21, 22, 23, и 24. Ту је 1. канон Првог васељенског сабора, и ту је 8. канон Деветог помесног сабора. То је шест канона који се баве стварју врло сличном данашњем транссексуализму. Ради се само о обезуђивању мушкарца. Наиме, било је случајева да су неки људи, рецимо Ориген, себе обезуђивали. Дакле, одсекли би сами себи своје мушке органе и тиме би постали евнуси и изгубили порив према женском бићу, а тај порив се не савлађује ножем, него се савлађује духовном борбом. Дакле 21. канон говори да онај човек кога су обезудили на силу и направили га евнухом, може постати епископ. Дакле, ако он сам својом вољом није допринео обезуђивању. Али 22. канон каже да ако је он сам себе обезудио, нека не буде клирик (а таман посла епископ –прим. Ж. К.) уз образложење да је „самоубица и непријатељ Божијега створа“. Канон 23. говори: „Ако је неко, пошто је већ ушао у клир, себе обезудио, нека се свргне; јер је убојица самога себе“. Канон 24: „Световњак који је сам себе обезудио нека се одлучи за три године; јер је зло замислио на свој живот.“ Оно што је овде важно истаћи, и што нас повезује са транссексуалцима, јесте то да ова правила осуђују одбацивање мушке природе од стране дотичних људи. Зато канони говоре да је „непријатељ Божијег створа“ такав човек; или, да је „убојица самога себе“; или: „јер је зло замислио на свој живот“. То су све образложења због чега се осуђује одбацивање мушке природе и мушког тела. Овде се истина не говори о браку – говори се о клиру, али 24. канон говори о одлучењу за три године (одлучење од Светих тајни - прим. Ж. К.). Свети Оци нису могли имати пред собом сазнање да ће једног дана бити не само обезуђивања него и промене пола. Али, схватимо: онај ко промени пол (на пример мушко у женско), тај је одбацио оно како га је Бог створио, па је „непријатељ Божијега створа“; тај је одбацио од себе мушку природу своју, па је „убица самога себе“ и тиме је „зло замислио на свој живот“. Канон 1. Првог васељенског сабора овим правилима, позивајући се на њих, додаје: „Ако се ко у болести подвргао хирургичком резању од љекара или је од варвара био обезуђен, такав нека остане у клиру...“ Овде се, дакле, говори све оно што смо видели и у правилима апостолским само се томе додаје обезуђивање из разлога болести. Да ли је то ово што имамо код транссексуалаца, који од лекара добију уверење да им је душа женска, а тело мушко или обратно, па да можемо рећи да овај став „ако се ко у болести...“ подразумева ту „болест“ због које се данас добија уверење потребно за промену пола? Можемо са сигурношћу рећи да није. Прво, није зато што у време доношења ових правила није постојала наука о сексуализму, транссексуализму и сличним данашњим појавама. Друго, очигледно је да се ради о хируршком резању, а не о претварању мушког у женско, и женског у мушко. То тада није постојало. Према томе, ради се о болестима, најчешће туморима и инфекцијама, које би налагале хируршко одстрањивање мушких органа. Дакле, не да би се одбацила мушка природа, него да би се спасао живот. Те се нико не може позвати на ово правило оправдавајући транссексуализам, јер оно не доводи у сумњу Божије створење, Божију творевину, нити доводи у питање злу намисао о сопственом животу, нити се ради о самоубици. Управо, насупрот томе, ради се о продуживању живота; ради се о једној нужности спасавања људског живота. Свега тога немамо када је у питању транссексуализам. Истина, можемо веровати пречасном Велибору Џомићу да је он сузе пролио гледајући патње тога човека, али живот тога човека ни на који начин није био угрожен. Не можемо попуштати и мењати Божију творевину због тога што неко пати. То би онда довело до легализације еутаназије. Човек који је евидентно болестан, трпи ужасне болове... Зар онда не би могли и еутаназију да легализујемо? Не дај Боже да наша Црква заузме став, или бар Митрополија Црногорско-Приморска, да заузме став о легализацији еутаназије. Може пречасни Велибор и ту сузе да пролије. Обилазећи болнице чешће, вероватно би и ту сузе пролио. Што се тиче 8. канона Деветог помесног сабора, он ништа ново не доноси, већ управо потврђује моје речи, говорећи да ако је онај који сам себе обезуди самоубица, да је тада убица онај ко другога обезуди. Овде се подвлачи чињеница да се ради о самоубиству, односно убиству код одстрањивања мушких полних органа. Надаље, подвлачи се да је тај чин отворено непријатељство према Божијем стварању, према Божијем створу, и као такав се осуђује, одбацује итд. Све ово што смо до сада рекли јасно говори да оно што важи по канонима за чин обезуђивања, важи и у случају обезуђивања које није индиковано лекарском дијагнозом болести која би угрозила живот дотичног човека, и не може бити у Цркви благосиљано браком, а не може бити благосиљано ни хиротонијом. Јер евнух је негде на пола пута између мушког и женског. Јер постати евнух значи: одбацити мушку природу. А наравно, код транссексуалаца још преостаје узимање женских органа, заправо нечега што им личи. Е сад, у време када су доношени канони то није било могуће, али је у суштини то - то. Евнух је на пола транссексуалац. Видимо да много чега важнога из црквеног предања став Митрополије Црногорско-Приморске нарушава. Прво, то је чињеница да је Бог Створитељ, да је Бог Сведржитељ, Свепромислитељ; чињеница да је Бог створио човека као мушко и као женско; чињеница да је Бог благословио брак створеноме човеку мушкарцу и жени; чињеница да је Духом Светим забрањено себе обезуђивати, да је забрањено одбацивати мушку природу свога тела, а самим тим и женску природу, када је женско у питању; чињеница да благосиљање транссексуализма доводи у питање не само брак, него и хиротонију. Јер видимо да се у овим канонима говори управо о хиротонији, понајвише о свештенству евнуха. Дакле, много што-шта би се морало преправити у црквеном предању, да би могао стајати став пречасног Велибора о транссексуалцима. Занимљиво је да је то став Митрополије Црногорско-Приморске из које нам задњих година долази много чудних ставова, који се баш као и овај желе проширити на целу Српску Цркву, или који се просто тичу целе Српске Цркве. Многи од нас постављају разна питања. На крају крајева и ово што је Џомић изнео став у новинама, такође је питање. И занимљиво је да никакав одговор нисмо добили, иако су наша питања била питања са аргументима. Дакле, долазе нам две ствари из Митрополије Црногорско-приморске: чудни ставови и тишина која их обавија. |