Упокојио се, и сахрањен је, дивни православни Србин и сарадник нашег сајта, брат Мирослав Павловић из Љига. Покосило га је тровање човечанства, које су сатанисти назвали „корона“, надајући се да ће крунисати свог вођу, антихриста.

 Павловић је био човек у најбољим годинама, побожан, честит, породичан, са супругом и двоје деце. Организовао је поклоничка путовања и штампао три тома српских житија светородних Немањића и Лазаревића. Ко га је знао, знао је да је прави хришћанин.

О његовој сахрани примили смо, од неких читалаца, запис, како рекоше, господина Мирослава Вујанића, који је био његов пријатељ. Сматрамо да је тај запис довољно тачан и леп да би описао његов живот и упокојење, па га доносимо у наставку:

„Људи се рађају и људи умиру. Тако то у свету овом бива. Некад су људи умирали у ратовима и од старости, ређе од болести. Данас људи највише умиру од разних болести изазваних и сачињених од стране богоборне науке и научника, а све ради мучења и у убијања човека и припремања рода људског за поклоњење антихристу. Такав нам Крст. Но није свака болест иста, нити је свака смрт иста. Није ни свака сахрана иста. Имаш сахрана за које не волиш ни да чујеш, а не и да њима присуствујеш. А имаш и сахрана за које би жалио да ниси био присутан. Ја немам за чиме да жалим. Знао сам једног човека, људину, кога сам пуним срцем и душом звао брат. Брат у Христу. И не само звао већ и према њему тако осећао, баш као што би рекао свети вођа богомољне војске Христове, Свети Владика Николај:'Немојте се само звати браћом. Но будите браћа. Будите браћа.' Тај мој и наш брат је данас сахрањен у Љигу у Србији уочи Савиндана 2021. љета Господњег. Снег је падао. Та јануар је. Било је прохладно. Та зима је. Било је и тужно. Та сахрана је. Међутим, све то је било у мери. У мери раста Христова. У ствари, снег никоме није сметао. Зима нас се није дотицала. Смрт смо игнорисали. Опело лепо православно уз лепе и добре србске свештенике. Сви смо певали и одговарали. Ожалошћена породица мајка, супруга и двоје дивне деце, мирни, храбри, достојанствени. За понос сину, супругу, оцу. Земља тешка, она србска. Рака влажна и блатњава, али кога брига, нико то не примећује јер сви знају да се тело ту неће задржати већ да ће се о Другом доласку Христовом одатле вазнети и отићи. Отићи тамо где је већ душа намучена, али праведна, србска, богомољна. А како би наше веровање потврдили запевасмо :'Христос Воскресе из мертвих, смрћу смрт разруши и онима у гробовима живот дарова!' На крају да потврдимо да се ту не сахрањује било ко већ Брат наш богомољни, истински син Србске Православне Цркве, запевасмо и тропаре Св. Сави, Св. Николи, Св. Георгију, Св. Николају Сербском, а онда где би испраћај једног Богомољца био без песама Светог Владике Србског. Одзвањале су србске планине богомољном песмом потврђујући Истину да у Христу мртвих нема но само радост и живот бесконачни. Није ни мртав, но жив је Брат наш Мирослав Павловић јер је жива душа његова којом је цео свој живот живео Христу, ближњем и мајци Србији. Његова највећа жеља и тежња је била заједница у Цркви, у молитви, заједница међу браћом. А да Господ ничију жељу не оставља не услишену потврђују задњи дани живота брата нашег Мирослава кад је, иако у коми и у несвесном стању, невидљиво позвао и призвао многе да се саборно моле за његово оздрављење, е да би то саборно мољење прешло у молитву за све намучене и болесне православне хришћане. Данима се већ из земље Србије најмање 1000 псалама дневно упућује ка Небу, а све захваљујући овом богомољцу. Његову жељу за заједништвом Христос је тако испунио, а ми да је наставимо. Стога са поносом и тужном радошћу у данашњи дан можемо казати:'Путуј душо, намучена Србска, богомољна. Путуј Творцу твоме и нашем где ћеш наћи мир и покој. Вјечни ти помен Брате наш.“

   Помени, Боже, душу нашег брата Мирослава и прими је у Царство Своје, а његову породицу утеши!