ИЗ ИНТЕРВЈУА УРЕДНИШТВА „БОРБЕ ЗА ВЕРУ“

 Пре појаве реформаторског покрета, почетком деведесетих година прошлог века, у СПЦ нико није постављао питање како се припремати за Свето Причешће. Та ствар је свакој побожној српској души била кристално јасна. Једноставно, то је било предање које се преносило с предака на потомке. У нашем Уредништву има људи који су духовна деца богомољачког покрета Светог Владике Николаја Велимировића, захваљујући коме је, слободно то можемо рећи, СПЦ опстала у време богоборног комунизма, тако да су и праксу припреме за примање Светих Тајни, између осталог, наследили управо из тог покрета.

O каквој је пракси реч? Та пракса подразумева пошћење по Типику свих постова које је Црква прописала, како вишедневних, тако и једнодневних. Што се тиче строгости поста, ту нема никаквих разлика између одраслих и деце. Без обзира на то да ли се причешћујете у посту или изван поста, припрема је подразумевала шестодневну припрему постом на води. Деца су једино Прве недеље Часног поста имала нешто краћи период припреме, јер су могла да се причесте на Тодорову суботу, док су се одрасли причешћивали сутрадан, у недељу. Чиста недеља је пример припреме за Свето Причешће.  Једноставно, наш народ је био истински подвижнички народ. Што се молитвеног правила тиче, оно је било онакво каквим га је Црква прописала – за писмене. Неписмени народ се молио како је знао и умео, живећи побожно и часно. Подразумевало се обавезно читање Молитвеног правила пред Свето Причешће као обавезно.

Данас у СПЦ нема различитих норми припреме за примање Светих Тајни. Постоје само, условно говорећи, две праксе: са једне стране су они који се припремају по вековној пракси СПЦ, онако како су се припремали сви наши свети оци, - а са друге стране су новотарци, код којих влада потпуни беспоредак. Докле иде њихово безакоње, можете видети из следећег примера. Један епископ-новотарац, позвао је све свештешнике и старешине манастира епархије у којој столује и на том скупу им строго саопштио: „Хоћу да причешћујете сваког ко приђе светој Чаши и зине!“ Но, међу присутнима се, хвала Богу, нашао и богомудри српски духовник, блаженопочивши отац Петар Денковачки, духовно чедо Владике Николаја и његовог славног прповедника и мисионара,оца Гаврила из Ралетинца, који је епископа новотарца упитао: „Преосвећени, код мене око манастира пасу волови, да ли да причестим и вола који приђе и зине?!“ Владика се само љутито брецнуо, али је апсурдност његове заповести свима постала очигледна.

Исповест је обавезна. Могућност за причешће без претходног личног покајања, крунисаног исповешћу, у нашој Цркв и је, док је све било по српском црквеном предању, била искључена.О томе су говорили и Владика Николај и Отац Јустин. И само покретање дијалога на ту тему, у доба кад је толико раслабљености, је својеврсно излажење у сусрет реформаторима.Уосталом, пошто су наши новотарци углавном и екуменисти, није лоше да се подсетимо какве је то последице имало на Западу: а искуство је просто – тамо су укинули сваку обавезу пред примање хостије, и храмови су им празне и душе су им пусте.

О вери наших предака сведочи се на основу књиге грофа Јанеза Вајкарда Валвазора, „Слава Војводине Крањске“. Валвазор, између осталог, сведочи и о овој пракси код Срба: „Ако се неко  жели стварно причестити, мора пре тога постити 30 до 40 дана.” Тај строги однос према посту сачувао се и касније: Херберт Вивијен, у својој књизи „Србија – рај сиромашног човека“, насталој крајем 19. века, наводи да се у Србији нико не причешћује без седам дана строгог поста. И у тој традицији је и Свети Владика Николај Велимировић, који описује начин живота богомољних монахиња у манастиру Љубостињи, па каже: „Ви знате, како се мати Христосија припремала за Причест. Она је имала све ново одело за Причест. И пред Причест хранила се само сувим хлебом и сирћетом. Кад су сви други мрсили пред Спасовдан, она се хранила хлебом и сирћетом. И причестила се на Спасовдан. И опет је запостила,  да би се поново причестила на Свету Тројицу. Али је баш на овај велики Празник осванула мртва. Уочи Тројичиндана она није ни легала у постељу. Спремила је своје ново одело и метнула на постељу, да би се обукла кад удари клепало. И на коленима молила се Богу? Изјутра, нашли су је мртву како клечи, са уздигнутом десном руком и састављена три прста. Била је у лицу жута и светла. Света моја ћерка, старица Христосија! Нека је Господ Христос постави посред Раја са осталим кћерима мојим из тога манастира и из других мојих манастира. Свима вама позната је ова света старица, која је годинама служила у олтару и додавала кадионицу духовнику. Ја вам њу спомињем само зато да бих вас побудио да се и ви савесно спремате за примање Светог Причешћа. Немојте недостојно прилазити Путиру. Исповедите се, опростите се искрено са својим сестрама, па онда са страхом приђите и примите Живот од Живота, Светост од Светости, Бога од Бога. А кад примите Причест, целивајте Путир, са помислом да целивате ребро Господа, из кога је изашла крв и вода.“

Као што смо већ рекли, у Србији пред причешће не посте и не исповедају се једино заступници и следбеници новотарства. Неки од њих посте пред причешће по три дана, неки уопште не посте, а постоје и они који се не уздржавају ни само јутро пред причешће. Поједини, рецимо, причешћују децу која су доручковала. Покојни протојереј Радован Биговић, екумениста и новотарац, у свом храму у Земуну служио је поподневне Пређеосвећене Литургије, и причешћивао људе који су јели после поноћи.

Под речју „духовник“ православни Срби подразумевају  у највећем броју случајева свештенослужитеље – калуђере, који се држе Предања Српске Цркве. Нема ни говора да они неком допуштају да приступи Светим Тајнама без претходне прописане припреме - постом, молитвом, покајањем – исповешћу, милосрђем... На жалост, у СПЦ данас има свега неколико таквих духовника,калуђера „старе гарде“ који су учени на примеру Владике Николаја и Оца Јустина. Млађи калуђери, част изузецима, углавном се налазе на путевима модернизма, сматрајући да се може на начине који нису проверени. Код новотараца, међутим, нема чак ни квази духовника, јер они су противници и прогонитељи духовништва, које се у њиховом епископоцентричном учењу доживљава као некакав антипод епископском чину. Најтрагичнији пример ове њихове заблуделости, представља прогон великог српског духовника и старца оца Тадеја Витовничког, који је, прогоњен од стране новотарца и екуменисте епископа браничевског Игњатија (Мидића), морао да напусти свој манастир и своје последње дане живота проведе и кончину дочека у окриљу дома једне побожне породице.

Зашто су новотарци укинули обавезну припрему пред Причешће? Шта су желели да постигну? Свој удар на подвиг, да тако кажемо, они су правдали потребом обнове црквеног живота, као, уосталом, и руски обновљенци крајем крајем XIX – почетком XX века. Говорили су да је вековна пракса припреме за причешће исувише тешка за човека данашњице. Сматрали су да ће повлађивањем духовно раслабљенима исте привући Цркви. Но, догодило се супротно.

Први реформаторски кораци у СПЦ, били су причешћивање верника без поста, сваколитургијско причешћивање и необавезност исповести пред причешће. У корак са тим увођене су и литургијске новотарије. Плодови овога су катастрофални. Црква нам је дубоко подељена, већина верника духовно раслабљена и дезорјентисана, јереси су ојачале, утицај Ватикана на Патријаршију у Београду оснажен, трајни раскол је све извеснији...

Свештеник Петар Андријевски у свом тексту „На путу ка литургијском разрушењу“ исправно примећује да православном верујућем народу у великој већини, како у време пред Октобарску револуцију, тако и данас, нису потребне никакве црквене и богослужбене реформе. „Проблем реформисања црквеног живота, који су његове апологете интензивно пропагирале у предреволуционарним годинама - јесте проблем који је вештачки створен и који је постојао само у главама интелектуалних сањара, инфицираних црквеном "маниловштином". Крах обновљенства представља велику историјску лекцију свима који стварају и преувеличавају реално непостојеће проблеме, свим реформаторима, како прошлим тако и садашњим. На жалост, чини се да ту лекцију нису научили неки савремени црквени обновљенци“.

Зато што нисмо постили ми смо избачени из раја. Стога ћемо постити да бисмо опет ушли у рај, јер по речи Светог Јована Златоуста: „Ако је пост био неопходан у рају, то је утолико више ван раја; ако је лек користан пре ране, то је утолико више користан после рањавања; ако нам је оружје било потребно пре почетка борбе с похотама, утолико је неопходнија помоћ поста пошто је отпочела таква борба с похотама и демонима“ (Беседа о покајању V, Т, 2, стр. 342). Зато пост треба да примамо с радошћу, јер је он наш пријатељ, а непријатељ демонима. „Чувши о посту, вели Свети Јован Златоуст, немојте се препасти од њега. Он је страшан не нама, него демонима. Ако је неко обузет злим духом, покажи му лице поста и он, окован страхом биће непокретнији од самог камења, особито кад угледа у заједници с постом сестру и пријатељицу поста - молитву. Јер и Христос вели: Овај се род не изгони сем молитвом и постом (Мт 17, 21). (Беседа о посту V, стр. 342.)

Највећа је вредност и прави циљ поста по Оцима у помоћи коју он пружа духовном узрастању, одсецању злих навика и стицању врлина. „Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела" (Свети Василије Велики, V, стр. 77). Слично говори и Свети Јован Златоуст: „Не говори ми: Ја сам толико и толико дана постио, то и то нисам јео, ни вина пио... него ми покажи јеси ли постао кротак од гневљивог, какав си био? И човекољубив од грубог, какав си дотле био? Јер ако си испуњен гневом, зашто онда угњетаваш своје тело? Ако је унутра завист и користољубље каква је корист што пијеш воду? (Реч о посту и милостињи, Т, 2, стр. 907). Готово истим речима говори о смислу поста Свети Атанасије Велики: „Није успео онај који пости само од јела, но онај који је одступио од сваке зле ствари; томе се рачуна пост. Јер ако неко пости, а не држи уста своја да не говоре зле речи, или гнев, или лаж, или заклетву, или говори против ближњег, никакве он нема користи, но сав свој труд губи" (О девствености, Т, 33, стр. 63). Још и Пастир саветује Јерму: „Овако, дакле, чувај овај пост који мислиш да држиш: Пре свега, чувај се од сваке зле речи и сваке зле жеље и очисти срце своје од свију таштина овог света. Ако то ушчуваш биће твој пост савршен" (Јерма, Пастир, Е, III, Т, 3, стр. 72).

Блажепочивши патријарх Павле каже: „Очистивши тако своју душу од прљавштине греха и украсивши ју украсом врлина, ми постајемо достојни највећег дара Божијег у овом свету: примања самог Господа у Светој Тајни Причешћа. У овоме види Свети Јован Златоуст особити разлог за установу поста. 'Раније су многи приступали Светим Тајнама без расуђивања, како било... Приметивши штету која долази од небрижљивог поступања, одреде четрдесет дана поста... да бисмо сви ми, очистивши се пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, исповешћу и свим другим средствима на тај начин приступили с чистом савешћу, колико је то могуће (Тамо, Т, 1, стр. 664).“

И још нешто. Браћо и сестре, не заборавите да се без припреме причешћујете на суд или осуду. Сетимо се поука великог духовника, оца Гаврила из Ралетинца.

Отац Гаврило је народу говорио да се мора спремити да би се причестио, јер ће му се у супротном свашта десити. Са Причешћем играња нема. А данас се Путир често пуштаку они за које се, у гомили у току великих постова, не зна ни да ли су крштени, ни да ли су јели, пили, пушили, или имали телесне односе. Ево случаја који опомиње:“Једне године пречешћивао сам народ у манастиру. Пришла је једна девојка и причестила се. При изласку из цркве пала је и повратила Причешће и јело које је код куће узела. На питање шта јој се догодило, признала је да је пре поласка у цркву доручковала. Хтела је да види да ли ћу ја познати да је доручковала и да ли ће јој се после Причешћа нешто догодити зато што је пре тога јсла. Ето како је њено јадно васпитање и какви су њени родитељи који не знају шта је вера ни светиња!

Друга једна жена испричала је како је у младости пре одласка у цркву на причешће доручковала, па се после Причешћа одмах разболела и боловала на постељи пуних шест недеља. За то време њој се сваке ноћи прво у сну, а потом на јави јављао неки млад човек на коњу и нагонио коња да гази преко њене главе. Она је тада кукала на гласи пискала, да је језиво било слушати. Ето како пролазе још на овоме свету они који светињу газе и омаловажавају!“

Тешко нама који се причешћујемо себи на суд и осуду (од којих сам први ја). Ми ни не слутимо шта може да нас снађе ако прилазимо Христу како било. Данас, кад живимо као  полубезбожници, а зовемо се хришћани, ни не слутимо како можемо бити сажежени ако се дрзнемо да са сватовима приђемо Свадби Јагњетовој, а без сватовског руха покајања. Отац Гаврило је опомињао верни народ:“Знао сам једног човека у селу Букоровцу који се двадесет година није причестио. Најзад се решио, вероватно по нечијем наговору, те оде у цркву и причести се без покајања и без исповести. Одмах после Причешћа он је осетио као да је примио огањ у себе, сва унутрашњост и свака кост као да се запалила и гори, а глава као да се нашла усред пламена. У бунилу и у муци великој, он почне да трчи тамо амо, и пошто није могао да издржи велике муке, скине каиш са себе и обеси се за ограду. Један његов рођак видећи га обешеног, притрчи и пресече му каиш и он падне на земљу још жив. На питање рођака: „Побратиме, шта ти би, те се обеси?” Он одговори: „Спалило ме Причешће, сва ми утроба изгоре, а нисам могао да издржим страшни огањ, и морао сам да се обесим да би избегао муке.” Још каже да се двадесет година није причестио. Затим су га одвели кући и после неколико дана умро је, бедник.

Тако пролазе сви који проводе живот без страха Божјега, па се причешћују без покајања и без исповести. И ако их није Причешће спалило на овом свету – спалиће их тамо на ономе у пакленим мукама којима нема краја. Зато ће много родитељи бити осуђени што не уче своју децу страху Божјем и закону хришћанском, него као верују, а држе све олако и немарно.“

И данас има ругача који живе по својој вољи, и хуле на Бога и светиње. Судбина њихова зна се; ево речи оца Гаврила:“Познавао сам једног богаташа који је живео преко 70 година и никад се у животу није хтео да причести. Говорио је да је Причешће у цркви обично вино, које свештеници дају малом кашичицом, а он има пун подрум вина, па кад хоће да се причести, сиђе у подрум и наточи пуну чашу вина, прекрсти се и попије. То је његово „причешће”.Пред смрт пао је у постељу и тако се мучио да је на сав глас толико урлао дан и ноћ, да његови суседи нису имали мира од њега.Демони, који су га причешћивали лажним вином, они су му и чупали душу гребенима, док је нису извалили и однели у мрак вечни, као своју личну својину, јер ко коме служи томе и припада.“

Не верујте новотарцима – држите се провереног пута Христовог!

Повезани текстови:

- Интервју Уредништва "Борбе за веру" за руски часопис "Православни Крст" (о новотаријама у СПЦ)

- Интервју Уредништва „Борбе за веру“ за руски часопис „Православни Крст“ (1)

- Интервју Уредништва „Борбе за веру“ за руски часопис „Православни Крст“ (крај)