Свети Јустин Ћелијски је о односу Цркве и државе рекао: >>„Цару царево - Богу Божије“: То је еванђелска коегзистенција Цркве и државе, одређена и прописана самим безгрешним и свезнајућим Господом и Спаситељем Христом. Зато за Цркву неизменљиво и вечито обавезна. Цару: харач, новац, на њему лик царев (Мт.22,19-21). А Богу? - и душу и тело: јер на души и у души лик Божји, и на телу и у телу преко душе, јер тело живи боголиком душом и носилац је боголике душе.

Све што је битно у човеку, и у души и у телу, све је Божје, и људи нису своји, већ увек и по свему творевина Божја и имовина Божја (1Кор. 6,19-20). Да, да, да: и душа и тело припадају Богу: - вечности, вечном животу: =Вечној Истини, Вечној Правди, Вечном Разуму, Вечном Смислу. Стога се Божје не сме жртвовати ради царевог. Првенство и ту увек припада Богу.

У Богочовеку и Његовом делу и телу - Цркви: Бог увек на првом месту, а човек на другом; увек се све решава Богом, а не човеком. То је Васељенске Цркве и свевредност и свемерило. Зато се сваком проблему Цркве приступа: „са страхом Божјим, вером и љубављу“. Црква је Богочовечански организам, па онда организација. Она - тело Богочовека: зато се у њој све мора прво гледати и видети и мерити Богом, па човеком; и онда човеком из Богочовека. Никада само човеком, никада „по човеку“. Стога: увек, увек, увек: „Богу се треба већма покоравати него човеку, него људима“. Када је то у питању, онда се и Првоврховном Апостолу Петру - „у очи противстаје“ (Гал.2, 11-14). Ту је у вечно неизменљивој важности богонадахнуто апостолско начело и метод делања Цркве: „Нађе за добро Дух Свети и ми“ (ДАп.15,28): прво Дух Свети па ми: ми иза Духа Светог и у Духу Светом и са Духом Светим. Увек вођени и руковођени духоносним Апостолима и духоносним Оцима.

„Богу Божје - цару царево“: - то је еванђелски принцип коегзистенције = сапостојања између Цркве и државе. Јасно је: Црква мора у сваком режиму, па и у безбожничком, наћи свој modus vivendi =начин живљења): али увек у духу и границама еванђелског принципа коегзистенције: „Богу Божије, цару царево". Не мешати се у унутрашње ствари Цркве: не дирати њене вечне и свете еванђелске дужности и права. Или сапостојање Цркве и државе, или страдање Цркве од гонитеља, који одричу и гоне Бога и што је Божје, а намећи анти Бога и анти Божје. А све то под врховном контролом Свееванђеља: „Богу се већма покоравати него људима". Ако тога нема, онда Цркви као једини еванђелски то modus vivendi остаје: страдати за Господа Христа, трпети, злопатити се, и тако се борити за основна права вере и савести и душе. А гонитељима апостолски одговорити: „Судите је ли право пред Богом да вас већма слушамо него ли Бога" (ДАп.4,19)? Увек заувек ми заједно са свима богоносним Апостолима, и свима Светим Мученицима, и свима Светим Исповедницима, и свима Светим Оцима неустрашиво исповедамо и громогласно проповедамо вечно Свееванђеље Богочовека Господа Христа и Његовог Богочовечанског Тела - Цркве: „Богу се треба већма покоравати него ли људима“.“

   На жалост, у СПЦ више нема архијереја који су спремни да иду овим путем, Јустиновим. Они не само да се не противе државној власти у ономе што би да нам се наметне као противхришћанско, они се покоравају власти, из много разлога: од тога да држава даје паре (а паре људе кваре, нарочито ако њихову потрошњу нико не контролише, при чему су главни примаоци пара епископи) до тога да тајне службе знају шта ко од људи у мантији ради кад га нико не гледа (гледа их Бог, у кога помало верују, па за њега не маре, и снимају их камере, које неподопштине достављају државним властима, па после нема врдања – удбашка власт је, бар овде на земљи, опаснија од Божије, јер суд Божји је тек после смрти, и у њега треба веровати).

Кад је све то тако, онда нема шанси да се избегне утицај државе на избор патријарха.

Али, ни по јада само тај  избор. Сада је пред нама компромитација епископата до краја. Да би их власт, којој је стало само до себе, то јест власти, пред народом (а народ, бар овај гласачки, који гледа „Пинк“ и чита ђубре – таблоиде) коначно обрукала и лишила угледа и утицаја, она их води да за изборни сабор, уместо у Патријаршији, буду у „Хилтон“ хотелу, иако у патријаршији сви епископи имају собе и апартмане. Уместо у патријаршијској капели Светог Симеона и сали за саборска заседања, ето их у крипти светосавског храма, где ће још лакше бити под надзором.

Шта ће јадни гладни Србин да каже кад види да владике ноћевају у „Хилтону“ и кркају понајбоље са тамошње трпезе? То су ученици Христа и сиромашних апостола? Тешко, брате.

Возе скупа кола, кулирају у „Хилтону“, једном речју – „попови лопови“. Па ти после причај о хришћанском идеалу скромности и поста. А НАТО новинари само надувају причу – гледајте шта раде, и користе недостојност савремених епископа да би блатили мученичку историју СПЦ у целини.

Ипак, као што увек говоримо: није исто администратор и и епископ, а Дух Свети не обитава у мерцедесима и аудијима, него у срцу људском. Не дајте се, браћо! Још није све пропало, а Бог који воли сиротињу неће сиротињу оставити, само да нисмо сиротиња у срцу и мозгу, и да будемо овце Христове, а не овце у главу.

Помози нам, вишњи Боже.