Захваљујући богољупцима - добромислитељима овог сајта, „Борба за веру“ и вечерас излази са новим прилозима. Хвала вам браћо  светосавци и сестре светосавке и од Бога вам изобиље Његових небеских и земаљских дарова!

Порфиријевци бљунуше отрове против нас

Но, има и оних – и мноштво их је – којима ће због тога јед појести душу. Међу њима су се посебно (од јуче) истакли порфиријевци. Грунуше нам они на мејл и избљуваше своје отрове. И то са таквом мржњом, да су зла њихових инквизиторских предака само мачји кашаљ у односу на зла која би они учинили нама када би били у прилици. Између осталог, пожелеше нам да помремо од глади, јер кажу да немамо право да за рад сајта тражимо донације.

Ето... Српски епископи живе као тајкуни (осим једног). Попови (уз мало изузетака) пију крв овом ојађеном народу, иако је Христос рекао „забадава сте добили, забадава и дајите“. На једној „јачој“ сахрани, тројица новотарских попова су – на пример – зарадила 1.200 евра (и словима: хиљаду и две стотине евра!!!). Били смо очевици. А донације „Борби за веру“ у појединим месецима мање су него примање чистачице (част и том занимању). Није ли то понижавајуће?!

Чак и у манастир ако одете, оставићете новац (негде има тарифа, негде не). И треба тако, јер од чега би се иначе монаштво издржавало (овде не мислимо на манастирске бизнис центре, у које су претворене неке велике српске светиње, попут Тумана).

Само – ето – „Борба за веру“, на којој се ради по петнаестак сати дневно бар 360 дана у години, и чија безбедност изискује енормне трошкове - нема право на помоћ. 

Али, хајде, открићемо вам и једну ТАЈНУ безбедности сајта. Кад већ МОРАМО. "Борба за веру" ради паралелно на два сервера. Све је синхронизовано. И све је дупло. Иако је "Борба за веру" нападнута 24 сата дневно, сајт је увек доступан. Како? Тако што у тренуцима кад - не дај Боже - буде хакерским нападом оборен на једном месту, сајт се покреће на другом. Све се догађа у трену и читаоци немају никаву непријатност због евентуалних прекида рада. А то све (и још пуно тога) КОШТА.

Дакле, „ако ми вама посејасмо оно што је духовно, зар је много, ако ми од вас пожњемо оно што је тјелесно“, каже Свети Апостол Павле (Кор. 1, 9 – 11). А ми чак и не “жањемо“ ништа, већ се свим силама трудимо да са најмањим одржимо ово свесрпско православно гласило. И одржаћемо га уз помоћ Божију, и помоћ православно освешћених Срба, чије душе нису огрезле у злосмрадију егоизма, па не мисле само за своје, већ и оно што је других.

Порфирије-папистичко схватање непогрешивости сабора

 „Порфиријевци“ у свом патријарху виде оруђе Светога Духа. Чим је изабран, оруђе је Светога Духа, кажу они. И још кажу да говоре да „хулећи на Његову Светост патријарха Порфирија, ми хулимо на Живога Бога“. Замислите!  Све ово, међутим, кажу зато што не знају Писма ни силе Божије. Да не бисмо погрешили, цитирајмо њега („Светоотачко богословље, Задужбина Светог манастира Хиландара, Београд, 2005, стр. 74-78):         

„Оно у чему се слажу сви хришћани, и православни и јеретици, јесте да је Свето писмо богонадахнуто. Ипак, још нисмо истражили шта је то богонадахнутост, премда је Свето писмо суштински богонадахнуто.

Ово посебно оснажује оно што се налази у самом Светом писму, где Христос обећава апостолима да ће им послати Духа Светога који ће их водити „у сваку истину“ (уп. Јн. 16,13). Тако је Христос тај који шаље Духа Светога, а Он је тај који води у сваку истину.

Сада се, међутим, јавља питање: коме заправо Христос даје Духа Светога и ко заправо води у сваку истину?

Паписти одговарају и кажу да се Дух Свети даје пре свега апостолима, а преко апостола га примају и сви епископи приликом рукоположења, а потом они постављају свештенике на исти начин. Ово уверење паписта изгледа исправно када је у питању хиротонија њихових епископа, приликом које, онај ко рукополаже говори рукополаганоме: „Прими Духа Светога!“ Из овога може настати уверење да је рукоположени читав свој живот до тада живео без Духа Светога кога је примио  у часу своје хиротоније.

Ерминевтичко дело Светог писма јесте неизбрисиво дело Духа Светога. Дух Свети је тај који је водио тумаче ка исправном тумачењу Светог писма. Како се, међутим, ово збива?

Често у медицинској науци, када кажу да одређени лек лечи одређену болест, знају, из ранијих испитивања, како тај лек делује исцељујуће у одређеном организму. У свакој науци, када кажу да се нешто догађа, то нешто увек могу да објасне.

Овде пак имамо питање: како Дух Свети силази, где силази и у чему се тај силазак састоји? Оно што неки кажу, да када неки васељенски сабор одлучи нешто, да је то непогрешиво пошто су васељенски сабори богонадахнути… јесте као да нас приморавају да прихватимо као исправно учење оно што је одлучио и разлучио неки васељенски сабор. Ово је дух учења о непогрешивости папе.

Свакако, истинито је тврдити да је васељенски сабор непогрешив, да учи непогрешиво, да је то што учи корисно за нашу веру, итд. Да, али како долази до тога да је непогрешив? Зашто је непогрешив? Зашто су његове одлуке непогрешиве?

 Савремена православна теологија говори веома много о богонадахнутости. Али колико сам упознат, видим да говоре о богонадахнутости, но нисам пронашао обележја богонадахнутости код оних који о њој пишу. Рекли смо да се и православни и паписти и протестанти слажу у томе да је Свето писмо богонадахнуто. Шта, међутим, значи богонадахнутост. Да ли су богонадахнути били само пророци и апостоли? Да ли након апостола немамо богонадахнутих људи? Да ли нема богонадахнутих списа осим Светог писма? Ако таквих људи има, ко су богонадахнути људи? За пророке знамо да су били богонадахнути. Али и апостоли су били богонадахнути. Али осим њих, ко су ти други који су богонадахнути? Такође, да ли постоје различити стадијуми богонадахнутости и како се они разликују? Како човек бива надахнут од Бога и како знамо да је неко надахнут од Бога, а не од ђавола или од сопствене маштарије?

Христос, када је рекао да ће нам дати Духа Светога који ће нас водити свакој истини, није говорио о васељенским саборима, није, дакле, рекао да ће Цркви дати васељенске саборе. Сабори нису споменути у Светом писму. Христос је једноставно рекао да ће Дух Свети бити Онај који ће нас водити пуној истини. Међутим, пре овога, рекао је: „Ако имате љубави међу собом, ја и Отац мој доћи ћемо и настанићемо се у вама“; а такође је рекао: „Сада ме видите, али ме касније нећете видети.   Али ако будете имали љубави поново ћете ме видети. И Дух ће доћи и настаниће се у вама и водиће вас свакој истини.“ (в.Јн. 14-17)

Све ово што говори Христос, а што се налази у Јеванђељу по Јовану, које свештеници читају на Велики петак, јесу поглавља од темељног значаја. Зашто су ова поглавља од темељног значаја? Зашто је толико значајна ова првосвештеничка молитва Исусова? Зашто се Христос молио за јединство апостола? За које се јединство молио? Можда за јединство Цркве? Какво је то јединство? Речи, да ће нас Дух „водити у сваку истину“, када их је Христос изговорио, постављене су на најбоље место. Које је то место?

Поглавља 14-17, Јеванђеља по Јовану, показују читав напредак духовног стања апостола у вези са љубављу и говоре о томе шта је последица љубави. Потпуни лик љубави се пак открива у опиту обожења. Обожење је пуноћа љубави. Тако љубав, која извире из искуства обожења, постаје савршена за исцељење човека.

Ова љубав почиње да делује када Дух Свети уђе у човека, када човек постане станиште и храм Духа Светога. А када дође Дух Свети, и када се насели у човеку, са собом доводи и Оца и Сина. Тако у човеку тада пребива читава Света Тројица. Али како човек зна да је постао храм Духа Светога? Како се у то може уверити? Прави духовни оци знају када је неко њихово духовно чедо примило Духа Светога и постало храм Духа Светога. Постоје одређена светоотачка мерила о томе. Која су [то мерила]?

Када је Христос говорио о изливању Духа Светога на Цркву и на верне, није говорио у апсолутном смислу, није мислио да ће га послати читавој Цркви уопште, нити је мислио на то да, пошто владике и свештеници имају прејемство рукоположења, да ће га тако задобити читава Црква.  Није мислио да због хиротоније епископа постоји икакво јемство да ће се Дух Свети настанити једино у јерархији. Постојање епископа није јемство да је сабор надахнут Духом Светим. Чињеница је да су постојали многи епископи који су осуђени као јеретици. Да су ти епископи имали Духа Светога, не би запали у јерес. Али хиротонија епископа не представља доказ или јемство, да у сваком епископу неизоставно борави Дух Свети. Тако, није благодат архијерејства  та која води Цркву „свакој истини“.

Христос овде говори о нечему другом. Оци јасно кажу да Христос овде говори о два стања. С једне стране, Он говори о просветљељу, а са друге стране говори о обожењу. Када Христос каже да сви буду једно, на кога мисли? На апостоле свакако. Он дакле, моли Оца да апостоли буду: ...једно као ми (Јн. 17.11). Не каже један него једно. Како су пак Отац, Син и Свети Дух једно? Одговор: уједињени су у једно, по слави (енергији) и по суштини. По лицима, по Ипостасима, нису једно. Јер лица Свете Тројице, кажу оци, нису смешана међусобно. Јединство Свете Тројице јесте суштина или природна енергија суштине, дакле слава. Отац, Син и Дух Свети јесу једно. А како ћемо ми постати једно, међусобно и са Светом Тројицом? Шта ће бити то што ће нас сједињавати? Одговор: биће то јединство по слави.

Дакле, као што су Отац, Син и Дух Свети једно по слави, пошто имају заједничку славу, тако ћемо и ми бити једно, када сви будемо учествовали у слави Божијој, када дакле, сви ми, или неки од нас, постанемо достојни, када постанемо учесници благодати Духа Светога и нестворене светлости. Када се, дакле, један човек прославља, тада постаје заједничар нестворене славе Свете Тројице, тако да се сједињује са Светом Тројицом, али и са људима који су тада сједињени са славом Божијом. Тако оно, за шта се Христос молио на Тајној вечери јесте – прво, за очишћење њихово, након тога за просветљење и напокон за њихово обожење. Тако се речи: „…који ће вас водити у сваку истину“ не односе уопште на све људе него на оне који приме опит обожења. Када, дакле, човек достигне обожење, само је тада вођен у сваку истину. Достизање сваке истине (не о створеном свету него о Богу) постаје познато само у опиту обожења.

Пошто су сви оци имали овај опит или образ, пошто су или били у стању просветљења или у стању обожења, због тога су сви имали исто схватање Светог писма и сви су на исти начин тумачили Свето писмо у главним моментима, а то важи и за њихова тумачења других отаца Цркве.

Али шта значи ово што је речено? Да ли су они који се налазе у стању просветљења или обожења богонадахнути или нису? Одговор: они, природно, јесу богонадахнути. Јер шта богонадахнутост значи? Значи да је неко надахнут од Бога. А шта је супротно томе? Када је неко надахнут од ђавола и демона. Такав је ђаволонадахнут или демононадахнут. Виши вид откривења који такође јесте богонадахнутост, јесте онај који су имали апостоли у дан Педесетнице. Кључ православне теологије за разумевање богонадахнутости јесте Педесетница. Ако је неко у стању да схвати значење Педесетнице за светоотачко предање, тада ће, ако и није теолог, у најмању руку знати шта је теологија и шта је теолог. Као што није потребно да неко буде лекар да би знао шта је медицинска наука и шта је лекар, на исти начин неко може да зна шта је теологија и ко је теолог и ко су теолози, а да сам није теолог.”

Хрватска Порфирију друга мајка

Толико о Духу Светом који, наводно, бира екуменисту и новотарца на престо Светог Саве, који је Србе заувек одвојио од Ватикана.

Екумениста и новотарац Порфирије, у приступној беседи, неоусташку Хрватску назива својом другом мајком, и нама не делује да је под дејством Духа Светога. Који дух дејствује у њему, треба питати Степинца (мада ником не препоручујемо да силази на оне дубине на којима је Степинац, кога нови патријарх српски, по сведочењу хрватског бискупа, назива хрватским „Светим Савом“).          

Али, оставићемо „порфиријевце“ мало по страни и пажњу усмерити на протекли избог патријарха Београдске патријаршије.

Божија позорница и глумци

Сви осврти на тај догађај – више или мање – усмерени су на утицај световних власти на избор. Међутим, да ли је то пресудно? Од памтивека власти су се мешале и утицале на избор патријараха. То није ништа ново. Власти раде свој посао, и они су само глумци на великој позорници коју Бог поставља.

А шта је ново? Ново је то што је у овом избору – више него икада – пројављена та истина – да ништа не бива без Божијег промисла и допуштења. Актери овог догађаја су, само као пиуни на шаховској табли, одиграли своје улоге. Оно што су власти и „саборски оци“ до сада тајно радили у згради патријаршије, сада су одиграли јавно. Просто, Бог их је извео на чистац. Разлог? Да би се коначно и слепци уверили да  патријарх није изабран благоволењем Духа Светога, већ благоволењем Богу и српском народу противних сила.

Завера

Са десне стране насловне стране сајта, стоји наша мисао: „Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Први завереник је бивиши архангео Деница. Односно Сатана. Он се побунио против Бога, повео револуцију на небу, скупа са трећином себи послушних анђела. Ево како тај догађај описује Свети и Велики Пророк Божији Исаија:

 Побуна му је угушена. Победио га је Архистратиг Михаил са Богу послушним ангелима. Сатана је збачен са неба. Шта се даље догађало? Да ли је његова жеља да буде бог потом нестала? Да ли је он одустао од своје исконске намере? Свакако да није. Он је свој паклени план - будући да самом Богу не може ништа – наставио уништавајући Божију творевину. Првенствено човека, као круну Божијег стварања.

И тако је почела завера на Земљи. Деница, као херувим, биће које је некада било крај самог Престола Божијег, од своје некадашње моћи и интелигенције није изгубио нимало. И каже се: када би му Бог допустио, он би могао једни прстом Земљу да преврне. Толика је његова сила. С обзиром да је он духовно биће, и нема нити може узети на себе тело, он за сараднике има себи послушне људе.

Православна Црква – једина препрека завери

Једина препрека на сатанином путу на уништењу људског рода и Земље јесте Православна Црква. Јер, у Православној Цркви, у њеним благодатним Светим Тајнама, Бог реално обитава. У Њој обитава онај „који сад задржава“ (2. Сол. 2, 7) да се не јави „тајна безакоња“. Дух Свети је тај „који сад задржава“ да се зло, у лику сина сатане -  Антихрист, не зацари на Земљи.

Завера против Српске Православне Цркве

У правцу обезблагодаћивања Српске Православне Цркве, завера ради интензивно већ тридесет година (мада је почела много раније). У то време почела је новотарска револуција у СПЦ, односно инсталирање богослужбених новотарија. Њихов циљ је био – Свету Литургију, која је Царство Божије на Земљи и атомска бомба бачена у пакао, како је говорио велики српски старац блаженопочивши отац Тадеј Витовнички – учинити обичном позоришном представом. Без благодати и силе. Свештенство ће бити глумци, а верници статисти.

Од тих деведесетих година па наовамо, завера је предано радила на разарању Српске Цркве. У директној сразмери са отпадањем Срба од вере својих отаца, завера је јачала. Тај пад може се посматрати и кроз лик двојице претходних патријараха и садашњег "патријарха". Погледајте и закључите сами:

Лице (поглед) човека светог живота

Лице (поглед) човека без својстава или "помози Боже на све четири стране"

И лице (поглед) човека... закључите сами

Како не бисмо оптерећивали овај текст, ми нећемо детаљно говорити  о самом току отпадије у СПЦ, већ ћемо се задржати на питању завере око избора патријарха.

Порфирије предозначен за патријарха пре девет година

Сатана свој план – као што рекосмо – не прави дан за даном. Његов план иде вековима и деценијама унапред. У којој мери се испуњава? Управо у оној мери у којој му Бог допусти. А Бог му допушта према жељи народа.

На следећем видео запису видећете пример како је текла завера. Управо завера око избора српског патријарха.

На снимку су, у првом плану, приказана двојица клирика СПЦ. Тадашњи патријарх Иринеј и Порфирије. Претходни и садашњи патријарх. Случајно?! Порфирију девојчица у руке предаје панагију (на 1:32), владичанско обележје. Случајно? Вара се онај ко тако мисли. Завереници су нам још тада све показали. И гле „чуда“! На галерији видимо још једног битног актера протеклог избора, новотарца и коронаверца Јована Шумадијског, администратора митрополије београдско-карловачке.

Сатана је врло измислио дискредитацију сваке истине кроз кованицу „теорија завере“. Али, као што неко рече – дајте ми неку теорију завере, пошто су се све које сам чуо до сада испуниле. Порфирија су за место патријарха припремали и довели језуитски вешти паписти, као прва експозитура сатане на Земљи. А они су „играчи“ на дуге стазе.

Где су епископи?

Но, као што смо већ рекли, са црквеног становишта, које нас једино и занима, улога власти у избору Порфиријевом је скоро па небитна. За нас је битно следеће – како су се у овој фарси понели епископи? По њиховом – већ устаљеном обичају – као кукавице. И хвала властима што су избор организовале „транспаретно“, да народ види како изгледа тобожњи „избор из шешира“. Јер, у претходним изборима поједини епископи су се бусали у прса како су они тамо онима скресали у браду ово и оно. А сада се огољено види истина о којој ми пишемо више од деценије – у епископату СПЦ није никада било јадније стање. Иако је реч о монасима, који не би требали да имају „ни кучета ни мачета“, они чувају благодети својих дворова и возних паркова, предајући своје стадо вуковима грабљивима да их разграбе. Чиме ли ће изаћи пред Христа и Светога Саву? „А који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску” (Мт. 18,6).

Чувајте се саблазни

Закључак свега је да се није догодило ништа што нисмо очекивали. Упозоравали смо да који год дође, неће бити наш. Указали смо да је Буловић главни организатор целе игре, јер „ипак вара мало боље“ од свих осталих. О Порфиријевим непочинствима пишемо од кад постоји овај сајт. И наставићемо и надаље. Зло усмерено против Српске Цркве је ојачало. Напад на правоверје биће фронталнији. Удар на и оно мало побожности што је остало биће силан. Расколи ће се множити. Веру ће нам даље кварити. Свог главног земаљског ментора – римског архијеретика – у Србију ће довести. Зато су на чело Београдске патријаршије довели овога да он доведе тамо онога из Рима... Као што рекосмо, сам пакао је засео на трон Светога Саве...

Позивамо – не напуштајте своју Мајку Цркву, јер сада су јој њена деца најпотребнија

На Србе правоверне апелујемо да се не саблазне. Сетимо се времена Светог Максима Исповедника, када је он остао сам, а сви патријарси на истоку пристали уз монотелитску јерес. Сетимо се и времена Светог Марка Ефеског, који није потписао злогласну Флорентинску унију са латинима, који је умро а није дочекао да види пад уније, али ју је оборио његов ученик Свети Генадије Схоларије. За правоверне нема никакве промене. Једина промена треба да буде умножавање наших молитава и подвига. Чврсто се држати правоверја и правоживља. Бежати од екумениста, новотараца и коронавераца. Ићи на Службе тамо где се служи по светопредањском поретку Цркве. По свим знацима који се збивају, видимо да се приближио Дан Господњи. Али, зар то није наша права и истинска нада?  Зар не знамо да „...овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи” (Јев. 13,14).

„Говори Онај који сведочи ово: Да, доћи ћу скоро. Амин, да дођи, Господе Исусе! Благодат Господа нашега Исуса Христа са свима светима. Амин“ (Откр. 22,20-21).