Послушај, Сине, науке моје.

Савет сад хоћу да ти дам.

Похрани мудрост у срце своје,

Док јоште, Сине, на очи гледам.

Не дотичи се жене туђе.

Са њених усана капље мед.

Ал' нема од тог грђе и луђе,

Па место меда кусаћеш јед.

Грло јој је мекше од уља,

Ал' крај је њезин препун драча;

Вртлог вулканске лаве и муља

И оштар попут двосеклог мача.

Погледом мами ка клети смрти.

Мириси њени до пакла воде.

Немој, Сине, душу затрти,

Јер ласке њене у гроб своде.

Многе је она оборила -

Здробиће Ти срце на комаде.

И многе је душе побила,

И вргла у мрачне аде.

Са својег извора жеђ да толиш

И што тече из студенца твога.

Да замкама туђинки одолиш

Имаш силу благослова мога.

Благословен да је извор Твој!

Радуј се свагда жени својој.

Невољу сваку за њу одстој.

И сву љубав своју подари Њој.

Држи мој савет и бићеш жив!

У зеницу ока похрани га.

Не буди слаб, на туђе рањив,

И бићеш чио живота свога.

Од истог аутора:

  -   Мирослав Јеремић, песник: Мој "50. псалам"    

  '- Мирослав Јеремић, песник: Славопој Богу за Драгу 

- Мирослав Јеремић, песник: Савет сину за женидбу