За цењене посетиоце "Борбе за веру", у ове припремне дане за Велики пост,  када посебну пажњу треба да усмеримо на оно што је једино вредно и вечно вредно - душе наше - ексклузивно доносимо беседу оца Симеона Рукумијског изговорену 15. / 28. фебруара 2021. године, у Недељу о Блудном сину.

Транскрипт беседе: "Борба за веру"

+ + + 

Друга припремна недеља, о Блудном сину. Свети Теофан Затворник каже: „О чему нам све не говори Недеља о блудном сину? Говори и о нашем спокојству и пуноти у дому Оца небеског, и о нашем безумном напуштању Очевог покровитељства ради необуздане слободе, и о богатом наслеђу које човек има без обзира на своју непокорност, о непромишљеном траћењу тог богатства на свакакве непотребности, и о крајњем осиромашењу као последици тога траћења.

Она говори и о томе како човек, освестивши се и дошавши к себи, промисливши и решивши да се врати Многомилостивоме Оцу, са љубављу бива примљен и враћен у своје првобитно стање. И ко неће овде за себе наћи благу и корисну поуку? Ако се налазиш у Очевом дому, не жури напоље на слободу. Јер, видиш како се завршио такав покушај?! Ако си, пак, отишао и проћердао иметак, онда се брзо заустави. Ако си све утраћио и упао у крајњу беду, брзо се реши и – врати се. Јер, тамо те очекује свака снисходљивост, ранија љубав и обиље. И овај последњи корак се показује као најнужнији. О томе није потребно опширно говорити. Освести се, реши да се вратиш, устани и пожури ка Оцу. Његово наручје те чека отворено, готово да те прими.“

Свети Филарет Вазнесењски, Светитељ Руске Заграничне Цркве, у своје време говорио је о почетку Великога поста, односно о покајању. Шта је, уопште, то покајање? Видимо, Блудни син се вратио Оцу Небескоме.  Све је проћердао што му је отац дао и вратио се. Покајао се, дакле, и вратио се. Шта је, уопште, то покајање, и како човек треба да се каје?

Некада је Свети Амвросије Оптински, на питање неке верујуће душе, колико је потребно (времена) да се Богу принесе покајање – одговорио овако: за истинито покајање нису потребне ни године, ни месеци ни недеље, већ један трен. Тренутак преокрета – одлучног преокрета од лењог, испразног, лакомисленог живота, ка животу у Христу, ка животу истински хришћанском. Ето шта је потребно. Један трен је потребан само – да се човек одлучи да живи хришћански, да напусти пређашњи свој живот, живот „широког пута“, да га тако назовемо.

Наша несрећа је у томе што се нама све чини да ми нисмо тако грешни; да се речи о покајању односе на неке друге – очајне грешнике, а не на нас. Ми себе не доживљавамо као нарочите грешнике. Многи долазе и почињу исповест са речима: „Нарочитих грехова немам“. Ето, где је ту покајање онда?! Корисно ће бити да се овде сетимо онога што је можда и познато некима од вас. Постоји прича како су једном старцу подвижнику дошле две жене. Једна је имала неки тежак грех. Она је, изгледа, отровала свога мужа и успела је то да сакрије, али ју је савест непрестано мучила. А, друга и није имала тако тешких грехова. И, ето, кад су дошле код старца он им је рекао: „Иди у моју башту и донеси ми оданде камење“. Оној која је имала тежак грех, он је рекао: „Ти узми највећи камен који можеш да понесеш и донеси га мени“. А другој је рекао: „Теби ево торба. Накупи каменчиће и донеси ми“. Када су обе то урадиле, старац им је заблагодарио за послушање и рекао: „Сада их вратите назад. Ти, грешнице, врати тај велики камен одакле си га узеле, а ти, праведнице, врати све те каменчиће на њихово место“. Прва је то учинила без труда. А друга се смутила и вратила, практично, са пуном торбом, јер она није могла да запамти одакле је узела који камен, а није хтела да обмањује старца. И тако се са пуном торбом вратила. Старац јој је рекао: „Погледај, ова жена има тежак грех, и све време га оплакује, а покајне сузе омивају било који грех, а ти не можеш ни да оплачеш, јер не памтиш те – такозване – свакодневне грехе, а опет тежина твоје торбе је иста као и тежина тог великога камена. Тако да ми треба да памтимо да сви мали греси који ишчезавају, то јест који се сливају у једну неодређену свест о грешности (наравно, ми смо грешни, али – можда – нисмо тако много) и сви ти греси су страшан терет за нашу душу и погубиће је ако је ми у овом животу не ослободимо њих, јер покајања после смрти нема.  Када човек то схвати, када осети тежину својих грехова, он се устремљује од греховног живота ка добром хришћанском животу, ако је решен за тај преокрет за који је велики старац говорио да је потребан само трен да би човек решио и преобратио се.

Ево, у Јеванђељу о Блудном сину каже се да је он, који је спознао неправилности свог понашања и ужас свога стања, није остао тамо где је био, већ је рекао – устаћу и отићи ћу оцу своме. И то није остало само на речима, већ је одмах устао и пошао. А како га је отац примио? Ми знамо и чули смо то у Светом Јеванђељу. И тако, напомињући нам о покајању, Црква нам напомиње и о томе да без помоћи и милости Божије ми не можемо да се покајемо, јер не видимо како треба наше грехе и не осећамо њихову тежину. Зато се ми и молимо да нам Господ просветли наше очи и отвори пред нама двери покајања без чега ми нећемо ући у Царство Божије. Амин.

А нашта се то своди? Резултат правог покајања је промена духа. Имате ону књижицу „Срце човечије – храм Божији или радионица сатанина“, у којој су скициране промене. Дакле, стање човеково у грешности, у непокајању... Значи гордо подигнута глава – „ја па ја“, „ја па ја“, „ја па ја“... Ко је као он! А после кад се човек каје, он спусти главу и ситуација се потпуно мења у срцу. Док је био подигнуте главе, у срцу му је био сатана са својом војском. Зли духови. Тама. А после, кад се човек почне кајати, они напуштају срце његово. И кад се човек исповеди, кад узме епитимију, кад се реши потпуно да не греши, Бог му даје благодат покајања, односно ту је Господ Христос, ту је крст у срцу човековом. И ако наставимо са новим начином живота, по Богу начином живота – онда се потпуно све мења. И ако погледамо, ако је човек дуго грешио, он на лицу добије као маску неку. И такве маске нису исте код свих, већ зависе од греха који човек упражњава. Тако разбојници имају своје маске, коцкари имају своје маске, блудници имају своје маске, лопови имају своје маске на лицу. То човек може да примети ако има фотографије из раног детињства, када је био у благодати Божијој, ако је крштена душа, па је онда дуго грешио... Циљ човековог живота је да збаци ту маску, а она спада кад се човек почне кајати за своје грехе, и тако добија нов лик, добија благодатан лик. Дакле, то је – у ствари – промена духа у нама. Зли духови одлазе, а долази Дух Свети, Благодат Духа Светога, што је, у ствари, циљ живота.

И тако би онда могла да буде слога. Ако смо сви истога духа, онда не би било проблема. Чак и ако их има, они се лако превазилазе.  И све се може уз „помози Боже“. Али, ако један вуче на једну страну, а други ка греху, како онда ту може бити слоге у породици, или у манастиру? Нема од тога ништа. Дакле, човек који се каје, који се истински каје, он гледа своја посла, он гледа своје грехе, он види своје грехе. А ко се не каје, или ко се неозбиљно каје, он види туђе грехе и износи их другима и прича другима о томе. И тако своју душу погубљава. У сваком случају – узнемирава се и тако много греши. И тако, осуђујући, износећи тамо напоље шта се дешава у манастиру, или у кући својој, или било где – у некој другој установи... То су страшне ствари. Али, на жалост, ми то и данас доживљавамо и то је тешка ситуација једна. Али, шта да се ради... Дакле, џаба је човеку од великога знања, од докторских титула, од свега тога, то је ништавно ако нема покајања. Али, уз покајање је то велика ствар онда. Велика је то наука, ако уз покајање то иде. То је чудесно онда. То су онда заиста велики људи, који имају и ученост и покајање. Ако човек нема покајање, он ће бити лак плен злих сила... злих људи и злих сила. Он ће лако онда да пристаје уз сва та новачења ко зна чија – протестантска, јеретичка, свакаква. А покајање је со живота. Оно нас учи како треба да се владамо. У ствари – како треба да верујемо и како да се владамо. Са појањем почиње све што је добро. Зато је Господ рекао... прве речи су му биле: „Покајте се и верујте у Јеванђеље“.  У Радосну вест да верујемо. А на крају је рекао – са крста је рекао – „Оче, опрости им, јер не знају шта раде“. То се и од нас тражи – покајање и опраштање. То је најважније од свега – покајање и опраштање. А Свети Владика Николај је рекао шта је човеку најважније да иште од Бога, да тражи од Бога, каже – да тражи опроштај грехова и Благодат Духа Светога. Управо то се добија кроз Свету Тајну Покајања и Исповести. И шта сад? Ако знамо како треба, онда смо сами криви ако то не упражњавамо.

Оно што је овде важно, је да су све делатности код Срба, код наших предака, почињале у Име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. Са крстом правилним, са три прста. А не са неким махањем испред лица, глупостима, хуљењем на Христа Бога. То је рекао Свети Јован Кронштатски: ко се немарно крсти, он хули на Христа. Па какав ти већи грех треба онда?! Дакле, треба да се озбиљно крстимо, да се тврдо крстимо у Име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. А молитва да нам буде пажљива, да почнем свој дан са Оче наш или са молитвом Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога. Ето, то је покајање. А тамо у молитви Оче наш каже „... и опрости нам дугове наше, као и ми што опраштамо дужницима својим“. Дакле, треба да праштамо једни другима, а не да осуђујемо једни друге. Ако износимо мане других људи другима, то није дело од Бога, него је од злих духова, од ђавола. Он показује мане, у ствари, а човек прихвата и тако улази у његову мрежу. И кукавна му мајка у његовој мрежи. Колико је људи данас у мрежи?! Ко зна. Много је данас мрежа. Страшно је то у мрежи бити. Треба бити слободан од маски, вакцина, од свега тога... Божији треба бити. Шта ти је Бог дао, толико нека буде, а не колико ће људи да ми обезбеде на неки свој начин.

Нисам ја против... да се разумемо... против ових маски јесам, маска ми ништа не представља, то је по мени једна глупост, јер нема никаквих аргумената да би човека то могло да заштити. А са овим ињекцијама, са вакцинама, то је некада било, људи су то прихватали некад да се обезбедимо од могућих долазећих болести. А ако је болест присутна, чему онда вакцинисање? Дакле, ако су вируси у ваздуху, а ја не носим маску, ја их, значи, узимам у себе, мој организам има потребну отпорност, има снагу... Ја, такорећи, имам имунитет онда. Ако они нападају, онда се отпор појачава онда. Онда човек долази у ситуацију да не може бити заражен од таквих ствари, од тих вируса. А ако се човек плаши, ако носи маску, а плаши се – тако се губи имунитет. А тај прерађени ваздух, који удишемо поново, он може врло штатан да буде за плућа. Упала плућа може да буде, па чак и рак може да буде – како кажу они који се боље од мене разумеју у то о чему говорим.

Па сад свако може... То што се нама намеће данас, то може да буде само слободан избор. Не може да се врши насиље над човековом личношћу и бићем. Оно што нам је Бог дао – то нам је Бог дао, нису нам дали људи. И нема нико право да врши насиље над мојим бићем! Ја нећу да слушам такве! Нема нико право да врши насиље над нама! Нама је Бог дао слободу избора и то је то! Ако Бог хоће – ја ћу да умрем. А нећу да ми неко продужи живот овде нечим  и неким наводним средством. Ако то, у ствари, није окренуто у контра смеру све.

И тако, драги моји, да Бог да, да се смиримо. И тако да се молимо Богу... Доћи ће пост, па да постимо и да се исповедимо, па да се причестимо. Све како треба да то буде. Најважније је покајати се и опростити свима. То је, кажем, најважније од свега. Уз пост, уз потребне молитве, уз одређене активности које у току поста треба да се појачају, што се тиче молитве, реда, рада и тако даље...

Велики пост, Часни пост, је једно посебно време, што се тиче богослужења и што се тиче покајања и свега тога. Најозбиљнији период у нашим животима је период Великога поста. Да Бог да, да се причестимо... И да се отворе очи многим нашим Србима, и многим народима, да се отворе умне очи, да виде шта је циљ живота, и да се не трчи за сенкама и стварима овога света, него да се душа припрема за вечни живот, да јој се да благодат Духа Светога. То је циљ живота – био, јесте и остао. За то треба да се боримо – да се смиримо, да нас Бог спасе од свега што нас сналази и од оног што ће доћи. Да ли ће бити боље? Бог зна. Бог ће дати, ако има коме. Отац, из данашњег Јеванђеља, је примио блудног сина и оденуо га у светле хаљине, дао му је прстен на руку, заклао је теле... Све се то, у ствари, завршава повратком човека Богу. И причешћивањем. То је награда. Али, блудни син се вратио, и био дочекан од оца. Онај други син се бунио што га тако дочекује. Али, тако је то. И данас имате ту ситуацију... ако је неко ишао у цркву често, али више механички, без потребног покајања, он се буни што долазе сад људи који су били у сектама, који су били комунисти, што су били безбожници некада, њима сметају они на неки начин... што ревнују (више), него што он ревнује. Али, да нам Бог да, да се смиримо. Онда видимо ствари какве јесу. Док се човек не смири, он не види ствари какве јесу.

Најбоље је кад човек среће такве, који су се удаљили од Бога, јеретике,- најбоље је не ићи са њима... да се не сретнеш. А ако већ мораш, онда долазиш у ситуацију да се нешто што не ваља (поздрави - целивања) деси. Али, оно што је јако важно, оно што треба знати - вера и богослужење треба да се држе како су нам претходни патријарси држали, тако и садашњи изабрани патријарх Његова Светост Порфирије. Треба дакле да се исправно држимо вере и богослужења.

Ја сам увек за то: оно што нам је предато - то и да чувамо. И свако ко је православан то схвата и сложиће се са тим. Ако ми сада нешто новачимо, уводимо нешто ново, то је већ одступање – на неки начин – од пута којим смо до сада ишли. То је „извесно“ одступање. Ето тако, треба да се стрпимо, да сачекамо, па да видимо.

И то треба да имамо у виду, да ми – који сада живимо – живимо у најтежим временима која су икада била овде у нашем свету. Ово су најтежа времена, али још могу да буду тежа. Ово вам је време испред времена рекламе Антихриста, ако нисте знали. Поновићу: ово време претходи времену јавне рекламе Антихриста и његовом зацарењу над светом. Е, то је то. А од почетка рекламе до Страшног Суда је седам година. Три и по године биће реклама, а три и по године владања.  А то ће време проћи као три и по месеца. Тако ће се време убрзати страшно, јер тако када не би било, нико се не би спасао. То је тај период. Ако погледате у Јерусалим, ако погледате у локацију Соломовог храма – ја их нисам гледао, али сам слушао то, - ту су почеци озбиљне обнове; ударање шипова, односно темеља за обнову храма. А у њему ће се зацарити Антихрист. Све се зна то. У обновљеном Соломоновом храму ће се зацарити Антихрист. А пре тога џамија Ал Акса мора бити макнута са те локације. Од недавно је Јерусалим главни град Израела. Синедрион поново ради. Онај који је Господа Исуса Христа осудио на смрт. Тај Синедрион, он је поново обновљен. Све су то знаци времена за оног који то посматра онако како треба.

И зато, када је све то тако, треба да се трудимо да будемо сложни, да буде једнога духа, како народ, као људи, као Црква Божија. Да будемо једнога духа, да можемо увек да исповедамо Христа Бога нашега Распетога и Васкрслога, Свету Тројицу – Оца, Сина и Духа Светога да исповедамо, и тако ћемо наследити вечни живот коме нема краја.

То је циљ. Сада је време исповедања. Наши су стари имали подвиге, наши калуђери, монаси, који су напустили свет ради угађања Богу, ради благодатног угађања Богу, - они су рекли за нас, калуђере последњих времена, да ми нећемо имати подвига, али имаћемо тако страшна искушења, да ако их претрпимо, да ћемо бити већи него они што су били у своје време. У духовном смислу. И зато треба да знамо све то и да не осуђујемо своје ближње. Ко шта ради, себи ради. Бог је над свима нама. А не да се срамотимо и пљујемо по онима који су постављени негде.

Сетимо се да је разбојник први ушао у рај. Разбојник је рекао Господу, „сети ме се, Господе, када дођеш у Царство Своје“, а Господ му каже: „Још данас ћеш бити са мном у рају“. Ето видите како је то, за покајање се добија рај. Рај у души, и рај после исхода душе. Ето, то треба знати. Рај у души за покајање и рај након исхода душе из тела. Та рајска душа иде у рај. А душа која је помрачена гресима, осуђивањем ближњих својих унакажена, како ће она да пође у рај? Не може да пође никако. Отићи ће тамо коме је служила. Злим духовима. Сатани. И да нас Бог сачува таквог – погрешнога пута. И управо то – да се смиримо. И што је говорио отац Сава Рукумијски „најважније је човеку да буде истинит“. Да зна шта носи у грудима. Каквог духа носиш у грудима, Србине брате. Да ли Светог Духа, или неког другог духа. Све се то одражава на нашим лицима, нашим костима, нашим моштима... Тамо где је велика благодат, тамо су остале мошти, као под Острогом, као и на другим местима мошти наших Светаца, нетрулежне мошти. А исто имате где је то тамо све прах и пепео. И црнило. Све је то пропаст. Значи, оно што је Богу послужило, Бог му је дао благодат. Благодаћу се и служи Богу, али уз садејство наше воље. А где је ђаво узео под своје, све се то губи, све се то губи и на материјном плану и на вечном плану – губи се душа.

Ето тако, да се потрудимо, па да се покајемо за све своје грехе, да се исповедимо, па да се тако онда причестимо Светим Тајнама. Да васкрснемо из мртвих. Амин. Боже дај!