Грешни Милоје

СВИ КОЈИ СУ ПЉУВАЛИ ГОСПОДА – ПОПЉУВАЛИ СУ ЛИЦЕ СВОЈЕ

(Одломак из "Казивања", II издање, стр.32-39)

И још, знај: ако тебе испљују, Христа ради, благо теби! Јер је велика плата твоја на небесима.

И још, знај, кад ти неко каже: „нема Бога“, послушај светог Владику Николаја, тог духовног горостаса, кога су скривали од нас, кад бејасмо ђаци и студенти:

– Погрешно говориш, пријатељу, да нема Бога. А правилно ћеш рећи ако кажеш: немам Бога. Јер ти сам видиш да остали људи око тебе осећају Бога, па зато и говоре: има Бога. Није, дакле, да нема Бога, него га ти немаш.

Погрешно говориш, као болесник који би рекао: нема здравља у свету. Он може само рећи, не лажући: немам ја здравља.

Погрешно говориш, као слепац који би рекао: нема светлости у свету. Има светлости, сав је свет испуњен светлошћу, само ти њу не видиш.

Погрешно говориш, као просјак који би изустио: нема злата у свету. Има злата и на земљи и под земљом, само га ти немаш.

Погрешно говориш, као злотвор који би рекао: нема доброте у свету. Има доброте, само је у теби нема.

Исто тако погрешно говориш кад велиш: нема Бога! Јер, оно што ти немаш, не значи да нико нема. Ко те овласти да говориш у име целог света? Ко ти даде право да своју болест приписујеш свима, и своју немаштину намећеш свима? Признаш ли, пак, и кажеш: немам Бога, онда изговараш истину и износиш исповест. Јер бивало је и бива изузетних људи који заиста немају Бога. Али Бог њих има, има их до њихова последњег издисаја. Ако ли и на последњем издисају изјаве да немају Бога, онда и Бог њих више нема... Зато те молим, пријатељу мој, ради душе твоје, ради вечног живота и царства, ради суза и рана Христових – молим те, претвори твоју пркосну исповест у покајну исповест. А оно што после тога треба да чиниш казаће ти Црква. Питај!

А ја ћу ти, роде мој, из сопственог искуства, ево, овде, на овом месту, испричати да прст Божји можеш видети на сваком кораку. Само ако желиш. Само ако са иоле мудрости погледаш око себе. Испричаћу ти три истинита догађаја, која показују оно што се из Светоотачких књига знаде: да казна Божја преступника стиже кад-тад. Одмах или касније. До седмог кољена...

Казна Божја стигла је одмах

У време кад сам пристизао у младића, у драгачевском селу Губеревци живео је са женом и децом В. Бавио се уобичајеним сеоским пословима, али је имао и вршалицу, коју је покретао тзв. „аран“ мотор.

Елем, шездесетих година прошлог века, на светог Илију, вршê В.

– Мора се, вели. Људи ме пожурују. А може и време да промени. Празнуј кад падне киша, а јок на ’ваком дану.

Што науми, то и учини. Али, не лези белају, не иде једно зло само. Ђаво наговори човека на још неко „добро дело“. Тако ти весели В, приметивши да нечије куче тумара око цегера у коме је донета ужина за вршиоце, узе мало горива, посу куче, вабну га мало ван гувна, кресну шибицу и запали га. Буди Бог с нама! Чак се и насмеја, Бог да му душу прости, како куче јауче и јури наниже, ка потоку. Скочило, веселниче, у вир, код Арсенијеве воденице. Али, касно. Црче.

Идуће године, Бога питај како, точећи гориво, запали се весели В. Очевици кажу да је, јадник, истим оним путем трчао, куда и запаљено куче. Само што се он, сирома’, мука Танталовијех намучио, док се с душом раставио. Чек’о, ваљда, Бог, да се покаје и спаси. Још има живих сведока, који су кожу своју дали да спасу веселог В, али није помогло. Опекотине су биле стравичне. Породица покојног В. је жива и здрава. Хвала Богу! Казну Божју је исплатио, својим мукама, В. лично.

Казна Божја стигла у наредном кољену

Некако, пред рат, шумар у драгачевском селу Горачићи беше Милован Јоксимовић. Добар домаћин. И сви кажу, добар човек. Ваљда је та Краљевина знала да државну шуму најбоље могу да сачувају домаћини, који знају, брате, шта је шума. Онај који гаји своју шуму зна које дрво ваља у прореди сећи, а које, опет, оставити да расте за јапију.

   После су то „другови“ побркали, па су домаћине прогласили кулацима, одузели им шуме и њиве, а другове поставили на државне положаје, да они газдују. Тако смо и шуме и њиве, и државне положаје, ставили у руке оних који ће то најбоље знати да батале и упропасте. Али, то је друга ствар.

Елем, дође Милован у авлију, код браће М. и В, и ’нако, човечански, им каже:

– Знате, как’а је ствар, људи, ви сте ова дрва посекли у државној шуми, ту и ту. Довукли сте то на двоколици, туда и туда, ево трага, све до вашег дрвљаника. А ево и дрва. Ако коза лаже, рог не лаже. Сад ћу вам прогледати кроз прсте, али следећи пут мораћу да вас дам суду.

И оде Милован. Беше, ’нако тијачак. Турио се на оца, веле. Пљунути. Једва да замаче иза штале, ова двојица ће осути дрвље и камење:

– Те, ’ваки је;

– Те, ’наки је;

– Мајку му ништачку;

– Доћи ће и њему црни петак;

– Но, шта ће;

– Треба то убити, кад ти кажем ја;

– Но, шта;

И све тако.

У планини су тада постојале џематске утрине. Горе се, по Ђурђевудне, изгонила стока на испашу, углавном јаловиње и овце. Краве музаре и теглећа грла остајала су доле, у селу. Једнога дана, обру се горе, у планини, браћа М. и В. Бејаху ’нако витки, снажни. Сила од људи. Могли су сто јада да направе. Нит’ си знао дал’ су јачи, дал’ су бржи, дал’ су вичнији, дал’ су неустрашивији. Никаквог страха нису имали. Јок, брате. Ни Божјег. Бејаху поогладнели. Ваљало би нешто да се презалогаји. Кад, жива згода, ете ти одонуд, од Љепосавина гроба, иде јуница Милована шумара. Домаћинска. Дебела. Шарена.

– Сад ћемо ми да мезнемо, рече М.

– Вала баш, одобри В.

Ухвате ти они ону јуницу, вегну око рогова конопчетом. Уведу је између два буквића, а главу јој прибију тик уз стабло лужњака. Ни да мрдне. М. држи конопче, а В. секиром фикне добру дусу меса, од бутке. Риче, сирота, земља се тресе. Пуштише је. Она на оне три ноге одгега низ брдо, остављајући крвав траг. Кажу, није стигла до куће. Пала. Обескрвила, веле.

Пролазиле су године. На Милованову јуницу се позаборавило. Ретко ко је још то помињ’о. Дочекаше М. и В. лепу старост. Умре један, па после коју годину и други. Не намучише се, бо’зна.

Дођу ти њихови синови у своје зреле године. Бејаху ожењени. Један имађаше четворо, а други двоје ђеце. Да не верујеш. Некако убрзо, обојица се разболе. Једноме гангрена ухвати обе ноге, и обе му одсеку. Докле је ракљаст. Све је, сирома’, кад му је то зарасло, потур’о џак пода се, па онако, на рукама, пребацује се, мало по мало, те оде ’вако неђе, ђе има људи. Било да пеку ракију, или комишају, или млате пасуљ... Жељан разговора, вели. А оном другом мученику, брату му од стрица, њему одсеку једну ногу, а другу оставе. Али она – парализована. Њему ти је било још горе. Она парализована му сметала. Он ти није мог’о ни стопе сâм да мрдне. Ни поради себе није мог’о сâм.

Једне прилике ће, код лампека, онај без обе ноге, што је им’о четворо ђеце, пред повише људи рећи:

         – Ово зло што снађе мене и мога брата од стрица, то ти је плата што је зарадише наши очеви М. и В, кад су се на’ели меса, од оне Милованове јунице.

Упокојили су се, Бог да им душу прости, обојица. Мученици. Данас у том џемату често помињу овај догађај, са узречицом: немој, па се не бој. Јер, казна Божја може да стигне одма’, или, не дај Боже, у неком наредном кољену.

Казна Божја стигла у трећем кољену

У истом џемату где бејаше претходни догађај, привенча се у домаћинску кућу, за добру ђевојку, вредан, мудар и радан момак по имену Р. И са женом својом изроди четири сина и неколико ћери. Задруга била највећа. И најбоља у селу. Ако ти треба шнајдер, ту ти је. Ако ти треба столар, и он ти је ту. Ако ти треба рабаxија, са најбољим и најјачим воловима, ту ћеш га наћи. Најрасније краве, овце, свиње... Ту су ти ћурке, гуске, патке, мисирке... Ту су ти пчеле. Ту виногради, воћњаци. Свака Божја воћка. И она, што нико нема. И смоква. И оскоруша... Ту ти је пушница, да осушиш шљиве. Ту ти је пекара, да испечеш бравче, за славу или ма каки годет. Ма, нема шта нема. Од тице млијека. Тако та кућа напредоваше у сваком погледу. Чељад сложна, ђеца здрава, румена. Напредна, штоно кажу. Не може љепше бити. Све ’нако, како Бог милује.

Елем, с оне стране потока остане удовица. Сирота. Јадна. Имала ђечицу. Нејач. Почне да долази у надницу код Р. Попружи јој он. Мало по мало, заборави он, Бог да му душу прости, да је Господ запретио да ће згромити онога који уцвели удовицу и сироту.* Уцвели ти он њу, сироту. Ђаволчина га, ваљда, наговорио. ’Нака кућа. ’Наки домаћинлук. ’Нака љепота. Ал’, не вреди. Ђаво не оре и не копа.

Ај’ све то, шта би, би. Најпосле се Р. замери на ону веселницу и помоћу лажнијех сведока доказа да је од ње купио и исплатио јој ту и ту парцелу. А није, кажу. И доби он ту парцелу. Судом. Пролазиле године. Дошла старост. Дубока. Умре Р. ’Нако како доликује домаћину човеку. Од старости. Без неки’ велики’ мука.

Прође време. Чудо невиђено: обурва се она парцела, да не верујеш очима. Од Јелице до Бјелице, само она. Једна једина. Ај’ то, десило се. Али, не лези белају. У тој ти се парцели, повише година касније, преврне са трактором један Р-ов унук. Фала Богу, остане читав. После неку годину, исто то се догоди другом унуку, од другог Р-овог сина. И он оста неповређен.

Таман су старији људи гуцкали: добро је. Добро су прошли. Кад, да ви’ш јада: у једном Р-овом изданку роди се грбаво дете. У другом, слепо. У трећем, са душевним болестима. У четвртом, не жене се, нити удају... Господе, смилуј се...

_________

*Немој  цвијелит удовице и сироте. Ако ли коју уцвијелиш у чим год и повиче к мени, чућу вику њезину и распалиће се гнев мој и побићу вас мачем, па ће ваше жене бити удовице а ваша дјеца сироте“. (Вадика Николај, Изабрана дела књига 3., Глас цркве, 1996, стр.46.

У истом делу премудри Владика нас подсећа на премудрост Соломонову: „Не помичи старе међе и не ступај на њиву сирочади. Јер је јак осветник њихов“.