Лила је јака киша. Стајао сам на кривини. Стопирао сам кола за Новосибирск. На том месту пута је веома опасан дио, јака је кривина и закочивши када је лоше вријеме, аутомобил може да излети са цесте. Стопирам. Сви пролазе поред. Иде црно инострано возило. Прво је такође прошао, а онда се зауставио, убацио у рикверц и пришао ми.
Врата су се отворила. Унутра је био возач јужњачке спољашности (мисли се на јужне, совјетске републике, најчешће насељене муслиманима – прим. прев.). Рече ми: – Сједај, брате! Ја сав мокар, сједам на кожно сједиште скупоцјеног аутомобила. Кренули смо и започео је разговор. – Откуд ти, овде? – упита ме мој сапутник. – Ја сам служитељ Божији, идем својој породици, – одговорих. – Чуј, а можеш ли се помолити за мога друга? Зове се Махмут. Сав је у проблемима и са женом, и са дјецом и бизнис… Јер ти си слуга Божији и Бог ће услишити твоје молбе. Помолио сам се за Махмута, за његово срце, да му Бог помогне. Стигли смо до дијела цесте гдје се наш пут разилазио. Окренуо сам се да бих се поздравио, и видим да мој сапутник плаче. Сузе му лију из очију. – Знаш ли шта си сада урадио? – Шта се догодило, – упитах га. – Спасио си ми живот! – рече. Ја сам Махмут. Кренуо сам у шуму да се објесим. Одједном те видјех на путу и рекох себи попричаћу са последњим човјеком у своме животу… Још један сат смо нас двојица попричали и исплакали се. Онда је он пошао својој породици, срећан. Схватио сам зашто ме је Господ оставио да стојим на том мјесту под кишом. Ово вам причам не због тога што желим да испричам о себи, већ желим да посвједочим славу Божију. Преузето са: Парохија кравичка |