Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић
О ПОХАЂАЊУ БОГОСЛУЖЕЊА "Јер вам кажем да ако не буде већа правда ваша него у књижевника и фарисеја, нећете ући у царство небеско." (Јеванђеље св. Матеја 5:20) Као што многи од нас памте, у земљама под комунистичком влашћу држава је чинила све што је могла да искорени веру. Разна средства, од пропаганде до отвореног гоњења, била су употребљавана да се верницима спречи практиковање религије и похађање цркве. Па ипак, било је много појединаца који су се одупирали атеистичким, анти-религиозним напорима тоталитарних режима, те су одлазили у цркву и практиковали своју веру, ризикујући да буду ухапшени, прогнани у концентрационе логоре, или чак и погубљени. У тим земљама одлазак у цркву није била и није ни сада нека формалност, већ акт личне храбрости и потврда истинске и искрене вере у Бога и цркву.
У Америци, где је слобода исповедања загарантована нашим Уставом, нико не ставља себе ни у какву опасност тиме што похађа цркву и практикује своју веру. Наравно, како суптилни тако и доста отворени напори се чине да нас одвоје од Бога и наше вере, али бар нема отворених и свирепих гоњења. И поред тога, има много особа које немају везе са својом црквом и вером. Не говорим о онима који поштено и отворено кажу да не верују у Бога и цркву, јер они раде у сагласности са својим изјављеним неверовањем. Говорим о верницима, о онима који тврде да верују у Бога и да припадају цркви, јер такви, слично фарисејима и садукејима, делима својим оповргавају оно што тврде да верују и исповедају. Истина, они могу имати неке озбиљне разлоге за недолазак у цркву, и ти разлози морају бити веома јаки ако су важнији од Господњих заповести и црквеног учења. Међутим, уместо да расуђујем о важности њихових разлога, које ће Господ расудити, ја ћу радије указати на разлоге зашто треба похађати Цркву и практиковати своју веру. То је не само дужност, већ и потреба, право и привилегија сваког искреног верника. Ако неко не употребљава своје руке у току од неколико месеци, способност употребе руку може бити делимично или тотално изгубљена. Тако је и са нашом вером.: не практикуј је неколико месеци - а у неким случајевима и неколико година - и ко зна да ли ћеш је икада после тога моћи практиковати. Црква постоји за оне који је стварно желе. Добро је да имамо слободу одлучивања да ли ћемо је похађати или не, јер управо та слобода је деоница између оних који који је стварно желе Цркву и оних који то само говоре. Тако, ако не похађате цркву, нико вас не може натерати да је похађате, али, то морам отворено рећи: није право ни поштено ни пред Богом ни пред људима називати себе православним хришћанином , или хришћанком, чланом или чланицом једне православне парохије, а немати никакве везе ни са парохијом, ни са Црквом, ни са вером.. Они који говоре да је црква потребна за њихову децу, а сами сматрају да је у реду да је они не похађају, не чине добро ни себи ни својој деци. Деца ће се питати зашто је њима црква потребна ако није потребна њиховим родитељима. Свако ко од вере очекује да буде само извор задовољства, разоноде, забаве, није схватио основну истину о природи и сврси религије. Она је пре свега. Она је пре свега и изнад свега лични напор, начин живота, а тек после тога и извор радости. За разлику од атлетских такмичења, где у такмичењима може уживати и публика исто толико као и такмичари, у Цркви само активни учесници налазе радост и инспирацију, али и тегобе духовног узрастања. Лакше је бити неверник него верник. Неверовање не обавезује ни на шта. Можда је то главни разлог оних који не долазе у цркву и не практикују своју веру... |