Владимир Димитријевић

ТЕОЛОГИЈА ИЛИ ТЕХНОЛОГИЈА?

(Питања православног лаика епископу Игњатију Мидићу)

ЕПИСКОП

 Какав је значај епископа у Цркви?

Православна Црква је епискоцентрична. То је АКСИОМ. Значај епископске службе је тако велики да се то уопште не може довољно истаћи. Ево шта о томе говори митрополит санктпетербуршки и ладошки Јован у свом тексту „Значај епископа у Цркви”  („Буди веран до смрти”, стр. 259-266):

>>Дакле, какав то значај има епископ у Цркви? На ово питање нам лепо одговарају Источни патријарси. Ево како они пишу у својој посланици:

„Без епископа ни Црква не може Црквом не само да буде, већ ни да се зове, као ни хришћанин хришћанином. Јер је епископ, као наследник апостола који је полагањем руку и призивањем Св. Духа задобио од Бога власт која му се по прејемству даје да разрешава и везује грехе, жива икона Божја на земљи (ово је несумњиво преузета мисао Св. Игњатија Богоносца) и, по свештенодејствујућој сили Духа Светога, обилан извор свих тајни Васељенске Цркве којима се задобија спасење. Епископ је исто толико потребан за Цркву колико и дисање за човека и сунце за живи свет”.

Како видимо, Источни патријарси разликују три веома важна значења епископа у Цркви: прво - Црква без епископа не може да постоји; друго - епископ је непосредни наследник апостолске благодати и, што следи из овога, у потпуности има власт да везује и разрешује, и само њему припада црквена управа; треће - он поседује пуноту апостолске благодати и стога је епископ, у строгом смислу речи, извор свих Тајни Васељенске Цркве или, другим речима, он је извршитељ свих црквених Тајни.

Сада ћемо да извршимо анализу сваког значења епископа у Цркви понаособ.

а) Црква без епископа не може да постоји

Полазећи од датог одређења можемо да видимо сасвим да епископ има веома велики значај у Цркви. Он је у тесној вези с очигледном страном Цркве. Између епископа и Цркве постоји тајанствено самопрожимање, тако да ни епископ без Цркве, ни Црква без епископа не може да постоји. Они су нераскидиво повезани међусобно.

Ако одвојиш епископство од Цркве - Црква ће изгубити значај, изгубиће чак свој назив „Црква”. Исто тако ако одвојиш Цркву од епископства, онда ће ово последње такође изгубити значај, јер само по себи више неће чинити Цркву и неће бити оживотворавано.

Заиста, ми у савезу Цркве и епископства видимо нешто тајанствено и дивно, што нас доводи у стање страхопоштовања и изазива љубав како према Цркви, тако и према епископству.

Али поставља се питање, како то да ни Црква не постоји без епископа, ни епископ без Цркве? Шта је у ствари темељ овакве узајамне везе?

Решење овог питања нам дају следећа два значења епископа у Цркви.

б) Епископ је непосредни наследник апостолске благодати, и стога  је он главни учитељ вере и црквена власт

Црква као таква јесте заједница верујућих која видљиво има одређену организацију, установљену од стране Самог Оснивача Цркве, Христа Спаситеља. Примат у њој има епископ коме је дата посебна благодат апостолског прејемства за владање и оживотворење чланова Цркве.

Епископ као главни носилац наслеђене апостолске благодати непрекидно чува у Цркви и предаје њеним члановима благодатно освећење и оживотворење кроз посебне Тајне, чији је први извршитељ, према Источним патријарсима, управо архијереј.

У том смислу исти патријарси тврде: „Шта је Бог у Цркви првородних на небу и сунце у свету - то је сваки архијереј у својој посебној Цркви, тако да он врши освештање пастве, штити је и чини храмом Божјим”.

Услед овога постаје јасно зашто постоји оваква тесна узајамна веза или сједињеност Цркве и епископа. Јер би без наслеђене апостолске благодати, чији су носиоци епископи, Црква била лишена оног најважнијег - својства освећења, а онда и оживотворења и препорађања пастира и мирјана.

Ето зашто су Свети Оци тако горљиво учили о томе да без епископа нема и не може ни бити Цркве. Без прејемствене благодати коју носе епископи прекида се освећење Цркве, прекида се оживотворавање њених чланова; речју, наступа потпуно одумирање.

У темеље црквене они су постављали прејемство епископа од апостола. И ако је неко друштво било лишено овог прејемства, онда би губило свако право не само да буде Црква, већ и да се тако назива.

Тако је, на пример, Св. Иринеј, епископ Лионски, у борби с јеретицима признавао као истините и благодатне само оне Цркве на чијем челу су се налазили епископи које су поставили апостоли и њихови следбеници. „Презвитери у Цркви треба да следе оне - говори Св. Иринеј - који имају прејемство од апостола и заједно с прејемством епископства, благовољењем Оца, добили су и известан дар истине, а остале, који су скренули од првобитног прејемства и било где се окупљају, треба избегавати или сматрати јеретицима и лажним учитељима, или расколницима гордим и користољубивим, или пак лицемерима који тако поступају из себичности и славољубља. Сви они су отпали од истине” .

На другом месту, потврђујући исправност свог погледа, Светитељ каже: „Ми можемо да пребројимо оне који су од апостола постављени као епископи у Црквама и њихове наследнике чак до нас” . И затим набраја по прејемству све епископе Римске Цркве, скоро до 2. века.

Други учитељ Цркве обраћајући се јеретицима, захтевао је од њих да ради доказивања својих Цркава, покажу свој почетак и прејемство њихових епископа.

„Нека покажу, - говорио је он, - почетке својих Цркава и објаве низ својих епископа који би ишао прејемством тако да њихов први епископ има за свог претходника неког од апостола, или мужева апостолских који су дуго били у контакту с апостолима. Јер Цркве апостолске воде своје спискове (епископа) управо овако: Смирнска, на пример, представља Поликарпа кога је Јован поставио, Римска - Климента кога је Петар рукоположио, исто тако и остале Цркве указују на оне мужеве које су, као постављени на епископство од самих апостола, имали као изданке апостолског семена” .

Другим речима, учитељ Цркве признаје као Цркву само ону заједницу која води порекло од апостола преко наследне благодати епископства. Исто тако јасно о овоме говори и Св. Кипријан, епископ Картагински. Он ни у ком случају не назива Црквом заједницу која се налази под управом пастира који нема прејемство од апостола. „Чудим се, - пише Св. Кипријан, - што су неки са дрском неразумношћу намислили да ми напишу писмо у име Цркве, када се Црква састоји у епископу, клиру и свима онима који пребивају у вери”.

Највероватније да заједница која је писала писмо Св. Кипријану у име Цркве уопште није имала епископа и стога није могла да се назове Црквом, као лишена прејемства у јерархији.

На другом месту Св. Кипријан протестује што су се неки сматрали пастирима заједнице која се одвојила од Цркве, али, без сумње, претендовала на назив Црква, док нису имали никакво прејемство од апостола те, дакле, нису ни могли да се назову пастирима (епископима).

„На који начин, - пише Св. Кипријан, - може да се сматра пастирем онај који, уз постојање пастира који управља у Цркви Божјој по прејемству посвећења, испада туђ и стран, - ко, не наслеђујући никога, почињући сам од себе, као непријатељ Господњег мира и Божанственог јединства, не пребива у дому Божјем, тј. у Божјој Цркви” .

Упоредо са Светим Оцима исто тврде и Источни Патријарси. Истина, они не исказују своја мишљења, већ сведочења Светих Отаца, али ипак преносе мисао да је Васељенска Црква уопште била поверена епископима и да су епископи наследници апостола.

Тако да у том погледу епископ има веома-веома велики значај. Ако уништиш епископство - и Црква ће нестати. Толики је значај епископа. Али, осим тога, епископ има и друго значење које одговара његовом имену: он је у Цркви главни учитељ вере и морала и управља црквеним пословима. Њему припада право да учи паству и пастире и контролише чистоту црквеног вероучења, представљајући у овом случају чувара животворних извора Христове Цркве. Око њега се концентрише сва црквена управа.

Епископу се поверава веома велика обавеза - да буде пример и чувар вере Христове и морала у Цркви. На ову веома важну обавезу епископа обраћају пажњу Апостоли, Св. Оци и наши савремени домаћи архипастири. „Пази на себе и на науку” (1 Тим. 4,16), - тако је заповедио епископу Тимотеју Св. ап. Павле. „Проповиједај ријеч, настој у вријеме и невријеме, покарај, запријети, утјеши, са сваком стрпљивошћу и поуком” (2 Тим. 4, 2).

Апостол је такође заповедио да учење које је примио чува и преноси у чистоти (1 Тим. 6, 20; 2 Тим. 2, 15) неискварено, да припрема достојне учитеље вере (2 Тим. 4, 2) и прати живот и рад пастира (1 Тим. 5, 17).

58. апостолско правило строго осуђује оне епископе који се немарно односе према својим проповедничким обавезама.

„Епископ, - каже правило, - који не води рачуна о свештенству и о народу, који их не учи побожности, нека буде одлучен”.

39. апостолско правило с посебном јасношћу говори о томе да је управо епископу, и искључиво њему, поверен народ Божји и брига о њему. „Презвитери и ђакони, - стоји у њему, - без воље епископа нека ништа не чине. Јер је њему поверен народ Господњи, и он ће дати одговор за њихове душе”.

О епископима као чуварима истина Христових сведочи и Св. Кипријан Картагински. „Ми (епископи), - каже он, - по милости Божјој, напајамо жедни народ Божји, ми чувамо границе животворних извора”. „Ми (епископи) највише се бринемо и морамо се бринути, брате, - писао је он Корнелију, - о томе да према могућностима одржавамо јединство које нам је од Господа преко апостола предато, нама, њиховим наследницима, и колико то од нас зависи, да сабирамо Цркву расејаних и заблуделих оваца које је од мајке одвојила упорна замисао неких и јеретичко искушење”. Овде нарочито јасно Св. Кипријан подвлачи обавезу епископа да учи и чува истине Христове.

Ништа мање јасно о оваквој пуномоћи епископа у Цркви говоре Источни Патријарси. Они тврде следеће:

„Он (епископ) посебно и превасходно има власт да везује и разрешава и предузима према заповести Господњој суд, Богу пријатан; он проповеда Свето Јеванђеље и православне крепи у вери, а неке као незнабошце и митаре одваја од Цркве, јеретике предаје одбацивању и анатеми, и своју душу полаже за овце. Свуда се види неоспорива разлика епископа од обичног свештеника, а уједно и то да осим њега сви свештеници у свету не могу да се брину за Цркву Божју и у потпуности владају њоме”.

Придружујући се свим сведочењима Светих Отаца, и наш руски патријарх Алексије у својим говорима при уручењу новопостављеним епископима архијерејског жезла предочава исти тај значај епископа у Цркви. Ево како он, на пример, говори у својој беседи новопостављеном еп. Ростовском и Таганрогском Серафиму:

„Промислом Божјим преко тајанственог рукоположења уручује ти се данас удео апостолског служења у Цркви Христовој, које те призива не само да идеш на челу словесног стада, већ и да стојиш на стражи на црквеном броду као његов кормилар”. И даље, указавши на тешкоћу архијерејског служења, наставља: „Епископ има дужност да будно прати да пастири Цркве чине Божје дело са страхом Божјим... Епископу је дат суд. И његова тешка обавеза је да споји суд не само са милошћу, већ и са кажњавањем непокорних и лењих”.

Дакле, епископу су превасходно поверени управљање Црквом и очување православног учења. Као символ овакве власти уручује му се архипастирски жезал и омофор.

в) Епископ је извор или извршилац свих Тајни Васељенске Цркве

Осим свега већ реченог, епископ поседује пуноту апостолске благодати и представља главни проводник свих Тајни Васељенске Цркве. У то се није тешко уверити само ако обратимо пажњу на то да епископ има право да врши све врсте свештенодејстава, као што су, на пример, Тајна рукоположења, освећење мира и антиминса, које презвитер никада не може да врши.

Осим тога, Тајне које презвитер може да врши имају снагу само у зависности од епископа, а нарочито вршење Тајни Евхаристије и Миропомазања: прво презвитер не може да обавља без антиминса, а друго - без Св. мира које само епископ освећује. Јасна сведочења овога налазимо у учењу Св. Отаца. Тако, на пример, Св. Игњатије Богоносац у посланици житељима Смирне посебно подвлачи да је само она Тајна истинита и богоугодна коју непосредно врши епископ, или лице које је он поставио.

„Без епископа, - говори Св. Игнатије, - нека нико не чини ништа везано за Цркву. Само ону Евхаристију треба сматрати истинском коју врши епископ или онај коме овај то повери... Без епископа није дозвољено ни крштавати, ни вршити вечеру љубави; напротив, шта он одобри, то је и Богу пријатно, да би свака ствар била чврста и несумњива”.

Други отац Цркве, Епифаније Кипарски, у својој књизи против јереси подвлачи посебно право које припада само епископу, право које узвисује епископа изнад презвитера, - право рукоположења.

„Чин епископа, - говори он, - превасходно служи за стварање отаца: јер њему припада да умножава у Цркви оце (духовне); други чин (презвитерски) не може да ствара оце; он је задужен за крштавање деце, али не за рукополагање отаца и учитеља. Како је могуће да презвитер поставља презвитера када за његово постављање нема никакво право хиротонија? Или како може презвитер да буде једнак епископу?”

Јасно сведочење налазимо у учењу Цркве о другом праву које припада само епископу: о освећењу мира и антиминса. Тако, на пример, 6. правило Картагинског сабора јасно каже да „освећење мира... не чини презвитер”. Исто ово правило, према напомени тумача еп. Никодима, забрањује презвитерима да освећују храмове.

Као основа и првог и другог права, према напомени истог тумача, служи пунота свештенства у епископу, из које проистичу сви остали степени свете јерархије. Због својег положаја у Цркви, епископ преко Тајни не преноси само духовне дарове, већ и припрема средства преко којих човек постаје способан да прима ове дарове. А презвитер, због права које му је дао епископ, може само преко Тајни да преноси људима духовне дарове, али никада не може да припрема средства који условљавају примање тих дарова. Тако, на пример, не може презви-тер да освешта миро, јер је ово право припадало одувек само Св. апостолима који су првобитно предавали дарове Св. Духа верницима полагањем руку, а онда миропомазањем.

Апостоли су ово своје право предали својим наследницима - епископима. И како је полагање руку прешло од апостола на епископе, тако је и освећење мира за миропомазање (за освећење цркава и антиминса) прешло на епископе.

Тако да се из свега горе реченог може видети да епископ из оне пуноте свештенства коју има у себи и преко које врши све врсте свештенодејстава, чак и оне које не може да врши свештеник, несумњиво, представља извор свих Тајни Васељенске Цркве.

Дакле, све три поставке које смо анализирали о томе да: 1) Црква без епископа не може да постоји, 2) епископ представља непосредног наследника апостолске благодати и 3) он јесте извор свих Тајни Васељенске Цркве, - потпуно се оправдавају учењем Св. Отаца и саме Цркве, тако да је сасвим праведно одређење поводом епископа које су изрекли Источни Патријарси.

Ако је то тако, онда ми можемо да изведемо уопштени закључак:

Нема сумње да епископ има огроман значај у Цркви. На њему се Црква држи као на камену-темељцу, преко њега она чува прејемство благодати и Св. предање. Он чува чистоту и учење Цркве. Преко њега Црква врши све Тајне, он ствара пастире и учитеље. Епископи руководе и надзиру рад презвитера и мирјана. Епископ је жива икона Бога на земљи и, према учењу Источних Патријараха, представља поглавара своје духовне области.

Такав је значај епископа у Цркви << каже митрополит Јован.

И то се не сме никако превидети.

Зато ни ова, ни било која друга књига потписника датих редова, није антиепископска у било ком смислу. Напротив! Она је вапај за дијалогом између архијереја, као првопастира Цркве, клира и народа, јер без тога нам нема наде да ћемо наћи сигурну луку Архијереја нашега, Христа.

КАКАВ ТРЕБА ДА БУДЕ ЕПИСКОП ПО  СВЕТОМ НИКОДИМУ СВЕТОГОРЦУ?

Епископско служење је најузвишеније служење у Цркви Божјој. Зато су пред њим највећи и најозбиљнији могући задаци. Он треба да буде  не само преносиац, него и носилац Божје благодати, то јест нестворених Божанских енергија којима се причешћујемо и обожујемо. О овом најузвишенијем задатку нарочито је писао Свети Никодим Агиорит, у својим поукама архијереју кир Јеротеју, од кога је настала „Књига духовних савета”. Он почиње поуке речима ученог хришћанина Олимпиодора:

>> Епископи, када чују да је таквим именом у Писму назван Бог, нека чувају част имена, будно надзирући све што се збива око стада, а вером и животом беспрекорним, као и учењем, чувајући своје достојанство; нека имају на уму то ко је сада назван Епископом и нека Његов образ на сваки начин поревнују да понесу. Јер као што се поштује онај који, сликајући царски лик, верно га представи, или га још и украси, тако је блажен епископ који је изобразио истинскога Епископа, усрдно Му подражавајући, поставши као бог међу људима, а имајући за Епископа Онога Који га чини истинитим у Христу Исусу епископом”. Стога и божанствени Исидор Пелусиот, пишући епископу Тривунијану, каже: „Епископ је, сагласно самом имену, дужан да надзире своје имање, па тако нека и чини” (Посл. 149).<<

Сам Свети Никодим епископу Јеротеју поручује следеће:

>> О томе да се будући првосвештеници бирају међу монасима и да прво постају монасима

О, колико су блажени и златни били они векови у којима  је у светој Христовој Цркви владао изузетан и диван обичај да се из часнога монашкога реда бирају сви они (изузев малобројних, што би се због изузетне врлине од непосвећених одмах уздизали до првенствовања народом), који су имали да се успну на високе престоле првосвештенства и да се подузму руковођења душама. Тај црквени обичај помињу и Дела Сабора у храму Свете Премудрости, где су епископи кесаријски и халкидонски изасланику папе Јована рекли следеће: „На Истоку ако ко није постао монахом, не постаје ни епископом или патријархом”. И опет: „У време његовога (односно Фотијевога) првосвештениковања, изабрано је уједно и много клирика и монаха”. То помиње и историчар Георгије Кедрин, као и превасходни тумач црквенога свештеноначалија, свештени Симеон Солунски, који каже: „Црква највећи број оних који има да постану епископима прво чини монасима, а онда их поставља за епископе” (Погл. 231). Обичај је тај, или боље рећи закон, несумњиво био сасвим свет, праведан и општекористан. Свет, јер такви су кроз подвижничке напоре и усамљено живљење испрва чистили себе, а затим почињали да чисте друге, прво су просветљивали себе, а онда просветљивали друге, најпре су усавршавали себе, а касније усавршавали друге и, речју, испрва су себе саме освештавали, а потом освештавали и друге. Тај обичај беше и праведан, јер они су, овенчавши се победничким палмама у подвижничкој борби против страсти,  као награду за победу добијали велику почаст архијерејства, потчинивши лошије бољем, односно тело духу, и овладавши собом помоћу највише философије, те су, сагласно закону правде, могли да потчињавају друге и да постану началницима народним. И општекористан беше тај обичај, јер такви се, нека ми буде допуштено да тако кажем, прво испунише богатством врлина од блиставога бисерја дарова Светога Духа, од сјајних драгуља многосветлих осијања божанствене благодати, уподобивши се Богу и Оцу, Којега Јов Епископом (Надзиратељем) назива: Имање његово од Надзиратеља је (Јов 20, 29). И саобразише се образу Сина Његовога (Рим. 8,29), речима Павловим, Који се и сам назива Епископом: Јер вратисте се сада пастиру и епископу душа ваших (1 Петр. 2,25). Они се испунише најпре сами, како каза Ареопагит Дионисије, даром обожења, или боље рећи, прво се припремише и постадоше таквима, како Павле описује епископа, када каже: Епископ треба, дакле, да је беспорочан, трезвен, целомудрен, скроман, гостољубив, кадар да поучава, да није пијанац, да се не бије, да не лихвари, него кротак да је, незлобив и несреброљубив (1 Тим. 3,2). И, речју, они који прво постадоше боговима по благодати и који као првосвештеници тајанственим, натприродним богословљем свештеноначално послужише у Светињи  над Светињама и тројично Богу у Тројици, по Григорију Синајском, тек тада примаху покровитељство над народом и предаваху им од богатства сопствених дарова, постајући им у свему лекарима, светилима, водичима и спаситељима, исцељујући болесне душом, просветљујући помрачене, водећи заблуделе и спасавајући или све, или већину речју поуке и примером сопственога врлинског живота.

О томе да некада првосвештеници нису били самозвани, него богозвани или народом звани

Пажње је достојно уједно и то да у изобилном мноштву тих триблажених благородника тешко да се икада догодило да неки самозванац посегне за великом чашћу архијерејства, него је увек постојала неопходност да будући епископ буде позван или од Духа Светога, путем неких знамења и откривења, или макар да буде позван од народа. Укратко, морао је да буде или богозван, или народом зван. Али и тада, опет, десило би се неки пут да неко себи одсече ухо, попут Амонија, други би се правио да је ђавоиман, или би се крио, као Јефрем и Григорије Акрагантски. Понеки би бежао и лутао куд стигне, попут Григорија Неокесаријског, а други би неку другу смицалицу нашао, не би ли се ослободио тог претешког бремена, а све у страху од најпревасходније знатности архијерејскога достојанства. А пошто је један такав свештени обичај (не знам из којега разлога) мало-помало нестао из Христове Цркве, са њим заједно, авај! (и ту није неумесно горко заридати), нестадоше и сва добра раније поменута, а заменише их њима супротне недаће, које ћу прећутати, стидећи се пред заједничком Мајком, да се не бих нашао осуђен као клеветник светиње, а које су божанствени Оци, ничега се не стидећи и не гледајући на лица, исмевали у својим списима, а више од свих Богослов Григорије у својим такозваним апологетским беседама. Да их наведем? Боље је да остану прећутане, како не би (премда и туђе) изазвале смутњу и жалост.

 Када је тако, желео бих и ја, и то бих силно желео, да и мој владика буде делом тог првог и свештеног обичаја, те да научи прво кроз философију по Христу шта је унутрашња и у нама скривена и невидљива борба са непријатељем, како се разликују помисли које непрестано улазе и излазе, када и које међу њима треба да прима и да их одлаже у ризницу срца, а којима да се противи и, још боље, да их изгони и савим да их одсеца. Да научи које помисли треба да избегава, а које и када  ваља да презре, као и на који се начин може наћи, речено божанственим гласом, Царство Божије које је унутра у нама (Лк. 17,21) и у њиви срца сакривено благо, не би ли се човек, пронашавши га, обрадовао великом и неисказивом радошћу, окусивши од њега добра будућега века, како божанствени, такозвани трезвоумни, Оци уче, све то из опита познајући.

Која су добра од тиховања

Рекао бих ти све то, а и од овога савршеније ствари, да их мој владика окуша, али живим гласом бих га поучио, јер то се тешко разумева. Речју, желео бих да прво овладаш собом, а потом да овладаш христоименитим народом. „Јер владар је пре свега онај који је собом завладао и душу и тело разуму потчинио”, како је речено. Тако сам, налазећи се на Гори, често са сузама молио Господа да устроји неки начин да и ти дођеш на Гору, да окушаш добра од тиховања, која су умногоме часнија од блага, славе и светских наслада, речима Григорија Богослова: „Безбрижно тиховање драгоценије је од сјаја бављења јавним стварима” (Писмо Олимпију), као и по мудром Нилу: „Безмолвни живот вреднији је од многога блага”, док је по Великом Василију „тиховање почетак очишћења душе” (Посланица прва). И Пелусиот Исидор каже: „Мени је прилично познање пружило усамљено отшелништво, јер онај који се креће у метежу, а жели да позна небеско, заборавио је да оно што се сеје међу трње, од трња бива и угушено, те да онај који није отпочинуо од свега, Бога познати не може” (Посл. 402). Тако је и Псалмопојац рекао: Отпочините и познајте да сам Ја Бог (Пс. 45,11). А уз то, молио сам се Господу да дођеш на Гору и да видиш (премда је то реткост) по брдима и гудурама, а које си пренебрегавао, мужеве беспорочне где ходе и творе правду и говоре истину у срцу своме, речима давидовским. То су они који свесвето и преслатко име јединога истинитог Исуса Христа непрестано призивају у дубини срца кроз срдачну и умну молитву. „Јер њихов ум”, како каза Велики Василије, „нерасејан према спољашњим стварима и не расипајући се кроз чула на свет, уздиже се ка себи самоме, а кроз себе усходи ка поимању Бога, те том лепотом озарен и осијан, и сопствену природу заборавља” (Посланица прва). А они су уистину такви, како је о њима поново рекао Василије: „Блажени су они који су жедни да виде истинску лепоту, јер привезавши јој се љубављу и силно чезнући за небеском и блаженом љубављу, заборављају на своје сроднике и пријатеље, заборављају свој дом и свако имање, а заборавивши и на телесну потребу да једу и пију, једино се ка божанственој и чистој пружају љубави” (Тумачење  44. псалма).

Колико је недолично владати другима пре него што се завлада собом.

Младост и подстицај многих, као и непознавање тежине првосвештеничкога чина (како и сам признајеш, бодући се жалцима самоукоревања) навели су те на то да следујеш лошем обичају који је сада преовладао - да пре зрелога доба на своја млада и нежна плећа положиш то преголемо  бреме, те су ти, пре него што си завладао страстима у себи, наметнули да завладаш народом. Колико је то недолично, показује Исидор Пелусиот, овако пишући епископу Стратигију: „Веома је зазорно да се, желећи да заповедаш потчињенима, оптеретиш тиме, а да ниси у стању ни собом да  владаш” (Посл. 510). А ђакону Паладију, опет он пише: „Ако они који се потчињавају законима, по којима се живи у држави, не смеју да буду непослушни, колико пре то треба да важи за оне који су на власти? Јер како би са потчињенима разговарали они који не знају како владати? Који су у томе неискусни, а машили су се власти, претрпе исто што и  они који немају опита у управљању, а усудили су се да се попну на кола, те и себе и коње погубише, или су налик онима који су неискусни на мору, а толико су безумни, да су покушали да управљају силно оптерећеном лађом, па са њом на дну мора завршише”. Али пошто је већ тако, хајде да почнемо све изнова и нека Прометејево дело постане  Епиметејево, сагласно пословици, те оно што ниси учинио пре посвећења у првосвештенике, похитај да учиниш сада, након рукоположења. Објаснићу то боље: дозволи ми да укратко подсетим (а не поучим) твоју благоразумност на који начин и којим средствима ћеш, макар и не савршено, победити страсти или их сасвим изагнати из своје свесвештености, или их бар некако умирити и успавати, учинивши њихово многовлашће и додијавање влашћу онога што је у мањини, а не онога што преовладава као најбоље у теби. Укратко, њима можеш постати ни многострастан, нити савршено бестрастан, него малострастан и умерено страстан. Јер потпуно владати собом и достићи бестрашће дато је и даје се онима који су стигли до врхунца сазрцања и делања, благодаћу Христовом. Такви су (чујеш где у цркви свира божанска лира богонадахнутих слаткопојаца) ум поставили за началника и самодршца над погубним страстима. Али пре него што почнем, помози ми, молим те, свесвештеним молитвама својим, мили владико, и пружи свој слух ономе што ће ти се говорити. И као што они који би да прођу кроз теснац прикупе своје хаљине, тако нека и твоја божанственост, сабравши своје мисли, а у једновидном оку ума, почује ово што ће јој се рећи. <<

Дакле, вели светогорски подвижник и оснивач новофилокалијског покрета, пред епископом је захтев да буде СВЕТИТЕЉ (то и јесте словенски назив архијереја) - да предаје освештање хришћанима, али и да буде СВЕШТЕН. Он мора бити очишћене душе, тиховатељ и созерцатељ, да би прво пастириствовао самим собом, па тек онда Господом му повереним стадом. Очито, овај задатак је тежак - али то је једини начин да се ДАТОСТ ХИРОТОНИЈЕ поклопи са ЗАДАТОШЋУ њеног испуњења. Зато у Цркви од Истока нема ни епискополатрије микропапизма, ни епископомахије протестаната, али постоји епископофилија у Христу.

ЕПИСКОПОФИЛИЈА ИЛИ ЕПИСКОПОЛАТРИЈА?

Претварање епископа у неко божанско биће, које је, самим тим што је епископ, увек у праву, и може да проповеда своју личну веру, а не веру целе Цркве, нико не жели - свакако, ни епископ Игњатије. Не зато што Црква може без епископа - него зато што се Црква не може свести САМО на епископа. Епископ треба да „ПРАВИЛНО УПРАВЉА РЕЧЈУ ИСТИНЕ БОЖЈЕ”.

О томе је писао чувени руски религиозни писац - новомученик Михаил Новоселов, у својим „Писмима пријатељима”, насталим у тешко доба обновљенског раскола у Русији, двадесетих година XX  века, управо подробно излажући ранохришћанско учење о епископу.

>> ПИСМО ОСАМНАЕСТО

16. маја 1926. године Преп. Теодора Освештаног

Утопио сам се у метеж, и разлијенио се већма, драги моји. Колико је прошло времена од мојег последњег писма! Понекад ме је баш вукло да размијеним по коју ријеч, али се ипак не могадох латити пера, иако сам у мислима не једном бесједовао са вама. Ових дана се скрасих тамо гдје сам желио и одавно тражио да будем - у самоћи неизвјесног сеоцета, тако да ме сада ништа не спречава да обновим општење са вама. Данас сам био на јутарњој и литургији, послије које сам се на молебну молио преподобном Серафиму, Михаилу и Теодору, јер одлучих да под њиховим молитвеним покровом започнем тако давно прекинуту бесједу са милим друговима. Кад смо већ код тога: преп. Теодор је био изузетан духоносац, ваистину „бог по благодати”(1): док у писму епископа Амона александријском папи Теофилу(2) читаш о њему, осјећаш не само велико благоговеније, него и усхићење и свештени трепет пред овим „изабраним сасудом”(3) који је у себе примио неописиво изобиље благодати. Ако Господ благоизволи, једном ћу вас упознати са овим писмом епископа Амона, које сликовито описује чудесни лик изабраника Божијег. Понешто већ знате о овом Амоновом писању и о преподобном Теодору из мојег петнаестог писма.

Дакле, нека почине благослов трију великих Отаца на нашој бесједи која, у складу са мојим обећањем, за свој предмет треба да има оно што сам ја назвао светооташтвом.

Онај који је имао прилику да присуствује вршењу чина којег називамо чин Православља прве недјеље Великог поста, морао је да чује ове громогласно изговаране ријечи које се односе на нашу православну вјеру: „Сија вјера апостолска, сија вјера отеческа, сија вјера православнаја, сија вјера всељенују утверди”(4).

Дакле, вјера Христова назива се не само вјером апостолском, него и вјером отачком. А то није нимало случајно. Постоји много људи који настоје да вјеру Христову заклоне Јеванђељем и Апостолским посланицама и тиме искриве њен стварни изглед, тако што ће и ријеч Јеванђеоску и ријечи духоносних Апостола Христових тумачити својим плотским умом, одбацујући тумачења богоносних Отаца наших. Међутим, за нас, вјерна чеда Цркве Христове, сагласност са светим Оцима савршено је неопходна, ако желимо да ваистину не издамо мајку Цркву и не лишимо се њезиног благодатног покрова.

Васељенски Сабори, када је било потребно да се сачине вјерске одредбе, послије Светог Писма увијек су се обраћали отачком учењу, правили су веће или мање опширне исјечке из отачких дјела и у основе својих вјероодредби увијек постављали отачко предање. Они који су упознати са дјелима Сабора знају да су изрази попут „слиједећи божанствене Оце сви једногласно учимо”, или „према учењу Светих Отаца”, или „слиједећи благоглагољиво учење Светих Отаца” - једни од најобичнијих и најупотребљаванијих, како на помјесним, тако и на Васељенским Саборима (5).

У делима Трећег Васељенског Сабора, сазваног 431. године ради разматрања јереси патријарха Несторија(6), читамо: „Да би садашње одредбе по питању католичанске вјере сачувале свагдашњу тврдоћу, потребно је, за примјер потомству, оставити непромјењиво и неприкосновено све оно што су у пређашњим временима утврдили Свети Оци. Јер, ако неко хоће својим одредбама у питањима католичанске вјере да искаже свагдашњу тврдоћу, он своје мишљење мора потврдити судом древних Отаца, а не да се заснива на властитом ауторитету, да би се на тај начин видјело да он, потврђујући своје мишљење одредбама дијелом древних, а дијелом новијих, тврди, проповиједа и садржи јединствену истину Цркве, чувану од почетка до садашњег времена у простоти и чистоти, са непоколебљивом чврстоћом и достојанством”(7).

У дјелима Петог Васељенског Сабора, сазваног 553. године, читамо овакво исповиједање силе и значаја светоотачких дјела: „ми у свему слиједимо свете Оце и учитеље Цркве, Атанасија, Иларија, Василија, Григорија Богослова, Григорија Ниског, Амвросија, Августина, Теофила, Јована Константинопољског, Кирила, Лава, Прокла и прихватамо све што они изложише о правој вјери и о осуди јеретика. Прихватамо такође и остале Свете Оце, који су беспријекорно до краја живота својег проповиједали праву вјеру у светој Цркви Божијој.

Дакле, пошто у Светој Католичанској и Апостолској Цркви Божијој мора бити сачувано и проповиједано ово право исповиједање, ако пак било ко самог себе удаљи од њега, мудрујући супротно њему, такав се човјек, с обзиром да себе самог удаљава од праве вјере и ступа у општење са јеретицима, праведно осуђује и света Црква Божија га анатемише”(8).

У складу са 19. правилом Шестог Васељенског Сабора, „предстојатељи цркве морају све дане, а највише у недјељне, да поучавају сав клир и народ речима благочешћа, изабирајући из Божанственог Писма разумијевања и расуђивања истине, и не преступајући већ положене границе и предања богоносних Отаца: и ако се ислеђује ријеч из Писма, не иначе она да се објашњава, него како је изложише свјетилници и учитељи Цркве у својим дјелима”(9).

А ево свједочанства које утврђује ауторитет светих Отаца, а које потиче са Седмог Васељенског Сабора:

„У десет својих посланица ти си, као што и доликује императору-хришћанину, - читамо у посланици Св. Григорија, папе римског, императору Лаву Исаврјанину, - давао добро и благочестиво обећање да ћеш се постојано придржавати и чувати све поуке наших Светих Отаца и учитеља... Али си се одрекао Светих Отаца и учитеља наших, иако си дао сопственом руком написано обећање да ћеш им се повиновати и слиједити их. Наше писање, наша свјетлост и спаситељна сила наша, то су - Свети и богоносни Оци и учитељи наши; о томе су нам посвједочили и шест бивших у Христу Сабора, али ти не прихвати њихова свједочанства”(10).

„Теодор, свјатејши епископ Мирски, рече: „Сви ми, слушајући учење Отаца наших, умиљење у душама нашим осјетисмо и оплакасмо протекле године; заблагодаримо зато Бога, што, захваљујући учењу Светих Отаца, дођосмо у познање истине”(11).

Свјатејши патријарх (Тарасије) изрече: „Стражари католичанске Цркве,  Свети Оци наши, непрестано бивајући будни над духовним зидовима њезиним, прогласили су (своје мишљење о датом предмету). Они одагнаше сваки неред и празнословље и, чувајући је нерасијану, прогнаше све безбројне пукове непријатеља и мачем духа уништише - како древне јереси, тако и заблуде нове лажи”(12).

„Свети Сабор прогласи: „Нека нас исправе учења благоглагољивих Отаца. Црпећи из њих, напојили смо се истином; слиједећи њих, прогнали смо лаж; они су нас научили, и ми са љубављу прихватамо часне иконе. Оци проповиједају, а ми остајемо послушна чеда и хвалимо се пред лицем Мајке предањем католи-чанске Цркве... Ми слиједимо древно законоправило католичанске Цркве. Придржавамо се заповиједи Отаца /.../

Свети Оци наши, испуњавајући повељење Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, нису скривали испод посуде свјетилник божанственог знања који им је даровао (Исус Христос), него су га ставили на свијећњаке најкориснијег дјела - учитељства, да свијетли свима који се налазе у дому, тј. свим рођеним у католичанској Цркви, да не би ко од оних који благочестиво исповиједају Господа спотакао своје неге о камен јеретичког злословља. Они тјерају сваку заблуду јеретичку, а сваки гњили уд, који се неизљечиво разболио, одсијецају. Будући да имају метлу и лопату, они рашчишћавају гумно; при томе - они пшеницу, тј. хранљиве ријечи које укрепљују људска срца, слажу у оставу католичанске Цркве, а коров јеретичког злословља они прже огњем неугасивим... Ми, пак, у свему се држећи учења ових богоносних Отаца наших, проповиједамо то учење једним устима и једним срцем, ништа не додавајући и ништа не одузимајући од онога што нам је предато; него се, напротив, утврђујемо и укрепљујемо у њему”(13).

У сагласности са Светим Васељенским Саборима, Православна Црква и данас не престаје да, заједно са древним црквенописцима, именује Свете Оце најузвишенијим, најмногозначајнијим именима:

„Храм всесвјетел трисолнечнија зари”, „Тајиник неизречених” (Св. Василије Велики) (14);

„Свјетилниче многосвјетли Божественија зари”, „источниче догматов висо-ких”, „цјевнице Боговешчаниаја”, „Тројице обиталишче” (Св. Григорије Ниски)(15);

„Трост скорописца настројена Духом”, „православија наставниче”, „всељеннија наставниче”, „отеческаго преданија Божественноје семја” (Св. Максим Исповиједник) (16);

„Тајиник Боговидцев”, „Богословија источниче”, „премудрости рјеко”, „струја Божественнаго разума”, „звјездо свјетлејшаја”, „благочестија поборниче”, „нечестија прогонитељу”, „столп Церкве”, „тајиник Триипостаснаго Јединоначалија” (св. Григорије Богослов)  (17);

„Мислени свјетилник всемирни”, „храм Тројици”, „храм Духа”, „Церкве основаније незиблемоје” (Св. Јефрем Сирин) (18);

„Богодохновени орган”, „догматов пучина неисчерпајемаја”, „ум Небесни”, „Христови уста”, „премудрости глубина” (Св. Јован Златоусти) (19);

„Орган Свјатаго Духа”, „пламен молнији, попаљајушћи демонов полки” (Св. Антоније Велики) (20);

„Столпе свјета”, „богословија трубо златаја” (Св. Атанасије Велики) (21);

„Проповједник истиној и непорочној вјери Христовој” (Св. Макарије Велики)(22);

„Око благочестија”, „православија наставниче”, „учитељу благочестија и чистоти”, „свјетилниче всељенија” (Св. Лав Велики) (23);

„Божественнаго сијанија свјетопријемник”(24), „пјеснописец и честни Богоглагољник”, „Церкве учитељ”, „врагов сопротивоборјец” (Св. Јован Дамаскин)(25) (узето из мјесечне минеје).

Позивајући нас на молитву за архипастире и пастире и сав клир црквени, света Црква полаже у наше уста следеће мољење: „Спаси, Господи, и помилуј свјатејшија всељенскија патријархи со всеми благочестивими архијереји, и вес освјашчени чин и причет церковни, и даруј им цијело, безмјатежно, благовјерно, право, по преданију свјатих Апостол и свјатих Отец, на Всељенских Саборах Духом Свјатим узакоњеному, исправљати слово Твојеја истини” (Јерејски молитвослов, акатист Исусу Сладчајшему, молитва Господу нашему Исусу Христу) (26).

При руци су ми се нашле поодавне кратке забиљешке из чланка посвећеног разјашњавању значаја Светих Отаца и оправдању њиховог васељенског ауторитета. Због немарности своје ја тада нисам забиљежио ни наслов чланка, нити име његовог аутора. Ако ме памћење не вара, чланак припада перу архимандрита Порфирија Успенског(27). Сматрам да је умјесно да поменуте забиљешке предло-жим вашој пажњи.

„Спаситељ, када је слао Апостоле на проповијед, заповиједио им је да проповиједају Јеванђеље, али није на њих положио обавезу да напишу такав потпун богословски систем, који нико од њихових насљедника не би морао да објашњава или допуњује. Због тога се не може рећи да у писањима апостолским постоје директни, јасни и потпуни одговори на апсолутно сва питања која се тичу нашег спасења. Одатле слиједи да је у религији неопходно руководство предања; и уз помоћ Писма немогуће је саздавати догмате вјере само на основу властитих расуђивања и закључивања, без свједочанства апостолског предања. А ако је тако, онда нико није могао бити способнији и ревноснији у очувању чистоте апостолског предања - од Светих Отаца”(28).

Ову мисао архим. Порфирије објашњава прво са вањске стране - историјским условима који су погодовали Св. Оцима да буду најбољи чувари и тумачи Христове истине, а затим је расвјетљује у њеној суштини, наводећи унутрашње аргументе хришћанског живота који свете Оце свих вијекова чине јединственим вјерним и позданим чуварима, тумачима и изражаваоцима вјечних истина хришћанства.

Близина Светих Отаца Апостолима

„И сама близина (по времену живота) светих Отаца Апостолима могла је много садејствовати тачном очувању и саопштавању другима учења које су им предали Апостоли. Мужеви апостолски су били ученици и сарадници Светих Апостола. А Оци II вијека су били ученици мужева апостолских. И ко би онда могао боље да зна тајне вјере са њихове постижне стране - од самих Отаца, најближих насљедника Апостола? Овдје се саме од себе намећу ријечи Св. Иринеја: „Апостоли, ако су и имали неке скривене тајне, предавали су их нарочито онима којима су повјеравали и саме цркве: јер су своје будуће насљеднике хтјели учинити савршеним и у свему беспријекорним”(29). Затим, и Оци свих следећих вијекова, по самој пријемствености апостолског служења, као своју највећу славу и част нису истицали у изналажењу посебних погледа на учење вјере и предање, него у тачном очувању свих одредби и предања која су им саопштили најближи пријемници од Апостола, у објашњавању Христовог учења на основама и начелима која се садрже у писаној ријечи Божијој. Они при томе себи нису дозвољавали да без потребе и по својој слободној процјени праве измјене у црквеним установама које су им предали древни уважени пастири Цркве као примјер и праксу црквену. „Ко одступа од једнодушне сагласности Отаца, - говори блажени Августин, - тај одступа од све Цркве”. „Сви који имају здрав разум, - говорио је још Св. Кирил Александријски, - настоје да слиједе учење Св.Отаца.”(30)

Образовање Светих Отаца

„Да би се истински и вјерно сачувало од Апостола примљено учење потребно... је образовање <...>, и већи број Св. Отаца Цркве <...> посједовали су сва у њихово вријеме могућа средства за потпуно образовање, те су заиста и имали тако опширна знања у наукама, да су запањивали своје савременике. Св. Климент Римски, Св. Иполит Портуански, Св. Григорије Двојеслов, Св. Павлин Нолански прије позива на службу црквену били су сенатори; а ту титулу нико  није могао да добије без широког образовања (31). Св. Јустин Философ је, не без разлога, као што се зна, био почашћен именом философа(32). Григорије Чудотворац је имао учитеља чијој су се ширини знања подједнако дивили сви научници у свим временима(33). Василије Велики, Григорије Богослов, Златоусти, блажени Августин и блажени Јероним су образовање стекли у најбољим свеучилиштима свога времена(34) и са једнаком основаношћу изучавали све науке које су се изучавале у то доба, тако да су заслужили високе похвале и наставника којима њих хвалити није било нимало безопасно - због разлика у религији. За <паганина> Ливанија, наравно није било никакве користи да ласка Василију Великом, међутим, није се либио да о Василију каже: „То је Хомер, то је Платон, то је Аристотел, тај све зна”. И за многе друге Оце да не може боље одговарају ријечи блаженог Јеронима: „Не знаш чему више да се дивиш код њих: да ли дубоком поимању ријечи Божије, или свјетовној учености”(35).

Светост живота

Обраћајући се затим ка ономе што је Св. Оцима било најважније - њиховој светости (благодатности), архим. Порфирије говори: „То је такав „приручник” у стварима религиозног знања, који често замјењује најбоље, најталентованије наставнике, и изобилно обдарује знањима која се уопште и не могу обрести чак ни на најпрослављенијим свеучилиштима савремене мудрости. Није узалуд речено: у злохуду душу неће ући премудрост (Прем. Солом. 1:4), и: чисти срцем ће видјети Бога (Мт. 5:8). Није испразно вјеровање (36) да се усрдном молитвом измољавају сви дари благодати. Несумњиво је да истину суштаствено откривају и познавају само они који се, поучавајући се у закону Господњем дан и ноћ, саображавају са њом сав свој живот, све до спремности на најтеже могуће жртве, што ми и сусрећемо код Отаца Цркве, који су често полагали свој живот за спознату истину.

Неспорно је и то да тајне духовног живота, сладост у Христу скривеног подвижништва најбоље од свих може да дочара онај који је то властитим опитом дознао. Тако да мудре савјете за борбу против непријатеља спасења или греховних помисли, наравно, успјешније и поузданије могу да дају они који су много година провели у подвизима спасења, него они који о овоме расуђују само на основу теорије и којима је сасвим туђа брига о искорјењивању порочних помисли и метежних жеља у њима самима. Због тога чак и они Св. Оци који нису имали школско образовање морају бити признати као најпоузданији путеводитељи ка истини и руководитељи у духовном животу”(37).

Благодатна даровања светих Отаца

„У вези са светошћу Отаца стоје и њихова натприродна благодатна даровања, која представљају најјачу гаранцију за њихову способност да истинито појме и предају богооткривено учење. Многи од њих посједовали су дар прозорљивости, предвиђања будућности и силу чудотворства; тим прије је мало могуће да буду лишени Духа премудрости и разума, као дара који им је више од свега био потребан за заштиту вјере од дрскости, бестиђа и лукавстава непријатеља Цркве. Најјачу потврду овим ријечима можемо наћи у свима познатим свједочанствима древности о томе како су неки од Отаца били удостојени нарочитих благодатних уразумљења и научења. Тако је Св. Григорије Чудотворац од самих Апостола у виђењу у сну био удостојен да добије символ вјере(38), као одговарајући приручник и помоћ у разликовању истинитог апостолског учења од у то вријеме широко распрострањених лажеучења јеретичких. Постоји свједочење очевица и, значи, првостепеног свједока, о томе како се преп. Антоније у случају недоумице о неком мјесту у Писму обраћао молитвом Богу и добијао чудесно разрјешење својих недоумица. Тако, на примјер, када су га братија молила да им објасни неке ријечи из Књиге Левитске, Антоније је, према свједочењу Амона, отишао на велику удаљеност од њих и, ставши на молитву, завапио громким гласом: „Боже, пошаљи Мојсија, и он ће ми објаснити ријечи ове”. Одговор на то је био глас који га је уразумио(39).

Нису случајно, наравно, и Св. Јефрема Сирина његови савременици назвали „пророком сиријским”. О њему је један старац имао виђење како је Ангел који је блистао небеском свјетлошћу једном ставио у његова уста тајанствену књигу, рекавши да нико од старцу познатих сиријских подвижника не бијаше достојан примити тај дар - до Св. Јефрем(40).

Зна се и да је Св. Прокл видио апостола Павла поред Златоустог у вријеме када је овај писао тумачења на његове Посланице(41).

Неоспорно је такође и да је ђакон Петар, друг и саслужитељ Св. Григорија Двојеслова, видио голуба који као да је нешто шапутао Св. Григорију у вријеме када је овај светитељ са црквене катедре изјашњавао ријечи пророка Језекиља(42).

Не може се побити вјеродостојност приповијести ђакона Павлина, писца житија Св. Амвросија Миланског, према којој је он видио огањ који излази из уста Св. Амвросија док је овај објашњавао 43. псалам(43).

Таква виђења, наравно, морају имати њима одговарајући тајанствени смисао.

Све то показује да црквени пјесмотворци у црквеним канонима (које су саздали) нису без основе именовали Св. Оце „богоглагољивим”, „богомудрим”, „гуслама Светог Духа” и чак „богонадахнутим”(44). Таква наименовања су Оци Цркве добили <...> и на Васељенским Саборима(45). Оци Цркве су силом своје живе и писане ријечи обратили ка Христу многе хиљаде душа, а овога не би могло да буде да благодат Светог Духа није била присутна у њиховим ријечима. <...>

Озарења Духа Божијег нарочито су просвјетљивала Св. Оце када је за то била велика нужда, приликом борбе против непријатеља спаситељне вјере.

Дакле, <...> са увјереношћу се може рећи да су <Оци Цркве>, као богопросвијетљени учитељи вјере и благочешћа, посједовали изузетни дар разумијевања духа Јеванђеоског учења”(46).

Ова њихова богопросвијетљеност, коју су они обилно преносили другима који су тражили спасење, рађајући их, на тај начин, за нови у Христу живот, и јесте то што им је давало право да се зову Оци. Велики Апостол народа писао је Коринћанима: „Иако имате на хиљаде наставника у Христу, немате много отаца; јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем” (1 Кор. 4:15). Ове би Апостолове ријечи могли поновити и Св. Оци, обраћајући се многобројним чедима својим духовним, и не само онима које су родили за свога живота, него и онима који су се рађали након њихове кончине и до дана данашњег се рађају под свемоћним утицајем благодатних писаних ријечи отачких и тајанственог молитвеног утицаја који исходи из свијета у који су се преселили духови ових праведника, достигавших савршенства (Јевр. 12:23).

Заједно са Апостолима, свети Оци јесу као нека окосница тијела црквеног, и на њих, као и на Апостоле, се односе следећа дубокомисаона размишљања свештеномученика Методија, оца Цркве III вијека.

„Најсавршенији по степену преуспијевања на неки начин сачињавају једно лице и тијело Цркве. И они који су стварно најбољи и који су најјасније усвојили истину, будући избављени од плотских похота кроз савршено очишћење и вјеру, постају Црква и помоћница Христа, постају на неки начин Дјева, према ријечима Апостола (47), сједињујући се са Њим и постајући Њему невјеста, да би, примивши чисто и плодотворно сјеме учења, са коришћу садејствовали проповиједи за спасење других. А несавршени и они који још увијек започињу спаситељно учење расту и образују се, као у мајчиној утроби, од савршенијих, док не достигну зрелост препорода, док не задобију величину и красоту добродјетељи, да би потом, након преуспијевања, кад и сами постану Црква, садејствовали рађању и васпитавању друге деце, у спремишту душе, као у утроби, неминовно остварујући вољу Логоса”(48).

Ову своју мисао Свети епископ-мученик појашњава на примјеру ап. Павла.

„Тако треба размишљати, - пише он, - и о ономе што се дешавало са приснопамћеним Павлом. Кад он још не бијаше савршен у Христу, прво га је родио и млијеком хранио Ананија, који му је проповиједао и обновио га крштењем, као што пише у Дјелима (9:7-19). А када је одрастао и себе благоустројио, достигавши духовно савршенство, и постао помоћник и невјеста Логоса, примивши и одгојивши у себи сјемена живота, тада, некада мало дијете, постаде црква и мајка, и сам рађајући оне који су кроз њега повјеровали у Христа, док се у њима не роди, уобличивши се, Христос: „дечице моја, - говори он, - због којих сам опет у порођајним мукама, докле се Христос не уобличи у вама” (Гал. 4:19)(49).

Дакле, они који се усаврше, према ријечима свештеномученика Методија, „постају црква и помоћница Христова”, „невјеста Логоса”, сачињавају као једно лице и тијело Цркве и „када постану Црква, садејствују рађању и васпитавању друге дјеце”.

Ове дубоке и многима необичне (можда и чудне) мисли Светог Оца наводе нас на следећа питања: 1) шта сама по себи представља та црква, у коју се претварају хришћани који „стварно најбоље и најјасније усвоје истину”? Јер, и прије тог преломног момента они су били удови Цркве, као и сви који се у Христа крстише? 2) какво мјесто заузима и какво значење на пољу разумијевања, утврђивања и ширења истине Христове имају прејемници Апостола, предстојатељи Цркве, „које је, према Ријечи Божијој, Дух Свети поставио... да пасу Цркву Господа и Бога” (Дјела Ап. 20:28)? Како се ми морамо односити према њима у потрази за црквеном истином? 3) Напокон, гдје и по каквим знацима тражити корито Цркве, како ићи тим коритом и како не испасти из њега?

Питања ова за нас нису нова. Она су са разних страна била разматрана и у претходним писмима. Сада само настављамо њихово разјашњавање. Што се тиче првог питања, ја бих вас замолио да се подсјетите онога о чему сам вам говорио у другом, а нарочито у петом писму, по питању Цркве-Организма и цркве-организације. Ако се сјећате онога што је тамо речено о овом предмету, можда даља размишљања ради разјашњавања смисла ријечи Св. Методија и нису неопходна. Ипак, сматрам да неће бити наодмет да подијелим са вама, драги моји, неколико кратких забиљешки из моје биљежнице, које би могле да припомогну већем удубљивању и расвјетљавању овог питања. Ево шта сам записао у њу 21-23. фебруара:

„Треба разликовати Цркву-Организам и цркву-организацију. Само на Цркву-Организам су примјењиви неки називи Цркве које срећемо у Ријечи Божијој, као што су на примјер: „славна, света, беспорочна” (Еф. 1:4), „која нема мрље ни боре” (5:27), „Жена Јагњета” (Откр. 19:7, 21:9), „Тијело Христово” (Еф. 1:23, Кол. 1:24 и др), „стуб и утврђење истине” (1 Тим. 3:15) и многи други. На цркву-организацију ови појмови су непримјењиви (или су примјењиви са великим ограничењима) и с правом доводе људе у недоумице и тјерају да их људи одбацују.

Црква-Организам је једна те иста у свим вијековима, јер је она вјечна по суштини, а црква-организација зависи од историјских услова свог постојања.«

Црква-Организам је чиста „невјеста” Христова, „украшена за мужа свога” (Откр. 21:2), а црква-организација има све недостатке људског друштва и увијек носи отиске немоћи људских.

У Цркву-Организам не улази ништа нечисто, а у цркви-организацији пшеница и коров расту једно уз друго - и морају расти, према ријечи Господњој, до скончања вијека овога(50).

Црква-организација неријетко прогони свете Божије, а Црква-Организам их прима у само своје срце. Колико се не подударају црква-организација и Црква-Организам може се видјети из мноштва примјера: Св. Атанасија Великог, Св. Јована Златоустог, Св. Максима Исповједника, Св. Григорија Паламе(51) и других. Црква-организација их тјера из своје средине, лишава епископских катедри итд., а у црквеном организму они вјечно пребивају као најславнији удови.

Ако неко каже да су ове свете стајатеље за истину Христову прогањали јеретици, а не црква - на то треба рећи да је Златоуста, на примјер, јавно прогонила православна црквена организација. Али и у другим наведеним случајевима - није се одједном извана одређивало и јавно одвајало од стабла православља јеретичко друштво: оно је једно вријеме представљало закониту црквену организацију, која је упркос томе прогонила свете удове Тијела Христовог.

Црква-Организам је „стуб и утврђење истине”, а црква-организација може бити подвргнута заблудама, може бити пуна јереси. И зна да се деси, као што се види из претходних писама, да се мали дио цркве-организације задржава уз Цркву-Организам, уз Тијело Истине, а да се већи дио њезин одваја: и истина наставља да живи у мањем дијелу.

У видљивој цркви (организацији) налази се, према ријечима митрополита московског Филарета, невидљиво Тијело Христово, невидљива Црква, Црква „славна, која нема мрље ни боре, или што томе слично” (Еф. 5:27), којој је „сва слава... унутра” (Пс. 44:14) и коју, због тога, ми чисто и разговијетно не видимо... Она пак која облачи невидљиву, видљива Црква, дијелом открива чистоту невидљиве, да би и њу сви могли приобретати, и сједињавати се са њом, а дијелом сакрива њезину славу”(52).

Цркви видљивој (организацији) може припадати вањско, а Тијелу Христовом (Организму) -неизоставно припада унутрашње, и мјера припадности, одређена мјером светости, условљава степен причешћености човјека Истини - Христу.

О том значењу много, изражајно и силно говори свештеномученик Игњатије (20. дец. 106. г.), епископ Антиохијски, ученик Св. Апостола Јована Богослова и слушалац Св. Апостола Петра. Он представља по времену првог и најауторитативнијег по својој близини Апостолима разјасниоца црквеног учења о епископу као врхунцу свештеноначалства и центра црквене организације. Разјашњење и успостављање хијерархијског начела у Цркви представља централну, може се рећи, тему посланица Св. Богоносца. Стаменост и непобитност са којима он развија ову тему су заиста задивљујуће - и свједоче о важности предмета који су често и разнолико тумачили славни мужеви апостолски.

Мисли свештеномученика Игњатија би се могле изложити по неком систему, али ја сам мислио да је боље да то урадите ви сами, а ја ћу вам их изложити у реду по којем сам их ја извлачио из дјела Св. Игњатија, са указивањем на посланицу и главу одакле су позајмљени цитати. Почећу са посланицом Ефесцима.

„Пошто, дакле, у име Божије, примих све ваше мноштво у лицу Онисима, мужа неизрециве љубави а вашега у плоти епископа” (гл. I).

„А треба на сваки начин прослављати Исуса Христа, Који је вас прославио, да бисте, усклађени у једној послушности, повинујући се епископу и презвитерима, у свему били освештани” (гл. II).

„Јер и Исус Христос, заједнички наш живот, јесте воља Очева, као што и епи-скопи, који су постављени по крајевима (земље), јесу у вољи Исуса Христа” (гл. III).

„Због тога треба да слиједите вољу епископову, као што и чините” (гл. IV).

„Јер ако ја, за кратко вријеме, стекох према вашем епископу такву блискост, која није људска него духовна, колико више сматрам блаженима вас који сте с њиме сједињени тако као Црква са Исусом Христом и као Исус Христос са Оцем - да све буде сагласно у јединству. Нека се нико не вара! ако ко није унутар жртвеника, лишен је хљеба Божијега. Јер ако молитва једнога и двојице има такву моћ, колико ли већма молитва епископова и све Цркве? Који, дакле, не долази на заједнички скуп, тај се већ погордио и себе је осудио. Јер је написано: Гордељивцима се Бог противи”. Старајмо се, зато, да се не противимо епископу, да бисмо Богу били покорни” (гл. V).

„И уколико неко види епископа да ћути, утолико више (треба) да га се боји. Јер свакога онога кога шаље господар дома на управљање његовим домом, треба да га примамо као и самога пошиљаоца (види Мт. 24:25). Према томе, јасно је да на епископа треба гледати као на самога Господа” (гл. VI).

„Ако ме Исус Христос по вашој молитви удостоји, и буде воља (Божија), у другом свитку (писму) што ћу вам написати, опширније ћу вам изложити овај мој започети домострој (Божији) о Новом Човјеку Исусу Христу, у вјери у Њега и у Љубави према Њему, кроз Његово страдање и васкрсење. А нарочито ако ми Господ открије да се сви ви благодаћу окупљате у Име (Христово), у једној вјери и у Исусу Христу, Који је по плоти из племена Давидова - Сину Човјечијем и Сину Божијем - да се сви ви неподијељеном мишљу повинујете епископу и презвитерима, ломећи један хљеб, тај лијек бесмртности, који не само предохрањује од смрти, него и дарује вјечни живот у Исусу Христу” (гл. XX).

„Удостојих се, пак, да вас видим у лицу Дамаса, - пише Св. Игњатије Магнезијцима, - вашег богодостојног епископа, и достојних презвитера Васе и Аполонија и саслужитеља мога ђакона Зотиона, којему желим да се радујем, јер се повинује епископу као благодати Божијој и свештенству као закону Исуса Христа” (гл. II).

„Као што, дакле, Господ (Христос), будући (са Оцем) сједињен, не учини ништа без Оца, нити Сам Собом нити кроз Апостоле, тако ни ви не чините ништа без епископа и презвитера” (гл.VII).

„Повинујте се епископу и једни другима, као што се Исус Христос повиновао по плоти Оцу и апостоли Христу, Оцу и Духу, да би сједињење било и тјелесно и духовно” (гл. XIII).

„А вама свакоме понаособ, - назиђава Тралијанце свештеномученик, - и нарочито презвитерима, приличи да радост пружате епископу у част Оца Исуса Христа и Апостола” (гл. XII).

„Будите здрави у Исусу Христу, повинујући се епископу као заповијести (Божијој), а тако исто и свештенству” (гл. XIII).

„...коју <Филаделфијску Цркву> поздрављам у крви Исуса Христа, која је радост вјечна и постојана, особито ако сви буду у једно са епископом и онима с њиме презвитерима и ђаконима, који су освједочени у вјери (мисли) Исуса Христа, које је он по Својој вољи учврстио у сигурности Духом Својим Светим” (поздравни дио).

„Они који су Божији и Исус-Христови, ти су са епископом” (Фил. гл. III).

„Зато, старајте се да (сви) учествујете у једној Евхаристији, јер је једно тијело Господа нашег Исуса Христа и једна чаша за сједињење крви Његове, један (је) жртвеник, као што је и један епископ заједно са свештенством и ђаконима, мојим саслужитељима, да бисте све што чините чинили по Богу” (гл. XIII).

„Повикао сам, будући међу вама; говорих вам великим гласом, гласом Божијим: Држите се епископа и свештенства и ђакона!” (гл.VII).

„Дух је објавио говорећи ово: „Без епископа ништа не чините, тијело своје као храм Божији чувајте, јединство љубите, подјеле избјегавајте, подражаваоци Исуса Христа будите, као што је и Он Оца Свога!” (гл.VII).

„Свима пак који се кају, Господ опрашта, ако се врате у јединство Божије и у сабор епископа” (гл.VII).

„Сви следујте епископу, - поручује Св. Игњатије Смирњане, - као Исус Христос Оцу, и презвитерима као Апостолима, а ђаконе поштујте као Божију заповијест” (гл.VII).

„Без епископа нека нико ништа не чини ишта што се односи на Цркву” (гл.VII).

„Она Евхаристија нека се сматра сигурном, која је под епископом, или ако коме он дозволи” (гл.VIII).

„Гдје буде епископ, тамо мора бити и народ, као што тамо гдје је Исус Христос, тамо је и саборна (католичанска) Црква” (гл.VIII).

„Није дозвољено без епископа ни крштавати, ни агапе (вечере љубави) свршавати, него оно што он одобри, то је и Богу угодно - да (вам) што чините буде сигурно и поуздано” (гл.VIII).

„Добро је знати Бога и епископа. Ко поштује епископа, тога Бог поштује; ко тајно од епископа нешто (у Цркви) ради - служи ђаволу” (гл. IX).

„Ништа (у Цркви) нека не буде без воље твоје, - подучава Игњатије свог најближег ученика, еп. Поликарпа (касније свештеномученика), - нити ти шта чини без воље Божије” (Поликарпу, гл. IV).

„Ако ко може остати у чедности у част тијела Господњег, нека остане, без хвалисања. Ако се хвали, пропада; а ако то (други) дозна, осим епископа, покварио је (свој) подвиг. А ако себе сматра већим од епископа, пропао је савршено” (гл. V).

„Држите се епископа, да и Бог вас држи. Ја сам жртва за оне који се повинују епископу, презвитерима и ђаконима. И нека мој удио у Богу буде једнак са њима” (гл. VI).

„Молитвено вам желим да свагда будете здрави у Богу нашем Исусу Христу, у Коме и да останете у Божијем јединству и епископству” (гл. VIII)(58).

Преписах мисли Св. Игњатија, и јако бих хтио да их сведем на неко духовно јединство, на мистично-догматску основу на којој почивају, али би то превише одужило моје писмо, о чијем завршавању би већ требало размишљати, те ћу због тога то препустити вама, драги моји, да се помно замислите над ријечима великог Светитеља, да бисте себи разјаснили њихов дубоки унутрашњи смисао. Са своје стране, ја ћу навести само цртице које имају најближу везу са нашом бесједом.

У првом читању онога што Св. Игњатије говори о значају јерархије и епископа нарочито, може се помислити да у свијести свештеномученика тај значај има апсолутни карактер, да епископ представља некаквог аутократу у Цркви, да је вјера његова непогрешива и да је повиновање њему безусловно: „Гдје буде епископ, тамо мора бити и народ” (гл. VIII Смирњанима)(59). Ова мисао прожима, као што смо видјели, сва писма еп. Игњатија. Таква категоричност у суђењима Св. Оца објашњава се, с једне стране, тиме што је ауторитет епископа у Цркви на извјестан начин (као што је и било показано раније у овом писму) заиста безуслован, а са друге - Св. Игњатије, који је тако хвалио њему савремене епископе (види горе наведене цитате), видио је у њима утјешно подударање канонског ауторитета са духовним, што и јесте идеал епископског служења. Тај идеал Св. Игњатије јасно изражава у неколико ријечи, обраћених епископу Поликарпу: „Ништа (у Цркви) нека не буде без воље твоје - нити ти шта чини без воље Божије” (гл. IV). Овим кратким начертанијем идеала епископског служења Св. Богоносац крчи пут другом свештеномученику, еп. Иринеју Лионском, који је живио вијек послије Св. Игњатија.

Ако је главни задатак свештеномученика Игњатија био да покаже и успостави врховни ауторитет епископа у тек сазданој, младој Цркви Христовој, ако је он утврђивао и укрепљивао јерархијски темељ Цркве, без којег она не може постојати, пошто су канонско достојанство и тајноводствено значење епископа принципијелно неопходни и неоспорни, а чување и предаја истините благе вијести Христове сачињавају његову директну обавезу и дјело благодатних дарова који му се дају, код Св. Иринеја се тај задатак усложњавао тиме што је он живио у вријеме када је Црква, осазнавши себе и своју структуру, већ почела да бива нападана свакојаким лажеучењима(60) која су крала овце из црквене ограде, а чији су носитељи неријетко била лица која припадају свештеноначалству. Истините и суштински важне мисли Св. Игњатија о епископском ауторитету било је неопходно на неки начин допунити неким мислима и упутствима, које нам је и оставио, на назидање наше и руководство, епископ Лионски.

Сагласно са основоположником учења о онима који заузимају апостолске пријестоле, Св. Игњатијем, Св. Иринеј утврђује њихов примопредајни ауторитет, али ограничава слијеђење за њима, разликујући пастире од вукова (који само носе маску каноничности), утврђујући тако духовно-наравствени (морални) ауторитет у њедрима самог свештеноначалства. Осим тога, он указује на апостолско предање и на чувара његовог - цјелокупни састав вјерника, а не само на епископат, јер је сам епископ тајанствено свезан (обручен) у тај састав и изван њега је незамислив. Једном ријечју, код Иринеја налазимо потврду мисли које се развијају кроз готово сва наша писма. Послушајмо сада стварну ријеч самог Св. Оца.

„Не смије се, - пише он, - код других тражити истина коју је лако добити од Цркве, јер су Апостоли, као богаташ у свој трезор, потпуно положили у њу све што се односи на истину, тако да сваки који жели може да из ње црпи пиће живота (Откр. 22:17). Управо она представља врата живота, а сви други (учитељи) јесу лопови и разбојници. Због тога треба избјегавати посљедње, и с највећом пажњом одабирати оно што се на Цркву односи, и примати предања истине. Шта? Када би се појавио неки спор о неком важном питању, зар се не би требало обратити најстаријим црквама, којима су се обраћали Апостоли, и од њих добити оно што је вјеродостојно и јасно а тиче се датог питања? Шта би било да нам Апостоли нису оставили своје писане ријечи? Зар и тада не бисмо морали слиједити поредак предања, преданог ономе коме су они повјерили цркве?

Овакав поредак слиједе и многа племена варвара који вјерују у Христа и своје спасење имају без хартије и мастила, написано у њиховим срцима Духом, и помно чувају древно предање... На тај начин, захваљујући том древном апостолском предању, они чак у свој ум не допуштају чудовишне ријечи јеретика, јер код њих <јеретика> није било ни (црквеног) скупа, ни установљеног учења”(61).

Указавши на значај цркве-организације и њених предстојатеља, као чувара „свега што се односи на истину”, Св. Иринеј се не зауставља на горе наведеним размишљањима, него наставља да своју мисао развија овако:

„Требају да слиједе презвитере  у Цркви они који <...> имају пријемство од Апостола и који су заједно са пријемом епископства по благоизвољењу Оца добили извјесно даровање истине, док према осталима који се уклањају од првобитног пријемништва и искупљају се које-гдје треба гајити велики опрез и подозрење - или као према јеретицима и лажеучитељима, или као према расколницима, гордим и самоугодним, или пак као према лицемјерима који тако поступају ради користи и таштине. Сви су такви отпали од истине <...>

А оне којима се одаје поштовање презвитерско (види претходну фусноту), али својим задовољствима служе и у својим срцима не остављају мјеста за страх Божији, него се понашају с презиром према осталима, горде се својим предсједавањем и у тајности чине зло говорећи: „нико нас не види”(62), такве ће обличити Логос, Који не суди по вањштини и не гледа на лице, него на срце <...>

Од свих таквих се треба удаљавати; него се држати треба оних који, како рекох, и чувају и држе учење Апостола, и који су са чином презвитера (види претходну фусноту) спојили здраву ријеч и живот који не саблажњава него утврђује и исправља друге <...> Такве презвитере (види претходну фусноту) одгаја Црква” <...>

„Дакле, - закључује Св. Иринеј, - тамо гдје се налазе даровања Господња, тамо се треба учити истини код оних који имају пријемство црквено од Апостола, здрав и беспријекоран живот и неизопачено и неповријеђено учење”(63).

У религиозној свијести великог Оца Цркве стапају се, као што видимо, Црква-Организам и црква-организација у њиховој нераздјељивости и несливености. Са једне стране, корито православља је строго одређено линијом канонске примопредаје јерархичности, оно је одређено, да тако кажемо, механички и правно, видљиво за вањско око; са друге стране - уздиже се духовни моменат: „даровања Господња” са „беспријекорним животом и неповријеђеним учењем”.

Дакле, пријемници Духа Светог кроз Апостоле јесу и богопостављени чувари Духом предате истине, али то није просто (организационо) примопредаја катедри, него буквална примопредаја Духа, о чему су говорили скоро сви Апостоли пред својим смртима, упозоравајући вјернике на вукове у овчијим кожама који уносе у Цркву Христову свеколико бешчашће (види Дјела Ап. 20:29 и посланице Апостолске(64)).

Ако под Црквом ми будемо подразумијевали само јерархију уопште и фактичко црквено друштво, историја Цркве, према мисли Св. Златоустог, може пред нама да устане препуна мртвих тијела. У бесједи 27. на 2 Кор. Светитељ говори: „Ја видим многобројна чеда Цркве поваљана по поду, попут мртвих тијела. И као што се на тијелу које је недавно умрло још могу видјети и очи, и руке, и ноге, и врат, и глава - и ниједан тај уд, ипак, не обавља своју функцију - тако је и овдје”(65). Сувишно је говорити да се ове страшне, али праведне и истините ријечи великог светитеља не односе само на мирјане, него и на представнике јерархије.

Јасно је да се корито Цркве, као живог, богочовјечанског организма, одређује и обухвата, као што је речено - не само простом примопредајом епископских катедри (ма како суштинска била та примопредаја), не само видљивим плотским очима историјске црквене организације (ма како неопходна била она за раст Тијела Христовог), не, тим прије, ни линијом додира ове организације са државом (која се мијења у зависности и од црквене организације и од државе), него „златним ланцем” чије карике сачињавају духоносци, који примају један од другог и предају један другом сва блага Духа Истине, који нису увијек и обавезно чланови црквене хијерархије, али који су увијек и неизоставно причесници Тијела Христовог - благодатни становници тајанственог „дома Божијег, који је црква Бога живога, стуб и утврђење истине” (1 Тим. 3:15).

Ево шта о том богочовјечанском „ланцу” који небо повезује са земљом, Главу Цркве са њеним удовима, почетак Цркве са њеним крајем, говори велики отац наш, Симеон Нови Богослов:

„Христос је почетак, средина и крај. Он је и у првим, и у средњим, и у посљедњим, - и како је у првим - тако је и у свим. За Њега нема разлике између ових, као што нема у Њему ни варвара, ни Скита, ни Јелина, ни Јудејца, него је све и у свима Христос (Гал. 3:28).

Света љубав, прожимајући све, од првих до посљедњих, од главе до ногу, све са собом сабира, сљепљује, веже и сједињује, и чини их тврдо здравим и непоколебљивим. Будући доступна спознаји, она се открива сваком од њих као једна те иста. Она јесте Бог, са Којим и посљедњи бивају први, и први као посљедњи.

Као што мисаони чинови небеских Сила бивају освећени Богом по поретку, тако да Божанствено излијевање свјетлости прониче из првог чиноначалства у друго, из овога у треће и тако у све: тако и свети, будући освештани светим Ангелима, везани и сједињени савезом Светог Духа, постају равнопоштовани са њима и подобни њима. Затим свети - који се јављају из рода у род, од времена до времена, послије светих који су им претходили - посредством испуњавања заповијести Божијих, каче се за њих - за оне које су им претходили и, добијајући благодат Божију, осијавају се попут њих, - а сви заједно као у неком низу сачињавају тако неки златни ланац, сваки понаособ постаје као једна посебна карика овог ланца што се са претходном кариком сједињује помоћу вјере, добрих дјела и љубави, - ланац који, утврђујући се у Богу, бива нераскидив.

Ко не изволи са свом љубављу и жељом да се у смиреномудрију сједини са посљедњим (по времену) из свих светих, зато што према њему гаји неко неповјерење, тај се никада неће сјединити ни са свим осталим и неће добити чин у низу светих који овом последњем претходе, макар му се чинило да има сву вјеру и сву љубав према Богу и према свим светим. Он ће бити извргнут из њихове средине, због тога што није изволио да у смирењу стане на мјесто које му је прије вијекова одредио Бог, и неће се сјединити са овим посљедњим (по времену) светим, како му је то одредио Бог”(66).

О карикама овог  тајанственог ланца који у духовно јединство спаја прошлост, садашњост и будућност свете Цркве, поразговараћемо, ако Господ благослови, у следећем писму.

Нажалост, ово писмо је писано са великим прекидима и много је закаснило са изласком на свјетлост дана и, што је главно - писано је у веома разноликим околностима и истим таквим расположењима: одатле природно проистичу и његови недостаци. Опростите великодушно и помолите се за недостојног друга и брата вашега...”

НАПОМЕНЕ:

1. Израз „бог по благодати” резимира светоотачко учење о обожењу човјека као његовој коначној судбини и предназначењу: Бог „постаде човјек, да би у Себи нас обожио” (Посланица Атанасија Епископу и исповједнику Аделфију, против аријанаца // Творения иже во святых отца нашего Афанасия Великаго, архиепископа Александрийскаго. Ч. 3. 2-е изд. Свято-Троицкая Сергиева Лавра, 1903. С.306). Говорећи о поштовању светих у Цркви, Св. Јован Дамаскин их назива боговима „не по придоди, него зато што су они <...> постали по благодати управо оно што Бог јесте по природи” (Книга 4-л, глава 15 (О чествовании святых и их мошей) // Св. Иоанн Дамаскин. Точное изложение православной веры. СПб., 1894. С. 232).

2. Види ком. XV, 21.

3. Дјела Ап. 9:15.

4. Види ком. 1,24.

5. Погледај у тексту који слиједи иза ове фусноте (гдје се цитирају Васељенски Сабори).

6. Несторијанство је проповиједало потпуно раздвојено и паралелно функционисање у Богочовјеку Христу двају природа: Божанске и човјечанске.

7.Деяния Вселенских Соборов. Т.1. 3-е изд. Казань, 1910. С. 259; цитат представља исјечак из посланице картагенског епископа Капреола који није могао да дође у Ефес на III Васељенски Сабор; та је посланица прочитана на Сабору и уврштена у његово Дјело прво.

8. Деяния Вселенских Соборов. Т.5. 4-е изд. Казань, 1913. С. 33-34.

9. Правило 19. VI Васељенског Сабора // Книга правил. М., 1901. С.89.

10. Деяния Вселенских Соборов. Т.7. 3-е изд. Казань, 1910. С. 15,16.

11. Исто. С. 118.

12. Исто. С. 169.

13. Исто. С. 169-170.

14.  Минея. Январь. Ч. 1. М., Издание Московской Патриархии, 1983. С.15.

15. Исто. С. 339, 348.

16. Минея. Январь. Ч. 2., 1983. С.204, 206, 214.

17. Исто. С. 330, 336, 348.

18. Исто. С. 407, 409, 413, 413.

19. Минея. Ноябрь. Ч. 1., 1980. С. 385, 385,402, 385.

20. Минея. Январь. Ч. 1., 1983. С. 42, 54.

21.Минея. Май. Ч. 1., 1987. С. 57.

22. Минея. Январь. Ч. 2., 1983. С. 111.

23. Минея. Февраль. 1981. С. 594, 595.

24. „Божественнаго осијанија сподобисја Свјет пријати” - види следећи коментар.

25. Минея. Декабрь. Ч. 1. 1982. С. 124, 131.

26. Иереский молитвенник. М., 1913., 145 об.

27. Архим. Порфирий (Успенский). Об авторитете Св. Отцов Церкви и важности их писаний // Прибавления к творениям святых отцов. Ч. 22. 1863. С. 1-59.

28.Исто. С. 8-9.

29.Обличење и побијање лажеименитог знања. Књига трећа, гл. 3 (Побијање јеретика на основу предања апостола које се чува у Цркви) // Сочинения Святаго Иринея, епископа Лионского. СПб., 1900. С. 222 (Новоселов наводи цитат у другом преводу).

30. Архим. Порфирий. Цитирано дјело. С. 9-10.

31. Св. Климент Римски је био из племићког дома, али није био сенатор (Поснов М.З. История христианской церкви. Киев, 1991. С. 161); није био сенатор ни Св. Иполит Портуански.

32. Св. Јустин Философ је добио паганско философско-реторско образовање; када се обратио у хришћанство, постао је странствујући хришћански философ, а затим је отворио хришћанску школу у Риму; написао је неколико апологетичких дјела, једно од којих („Разговор са Трифуном”) је усмјерено против јудејства.

33. Учитељ Григорија Чудотворца је био Ориген.

34. Василије Велики се учио у Кесарији Кападокијској, Константинопољу (код Ливанија) и у Атини; његов друг Григорије Богослов - у двјема Кесаријама (Кападокијској и Палестинској), Александрији и у Атини; Јован Златоуст - у Антиохији (код истог тог Ливанија и других); Августин - у Картагени; Јероним - у Риму.

35. Архим. Порфирий. Цитирано дело. С. 10-11.

36. Код Порфирија: „не увјеравају забадава”.

37. Исто. С. 11-12.

38. Св. Григорије је добио свој Символ вјере у ноћном виђењу од ап. Јована Богослова (Жития святых, на русском языке изложенные по руководству Четьих Миней Св. Димитрия Ростовского. Книга третья (ноябрь). 2-е изд. М., 1905. С. 449-450).

39. Види коментар XV, 17.

40. Жития святых, на русском языке изложенные по руководству Четьих Миней Св. Димитрия Ростовского. Книга пятая (январь). Ч. 2. М., 1904. С. 411-412.

41.Жития святых, на русском языке изложенные по руководству Четьих Миней Св. Димитрия Ростовского. Книга третья (ноябрь). 2-е изд. М., 1905. С. 449-450.

42. Жития святых, на русском языке изложенные по руководству Четьих Миней Св. Димитрия Ростовского. Книга седмая (март). М., 1906. С. 282.

43.Жития святых, на русском языке изложенные по руководству Четьих Миней Св. Димитрия Ростовского. Книга четвертая (декабрь). М., 1903. С. 232.

44. Види текст који слиједи.

45. Види текст који слиједи.

46. Архим. Порфирий. Цитирано дело. С. 12-14.

47. 2 Кор. 11:2.

48.Пир десет дјева или О дјевствености. Ријеч III. Фалија // Святый  Мефодий, епископ и мученик, отец Церкви III века. Полн. собр. его творений. 2-е изд. СПб., 1905. С. 52.

49. Исто. С. 52-53.

50. Мт. 13:24-30.

51. Сви побројани свети су били прогоњени за њиховог живота; о Св. Максиму Исповједнику и Св. Григорију Палами види писма XIV и XII.

52. Архим. Филарет Дроздов. Разговоры между Испитующим и Уверенным о православий Восточной Греко-Российскои Церкви. СПб., 1815. С. 129. 53.Види коментар XV, 4.

54. Мисли се на аналогију са догматом прихваћеним на IV Васељенском Сабору у Халкидону о карактеру сједињења двају природа - Божанске и људске - у Исусу Христу: „несливеном” (против јереси монофизитизма) и „нераздјељивом” (против јереси несторијанства).

55. Дела Ап. 20:28.

56. У својим „Словима о свештенству” Св. Јован Златоусти детаљно набраја тешкоће и опасности пастирског служења (нарочито у трећем Слову) и мада на почетку свог разматрања говори како „има много свештеника који су избјегли такве мреже, и има их много више од оних уловљених” (III,10), на крају закључује како „не многи <...> прелазе на подвиге свештенства; и од  њих се већи дио показује неспособан, пада духом и касније трпи непријатне и тешке последице” (IV,7), па чак и „потребна је душа да буде малне божанствена, па да се не преда мржњи и не падне у униније” (V, 8).

57. Несугласице око оригиналности дјела потписаних именом првог атинског епископа Дионисија Аеропагита (којег је у хришћанство обратила проповијед ап. Павла - Дјела Ап. 17:34) биле су изречене још у XV вијеку (Вала, Еразмо Ротердамски и др.). У Русији су се аеропагитски спорови водили у другој половини XIX вијека, конкретно - између професора Кијевске Духовне Академије К.И. Скворцова, који је 1871. године објавио књигу „Исследование вопроса об авторе сочинений, известных под именем Дионисия Аеропагита” и еп. Порфирија (Успенског). Данас се може сматрати  установљеним да су ови текстови („Ареопагитике”) написани не прије друге половине V вијека.

58. Писания мужей апостольских. М., 1862. С. 374-430.

59. Исто. С. 417.

60. Главно дјело Св. Иринеја, чији је пуни назив „Побијање и низлагање лажеименитог знања”, посвећено је критици гностицизма (види коментар V, 9).

61. Сочинения Святаго Иринея, епископа Лионского. СПб., 1900. С. 225-226.

62. Дан. 13:20.

63. Иринеј Лионски. Цитирано дело.

64. Древний Патерик. С. 367.

65. Аријанизам - рационалистичка јерес IV вијека која је одбацивала нествореност Бога Сина и јединосушност Његову са Богом Оцем; према учењу Арија, Христа је створио Отац и само је по благодати постао Бог.

66. Види прву фусноту у Четрнаестом Писму.

67. Покрет који се борио против поштовања икона (које је проглашено за идолопо-клонство) започео је византијски император Лав Исавријанац (716-741.), трајао је до владавине царице Ирине (775.-802.) која је васпоставила иконопоштовање; иконоборачке прогоне је обновио Лав Јерменин (813.-820.); дефинитивно је иконопоштовање било утврђено за вријеме владавине Теодора (843.).

68.„Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада” (Дела Ап. 20:29).

„Било је и лажепророка у народу, као што ће и код вас бити лажеучитеља који ће увести погубне јереси” (2Пет. 2:1).

„Не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове, да ли су од Бога они, зато што се много лажепророка појавило у свијету” (1 Јн. 4:1).

„Јер такви лажеапостоли, лукави делатници, примају изглед Апостола Христових. А није ни чудно: јер и сам сотона прима изглед Ангела свјетлости, те стога није велика ствар то што и његове слуге примају изглед слуга правде; али ће им крај њихов бити по делима њиховим” (2 Кор. 11:13-15).

69. Творения иже во святых отца нашего Иоанна Златоуста, Архиепископа Константинопольскаго. Т. 10, книга 2-н. СПб., 1904. С. 704.

70.Преп. Симеон Новый Богослов. Деятеьные и богословские главы, 155-158// Добротолюбие. 2-е изд. Т. V. С. 51-52.

РАНОХРИШЋАНСКИ ПОЛОЖАЈ ЕПИСКОПА И  МАШТАЊЕ О „ЗЛАТНОМ ДОБУ” ЦРКВЕ

Новотеолози се стално  позивају на рану Цркву када говоре о устројству Цркве и месту епископа у њој. До III века је, рецимо, све било у реду, све је функционисало по „есхатолошком” обрасцу - а онда... Онда су почеле „измене”, „наслојавања”, утицај „платонизма” (дионисијевско схватање јерархије, итд.) Епископ Игњатије сањари о том златном добу у коме су сами епископи састављали Литургије за своју епархију...

Позивање на рану Цркву кад је учење о епископу у питању може да буде проблематично, јер се садашње стање пројектује на прошлост, и далекосежни закључци се изводе на основу сопствених тумачења историјских чињеница.

Наиме, у раној Цркви (I-II век), утицајнији од епископа били су не само апостоли, него и пророци и учитељи. Они су, надахнути Светим Духом, писали дела којим су се обраћали свим хришћанима. Тако настаје низ дела - од „Дидахија” до Јерминог „Пастира”. Апостоли су, за разлику од епископа, били путујући мисионари. „Дидахи” наглашава да њих треба примати као Господа, али да они не смеју да на једном месту остану дуже од два дана. Ко остане дуже, тај је готован и лажни пророк.

Пророк, по „Дидахију”, мора да има „нарав Господњу” - пре свега, не сме ништа да стиче за себе. Ако у Духу тражи да се приреди трпеза за сиромахе, и сам јој се придружи, ако од верних тражи новац или нешто друго за себе, ако их учи нечему чега се сам не придржава - лажни је пророк. Такође, он води безбрачан живот...

Поред пророка, у раној Цркви веома су велико поштовање уживали и учитељи - дидаскали - за које Јерма вели да ће, ако су свето и чисто проповедали реч Божју, не поводећи се за злим жељама - у Царству Небескоме бити скупа са анђелима.

У раној Цркви епископи и ђакони били су тешње повезани него епископи и свештеници: пред њих су постављани исти захтеви, кад је морал у питању, какви су постављани и пред епископе. У „Canones ecclesiastici” јасно стоји: „Ђакони, који су добро и без осуде служили, добијају епископско место”, а Свети Игњатије Богоносац и епископе и ђаконе пореди са Христом: „Сви поштујте ђакона као Исуса Христа, као и епископе”, вели он у посланици Тралијанцима. Свештеници бивају упоређени само са апостолима. „Апостолске установе” кажу да епископа треба поштовати као Мојсија, а ђакона као Арона, брата његовог. У Римској цркви је за епископа Рима постављан ђакон, а не презвитер.

Међутим, у историји Цркве епископи су се уздизали, док су ђакони губили своје утицајно место. У свом делу „Свештенство древне Васељенске цркве”, А. П. Лебедев о уздизању епископа каже (стр. 45-49):

>> Без обзира на своју блиску сродност са ђаконатом,  епископат је, у односу на њега, још од самог почетка имао многа и битна преимућства. Сматрамо сувишним да набрајамо у чему су се састојала та преимућства - свако ће их се лако присетити. Наравно, та преимућства су издвајала епископе у односу на ђаконе још од најранијих времена. Но, то није најважније. Током своје историје, еписко-пи нису остали на оном степену на коме су раније стајали, него су се уздигли. У поређењу са својим ранијим положајем, епископи добијају на ауторитету. Али, они се нису у свим крајевима хришћанског света узвисили истовремено. У неким је местима до уздизања епископа дошло раније, у другима касније. Ипак, средином II века, или нешто мало касније, постаје неспорна историјска чињеница да сви епископи те епохе добијају на значају. До таквог уздизања епископа није дошло путем некакве узурпације, нити је то био плод каквих деспотских тежњи, како тврде протестантски богослови који институцији епископа нису наклоњени. Ништа слично се није догодило. Све се одиграло на темељу строге законитости и уз поштовање свих правила. Упокојили су се и преселили у вечност људи који су за собом оставили богато наследство. Директних наследника није било. Услед непостојања ближнх сродника, наследство је, по закону, прелазило на побочну линију. А такву побочну линију представљали су епископи. Они су и примили наследство. То је све. Διδαχή  одлично објашњава о чему се ту ради. Ту се (гл. 15, ст. 1-2) хришћанима заповеда: „Не показујте омаловажавање према епископима јер њих треба да поштујете заједно са пророцима и дидаскалима, будући да они за вас савршавају службу пророка и дидаскала.” Другим речима, ту се прописује да се епископима указује она почаст која је дотле припадала другим лицима - пророцима и дидаскалима. То значи да су епископи тада - у време када је аутор Διδαχή писао - почели да замењују пророке и дидаскале, преузимајући њихово послање. Тако је заиста и било. Исти споменик нас обавештава да у неким местима, у неким црквама, на пророке више није могло да се наиђе (гл. 13,4). Како је до тога дошло? Тако што је током времена свеукупна институција лутајућих апостола (не ученика Христових), пророка и дидаскала, као што је познато, почела да атрофира; она је умирала спором смрћу, као што умире престарели човек. Пророке и дидаскале, који су нестајали, наслеђивали су епископи. Наследство је припало епископима, јер су они били најистакнутији представници општине после пророка и дидаскала. То се показало од велике користи по ауторитет епископа. Њима су почели да указују  поштовање какво су до тада уживали пророци и дидаскали, та важна лица која су делала у име Духа Светога. Наследство које су епископи примили од пророка и дидаскала било је веома значајно. Пророци и дидаскали су били проповедници у општинама, они су били наставници у „истини и познању Господа”. Стати на њихово место, значило је заузети њихов истакнути положај. Пророке и дидаскале називали су онима који проповедоху реч Божију (Јевр. 13,7). Са ишчезавањем оваквих нарочитих проповедника, епископи су морали да преузму поменуту дужност. Они су постали ти који објављују реч здраву (Тит. 2.8), што су дотле чинили пророци и дидаскали. Пророци и дидаскали заправо нису били локални проповедници; они су припадали многим или свим црквама, због чега и јесу лутали. Заузевши место ових лица, епископи су постали предводници не само своје, него, слично пророцима и дидаскалима, целе цркве. Околности су, потпуно независно од личне воље епископа, довеле до стварања веома погодних услова за развитак њиховог ауторитета. Они су почели да уче у цркви, онако како су до тог времена то чинили пророци и дидаскали. Али, постављасе питање: зар епископи нису и пре тога учили у цркви? Апостол Павле у пастирским посланицама од епископа захтева да поучавају (1. Тим. 3.2; Тит. 1,9); међутим, каснија црква неће тако строго инсистирати на овом захтеву. То је унеколико и разумљиво: установа апостола, пророка и дидаскала, која је постојала дуго времена са мисијом „да проповеда реч Божију” -да поучава верне - довела је до тога да учитељска делатност епископа не буде тако преко потребна. Споменик Canones ecclesiastici, који садржи извештаје у којима се описује положај Цркве на крају II века, говорећи о захтевима у односу на епископа, препоручује: „Ако је епископ необразован, онда, у крајњој линији, треба да буде кротак” и тако даље. На сличну примедбу наилазимо у такозваним Апостолским установама; ту се каже: „Епископ да буде, ако је могуће, образован, а ако буде необразован, онда...”  и слично (књ. II, гл. 1).

Примери епископа без икаквог образовања уопште нису били реткост у најстаријој Цркви. И тако, будући да су се епископи нашли на месту пророка и учитеља, пред њих је постављен и нови задатак - да поучавају народ, и у тој чињеници нема ничег изненађујућег и неочекиваног. Нажалост, нама је познато мало таквих епископа, на којима би се могли приметити јасни трагови те промене положаја епископа о којој је реч. Ипак, нисмо лишени могућности да наведемо пример двојице епископа из II века. Они су живели у граничном раздобљу које цркву са пророцима и дидаскалима одваја од цркве у којој су место ових лица заузели епископи. Ту мислимо на двојицу малоазијских епископа из средине II века: Поликарпа Смирнског и Мелитона Сардијског, за које се у изворима каже да су (по терминологији Διδαχή,) „вршили пророчку службу”, иако су несумњиво били епископи,- за Поликарпа се чак примећује да је био не само пророк, него и дидаскал.

Дакле, заузевши место пређашњих пророка и дидаскала, епископи добијају нешто по чему се битно разликују од онога што су били до тада. Они постају предводници хришћанских заједница у учењу. Од тог доба, приближно од краја II века, прво обележје епископског звања постало је поучавање. Одређујући обележја епископа, „Апостолске установе” на првом месту наводе да је он „служитељ речи” (II, 26). Уз то, као наслеђе од некадашњих пророка и учитеља, епископи   добијају и штошта друго, такође веома важно. То што су епископи доцније почели да се називају „првосвештеницима” („архијерејима”), наслеђено је од пророка, за које се одомаћио тај назив. Ако споменици с краја II века почињу да помињу катедру епископа и презвитера, може се претпоставити да је то управо она катедра, за којом су првобитно седели пророци и дидаскали. У споменицима се врло често помињу првине од плодова као оно што законито припада епископима, а нама је из  Διδαχή  (гл. XIII) познато да су првине као награда најпре даване пророцима (и дидаскалима).

То је, дакле, наслеђе које је епископима припало након нестанка пророка и учитеља.

Помогнути овим наслеђем, епископи ускоро стижу до оне висине на којој ће и остати током црквене историје. Нешто касније, описујући достојанство епископа, Кипријан пише: „Господ је изабрао апостоле, то јест, епископе. Црква је утемељена на епископима. Јединство (Цркве) од Господа је преко апостола предато нама, њиховим наследницима. Ти треба да знаш да је епископ у Цркви и да је Црква у епископу, и ко није са епископом тај не може да буде у Цркви” и тако даље.

Све ове одредбе о епископској дужности које смо претходно побројали и протумачили, саме по себи нису апсолутно нове: оне су еxplicite или implicite већ садржане у апостолским посланицама, само што су се током историје кроз праксу постепено откривале, да би овде добиле свој прави смисао.<<

По Лебедеву, у раној Цркви је било допуштено да у неком граду буде више епископа, са раздвојеном паством (а не само „један епископ -један град”), при чему су сви ти епископи били у узајамном општењу.

Исто тако, вели Лебедев, презвитер је могао да хиротонише некога за епископа, али у присуству архијереја и с њиховим пристанком. Свети Кипријан указује, у писму папи римском Корнелију, да је његов презвитер, Новат, рукоположио Фелицисима за ђакона без Кипријановог знања и благослова (дакле, не пориче му право да рукополаже; само га грди због самовоље.)

Чак су и чтеци имали другачији положај него данас. Ево Лебедева (стр. 96-97), који говори о месту чтеца у „Canones ecclesiastici”:

>> То сведочанство чтецу додељује необично високо место: после презвитера, а изнад ђакона. Поменути споменик, између осталог, говори и о постављању у различите црквене степене, и износи захтеве који се постављају пред лица која заузимају ове степене, при чему излагање тече следеђим редом: о епископу, презвитеру, чтецу и ђакону. Али, то није све. Овде се у односу на чтечеве постављају такви захтеви, који нам омогуђују да карактер и суштину дужности првохришћанских чтечева схватимо другачије него што се то схватало раније. Ту се каже: „Приликом постављања за чтеца потребно је пажљиво испитати да није брбљивац, или пијаница, или склон исмејавању, и уопште, да ли води добар живот”.За време сабрања у дан Господњи (недеља), он заузима прво место; такође, по речима споменика, треба да говори јасним речима и буде способан да поучава (тумачи), јер заузима место јеванђелисте. „Ко служи слуху неупућених”, додаје споменик, „тај ће се сматрати уписаним код Бога”,  чиме се мисли: у књигу живота. Морамо признати да наведено место изокреће све наше уобичајене представе о месту чтеца у древној цркви. Овде готово свака реч представља загонетку о којој треба добро промислити. Пре свега, у набрајању црквених лица чтец је поменут пре ђакона. Даље, њему се на богослужењу додељује некакво прво место у црквеним сабрањима. Од њега се у моралном погледу тражи прилично узвишен живот. И, што је најважније, захтева се не само да чита, него и да тумачи Свето Писмо: он се назива „јеванђелистом”, то јест, проповедником. Његова се делатност слави, јер му је обећано да ће његово име бити уписано код Бога. У древним изворима, такве црте нису приписиване ђаконима, с којима ина-че неки истраживачи историје цркве доводе чтечеве у сродство. Нарочито пада у очи захтев да чтец буде способан да тумачи Свето Писмо, што у оно време никако није било постављано као задатак ђакона. Уопште, сведочанства о чтецу у поменутом извору не остављају места за сумњу у то да институт чтечева сигурно није поникао из ђаконата, јер разматрани споменик категорички ставља чтечеве изнад ђакона.

Ако је то тако, шта заправо представља првобитни институт чтечева?

Изучавање свих главних докумената који се односе на ово питање показује да су чтечеви, пре него што су трајно ушли у састав клира, имали подужу историју, да је њихова делатност првобитно имала сасвим другачији карактер и значај од онога који ће добити касније, те да је, коначно, тај институт по своме пореклу старији него што се то обично мисли. Када прикажемо историју чтечева, закључићемо да је можда био у праву Комодијан, хришћански писац из III века, који се чтечевима обраћа следећим речима хвале: „Ви сте цветови у народу (цркви), ви сте светила Христова, сећајте се свога достојанства и не заборављајте своју власт.”<<

Однос епископа и народа био је другачији него данас. Црквена заједница - лаос сама себи је бирала епископе. „Canones ecclesiastici” јасно каже: „Ако је у неком месту број одраслих мушкараца хришћана тако мали да нема ни дванаест људи који имају право да гласају приликом избора за епископа, онда они треба да се обрате суседним црквама да им пошаљу тројицу изабраних мужева, с којима ће заједно одредити ко је достојан епископске дужности.”

Лаици су имали право и да одагнају епископе који, по њиховом мишљењу, нису достојни своје службе. Свети Поликарп Смирнски, у посланици Филипљанима, тамошњи лаос моли да опросте презвитеру Валенту, кога су, због неког преступа, отерали, и да га опет приме у општење.

Ориген је упозоравао епископе да своја права не схвате као пуну власт: „Греши против Бога сваки епископ који своје служење обавља не као слуга са другим слугама, то јест вернима, него као (њихов) господар.” Свети Кипријан Картагински је изричит: „Ми знамо да је од Бога установљено да се свештено лице бира у присуству народа, пред очима свих, и да се заједничким судом и сведочењем потврђује да је достојан и способан. У Старом Завету Господ заповеда да се свештеник поставља пред читавим збором”.

И Ориген вели да се за презвитера постављају људи истакнути, образовани и свети, а „у том послу треба да учествује и народ, да не би после неко почео да оповргава (избор) и да не би избило неко незадовољство”.

Цела Црква је примала покајање грешника одлучених од Причешћа. Свети Кипријан Картагински жалио се Корнелију, епископу Рима, да му је народ тежак, и да једва успева да их убеди да приме нечије покајање.

На саборима у II веку (како вели Јевсевије Кесаријски, помињући борбу против јереси), поред епископа и клира, учествовали су и лаици.

Ево још цитата из Лебедевљевог дела (стр. 132-135):

>> За службу у цркви бирана су лица из саме заједнице мирјана. Наравно, нико није могао тако добро да познаје особине, способности и живот кандидата за клир, као сами мирјани. Одлучивање народа представљало је гаранцију да ће бити изабран народни човек у сваком погледу, а с друге стране, отклањало је могућност да се у будућности појави било какво спорење и незадовољство у односима између пастира и пастве. Дочаравајући нам како је изгледао избор епископа у старини, споменик Апостолске установе - који садржи многа сведочанства карактеристична за II и III век - без сумње има у виду поменуту епоху (књ. VIII, 4). Ако би епископска катедра остала слободна, народ би заједно са клиром разматрао питање избора новог епископа, предлажући различите кандидате, и оцењујући њихову достојност и недостатке; после таквог разматрања, избор би пао на неко одређено лице. Затим би био одређен дан за посвећење изабраног. И та је процедура имала за циљ да покаже да ли се дато лице заиста поставља уз сагласност народа: пре рукополагања, најстарији од епископа који су дошли ради посвећења, три пута би се обраћао клиру и народу с питањима: Да ли ово тај кога они себи траже за предстојатеља? Да ли је он заиста достојан епископског служења? Јесу ли сви сагласни са његовим избором? Када би народ дао потврдан одговор на сва три питања, почињао би сам чин посвећења. Тако некако, по свој прилици, одвијао се и избор презвитера: народ би их бирао по својој вољи, при чему је председавајући на изборном скупу био локални епископ, а присуство епископа са стране није тражено.

До које мере је уважавана воља народа, изражена у захтеву да одређено лице буде постављено за епископа, може се видети и из тога што је народни избор био пресудан чак и онда кад није у потпуности одговарао црквеним правилима и прописима. Ево, на пример. како је дошло до избора Фабијана, епископа римског. Када су се сва браћа -прича  Јевсевије (књ.VI, гл. 29) - сабрала у цркви ради избора. у тренутку када су размишљали о разним кандидатима, међу којима је било много најдостојнијих  људи, улетео је голуб и слетео на Фабијанову главу, што је било прихваћено као небеско знамење да је управо тај човек изабраник Божији. И Фабијан је био посвећен за епископа васељенске столице, без обзира на то што га нико претходно није сматрао кандидатом за ту високу дужност, јер је био тек прост сељак. Ту је, дакле, питање решио један догађај који је народ прихватио као натпрпродно упутство. А народној вољи црквена власт, ипак, није смела да противречи. Сличан случај је описан и у биографији Григорија Чудотворца (коју је написао Григорије Ниски). Једном приликом било је потребно да се постави епископ за град Коман у Понту. Сабрао се сав народ који је припадао Команској цркви, а на сабор је стигао и Григорије Чудотворац, вероватно у својству локалног митрополита. Почео је избор епископа. Предложено је много кандидата, а међу њима и доста богатих, угледних људи, познатих по својој красноречивости. Међутим, Григорију већина тих кандидата није била по вољи. Он је Команце стао да наговара да за епископа изаберу човека који је био мало простији, али познат по животу испуњеном добродетељпма. Такви наговори су, очигледно, изазвали незадовољство међу Команцима, па су они, да би се наругали Григорију, рекли: „У реду, али у том случају, зар није бољи Александар, рудар из угљенокопа?” Затим су извели насред цркве Александра, мусавог од угљене прашине и блата. Прихватајући то као небеско решење, Григорије за епископа посвећује Александра, тим пре што је према прикупљеним сведочанствима он заиста био човек доброг понашања. Из овог случаја се види да је за епископа могао да буде постављен заиста свако, само ако би народ на то пристајао: народ је имао сву моћ. Апостолске установе вероватно имају у виду слободу избора пастира народним гласом, јер иако захтевају да се за епископе бирају људи уважених година (50 година) ипак допуштају да се учини уступак вољи народа, ако он за епископа изабере и млађег човека, али достојног. Ако се у тој мери уважавао народни избор неког човека за предстојатеља цркве, онда се, с друге стране, избор клирика обављен без сагласности народа морао сматрати незаконитим. Када би се, у изу-зетним околностима, догодило да неко буде изабран и посвећен без претходне сагласности народа, онда су се епископи трудили да народу накнадно објасне зашто је и како до тога дошло, не би ли се народ тако помирио са оним што је учињено. Тако је Кипријан сматрао, као што већ знамо, да је приликом посвећења клирика неизоставно дужан да се претходно посаветује с народом да би за-једнички донели суд о достојанству и заслугама онога кога бирају; стога, ако услед неких околности није могао да се држи тога правила, он се сматрао обавезним да то оправда пред својом паством. Таквих случајева у његовој пракси било је мало, али је за сваки био приморан да се правда пред народом. Споменућемо неколико најпознатијих случајева. Поставивши за време гоњења (дакле, у време када је окупљање било немогуће) два лица - Сатурна и Оптата: једног за чтеца, другог за ипођакона - без претходне сагласности народа, Кипријан се у посебној посланици упућеној у Картагину (он у то време није био у граду) извињава због свог поступка, наводећи као оправдање то да су поменута лица још раније уз општу сагласност била приближена клиру. Исти тај Кипријан, за време истог гоњења, пошто је без сагласности пастве за чтечеве поставио још два лица - Аврелија и Целерина -сматра за своју дужност да објасни пред народом мотиве којима се руководио када је тако поступио, те ради тога пише два писма у Картагину. Говорећи ту о Аврелију, он најлепшим цртама описује његову личност и тако даје до знања да иако је Аврелије био посвећен без сагласности заједнице, она не би требало да буде незадовољна избором новог клирика. Говорећи о Целерину, покушавајући да се оправда, Кипријан наводи многе олакшавајуће околности у своју корист: он указује на то да је Целерин имао виђење које га је подстакло да и против своје воље постане клирик; даље, Кипријан у најсветлијим бојама представља Целеринову породицу - његову баку која је постала мученица, и двојицу стричева који су се за време гоњења прославили исповедништвом. Набројавши све те околности, Кипријан закључује: „Дакле, немогуће је да човек какав је Целерин буде недостојан”. У писму о Целерину јасно пада у очи то да се Кипријан својски труди да докаже како се у своме поступку руководио озбиљним разлозима. Кипријану је, дакле, било веома стало да његова паства не помисли како он омаловажава глас народа приликом избора духовних лица. <<

Овакав избор епископа наставља се и у IV веку. Ево шта каже Лебедев (стр. 163-168):

>> Амвросије, епископ милански, у посланици једној цркви моли „да, по узору на оце, избор епископа буде уз сагласност народа, и да се не обавља ако народ не пристаје да прими епископа који је предложен. О народном избору епископа нарочито убедљиво писао је Василије Велики, обраћајући се Неокесаријцима и представљајући им то као дело од важности за свакога од њих понаособ. „Молим вас да размислите о томе да ће, по оваквом или онаквом окончању тог дела, свако од вас сам да окуси његове прве плодове; зато бригу о заједничком делу не препуштајте другоме, како се то већ догађа, да после не би свако због своје лењости навукао на себе беду”. У  V веку папа Лав Велики такође јасно истиче значај пастве приликом избора јерараха. Лав је писао: „Приликом постављања свештеника обавезно треба сачекати глас грађана, сведочанство народа, мишљење уважених људи и избор клира, да би у потпуности био сачуван апостолски поредак”. „Нико да се не поставља против воље и жеље народа, да народ, претрпевши принуду, не би омрзао нежељеног епископа и стао да га презире, те тако можда изгубио неопходну побожност, јер му нису дозволили да за епископа има онога кога би он желео”.  Исти папа, у другом случају, инсистира на томе да  оног који треба да предстоји свима, морају сви и да изаберу”. У прилог става да народ треба да бира духовна лица, у IV су веку глас подизали чак и неки сабори. Такво стремљење, пре свега, треба приписати Првом Васељенском сабору. У окружној посланици Сабора стоји: „По упокојењу неког епископа, на његово место може да буде узведен и новообраћеник, уколико буде достојан тога и од народа изабран”. У правилима Ипонског сабора (Африка, крај IV века) каже се: „Нико не треба да буде посвећен, ако за њега нема јемства народа”.

Стога црквена пракса и пружа доста примера да је црквена власт строго поштовала народну вољу приликом избора архипастира. По вољи народа на епископску катедру константинопољску дошао је Јован Златоусти. Сократ (VI, 2) о томе говори: „По смрти епископа константинопољског Нектарија. настале су бриге око постављања новог епископа. Једни су желели једнога, други су тражили друтога, и након многих већања коначно су се сложили да из Антиохије позову презвитера Јована, који је бно познат као учен и красноречив човек. Тако је император Аркадије, на основу заједничке одлуке свих, клира и народа, позвао Јована”. Искључиво народној вољи свој избор за епископа дугује и Мартин Турски, пошто су неки епископи, незадовољни његовом неугледном спољашношћу, били одлучно против поменутог избора. Поред таквог признавања права народу да бира себи пастира, црквена власт је пред народним захтевом попуштала не само онда када је избор народа било могуће сматрати за прихватљив, него и онда када је тај избор био сасвим противканонски. Народна воља била је доминантна и у таквим случајевима. Ево, на пример, шта се 361. године догодило у Кесарији Кападокијској. Народна партија, ослањајући се на војску, изабрала је за епископа неког Јевсевија, уваженог грађанина, човека високог морала, али који још није био крштен, а познато је да црквена правила нису допуштала постављање чак ни оних који су крштени недавно. Изабравши Јевсевија, народ је, како каже наш документ, „насилно захтевао” да епископи посвете изабраног. И мада су се епископи противили, на крају су ипак морали да се повинују вољи народа. У овом случају, посвећујући Јевсевија, епископи су, по речима Григорија Богослова, „више деловали рукама, него по вољи Духа”. Вољом народа за епископа миланског изабран је Амвросије, опет без обзира на то што још није био крштен. У неким изворима описани су и детаљи везани за Амвросијев избор: када су се грађани Милана састали у саборном храму ради избора епископа, и почели озбиљно да се споре око тога, одједном се зачуо дечји глас: „Амвросије - епископ!” И пошто су овај глас сви прихватили као знак с неба, изабрали су Амвросија за епископа. Како то разумети? Како је нечије дете могло да укаже на Амвросија? Вероватно се догодило следеће: кад су почели спорови по питању избора новог епископа и настао метеж, Амвросије, који је сабору присуствовао у својству градског префекта, покушао је да утиша галамџије; да би задатак што успешније обавио, попео на епископску катедру, високу и пред очима свих. Али, само што се попео на катедру, неко дете, које је знало да је Амвросије префект, задивљено је повикало: „Амвросије - епископ!”, мислећи да је он заиста постао епископ града. Управо тај дечји узвик решио је питање избора новог епископа у Милану. Било је још сличних случајева. Понекад је народ себи дозвољавао да бира новог епископа за живота ранијег, кога би удаљавали. И народна воља би тријумфовала. Житељи два мала пентапољска града из времена Атанасија Великог, незадовољни својим епископом Орионом, добрим али потпуно неактивним старцем, уклонили су га са власти и на његово место изабрали Сидерија. Ипак, најзначајнији пример уступања народној вољи, представља избор пастира житељима Птолемаиде, у Пентапољу, у Египту. Говорим о избору Синесија Птолемаидског. Црква, или црквена власт морала је да пристане на поразне уступке Синесију, покоравајући се вољи народа. Чим су сазнали за прелазак овог философа-неоплатоничара у хришћанство, Птолемаићани су се одлучно изјаснили да га желе за свог епископа - тим пре што је у то време птолемаидска катедра била упражњена. Синесије је пристао да прими епископство, али је при томе изјавио да не жели да се растане не само од своје жене, него ни од философије неоплатонизма коју  је високо ценио, као ни од појединих схватања до којих му је било веома стало. Он је тражио да остане при својим неоплатонистичким погледима на порекло душа, то јест, хтео је да остане при мишљењу о преегзистетнцији душа, и није пристајао да прихвати хришћанска веровања о васкрсењу тела и вечним мукама: у овим тачкама учења хтео је да сачува потпуну независност. Синесије је непосредно уочи посвећења писао своме брату: „Ти знаш да се философија не слаже с многим увреженим схватањима. Ја нисам себе могао да уверим да душа настаје после тела, то јест, одбацивао сам учење прихваћено у богословској науци о томе да душа настаје нарочитим божанским актом после стварања тела. На васкрсење тела”, писао је даље Синесије, „гледам као на тајну, али далеко од тога да прихватам хришћанско мишљење у вези с тим питањем. Ако ми епископска правила дозволе, ја ћу бити епископ не остављајући философију. Ради Бога оставићу задовољства која су ми драга, али што се мојих схватања тиче, њих се нећу одрећи”. И шта се догодило? Теофил, архиепископ александријски, иначе познат по својој строгости, био је принуђен да пристане на постављање Синесија, под условима на којима је овај инсистирао. Толико моћна била је народна воља. Истина, Синесије се после одрекао својих философских ставова у корист хришћанских, али то се догодило знатно касније.

Дакле, учешће народа у избору јерархијских лица представља доказану чињеницу у поменутом периоду.<< закључује Лебедев.

Сад, кад се све ово зна, можемо да замислимо ситуацију у којој би се појавио теолог - лаик, припадник лаоса, народа Божијег, и захтевао обнову ранохришћанског  учешћа лаика у управљању Црквом и избору епископа. Он би могао да конструише своју схему на, рецимо, позивању на „унутартројичне” односе, положај царског свештенства (сви смо „царско свештенство”, зар не?), изговарање возгласа „Аксиос” приликом епископске хиротоније, итд. Наравно, имао би да наведе мноштво примера из историје ране Цркве, и да тако образложи свој захтев. Ако би, неким случајем, он и његови једномишљеници стекли моћ у Цркви и утицај на образовне установе те Цркве, њиховој новој „агенди” не би било никаквих препрека.

Међутим, озбиљан приступ овом проблему не би таквој групи лаика - револуционара дао за право. Јер, мирјани су, постепено, губили свој утицај у Цркви, и то зато што је првобитна, харизматска, светодуховска чистота клира и лаиката - и с њом повезана слобода! - почела да пресахњује. О том процесу Александар Лебедев пише (исто, стр. 168 - 174):

>> Народ који је учествовао у избору јерархијских лица није умео да то право сачува за себе, нити је умео довољно да цени сав значај избора свештенства гласом пастве. Појавили су се нереди и злоупотребе које су довеле до постепеног нестајања обичаја да паства бира пастира. Неретко су се појављивали славољубиви претенденти на епископску власт, који су обезбеђивали себи подршку грађанских власти и у народу формирали сопствену партију, крчећи тако пут ка епископској катедри које су били недостојни.

Притужбе Јована Златоустог најбоље показују како су изгледали народни сабори који су се састајали ради избора пастира. Он пише: „Дођи и погледај наше народно весеље, мислим на избор у епископски чин, па ћеш видети да се епископ, који таквим саборима председава, обасипа са онолико оптужби колико је велики поменути скуп. Видећеш да су се сви поделили на партије, и да свако стоји иза свог кандидата, па тако предлажу један другога, а други - опет неког друтог. Нико не обраћа потребну пажњу на оно што је важно, то јест, на душевне особине кандидата; руководе се сасвим другачијим побудама на основу којих оцењују своје кандидате; кажу, на пример: овај је достојан избора зато што потиче из познате породице, док је други достојан - зато што је богат. Свако се труди да истакне свога пријатеља, или сродника, или чак онога који му се додворава. Неке чак бирају због њихове злобе, то јест, из страха да им се ови жестоко не освете ако не буду изабрани”. Овде није у питању само Златоустов беседнички опис. Историчар Сократ сведочи да се и сам Златоусти нашао управо у таквом тешком положају када је дошао у Ефес ради рукополагања новог епископа. „Када је дошао тамо”, приповеда Сократ (VI, 11). „Јован је видео ко кога хоће да узведе у чин епископа; видео је и како сви желе да докажу да су у праву, па се ватрено споре међу собом”. Пошто није било начина да се удовољи њиховим супротстављеним тежњама, Златоусти је спор разрешио тако што им је  не водећи рачуна о њиховим захтевима, за епископа поставио свог ђакона Ираклида. Колико много кандидата за епископа би се понекад накупило, говори и пример галског града Буржа, где су једном приликом кандидати за епископа заузели читаве две клупе. Али, ни то није било све. Понекад су расправе и спорови око избора епископа узнемиравали и грађанске власти. Па и више од тога: раздори су доводили до нереда и крвавих сцена, као на пример приликом избора папе Дамаса, 60-их година IV века. У Риму су се појавиле две партије: једна је желела Дамаса, а друга Урсина. Најпре су се те две партије три дана тукле на улицама. Затим је, после неког времена, дошло до сукоба између Дамасових и Урсинових присталица у базилици Сицинина, то јест, у цркви; ту је после покоља пронађено 137 тела; коначно, после још неког времена, када су Дамасове присталице однеле превагу, у другој базилици је пронађено још 160 мртвих тела: убијени су овога пута припадали урсиновцима.

Само по себи је јасно да резултати овакве изборне процедуре нису могли да представљају утеху. Често су у епископски чин узвођени сасвим рђави људи. Тако је било већ у  IV веку. Григорије Богослов каже: „Сада смо у опасности да сам свештенички чин постане оно најсмешније код нас, јер се епископство не стиче добротељима, него сплеткама”.  По речима Григоријевим, народ је од епископа почео да тражи свашта што му је драго, али понајмање да буде пастир душа. „Народ, каже он, „сад не тражи свештенике, него беседнике; не тражи чуваре душа, него поседнике злата; не тражи оне који би чистим срцем приносили жртве, него моћне заштитнике”.  Народни избор, с карактеристикама које смо поменули, доводио је до нереда у црквеној власти. Документа Халкидонског IV Васељенског сабора дају обиље материјала за доношење суда о томе. На сабору је разматрано веома интересантно питање двојице епископа: обојица су сматрали да полажу право на ефеску катедру, оптужујући при томе један другога за незаконит избор, самовољом народа. Имена двојице претендената су позната- Васијан и Стефан. Васијан је овако описивао своје свргавање са ефеске катедре и постављање Стефана на њу: „Народ и клирици су ме неочекивано ухватили и избацили из свете цркве; водили ме и вукли по трговима, засипали ударцима, затворили у тамницу. Отели су моје свештене одежде и у бесу поставили на престо и на моје место једнога од оних који су се дрзнули да ми учине неправду”, то јест, Стефана. Уз то, Васијан се жали да му је народ разграбио имовину.А ево шта је, са своје стране, причао Стефан о постављању Васијана за епископа: „Васијан није био на законит начин постављен у Ефесу, него је сам себе узвео на катедру, уз  помоћ гомиле наоружане мачевима и некаквих гладијатора”. Један од епископа који су посветили Васијана, заиста је на Халкидонском сабору потврдио да је избор Васијана представљао чин самовоље народа. Он је сведочио: „Неки Олосирих, један од државних чиновника, са исуканим мачем и с гомилом народа поставио је  Васијана на катедру”; уз то, сведок је додао да је гомила и њега силом натерала да посвети Васијана.  Један од отаца Халкидонског сабора је поводом избора у Ефесу приметио: „Тамо рукополажу кога било - зато и долази до нереда”. У Риму су у V веку две народне партије изабрале за епископе двојицу - Симаха и Лаврентија. Тако су они истовремено постали папе. Као последица тога. примећује историчар, дошло је до убистава, пљачки и других злочина.

Народни немири који су пратили изборе епископа довели су до тога да су народ мало-помало почели да удаљавају од чина избора. Но, том разлогу, који лежи у самом народу, треба додати још један, који је водио ка истој последици. Свештенство је тежило томе да се ослободи зависности од народа и трудило се да попуњавање сопствених редова остави себи на вољу. Што је клир имао вишу представу о самом себи, то му је неприродније деловала зависност од народа у поступку избора.  Испитајмо, укратко, законодавство Источне цркве којим је учешће народа у постављању пастира постепено потискивано из праксе. У једном од такозваних Апостолских правила, у коме је очигледно реч о црквеним питањима у IV веку, указује се на могући случај да заједница неке цркве не прими рукоположеног епископа или презвитера - „по злоби народа”. Спомињање такве могућности претпоставља да понекад избор већ није обављан на иницијативу народа: доказ за такву претпоставку може се наћи у самом правилу (36), где се народ, пошто не прима епископа који му је постављен, назива „непокорним народом”. Из тога се види да у IV веку (ако не и раније) народ почињу да удаља-вају од избора епископа. Затим се појављују одређена правила која налажу ограничења за народ приликом избора пастира. Једним правилом Лаодикијског помесног сабора из IV века од учешћа у изборима удаљен је најнемирнији део народа: гомила (οχλος). Правило (13) гласи: „Гомили народа нека не буде дозвољено да бира оне који треба да буду постављени у свештенство”. Касније се и грађанско законодавство труди да ограничи право народа у том погледу. По Јустинијановим законима, из читавог народа се као лица компетентна за избор епископа помињу само угледни грађани, што значи да је остали народ лишен права избора. До коначног одузимања овог права народу дошло је на Седмом Васељенском саоору. У правилима тога сабора стоји: „Било који избор за епископа, презвитера или ђакона, који бива преко  државних власти нема вредности”. А оног који треба да буде постављен за епископа, треба да бирају епископи (пр. 3). Ово правило се мало-помало утврђује како на Истоку, тако и на Западу.

Преостаје нам да додамо још неколико речи о другим појавама у изучаваном периоду - појавама кроз које је такође дошло до изражаја стремљење свештенства да себе постави изнад мирјана, и од њих се одвоји као виши елемент од нижег. У периоду о коме говоримо утврдило се правило да се духовна лица кажњавају уколико пређу у друго звање. У 7. правилу Халкидонског IV Васељенског сабора каже се: „Ако је неко једном ступио у клир, тај не треба да прелази ни у војничку службу,  ни у световни чин - ако се неко дрзне на тако нешто, и не врати се са покајањем ономе што је раније ради Бога изабрао (то јест Цркви), нека буде предат анатеми”. Јустинијаново законодавство иде још даље. Његовим законима је одређено: „Ако неко одлучи да самовољно напусти духовно звање и врати се светском животу, сва његова имовина постаје својина цркве којој је припадао; сам он, пак, лишава се сталешких права и прелази у нижи сталеж.” Очигледно, законодавство почиње на духовни сталеж да гледа као на нешто тако узвишено да би прелазак из њега у други сталеж представљао својеврсно светогрђе и профанацију светиње. Занимљиво је још да је удовицама епископа, презвитера и ђакона правилима било забрањено да поново ступају у брак. Као да је брак, с клириком учинио такву жену некаквим светим створењем, па би тако брак са обичним смртним човеком представљао оскврњење светиње. Од V века сабори с нарочитом одлучношћу доносе прописе, каквих је било и раније, о томе да епископи и клирици треба да се клоне светских професија, као нечег што не доликује њиховом свештеном достојанству.

У истом периоду је окончан процес одузимања мирјанима права да проповедају у цркви, који је отпочео, као што знамо, још у III веку. На Картагинском сабору крајем V века одређено је: „Нека се мирјанин не усуди да проповеда у присуству чланова клира без њихове дозволе”. Крај тог процеса представља најстроже правило донето на Трулском сабору у VII веку. „Верник не треба”, каже се у 64. правилу овог сабора, „да јавно проповеда или поучава, те тако да на себе узима учитељско достојанство, него треба да се повинује поретку предатом од Господа, да слуша оне који су примили благодат учитељске речи, и да се од њих поучава божанској науци”.

Као закључак морамо ипак да кажемо да, и поред свих тежњи свештенства да се одвоји од народа, у доба којим се бавимо клир још никако не представља затворен сталеж. Тако, на пример,  једно правило Трулског сабора забрањује обичај који је усталио у неким црквама - да се клирици бирају искључиво међу децом свештенства (прав. 33). <<

Шта је основна теза потписника ових редова?

Увек и свагда једна: Црква Св. Игњатија Богоносца иста је Црква као она којој је епископ био Свети Јован Шангајски. Јер је Христова. У њој су се мењали само акценти, а суштина је остајала иста: Дух Свети и духоносци као со Цркве, и, наравно, јерархија (нижи клир, појци, чтеци, ипођакони, виши клир (ђакони, свештеници, епископи)) и лаос, народ Божји. Није било никаквих „радикалних” резова: било је падања и устајања, али нема никакве потребе да маштамо о aurea aetas ране Цркве, и да живо ткиво данашњице моделујемо у складу с нашим идејама о томе на шта је  aurea aetas личило. То је пут протестантизма, у ма какву причу о обнови се маскирао.

У тој перспективи, види се и развој православног монаштва. Оно није никаква нова појава која настаје тек у IV веку, када хришћанство постаје државна религија Римске империје. Девственици постоје од оснивања Цркве као њен украс и нарочити богопосвећеници. Девственик је био Свети Павле, и он је девство препоручивао (не наређивао!) свим хришћанима, управо као начин живота који иконизује есхатон (када се неће женити, ни удавати, него ће, по речи Господњој, бити као анђели на небесима). Монаштво је, у IV веку, само институционализовано на нови начин (на једној страни отшелници, на другој општежитељне заједнице.) Зато је девство победило и као начин живота епископата (Лебедев, исто, стр. 160-161):

>> Већи углед који су у источној цркви безбрачни свештеници уживали у односу на брачне, довео је до тога да црквена правила, не забрањујући брачни живот свештенику и ђакону, за епископа ипак безусловно траже безбрачност. У VI веку, грађанским законодавством цара Јустинијана је било прописано да се ожењени људи бирају за епископе само ако немају децу и сроднике, како брига о њиховом васпитању епископа не би одвлачила од старања за паству. Затим, такође у Јустинијаново време, ономе ко је изабран за епископа било је забрањено да живи са својом женом. Коначно, Јустинијан је установио да онај ко се бира за епископа треба или да припада монаштву, или да је не мање од шест месеци у клиру, уз услов да се већ одвојио од жене, наравно - заувек. На тај начин, безбрачност постаје карактеристика епископа. Циљ коме је таквим законима стремио, Јустинијан је овако објаснио: „Тешко да је могуће да ожењен човек, уз свакодневне бриге за своју децу, сав свој труд и мисли посвети служењу Богу. Неки хришћани поклањају црквама целокупну своју  имовину, с циљем да она буде употребљена за сиротињу и друге потребе. Било би недолично када би епископ, рецимо, то користио за своју децу и сроднике. Уместо да има телесну наклоност, он треба да буде отац свих верних”.  Међутим, без обзира на Јустинијанове прописе,  неки епископи, на пример у Либији, чак и крајем VII века и даље су живели брачним животом. Зато је Трулски сабор из VII века донео следећу одлуку (прав. 12): „Епископи не треба да живе са својим женама... Онај ко продужи да живи са својом женом, нека се свргне”. После те одредбе, мало-помало брачни живот епископа излази из праксе на Истоку. Што се пак тиче осталих клирика, Трулски сабор је донео правило које представља закључну карику у законодавству везаном за брак код свештенства. Сабор је одредио (правило 13): „Ако се нађе ко да је достојан рукоположења за ђакона или презвитера, нека му заједнички живот са женом никако не буде сметња за узвођење у свештени чин; такође, није обавезан да се у време посвећења почне да суздржава од законитог општења са својом женом, како не бисмо дошли у ситуацију да увредимо од Бога установљени брак, који је Он у време доласка Свога благословио”. <<

Управо због  свог узвишеног  духовног стања, монаштво је увек било претходница сваке борбе за чистоту вере. Оно је у тој борби било спремно на исповедништво и мучеништво, више од било кога другога у Цркви. О томе Свети Јосиф Волоцки у свом делу „Слово о кажњавању јеретика” сведочи:

>> Ако иноци не треба да суде ни јеретицима нити отпадницима, како их је то осуђивао Антоније Велики? Он је говорио да су речи јеретика отровније од змијског отрова, и своје ученике је поучавао да никако не опште ни са мелетијанцима, нити са аријанцима, нити са осталим јеретицима. И свети исповедник Пафнутије је учествовао на Првом сабору, где је заједно са светим оцима осудио Арија на заточење. Свети Пахомије је увек осуђивао јеретике, говорећи да онај ко се меша са јеретицима и ко чита списе Оригена и осталих јеретика, силази на дно ада. Због тога је и Макарије Велики изашао из пустиње - да би осудио јеретика и да прекине његову јерес, што је и учинио. Свети Јефрем, када је чуо да се шире Аполинаријева јеретичка учења, напустио је пустињу и дошао у Цариград, и не само што је осудио Аполинарија, него га је и својом вештом домишљатошћу казнио тешком смрћу. Дивни Исакије Далматски, који је од најранијег детињства живео у пустињи, када је чуо да се умножава Валентова јерес, дошао је у Византију, и не само да је осудио Валента, него га је и огњем сажегао. Исто је тако и Јефтимије Велики, мада није лично био на Трећем сабору, послао своје ученике на сабор и наредио им да осуђују и проклињу јеретике. Свети Авксентије, због дубоке старости и својих великих напора није могао да иде на сабор светих отаца када су се сакупили против Несторијеве јереси, наредио је да се доведе јарам волова, и да га одвезу на сабор, да осуђује и проклиње јеретике. Тако је учинио и Сава Освећени; чим је видео да се шири Севирова јерес, отишао је из Јерусалима цару Атанасију у Цариград и замолио га да осуди и прокуне јеретике. А када је Теодосије Велики видео Севирову јерес како се шири васељеном, напустио је манастир, и изашао је из пустиње, и обилазио је села и градове са намером да учврсти вернике, а јеретике да осуди и посрами. Затим, пошто је сакупио све иноке, он долази у Јерусалим заједно са Савом Освећеним, и они улазе у цркву у пратњи мноштва својих ученика-инока, којих је бпло око десет хиљада; Теодосије Велики и Сава пењу се на амвон и осуђују и проклињу Севира и све, који исповедају његово учење. Тако је и на Шести сабор уместо алексан-дријског патријарха дошао Петар монах, који је са светим оцима осудио јеретике. Света мученица Теодосија-девица, која се родила према пророчанству мученице Анастасије, и која се замонашила у узрасту од седам година, није од тада излазила из манастира. Али, када је чула да је цар Лав који је из Исаврије, послао свога спатарија да скине и уништи лик Владике Исуса Христа који се налазио на икони на бронзаној градској капији, света је Теодосија пожурила на место и чим је угледала спатарија који је трипут ударио секиром по лику Христа Спаситеља, оборила је мердевине на земљу; тако је сурово убила спатарија. Затим је отишла у патријаршију, где је каменовала патријарха Анастасија иконоборца, и ту је, по наређењу злочастивог цара била убијена за икону Господа нашег Исуса Христа. И да се не би причало да Христова мученица Теодосија није ово учинила по Божијем наређењу, јер је својим рукама убила човека - преблаги Владика Христос прославио ју је по смрти многим чудесима и страшним знамењима, и сачувао је њено тело цело и нетљено, па зато сви који долазе на њен гроб бивају исцељени од свакаквих болести. А свети и божански оци прославили су је песмама, канонима и тропарима, и одредили су да се њена успомена празнује маја, у двадесет девети дан, равноправно са великим мученицима и мученицама Христовим. Заједно са светом царицом Теодором и благочастивим царем Михајлом, окупили су се свети велики посници и чудотворци, велики Аникије, и Арсакије, и Исакије и Теофан Исповедник, и многи други, који су напустили манастире и пустиње, и дошли у град да би осудили и проклели јеретике. И на све васељенске и помесне саборе долазили су монаси, заборављајући своје манастире и пустиње, журећи у град.<<, каже Свети Јосиф Волоцки.

Есхатолошка напрегнутост монашког живота донела је овом реду славу какву нико у Цркви нема. Њихов утицај у доба иконоломства неизмерно је порастао зато што је већина епископа отпала у јерес, а монаси, попут Светог Теодора Студита, били су светилници читаве васељене, јер се нису одрекли Христа. У то доба потврдила се реч Светог Лествичника: „Бог је светлост ангелима, ангели су светлост монасима, а монаси су светлост људима у свету” - и то не само начином живота, него и одбраном вере.

Да поновимо: нема никакве потребе да нам се „набија на нос” ранохришћанска еклисиологија која је, тобоже „есхатолошкија” од данашње. Црква Божја је, Духом Светим, иста Црква кроз све векове до данас - и таква ће остати док је света и века. Будемо ли кренули опасним путем бирања из Предања онога што се нама свиђа, а прећуткивања онога шта нам се не свиђа, од наше вере неће остати ни камен на камену. Не може се причати о ранохришћанској улози епископа у евхаристијској заједници, а да се превиђа улога лаика у бирању епископа. Не може се причати о сваколитургијском причешћивању раних хришћана, а да се не говори о дугогодишњим епитимијама одлучења од Причешћа за тешке грехе. Не може се говорити о монашком послушању јерархији, а да се не говори о монашком животу јерархије и учешћу монаха у одбрани вере.

Зато је, дубоко смо уверени, најбоље остати са нашим Предањем оваквим какво је данас: да се епископи држе речи блаженог Августина, које је он упутио својој пастви: „Вама сам епископ, СА ВАМА сам хришћанин”, а да народ Божји зна своју меру и границу, и да је не преступа, тражећи „ранохришћанска права” и „ранохришћанско причешћивање” без ранохришћанског живота. Само тако ћемо бити срећни и Богом благословени светосавски Срби.

О ПОШТОВАЊУ ПРЕМА ЕПИСКОПИМА, „ГЛАСОВИМА ПРОТИВ ЈЕРАРХИЈЕ” И ЉУБАВИ

 Уздигнут на такву висину служења, да буде икона Првоепископа Христа, сваки владика треба да испуњава и низ духовно-моралних услова, да би своју иконичност не само показао него и доказао. Још је апостол Павле истакао да архијереј мора бити без мане, трезвен, мудар, поштен, гостољубив, кадар да поучава; не пијаница, не убојица, не лихвар, него кротак, мирољубив, не среброљубив (I. Тим. 3, 2-4). Зашто? Зато што ће, како рече митрополит петроградски Јован „сваки порок пре свега упадати у очи пастви и подривати ауторитет епископа. А епископ треба да буде светло и со земље за верујуће”. И још додаје петроградски владика: „Епископ као Божији управитељ, који стоји на челу пастве, слободан је од грешних навика. Код њега духовне силе побеђују оне телесне. Као господар над слугама, он господари слободно покретима своје душе. Он је трезвен, будно прати себе, врши велики подвиг самоодрицања, не пушта у своју душу ништа грешно, градећи овако унутрашњи дом врлине. Путем непрестане будности, распињања старог човека који трули у својој похоти, епископ достиже очишћење срца и ума, достиже чисто око, то јест здраво расуђивање о духовним стварима. С његовим унутрашњим духовним савршенством у складу је и његов спољашњи лик. Он је скроман у облачењу, наочит у ходу, разговору и обраћању људима. Пун је унутрашње и спољашње побожности. У односу према својој пастви епископ је као отац који не угађа себи, већ Ономе Ко га је поставио на чело народа Божијег, Он не господари паством, то јест не врши насиље над њом, већ јој пружа добар пример светости. Он воли добро свим срцем, усађујући и другима исту врлину. Ова љубав се нарочито примећује у томе што он отвара врата својега дома за путнике - намернике и све оне којима је помоћ потребна”.

Једна од основних заповести апостола Павла Тимотеју тиче се и непрекидног проповедања: „Проповиједај ријеч, настој у вријеме и невријеме, покарај, запријети, утјеши, са сваком стрпљивошћу и поуком” (II Тим. 4, 2)

Да, да, све је то тако. Али, да ли је то само теорија? Има ли од тога нешто и у пракси? Колико пракса пориче теорију? На крају крајева, као и ко зна колико пута у историји Цркве, поставља се питање - да ли је могуће испунити завет Христов. И човек који о овоме размишља нађе се у различитим недоумицама... Може ли данашњи епископ бити на висинама на које га призива описани идеал?

Какво је то питање?

Разумемо ли ми своје епископе?

Ретки су људи који могу да се уживе у туђи положај. „Сит гладном не верује” каже наш народ. Другачија је перспектива из палате, а другачија из потлеушице. И тако није само у овом свету, који, библијски говорећи, у злу лежи; тако је и у Цркви, у којој болујемо од својих „људских, сувише људских” болести. Ретки су људи који могу да схвате положај другог хришћанина; колико је монах у стању да појми жењенога, који не спава ноћу док му беба плаче, и колико је жењен у стању да разуме монаха, који не спава на свеноћном бденију... Један од црквених положаја који, на први поглед, изгледа блиставо по својој спољашности, а који није лако појмити и молитвено сагледати, свакако је и положај епископа. Јер ми владику видимо углавном за време службе Божије и торжествених свечаности... А како је њима, у ствари? Са чим се они суочавају? (Одавно ми је јасно: разумевање за другог, или, како би неки рекли, за Другог, може се имати само у молитви за њега...).

Ево шта о савременом положају епископа пише руски апологета, ђакон Андреј Курајев: „Не може се сваком од наших архијереја рећи да је он пламени молитвеник или прекрасни богослов. Неки пре одају утисак искусних политичара и успешних каријериста... Али, како год чудно звучало, и таквих људи мора бити у свеопштој атмосфери архијерејског сабора. Неопходни су људи који су навикли да на све гледају рачунајући на последице; „А шта ће бити од тога? А како та реч може да одјекне у нашем кругу? Или оном? Или оном”? Епископ, по самом свом положају, живи истовремено у неколико светова. То није монах који живи с људима што су скупа с њим начинили животни и светопогледни избор. То није ни парохијски свештеник који општи само са онима који су сами нашли пут до његове парохије и обраћају му се са „оче”. Епископ мора да „контактира” и са банкарима, и са партијским активистима, и са државном администрацијом и са лидерима других религиозних група, са световном интелигенцијом и са монасима...

Због тога епископ у глави има већи број параметара по којима прорачунава последице својих, оваквих или онаквих, речи и дела. Поред овога, епископ је, за разлику од духовника, јавна личност. Његова реч не говори се лицем у лице, на личној исповести, у затвореном простору храма, него јавно. И зато он мора да се учи да буде што обазривији.”

Православни хришћани су зато увек ценили епископски чин, и никад нису, због моралних слабости својих архијереја, правили расколе и бунтове у Цркви. Епископ је, и по канонима, неприкосновен: о његовим моралним преступима може да суди само Архијерејски сабор. А да је било лоших владика у историји Цркве - зна се. Међутим, верни народ се држао онога што је Господ рекао о фарисејима: „На столицу Мојсијеву седоше фарисеји. Шта год вам кажу да чините, то чините, а оно што видите да они раде - немојте радити, јер говоре, а не творе”. Његови лични греси су његова лична ствар. Зато је Св. Генадије Схоларије рекао: „Проверавајте епископе само у једном - да ли су православни”. Међутим, изгледа да данас пастви не треба дозволити ни то да поставља питања о православној вери свог клира. Ево једног примера.

Епископ Игњатије је, у свом обраћању свештеницима у Пожаревцу, 17. марта 2008., по писању „Саборности” (1/2008.), говорио о следећем:

>> Епископ је својим презвитерима говорио о тешкоћама, најпре приликом управљања собом, а затим и приликом вођења народа Божијег, поготово у овом времену тешком за наш народ. Тешио их је, уливајући наду у Господа, који је победио свет и смрт, подсећајући их на њихов позив - да најпре молитвом Господу доприносе спасењу повереног им народа. Такође је говорио о значају свете Литургије и њене структуре као иконе Царства Божијег. Владика је упозорио на рушење јединства народа Божијег које се дешава управо изопачењем ове структуре Цркве. Подвукао је да та структура, која је икона структуре Царства Божијег, никако не сме бити нарушена, док остале историјске форме могу бити мењане, као што су током претходних  двадесет векова и мењане, допуњаване или скраћиване. Искушење које прети Цркви ових дана јесте појава појединаца који дижу свој глас против црквене јерархије, говорећи да познају истину боље од свештенства, чинећи, заправо, тиме исто што и протестанти у XVI веку - руше заједницу Духа Светог и утврђују индивидуализам. Но, заблуда је ако ко мисли да има заједницу са Богом, мимо заједнице са крштеном браћом. Ако Господ заповеда да љубимо непријатеље своје, колико већма треба љубити своју браћу. А у ствари, у Цркви се појављују мржња и табори, руши се заједница Тела Христовог, што заправо представља грех који се неће опростити - хулу на Духа Светог, Духа Заједнице, рекао је Владика. На крају ове теме, он је утешио присутне, речима: „Свакако, Господ је милостив и Црква ће се изборити са искушењима и наставити својим путем - ка Царству Божијем”. Поука историје је да људи који отпадну од Цркве, тј. одвоје се од те једне заједнице, у почетку бивају заједница међу собом, али нестабилна, и настављају међу собом да се разједињују. „Као кад се рукавац одвоји од реке и једно време буја. Тада даје утисак да је нешто, а после се полако суши, постане бара и од баре не остаје ништа”. Но, стадо мало али одабрано, тј. Црква, остаје нераздељиво. На крају је Владика поручио свом свештенству: „Никад не треба да се бојимо да другога волимо и да другоме опраштамо грехове, да остајемо у заједници, јер без обзира колико нам изгледало парадоксално, то је у ствари живот и то је нешто што нам Господ препоручује”<<

Свакако је значајно кад епископ своје свештенике учи о тајни Св. Литургије и неопходности трпљења и љубави. Али, кад епископ својим свештеницима не каже да Св. Литургију треба да служе по одлукама СА Сабора СПЦ, Типику и Служебнику, него их подучава да постоји нека непроменљива „структура” Литургије, која је „икона структуре Царства Божјег” (а он тачно зна шта је то, док СА Сабор СПЦ, Типик и Служебник то, ваљда, „не знају”), док све остало може да се мења, онда свештеници могу пасти у искушење да експериментишу Литургијом, као што се папистима десило у доба „литургијске обнове” после II ватиканског концила, због чега папа Бенедикт XVI мора да виче: „Литургија остаје Литургија само док онај који је служи не може да манипулише њеним спољашњим елементима”.

Овде је епископ Игњатије упозорио на „појединце који дижу свој глас против јерархије, говорећи да познају истину боље од свештенства”, рушећи тиме заједницу Духа Светога. Он свакако не мисли на верне који моле да се поштује одлука СА Сабора СПЦ о служењу Св. Литургије, који „не дижу глас против јерархије” као такве, него од епископа непослушних Сабору (а заклетих му на послушност!) молитвено ишту да се држе САБОРНИХ ОДЛУКА, без обзира на своја лична мишљења. На индивидуалистички пут протестантизма стају само они који себе сматрају већима од Сабора (јер, како рече Св. Јустин Ћелијски, у протестантизму је сваки човек - папа), као и они који хоће да се врате теологији Св. Игњатија Богоносца, прескачући Св. Јустина Ћелијског и Св. Николаја Жичког, њихово богословље и еклисиологију. Јер, протестанти су се увек враћали „раној Цркви”, и, не слушајући Свето Предање, хитали само Sola Scriptura утопизму (данас је тај утопизам евхаристијско без подвижничког, аисторично евхаристијско, евхаристијско самом себи довољно.) Мржња и табори се јављају тамо где неко умисли да је мудрији од Цркве Божје, и из њеног Предања узима оно што му се свиди, сматрајући да је ученији и теологичнији од своје браће, и да, самим тим што се причешћује на свакој Литургији, има довољно љубави.

Што се љубави тиче, она, по учењу Цркве од Истока, има мало везе са оним што највећи број људи (па и оних који све своде на ЕПИ ТО АВТО -perpetuum mobile теологију) под тим подразумева. Ево шта о правој љубави као дару Божијем и Божијој благодатној енергији, у свом „Моралном богословљу” (стр. 222-226), каже славни румунски новофилокалиста и исповедник, прота Димитрије Станилоје:

>> До сједињења са Богом не може се доћи осим до кроз чисту молитву. „Врлина молитве остварује тајну нашег сједињења са Богом”, каже Свети Григорије Палама; „ јер молитва је веза разумних створења са Творцем.” Свакако, сједињење са Богом је и изнад чисте молитве. Оно означава савршену љубав. И оно не бива од човека, већ му долази од Бога.

Пре него се нађе у стању чисте молитве, човек треба да се очисти од страсти. Али то очишћење иде раме уз раме са узрастањем у богољубљу. Тако, богољубље, унапред орошавајући душу, утврђује је у бестрасном тиховању и у чистој молитви. А тиме, у њу навире још више љубави. Боље речено, сада у њој ради само божанска љубав, односно Дух Свети. „Као што се узбуркано море стишава када се по њему разлије уље, каже Дијадох, пошто његова олуја бива побеђена квалитетом овога, тако и наша душа бива испуњења блаженим тиховањем, када се у њу налије сладост Духа Светога.”

Постоји, дакле тесна веза између љубави и бестрашћа. Љубав предпоставља бестрашће и учвршћује га на свој начин тиме што је оно супротност страстима које представљају егоизам. Стога љубав у свој својој пуноћи долази у душу чим смо достигли бестрашће, односно ослободили се од страсти. Наравно, тада стичемо и врхунску молитву, вишу од молитве речима. Јер не може се молити како ваља онај који није миран, нити се може искључиво управити на Бога, док је на егоистички начин заузет самим собом. У том смислу, љубав сажима све остале врлине, ако је сваком врлином убијена по једна страст. Она је дакле непосредни плод молитве. „Све врлине помажу уму да дође до богољубља, али, више од свих, чиста молитва. -Јер њоме узлетевши према Богу, ум излази ван свега испунивши се тада духовнога делања, постаје као један извор из кога изби-ја љубав и радост.”

За разлику од римокатолика који не допуштају нестворене Божије енергије и који према томе и љубав сматрају створеним даром, Православље сматра љубав нествореном енергијом која се саопштава Светим Духом, божанском енергијом и обожујућом, помоћу које реално учествујемо у животу Свете Тројице. „Љубав долази од Бога”, вели Свети Јован (I Јн. 4, 7). „Али та љубав, по Светом  Василију,  претпоставља лично расположење створене природе, семе или силу љубави /.../ у човековом бићу, призваном к савршенству кроз љубав.”

Човек има начелно способност да постане субјекат божанске љубави и у извесној мери ка томе и тежи. У томе пребива његов божански лик. Али саму љубав у њеној пуноћи он не може имати сам од себе, него је прима од Бога, што значи да подобије не може стећи друкчије до кроз заједницу са Богом.

Иако се дакле у лику скрива могућност подобија, она не може да се актуализује сама од себе, него само у пламену делања или божанске љубави.

Природу у чистом стању нећемо наћи, него или у стању под-природе, или у стању природе прожете благодаћу. Дакле не познајемо ни природу љубави у њеној чистоти. Љубав коју видимо код човека, мимо везе са Богом, није чак ни природна љубав. Велики недостаци ове љубави показују нам да истинска љубав не може бити друго него дар Божији. Када је природа доспела у своје здраво стање, у њеној љубави је и божанска благодат.

У тој природној љубави пак активан је и човек. Сем тога, изнад ове степенице налази се онај у коме искључиво дела Божија љубав. У ствари, у љубави можемо разликовати три степена: а) Тежње природне привлачности у стању природе отпале од благодати; б) Хришћанска љубав, која користећи ове тежење расте божанском благодаћу и личним подвизима; она може да узрасте и постане чврста; она води природу до свог назначења, у извесној мери њеног испуњења; у почетку је мање јака, касније све стаменија и интензивнија. Када говори о природној љубави, Дијадох једанпут има у виду прву, други пут другу. Друга љубав на почетку, као колебљива, лако може да се помеша са природном симпатијом, боље речено, безблагодатном. Али по мери свога напретка учвршћује се, приближава се љубави као екстази, која је опет искључиво дар одозго. Друга, или хришћанска љубав, припрема душу за екстазу. Ове две пак могу стојати под истим именом, нарочито кад је реч о највишим степенима прве. в) Коначно, постоји љубав као екстаза или, искључиво као дар одозго. Она долази то јест у њој љубав прима нову, другу снагу и наставља узрастање. Ако се у току друге човек уздиже благодаћу до стања обновљене природе, љубав као искључиви дар уздиже га изнад граница природе. Ми, говорећи чешће о истинској љубави, мислимо на другу љубав, супротну првој и обузету егоизмом. Али ни она још није љубав као изричито божанска енергија.

Савршена љубав значи потпуну победу човека над самим собом, не у смислу потцењивања себе након обесхрабрености, већ у смислу позитивне потврде живота, мада се она односи на чињеницу да се истински живот састоји у искључивој бризи за друге до самопрегора. Ко има истинску љубав у себи осећа безграничну силу да се дарује, коју очигледно не може имати од себе.

Божанска љубав има снагу коју никаква противречност не може да уздрма, што међутим не може да се каже за природну љубав. Онај ко има ову љубав осећа у себи извор увек пун светлости и радости. Те врлине не може имати природна љубав, која опада сувише брзо и коју ослабљује свако зло које наиђе.

Божанска љубав која силази у човека претпоставља победу над егоизмом пројављеним кроз страсти и, као позитивни излазак човека из себе, она је истовремено и љубав према Богу и љубав према ближњем. Наравно, пошто љубавна сила потиче од Бога и зато што се стиче стремљењем душе ка Богу кроз молитву, оправдано је рећи да је љубав према Богу извор љубави према човеку а не обратно. Не иде се од човекољубља ка богољубљу, него од богољубља ка човекољубљу; будући да је последње продужетак првога. „Када неко почне изобилно да осећа љубав према Богу, он почиње и ближњег да воли”, каже Дијадох. То не значи да човекољубље по неки пут може да мањка. Љубав према човеку је нужни плод љубави према Богу, као што је род биљке неопходни учинак сунчеве светлости коју он прима својом окренутошћу ка сунцу.

„Онај који љуби Бога не може да не љуби и свакога човека као самога себе, вели Свети Максим Исповедник, иако нема задовољства у још неочишћеним страстима ближњег.”Свети достижу савршенство и уподобљени су Богу онда када њихова љубав извире према свима људима.” Љубав према Богу не допушта ни најмању сенку преко љубави за ближње.  Који у срцу свом примећује сенку мржње према неком човеку због ко зна којег греха, потпуно је одвојен од љубави Божије. Јер љубав према Богу не подноси имало мржње према било ком човеку.” „Као што Бог све воли једнако, прослављајући врлинског, а злог милујући и тражећи начина да га исправи, исто тако и овде: ко љуби Бога и све друге подједнако, добродетељног због његове добре, како природе тако и воље, а злог због његове болесне нарави, воли га састрадавањем које гаји према злочестивом као према некоме ко пребива у тами.”  Сила такве љубави према ближњима објашњава се тиме што је она божанског порекла и силази у душу и усмерена је, с једне стране ка Богу, а са друге, ка ближњима. Свети Исак Сирин пак види супротност између љубави овога света и љубави према људима. „Не можеш имати љубав према људима који љубе свет.”

Наравно, човек не може обухватити собом сву љубав Божију. Али није мање истинито ни то да имајући је у себи, човек је осећа као нешто што више не престаје. Она расте у зависности од вежбања и воље да се буде јак. Јер по мери отварања свога срца за људе, човек га и проширује за океан божанске љубави. „Многи свети су предали своја тела зверовима, мачу, огњу, ради ближњега.”  Кроз узрасле до такве љубави саопштава се бескрајна божанска енергија љубави, премда је канал њиховога бића претесан да би могла да се цела манифестује од почетка. Они имају утисак да их опкољава, да их преплављује неограничена радост и жеља да загрле свакога. Таква је дакле она на највишем степену као екстаза. „По свом квалитету љубав је подобна Богу колико је то могуће смртницима да постигну, по свом делању она је пијанство душе; по свом учинку она је извор вере, амбис дуготрпељивости, океан смирења”, каже Јован Лествичник.  Исак Сирин овако описује неограничену љубав која од Бога силази у срце: „Љубав чији је узрочник Бог налик је неисцрпном набујалом извору. Јер Он сам извор је љубави и неисцрпна храна која је одржава. Никада не мањка ономе који се ње удостојио, материје која га привлачи да помиње Бога, тако да он и у сну разговара с Њим.”  Екстатички пак карактер те љубави он такође описује овако: „Ова љубав чини душу екстатичном. Стога, срце онога који је осећа, не може више да се одвоји од ње, већ по мери придошле на њега љубави показује на себи необичну промену. А опипљиви знаци те промене су: човеково лице постаје огњено, пуно чари, његово се тело загрева, страх и стид се удаљују од њега и он тако рећи постаје екстатичан. Сила која сужава ум одступа од њега, донекле излази ван себе. Грозну смрт сматра радошћу а созерцавање ума никада се више не прекида у поимању небеског... Његово природно познање и гледање ишчезава, и он више не осећа њихово кретање и присутно међу стварима, па чак и нешто кад би чинио не осећа се као неко чији ум броди у созерцању и у сталном размишљању, док с друге стране, налази се у разговору са неким.” Називајући је, као и Дијадох „пијанством душе”, Свети Исак Сирин то пијанство овако карактерише: „Тим духовним пићем су опијени су били апостоли и мученици, први прошавши сав свет у подвигу и осуђивани, други проливајући своју крв као воду из одсечених удова и трпећи највеће муке, нераслабљеном душом.” Божанска љубав је према томе пијанство, пошто својим полетом превазилази телесно расуђивање ума и телесна чувства. Она преноси у други план стварност онога који се њоме причешћује. Он види други свет, чија логика помрачује логику обичнога живота, прима утиске другачијих стања која превазилазе осећаје бола и телесних задовољстава. Тога ради, мученици овоме свету личе на лудаке, међутим они су прави мудраци.

Свети Јован Лествичник изјављује да божанска љубав чини да њени причасници више не осећају задовољство ни у јелу, па чак да га веома често и не пожеле. „Дакле, као што вода храни корен биљке испод земље, тако небески огањ храни њихову душу.” Љубав је значи, снага која хранећи душу, излива силу и у тело тако да они више немају потребе за редовним јелом ради одржавања снаге за живот.

Врло је интересантно запажање Јована Лествичника да ми, љубећи личност вољеног, осећамо његову силу кадру да нас преобрази; дакле, утолико више треба љубити личност Господњу. „Ако нас лице љубљеног преображава у целини и очигледно, томе доприноси да зрачимо и да смо блажени, радосни, а камоли то неће учинити лице Господње које невидљиво силази у чисту душу?”<< Овако каже прота Димитрије Станилоје.

Дакле, љубав се не своди само на евхаристијску заједницу. Није се довољно стално причешћивати да би се волели сви удови тела Христовог. Није довољно сести за „трпезу љубави” да би то била љубав. Љубав се рађа после тешких подвига и задобијања свих врлина: од страха Божјег и свеобухватног уздржања, преко трпљења, до кротости. И љубав даје Бог; и не даје је аутоматски. И Љубав је увек Истина, јер је Христос. И ако неко неком говори Истину, не значи да га мрзи (као што је епископ Игњатије оптужио као „мрзитеље” епископе који се не слажу с његовим виђењем „евхаристијске еклисиологије” и „литургијског препорода”).

Враћајући се на почетак овде реченог, подсећамо: народ Божји је УВЕК поштовао епископа као литургијску икону Христову, без обзира на његове личне слабости и немоћи, само ако је епископ исповедао праву веру и није претумачивао Св. Предање. Неповерење према јерархији рађало се једино тамо где је народ осећао да се уводе новачења туђа Св. Предању. Зато је митрополит Јеротеј (Влахос), у свом огледу „Богословље литургијске обнове”, истицао да су промене у Литургији,  у складу са откривењем Божјим, могли да уносе  само свети, а никако не преображени и непросветљени људи, ма какве дипломе имали. Наша Литургија је плод делања Духа Светога у Светима: Јовану Златоусту, Василију Великом, Јустинијану Великом, Филотеју Кокиносу. И протумачили су нам је Свети: Дионисије Ареопагит, Максим Исповедник, Герман Цариградски, Симеон Солунски, Николај Кавасила, Јован Кронштатски. Било који епископ, макар морално најнесавршенији, док доследно прати Архијератикон и Типик; учећи своје свештенике да следе Служебник и Типик, јесте епископ који води своју паству ка Христу, и кога паства поштује. Макар блудник, макар пијанац - то је његова ствар; на Литургији - икона је Христова!

Али...

Али, ако неко у име „стабилне структуре” Литургије, почне да мења њене „променљиве елементе” (минимизира иконостас, уклања олтарску завесу, гласно чита тајне молитве, причешћује народ честицама за мртве, даје ђакону да причешћује уместо свештеника, инсистира на сваколитургијском причешћивању без покајничке припреме), он мора да очекује да га људи питају: „Ко си ти? Одакле ти мистичка легитимација за тако нешто?”

И то питање му се не поставља из мржње, него из љубави. Јер се за њега, на свакој Литургији, молимо „да правилно управља речју” истине Божје.

Наравно, опасност од протестантизма у наше дане постоји  - и то од  „протестантизма источног обреда”. А тај пут почиње saltom mortalе  у „прва III века”, уз прескакање Светог Предања наших дана. Ево шта је о томе рекао Св. Симеон Нови Богослов:

„Ко не тежи да се са свом љубављу и жељом у смиреноумљу сједини с последњим (по времену) од свих светих, и ко се с неповерењем односи према њему, тај се никад неће сјединити ни са претходнима и неће бити примљен међу свете који му претходе, па макар му се чинило да има сву веру и сву љубав према Богу и према свим светима. Он ће бити избачен из њихове средине као онај ко није хтео да у смирењу стане на њихово место које му је пре векова одредио Бог и да се сједини са оним последњим (по времену) светим, како му је Бог то предодредио.”

О непрекидности православне традиције овако говори епископ тихвински Константин Горјанов, ректор Петроградске Духовне академије и Богословије: „Лепо је видети како се на Западу обнавља занимање и пажња према делима Светих Отаца. Али ту се може запазити један забрињавајући симптом: у западној традицији светоотачка мисао се прекида на осмом, или, у најбољем случају, на четрнаестом веку, а даље? Ми сматрамо да заустављање светоотачке мисли на неком конкретном периоду значи заустављање предања и богословску немост Цркве. За нас су Оци новог времена (Свети Филарет Московски, Инокентије Московски, преп. Серафим Саровски у његовим поукама, Св. Игњатије Брјанчанинов, Свети Јован Кронштатски, Св. Нектарије Егински, Св. Николај Велимировић, преп. Јустин Поповић и многи други) настављачи светоотачке мисли исто толико значајни као и древни оци. Они су за нас веома важни и зато што су ближи нашем времену и често дају одговоре на горућа питања нашег живота. Зато пут читања Светих Отаца видим на следећи начин: од нових према старима...” („Црква, Литургија и образовање”).

Чувени амерички подвижник, јеромонах Руске Заграничне Цркве, отац Серафим. (Роуз, +1982.) је подвлачио: ..Истинско, непромењено хришћанско учење преноси нам се усмено и писмено, непрекидно, од духовног оца на сина, од наставника на ученика. У сваком времену у Цркви су били Свети Оци, у свако време се преносило, рекло би се, изгубљено светоотачко учење. Чак и данас, када су му многи православни окренули леђа, има истинских његових чувара и они преносе учење онима који жуде за њим. Како је важно нама, последњим хришћанима да добијемо надахњујући пример и руководство Светих Отаца недавног времена или наших дана, оних који су живели у истим таквим условима као и ми, па су ипак у целини сачували првобитно и увек младо учење... Погледајмо себе: ако осећамо ревност према Православљу, али немамо спону која нас везује са Св. Игњатијем Брјанчаниновим или Св. Теофаном Затворником, излажемо се опасности да се одвојимо и од других Светих Отаца. Прејемственост се не сме прекидати...”

То, дакле, треба имати у виду. Јер, понављамо: Свети Игнатије Богоносац се, у наше дане, јављао преко Светог Јустина Ћелијског и Светог Николаја Жичког, који су следили Светог Василија Острошког и Св. Петра Цетињског, који су следили Светог Саву, који је следио византијске Оце свог доба, који су следили Св. Три Јерарха, који су следили ране Оце, који су следили Апостоле Христове, очевидце и сведоке Логоса. И то је Љубав која је Истина.

Извор: Владимир Димитријевић, Теологија или технологија? (Питања православног лаика  епископу Игњатију Мидићу), ЛИО Горњи Милановац, 2009., стр.174-234.

Приређивач: "Борба за веру"

НАПОМЕНА:

Прва два поглавља књиге Владимира Димитријавића „Теологија или технологија“ (Питања православног лаика епископу Игњатију Мидићу), већ су објављена на „Борби за веру“ и налазе се у рубрици Владимира Димитријевића:

http://www.borbazaveru.info/content/view/1154/52/

http://www.borbazaveru.info/content/view/1160/52/