Интервју Еп. Артемија недељнику „Печат“

ДРЖАВА ПЕРЕ РУКЕ ОД КОСОВА

Зашто држава Србија ћути пред чињеницом да су косовске институције искључиле струју манастирима на Косову, да ли немешање Београда у одлуке Срба из јужне покрајине значи одрицање, те која је сврха албанског својатања српских светиња

Нико на Косову од Срба не одбија да плати оно што потроши, али услови који нам се намећу подразумевају индиректно признавање независног Косова. У тој ситуацији наша држава би требало да каже шта даучинимо. Уместо тога, званични Београд ћути, остављајући могућност да данас-сутра каже да смо се, пристајући на сарадњу са косовским институцијама, сами одрекли своје земље, каже у интервјуу за „Печат" епископ рашко-призренски, владика Артемије.

Како према вашем мишљењу власт у Београду треба да одговори на мере које спроводе институције Косова?

Држава би требало да уради нешто како би се нашло заједничко решење прихватљиво за све. Неприхватљиво је да нас почетком 21. века, без електричне енергије, враћају у средњи век. С друге стране, свака могућност снабдевања струјом функционише на нивоу уцене. Нико на Косову од Срба не одбија да плати оно што потроши, али услови који нам се намећу подразумевају индиректно признавање независног Косова. Ми то не желимо да прихватимо, сем у случају да наша држава каже да би то требало да урадимо. Ми смо се обраћали Министарству за Косово и Метохију и нисмо добили одговор, а да ће тако бити и у перспективи сведочи изјава Оливера Ивановића који је рекао да одговора неће ни бити.

Да ли уговори које су у последњих неколико дана поједини манастири потписали са КЕК-ом сведоче о индивидуалном ставу игумана или је, пак, реч о одлуци која је дошла из Патријаршије?

Манастири који се налазе под надлежношћу епархије рашко-косовске поштују мој став и до сада није потписан ниједан уговор са самопроглашеним косовским институцијама. Тачно је да живимо као у средњем веку, без струје, окружени свећама и кандилима, али таква је ситуација и ми покушавамо да се прилагодимо. О случају укључења струје Пећкој патријаршији, као и о чињеници да су они потписали уговор са КЕК-ом сазнао сам из штампе. Да ли су они добили сагласност Патријаршије у Београду мени није познато. Чињеница је ипак да Пећка патријаршија директно припада Његовој светости патријарху Павлу, односно  онима  који  одлучују у његово име, тако да они благослов траже од Патријаршије из Београда.

Да ли то значи да ће свако село на Косову и сваки манастир појединачно бити приморани да буду носиоци овакве одлуке?

Држава Србија нас је оставила на цедилу да сами одлучујемо да ли ћемо и на који начин подлећи или не захтевима републике Косово. Тако су сва села на Косову и Метохији, једно по једно, приморавана да потпишу уговоре са КЕК-ом, како би наша Влада на крају могла да каже: Па ви сте се сами одрекли Косова. То је прање руку од сваке ситуације која би могла задесити Србе на Косову. Управо због тога манастири на КиМ неће потписивати никакве уговоре док држава не донесе одлуку да ли то треба да урадимо.

Како у околностима када министар иностраних послова тврди да се на међународној политичкој сцени бори за сваки педаљ српске земље, тумачите ћутање Београда по питању сарадње са КЕК-ом?

Логореичност бораца за српску земљу је добар маркетинг и ништа више, јер више је него очигледно да је интересовање за опстанак Косова у Србији веома мало.

Да ли порука са протеста у Брђанима „Србијо зашто ћутиш", а поводом обнове албанских кућа, сведочи о покушају да се интересовање српске власти пробуди, те у којој мери је Србима загарантован повратак?

 Протеста има пуно, али они остају у уском кругу Северне Митровице. Чињеница да док се обнављају албанске куће, српски захтеви за повратак у Косовску Митровицу остају загубљени у администрацији показује да  међународна заједница Кејфор, Унмик или Еулекс дају пуну подршку Албанцима за стварање независне државе. Тако се дешава да сви договори које Шиптари прекрше не утичу на њихово евентуално санкционисање, док се свака одлука Срба, ма о чему да се ради, у старту сатанизује. У таквим околностима Срби су дезорјентисани и без подршке.

Колико је лицемерно деловање српских функционера који раде на Косову, а живе у Београду, те шта Србима, у околностима када је опсег деловања сведен на једну или две особе - преостаје?

О лицемерју не могу да судим, али је чињеница да они који се боре за Косово, не живе на Косову. Народ једино може да се нада да их држава неће оставити. До тада им остаје вера у Бога, цркву и свету косовску земљу. Срби из енклава, нарочито поморавски крај, као и они на Северу не желе да се одрекну своје земље и то им даје посебну снагу да опстану у таквим условима.

Да ли је својатање православља и српске историје, од стране Шиптара на Косову, начин улагивања хришћанској Европи или је, пак, реч о филантропији?

Они   немају  историју  те проглашавајући православне  манастире својим, они показују како су аутохтони и како поседују културне и друге темеље. Крађа туђе баштине начин је њиховог програма и рада.

Како ви као високо свештено лице гледате на мисију Церића и Зукорлића на Косову, те да ли бисте ви, да обрнемо ситуацију, били у могућности да бар обиђете православне светиње у Албанији?

Посета муслиманских великодостојника  Косову је  убацивање   муслиманског елемента и подршка самопроглашеној  држави Косово. Они за то нису тражили дозволу ни од државе нити од Цркве. Утолико је већи апсурд, јер када бих се ја упутио у Албанију са сличном идејом, нико ми не би отворио врата.

Извор: „Печат“ бр. 80, 11.септембар 2009., стр. 16-17.