Живимо у свету који фаворизује спољашње над унутрашњим и зато је питање лепшег, затегнутијег лица постало питање доживљаја сопствене вредности.

Овако психолог Христина Вуковић одговара на питање колико кошта императив лепоте и младости, актуелизовано хапшењем масера који је, издавајући се за естетског хирурга, у центру Београда изводио медицинске захвате и тешко нарушио здравље више пацијената.

Људи, у принципу, не размишљају ни о чему када је реч о некаквим императивима, па тако они који хоће да дођу до богатства преко ноћи не размишљају о цени, о части или о томе да могу да заврше на робији. У том смислу, сваки императив јесте нешто што људе тера да ствари не сагледавају у неком ширем контексту, па је тако и када је реч о императиву младости и лепоте, констатује социолог Владимир Вулетић.

Императив лепоте и младости

„Свако време има неке своје критеријуме и естетска мерила, између осталог и за лепоту, па се сада те неке карактеристике које се у овом времену сматрају лепим, поготово када је реч о женама, по сваку цену пренаглашавају. То јесте нешто што је веома чудно и заправо почиње да представља своју супротност, али упркос томе, жене желе да се, на неки начин, истакну тим елементима за које претпостављају да ће их учинити познатим, привлачним, запаженим. То је оно што је главни императив, императив да изађете из анонимности, да будете препознати или опажени, а не толико императив лепоте“, објашњава Вулетић.

Ту лежи, како каже, и одговор на питање зашто су жене склоније томе да се подвргавају естетским захватима, чак и по цену ризика.

„Оног тренутка када сте препознати по неким атрибутима за које се сматра да их мушкарци цене, имате више шанси да се допаднете онима који имају богатство, моћ и тако даље. И то напросто отвара и питање неједнакости између мушкараца и жена. Трећа ствар која је мени интересантна, јесте да се жене, између осталог, поготово оне из нижих друштвених слојева, труде да опонашају те велике звезде за које верују да су управо захваљујући тим атрибутима успеле у животу. Али, с обзиром на то да немају довољно новца да себи обезбеде првокласне медицинске захвате, онда прихватају и ту врсту компромиса да буду жртве надрилекара“, примећује Вулетић.

Трагање за осећајем вредности

Према речима дипломираног психолога и психотерапеута у едукацији Христине Вуковић, живимо у свету који фаворизује спољашње над унутрашњим, па је некако постало много важније то како изгледамо, него како се осећамо.

„Ми готово да више не можемо ни да уживамо у неком догађају ако га не гледамо кроз свој екран, ако га не фотографишемо, ако не преносимо „како нам је добро“, јер онда заправо као да се није ни десило. И што је више свет окренут ка том спољашњем, жене које су посебно погођене овом тематиком, будући да ипак живимо у друштву које је дубоко патријархално укорењено, све су склоније томе да своју вредност везују за то како изгледају. Тако да можемо рећи да жене које се готово хипнотисано одлучују за овакве захвате, не проверавајући чак ни доктора који им ту лепоту обећава, суштински трагају за осећајем да су вредне“, оцењује наша саговорница.

Када је реч о мушкарцима, Владимир Вулетић сматра да је код њих присутан један други феномен — феномен истицања атрибута мушкости, попут снаге и мишића, па они посежу за разним суплементима који такође могу да буду врло нездрави.

„У суштини, људи су спремни на одређене ризике да би, пре свега, постали запажени и то је кључни проблем јер живимо у друштву где смо, на неки начин, сви анонимни на известан начин. То вам раније није било потребно, јер сте у оквиру својих локалних заједница били индивидуе, имали сте свој идентитет, док сте у масовном друштву један међу многима и имате потребу да се истакнете, да будете вредновани од других, јер вам онда расте и самопоуздање. Али, то је универзална карактеристика, а када је реч о лепоти, она је увек била важна, немојмо то заборавити. И кроз историју имате лепоту, а сада је само питање шта је то што се данас сматра лепотом. Тако да то није потпуно ново, али сада добија ове димензије јер су људи данас склони томе да то на тај начин и у тој мери истичу. Посебан проблем је то што се сада то пренело на све друштвене слојеве, па као жртве долазе како они који немају довољно новца, па им је ниска цена важна када се опредељују за овакве захвате, или су шкрти, а захтевни“, указује социолог.

Жене не смеју да остаре

Христина Вуковић истиче да смо сви, без обзира на то ком слоју друштва у економском смислу припадамо, подложни ономе што је наметнута вредност.

„Сви смо подложни томе да себе сагледавамо кроз физички изглед, јер живимо у свету у коме је најбитније то како изгледамо. Самим тим, то је нешто о чему машта и неко са нижим и неко са вишим примањима, само што ће онај ко има виша примања вероватно себи обезбедити неког провереног, скупљег доктора, док ће људи који су економски слабији бити у ситуацији да буду жртве надрилекарства. За многе жене је тај императив да не смеју да остаре, да морају да буду лепе, постао малтене витална, психолошка ствар“, каже Вуковићева.

Жене тиме, како објашњава наша саговорница, спречавају лошију слику о себи и осећај мање вредности, јер је њихова вредност директно повезана са тим како изгледају.

„То је све последица вредности које су нам наметнуте, онога што је главна тема у медијима, на друштвеним мрежама — то како неко изгледа, јер пажњом, поштовањем или бројем пратилаца који су данас малтене мерило ваше важности као особе, самим тим и себе валидира као личност. Ако то изостане, њихова слика о себи бива лошија и имају осећај мање вредности, што последично води у анксиозност и депресивност“, напомиње Вуковићева.

Питање изгледа — питање психолошког самоодржавања

Питање одржавања сопственог изгледа је, примећује, нажалост готово постало питање психолошког самоодржавања.

„Питање како смо дошли до тога да себе самеравамо само кроз то како нас други виде и како је могуће да нам је спољашњост битнија од неговања нашег унутрашњег света, јесте врло важна тема која би требало да заузима више места у јавним разговорима. Наиме, да бисмо прихватили себе, ми не морамо мислити да смо сачињени од свега најбољег. Прихватање себе значи видети и своје мане. Сви имамо ствари које бисмо код себе волели да променимо, било да су оне физичке или психолошке, али те мане, када их прихватимо као саставни део себе, постају део нашег карактера, постају део оно онога што ми као личности јесмо, што нас разликује од других људи и што формира наш идентитет. Наравно да треба да тежимо томе да будемо бољи, али то што имамо неке мане, не значи да смо мање вредни и не значи да треба по сваку цену да мењамо своје лице, и буквално и фигуративно, да бисмо остварили тај осећај самопоштовања“, закључује Христина Вуковић за Спутњик.