 Дан одрицања Николаја Другог (Романова, мученика, спасиоца Србије и последњег руског цара. - прим. приређивача) од престола постао је уистину мистичан. Сам пакао је пожурио да одахне са олакшањем.
Привремена влада је одмах укинула сва ограничења Јеврејима у Русији (сличан корак је био први резултат свих револуција). Ускоро - (опет случајност?) на међународном нивоу донета је Декларација Балфура о формирању "националног огњишта" Јевреја у Палестини. Тамо се устремио из почетка поточић, а затим и бујица људи, чији су преци, у различито време, и у различитим земљама, прихватили јудаизам. "А где су сада Златна врата, кроз која у град мора да уђе антихрист?", питао сам у Јерусалиму свог туристичког водича. Младић, који је до тада био у потпуности дружељубив и шармантан, буквално је позеленео од једа. "Не антихрист, већ м - е - с - и - ј - а!" - злобно је нагласио свако слово. Дакле тако! Воде туристе и поклонике, брину се да пронађу уносан послић, свируцкају на виолини и - чекају! Из свакодневице потпуно приземних послова и послића - чекају! Главни мистички задатак насељеника је постао зидање Соломоновог храма. У свакој синагоги вековима су изучавали речи старозаветних пророка Агеја и Мелахије о доласку Месије. По пророчанствима, он ће засести у другом храму. Шта то значи? Први храм који је саздао Соломон, разрушен је за време вавилонског цара Навукодоносора. Други је подигнут на том истом месту крајем шестог века пре рођења Христоса. Међу зидовима другог храма о испуњењу старозаветних пророштава приповедао је Христос - Месија, непрепознат од већине Јудејаца. Они чекају другог "Месију". Чекају, мада по речи Спаситељевој, од другог храма већ није остао ни камен на камену. Њега су срушили римски легионари 70. године и тако начинили пралик будућег Краја Света. Дакле, будући храм ће постати трећи. Уосталом, Јудејце много не брину такве суштинске околности. Не брине их ни одсуство првосвештеника за тај храм, јер следство свештенства је давно покидано. ("У љето 2001. године у највећој тајности, власти државе Израел одобриле су и омогућиле, уз незапамћено обезбеђење, на захтев ултраортодоксног јеврејства, свечано полагање камена темељца за будући нови Соломонов храм на платоу Хамија у Јерусалиму. Због ризика од незадовољства муслиманског становништва Јерусалима чин полагања обављен је за свега пола сата, уз присуство малобројних изабраника. Чим је вест о догађају прострујала Светим Градом, у џамији Ал Акса и око ње окупиле су се муслиманске масе, које су почеле каменовање јеврејских вјерника код оближњег Зида плача. Интересантно је да је највећи број информација светских и домаћих агенција о збивањима у Јерусалиму, говорио само о нередима које су изазвали Палестинци, док је догађај који им је претходио углавном прећуткиван." Светигора, број 109, 110- 120, стр. 51.) Синагоге су пре школе него храмови. Узносити жртву Богу Јудејци могу једино на гори Морија у Јерусалиму. Дакле, већ скоро две хиљаде година јудајизам је лишен храмовног живота... ...Дакле, ко ће засести у новом, трећем храму? Онај ко ће се ослањати на своје божанско порекло и на тај начин смоћи снаге да игнорише одсуство првосвештеничког прејемства. Онај који ће саблазнити многе чудесима. Да, уколико се то догоди у трећем (у њему се једино и може догодити, јер храм за који је постављен камен темељац 2001. године јесте трећи. прим. приређивача), а не у другом храму, човечанство ће имати посла не са Месијом, већ са оним који ће се претварати, то јест са... Православно Предање га назива антихристом. Зашто није до сада дошао, када је још 1917. године пао онај који га "задржава". (Управо царску власт подразумева апостол Павле када говори о "задржавању" појаве антихриста. Како пише В. Ларионов: "У наше време треба мислити да се има у виду власт будућег Православног Императора (супротно антихристу он се никад неће представљати као месија - прим. приређивача). Вештачко очување древних тронова на Западу и покушај да се на власт врате древне династије као што су Меровинзи ("јудејски цареви" - прим. приређивача) имају супротан смисао. Овде се, можда, ради о испуњењу пророштва да ће се први антихристу поклонити управо цареви." "И сада знате", пише апостол Павле у посланици Солуњанима о доласку сина погибељи - "шта га задржава да се појави у своје време. Јер тајна безакоња је већ на делу, само се неће извршити до тада, док не буде из средине уклоњен онај који је сад задржава".) Да, кулминација напада на Трећи Рим је постало убиство Православног Императора. (Талмуд јасно истиче: "У опустошењу Рима је - наша нада"). По мишљењу истраживача, кабалистички натпис, начињен на зиду Ипатјевског дома, значи следеће: "Овде, по наредби тајних сила, Цар је био принесен на жртву ради рушења државе. О овоме се извештавају сви народи.". (Нема сумње да су револуцију у Русији 1917. године финансирали моћни јеврејски банкари са Запада. Ево речи једног од њих: "Финансирајући револуцију у Русији, на један уложени долар зарадио сам 60 долара", Јаков Шиф. - прим. прирађивача). Са тачке гледишта "ратних симбола" избор датума убиства - дан светог убијеног мученика Андреја Богољубског - и места - Ипатјевског дома - такође није био случајан. Управо у Ипатјевском манастиру је оснивач династије Романових, Михаил Фјодорович, добио извештај да је избран за цара. Кабалисти - цареубице двадесетог века сматрали су да крај омражене им династије мора наступити управо тако - знаменован. ...Дакле, зашто није дошао антихрист, када је пао "онај који га задржава"? Још на дан одрицања Николаја Другог од престола, док су у храмовима певали покајни канон Андреја Критског, у цркви села Коломенско под Москвом догодило се чудо. Пронађена је древна икона Божије Матере - Државна. У рукама Богородице - били су знаци монархијске власти. Али, царска кугла (шар, державна) на икони није овенчана крстом - то је симбол обезглављене Русије. Шта су у овом догађају увиделе духовне очи православних људи? Мајка Божија се јавила са тужним ликом, одевена у царски путир. И наговестила на тај начин да преузима улогу "задржавања" на себе. (Монахиње Вознесенског кремљевског манастира су тражећи по архивским записима установиле: да је икона пре припадала њиховој заједници. У Вознесенску цркву села Коломенско она је била предата 1812. године. Управо пред напад гордог корзиканца на Москву.) На сличан начин је у Другом светском рату спасена Русија. У тренуцима када је Стаљин озбиљно размишљао о предаји Лењинграда, одржана је преписка између митрополита Ливанских гора Илије и њега. Стаљин је прихватио поступке за спас Русије које му је саопштио митрополит. "Да се Лењинград не сме предати, да се свештеници морају вратити са фронтова и из тамница, и да морају почети са вршењем службе Божије, да храмови морају бити отворени, да чудотворна икона Казанске Богомајке мора бити пронета у литијама око града, и тада ни један непријатељ неће ступити на ту свету земљу... Пред Казанском иконом треба да буде служено Богослужење у Москви, а потом и у Стаљинграду, који не сме да се преда непријатељу. Казанска икона мора да прати војску све до граница Русије...". Писма митрополита Илије и Стаљина се и дан данас чувају у московским архивима. Стаљин је испунио све захтеве - Русија је спасена. ...Стављајући нагласак на посебне заслуге владике Илије, Филмски журнал је забележио његов долазак у Москву, на помесни сабор, 1945. године. (Из књиге Јурија Ј. Воробјовског, "Западни пут у апокалипсу", Светигора, Цетиње- 2001. године, стр. 77, 324- 326.) Приређивач: "Борба за веру" Повезани текстови: 1. Престо за Антихриста или шта у пракси значи Трампово признање Јрусалима за престоницу Израела 2. Пред зидање Соломоновог храма или алармантно упозорење јерусалимског патријарха |
