Владари су некада учени у дворовима, да народ поштују и сажаљевају, да народне слабости не замеравају, да преко народних слабости прелазе, да децу своју, свој народ, не ошкрбљују, да их не ожалошћавају, да их не вређају, да их не штете.
Тако сви владари земаљски и старешине општина, срезова, држава, они су се заклињали увек, да ће народу да послуже на корист, да ће бити сиромашнији од народа, да ће бити уморнији од народа, да ће бити буднији над онима који имају право да се одморе и да спавају, то су деца владара, то су деца родитеља, то су деца општине једне. Тако је народ поштован и помаган, да може да служи Богу и да има владара који му чини добро, који само за то влада да излази у сусрет народу. Никад нису били најбогатији - владари, ни председници општина, нису то били ни најпаметнији, ни најшколованији, него они најбољи, људи најбољи по доброти, по саосећању, по сажаљењу, ти су људи бирани за вође народне. Онај који може да удели народу, а да остане он гладан, , тај је могао да буде старешина, председник, и истрајан, добар човек, и да га народ воли, и да га народ помаже. Никад народ није дозволио да његове вође немају нешто, ил' да оскудевају. Народ је био увек у стању да накнади то, својом услугом, својом благодарношћу. И тако је некад било, тако нека буде и у вашим домовима, бре. Ако не може да буде у општини, па нека буде како може, што те се тиче. Ако не може у држави, па нека буде како може, што те се тиче. Ко ће криву Дрину да исправи! Али ти можеш у дому твоме, и мораш да направиш ред. Ако не направиш ред, биће тешка ситуација. Иза нереда, долази тежа ситуација. То немој да дозволите, нипошто, да ваши домови и породице буду несретни, и да они цвиле у невољама. Што да се радујеш да твој брачни друг сутра буде ожалошћен? Како смеш, кад си му се заклео сто пута, и тајно, и јавно, заклео си му се, на сто места си му се заклео за верност, а како смеш да издаш верност? Црква увек говори о реду, о поштовању, о истрајности. Домаћин мора да буде истрајан, да одржи кућу, да одржи имовину. Родитељи морају да буду истрајни, у браку мора истрајно да се живи, а не да се нешто изгустира. Ако се то изгустира, онда долази пропаст, онда долази освета, мржња, и то је зло у домовима. Све зло, и у домовима, и у државама, дошло је отуд што су људи оставили побожност. То се видело одмах, као што се види, чим зађе сунце долази мрак, тако исто се видело и то, чим је народ оставио побожност, да је он огрубео, свукуда огрубео и за све огрубео, постао је неспособан: неспособан комшија, неспособан родитељ, неспособан домаћин, неспособан студент, неспособан просветни радник, неспособан лекар. Ко ће лекарима да да снаге, да стално буду опрезни, и над сваким болесником да буду опрезни као над својим родитељем, као над својим дететом? То само може побожност да да. Ко ће просветном раднику да да моћи и снаге, да се он заузме за нечијег сина и ћерку, да они буду добри ђаци? Побожност! Ко то данас чува нашу просвету? Опет мора да се истакну побожни људи, који чувају своју кућу, који чувају своју будућност, који чувају свој народ, а то су опет људи побожни. Без побожности не може се нимало, ниушта. Ја сам имао могућности, као сви људи што имају, и што су је имали, да буду свакојаки, али та свакојакост, она човека разара, она човека онеспособљава, деформише га, она њега осакаћава. Стална, стална будност! Зар ти о својој имовини не мислиш стално? Ти си са својом имовином свукуда и стално, је л' није тако? Бринеш, увек долазиш на време онде где треба и напушташ онде где може да те чека и дочека, или да ту будеш присутан и да буде под твојом заштитом, је л' није тако? Тако исто и побожност, за побожност мора увек да се мисли и да се чезне, да се тражи од Бога. Не знамо ми где ћемо и кад да умремо, ал' онамо где умремо и где се нађемо мртви, тамо живот наш престаје и настаје нов живот; а са каквим делима, зависи каква је била наша побожност. Ви видите да сам ја озбиљно болестан човек, јер ја много мало једем и скоро не спавам ни мало. Мало, мало, ако заспим, један сат, сат и по, и не спавам. Досадило је мени лежање, а шта мислите, они људи који пола сатруле на постељи, годину и више болују, какви су они? Јадан си ти, човече, кад се не молиш за те болеснике. А што мораш да знаш који су и где су, Бог зна где су и који су, моли се за њих у твојој молитви, моли се за беднике, за болеснике, за сиромахе. Али ја, и као тако болестан човек и стар човек, ја вама говорим о побожности. Јер знам да ви желите, ја знам да је вама потребна наука и корисна беседа.Човек је такав, неки пут му изгледа да зна, или лако то заборави, али кад му је потребно, он се подсети, за побожност. Отац Саво (Ћировић), ман. Вазнесење "Србски духовни луг двадесетог века", библиотека "Образ светачки", 2015.г. За "Борбу за веру" приредио В.Ј. |