У име Оца и Сина и Свјатаго Духа. Амин.

Данас је Недеља, браћо и сестре, посвећена Оцима Првог Васељенског Сабора. Најпре ћу – у уводном делу – прочитати о значају Васељенских Сабора од Архиепископа Аверкија Џорданвилског (блаженопочившег).

+ + +

Цитат:

>>Седам Васељенских сабора су, после Еванђеља Христовог, основ и потврда наше Православно-хришћанске вере, јер наша вера није само Апостолска, она коју су проповедали Свети Апостоли, ученици Самога Господа Исуса Христа, него је и Отачка, пошто су је растумачили и објаснили Свети Оци, као законити благодатни прејемници Светих Апостола. Дух Свети, који је сишао на Свете Апостоле  у дан Педесетнице, који их је просветио и умудрио, почивао је и на Светим Богоносним Оцима, просвећујући и умудрујући и њих.

Осим тога, у нашој Православној Цркви нема бозбожног учења о нечијој личној непогрешивости, јер непогрешивост припада само целокупној саборној свести Цркве као целине, (свести) која је свој спољашњи израз налазила у Васељенским Саборима који су смело понављали апостолске речи произнесене у одлукама Првог Апостолског Сабора у Јерусалиму (51. год.) – прототипа за све будуће Саборе: јер угодно би Светоме Духу и нама. (Дап. 15,28).

Треба при томе подсетити да никако није сваки Сабор непогрешив, него само онај који изражава и потврђује васељенску свест Цркве и кога цела Црква прихвата као васељенски.

Иако су у спорним питањима на Саборима понекад приступали гласању – да би била установљена ''већина гласова'' која треба да ''превлада'' – демократски принцип ''већине гласова'' никада у Цркви није имао апсолутан значај. Нама је познато мноштво случајева када истина није била на страни већине, него напротив – на страни мањине, па чак и да се усредоточавала на само једно лице. С друге стране, у историји Цркве било је Сабора са великим бројем учесника који су претендовали на назив ''васељенски'', али су ипак од стране васељенске свести Цркве били одбачени. Један од њих добио је чак сликовит и изражајан назив ''разбојнички'' (449. године).

(...)

Шта је то што за нас представља мерило несумњиве, непогрешиве истине? Одговор на ово питање од прворазредне важности налазимо у учењу које ужива велик углед и прихваћено је у нашој светој Цркви, а које припада светом Викентију Лиринском, авви Лиринског манастира на југу Галије, једном од најзнаменитијих Отаца Западне Цркве из V века (упокојио се око 450. године).

Свети Викентије се у историји богословља нарочито прославио својим ''златним'' догматско – апологетским делом, познатим под заједничким насловом ''Commonitorium'' или ''Подсетник''. Ово дело, које се сматра једним од најважнијих старих црквених споменика, св. Викентије је написао око 443. године, три године после Трећег Васељенског Сабора одржаног у Ефесу, у монашкој усамљености, у манастиру Светог Гонората, архиепископа Арилатског, где се све до упокојења подвизавао заједно са својим братом Лупом, епископом Тројским.

О томе делу увек су се веома похвално изражавали како западни (римо-католички, чак и протестантски) тако и православни богослови. Приметно је како у целој хришћанској старини тешко да има таквог светоотачког дела које би више од овога заслуживало све могуће похвале.

Догматско – историјски значај тога дела састоји се у дивном закључивању и дубоко надахнутом тумачењу целокупног православног хришћанског учења о изворима и основама хришћанског откривења и вере. Оно не представља излагање догмата вере, већ теорију: којим начелима треба да се руководи богослов – догматичар при изражавању, изношењу и доказивању истина хришћанске вере. Ову теорију одликује ауторов строго црквени, јасан и прецизан поглед на предмет, и карактеристично сугестиван начина на који је он поставио ствар.

Главни задатак који је пред себе поставио св. Викентије у овом делу, јесте – како са што већом тачношћу одредити прави, научан и разумљив метод уз помоћ кога би било лако са несумњивошћу разликовати истину  васељенске православно-хришћанске вере од лажљивости јеретичких заблуда.

Ради тога св. Викентије, пре свега, установљава гносеолошки метод који предтавља некакав пробни камен при одређењу изворне истине Христовог и апостолског учења. Ево како расуђује тај велики и надахнути Отац Цркве: ''Често сам се врло ревносно и са нејвећом пажњом обраћао многим људима украшеним светошћу и даром поучавања: са питањем на који начин је најлакше мени, који идем исправним, царским путем, да разликујем истину васељенске вере од лажљивости јеретичких учења, и увек су ми сви давали од речи до речи овакав одговор: ако неко – ја, или други, или било ко – хоће да избегне јеретичку лаж и да здрав и неповређен пребива у здравој вери, онда треба, уз помоћ Божију, двоструко да огради своју веру – као прво, ауторитетом Светог Писма, а као друго, Предањем Васељенске Католичанске Цркве. Но – питаће можда неко – ако је писана Рач Божија света, свесавршена и, када се упореде једна њена места са другима, увек у потпуности разумљива, зашто је потребно да јој се дода још и ауторитет њеног црквеног схватања? Потребно је јер Свето Писмо услед његове узвишености не схватају сви на исти начин, него један тумачи његове изреке овако, а други онако; тако се из њега може извући готово онолико значења колико је оних који га тумаче. Зато је неопходно да се нит тумачења пророчких и апостолских дела у таквом мноштву безбројних различитих скретања у заблуде усмери по норми њиховог црквеног и васељенског разумевања. У самој васељенској Цркви свим средствима ваља се држати онога у шта су веровали свуда, у шта су веровали увек, у шта су веровали сви:  јер васељенско је, као што показује и само значење те речи, стварно и нарочито само оно што, колико је год то могуће, обухвата све уопште. А тога правила ћемо се држати само онда ако будемо следили свеопштост (Universitas), старину (Antiquitas), сагласност (Consesio). Следити свеопштост – значи признавати за истиниту само ону веру коју исповеда цела Црква широм света; следити старину – значи ни у ком случају не одступати од оног учења кога су се држали наши Свети Оци и преци; и на крају, следити сагласност – значи из старине прихватити само она одређења вере и тумачења којих су се држали сви, или, у крајњој линији, готово сви пастири и учитељи.<<

Крај цитата.

+ + +

Први Васељенски Сабор, који данас празнујемо, састао  се 325. године, да би изобличио и осудио јеретика Арија, који је био свештеник у Александрији и који је погрешно учио о Господу и Спасу нашему Исусу Христу. Он је тврдио да је Господ Исус Христос створење, а не Син Божији по природи. Зато је пукао по средини у своје време. Дакле, Господ и Бог наш Исус Христос, Он је савечaн Небескоме Оцу Своме, Он је Син Божији и човечији – Богочовек. Бог у телу. И то је црквено учење. А Арије је тврдио да је Он створење Божије, само најсавршеније од свих. И шта се десило са тим издајником Аријем? Таква лажна учења увек су скопчана са великим лукавством... Он је написао свој „синбол вере“, са тим понижавањем Сина Божијега, Исуса Христа. И када су га питали како верује – јер се он показивао као да се покајао, да верује како Црква верује, а своје веровање је ставио испод мантије – он је рекао: „Овако“ – ударајући себе у груди. Веровао је како је он написао. И шта се после тога десило... Александар, патријарх Цариградски, се молио Богу, да Господ учини оно што је најпотребније да се прекрати то мучење са тим Аријем, јер је то било ухватило много маха, та јерес. Била је врло бројна... Десило се то да је он (Арије) прошао као Јуда издајник. Док су ишли улицом, њега је потерало да иде у нужник и тамо је пукао по средини. Тако је завршио свој живот. Дакле, погрешно, смрадно учење, завршило се смрадом.

У данашње време, браћо и сестре, имамо код нас у Цркви проблема, што се односи на често причешћивање без предвиђене припреме. А та пракса се односи на неке епископе, који благосиљају причешћивање на свакој Служби онима који посте све постове и средом и петком током целе године. Људи навикнути на такву праксу, долазе и код нас па траже да се тако причесте. Али, за свако причешћивање потребна је припрема. А то је она припрема која је нама, као народу српском и православном – позната, а које смо се ми држали вековима. А то значи, да се пости пред Причешће. А колико се пости? Пости се онолико колико то предвиђа наш црквени Типик. Пости се недељу дана, да би се човек причестио. А ако имамо Литургију суботом, постимо до суботе телесно и духовно и у суботу се причешћујемо. Пре Причешћа човек треба да исповеди своје грехе, према неком од подсетника за исповест грехова, према Десет Божијих Заповести и према црквеним заповестима из календара.

Ко се више пута исповедао, може да каже на исповести: „Кајем се за све грехе који су поменути у вечерњим молитвама и додајем следеће грехе“. Ту онда додаје грехе који су ван тог подсетника. На крају исповедања треба да опростимо свима, да се помиримо с Богом и људима.  И тако ће човек моћи онда да са страхом Божијим, вером и љубављу да приступи Светом Причешћу. То је суштина. Дакле, са страхом Божијим, вером и љубављу, а љубав се показује поштовањем Заповести Божијих. Ако имамо љубав према Богу, онда поштујемо закон Божији.

У току периода Свете Педесетнице (од Васкрса до Тројице) неки ублажавају пост тако што се пости три дана на уљу, а три дана на води. Свако разрешење треба да има своје образложење.

Зато кажем, онима којима је налагано да се причешћују након само поста средом и петком, да постоји Типикон који то питање разрешава.  

Оно што је наше предање, то је да се пости, па да се причести. А наше предање је потпуно сагласно црквеном Уставу. Ја могу да вам покажем тај Устав, па да видите. То је Типикон – црквени Устав (отац износи Типикон пред вернике и показује им). То је слово Божије. Закон. Овај Типикон је штампан 2015. године у Москви. Овде, на овој страни, 92-ој, у погледу поста, пише - они који снимају, могу да сниме то – ево видите овде, то је тај пасус, кратко и јасно, где каже:

Значи, сачувати сву седмицу. Овде се говори о целој недељи, да се пости, па да се човек причести. Као што видите, наше народно предање је сагласно црквеном Уставу.

Треба стајати у истини. Ако би, дакле, неко хтео да ово промени, ту власт има само Васељенски Сабор. Сабор једне Помесне Цркве нема право ово да наруши. Значи, за ово што сам прочитао, не може да буде нарушавање, већ само ублажавање. И то са образложењем. Ми можемо да ублажимо пост некоме, ако – рецимо – човек ради тежак посао. Ако ради посао по сменама. Ако путује. Ако је телесно раслабљен. Ако жена доји дете, исто тако. За труднице то није предвиђено. Ми тако поступамо, у вишим месецима трудноће да се то мало ублажи. Али, она која носи дете, трудница, ако пости све како је прописано, има лак порођај. То је суштина. Еви, нашој праматери, Господ је рекао да ће са муком да рађа, јер се није покајала за нарушавање Божије заповести. Јер није одржала Божију заповест о посту, када је окусила забрањени плод. То је непослушност, нарушавање поста. А потом се за то није покајала, већ је упрла прст у змију, да је она кривац што се она огрешила о Божији закон. И тако је с муком рађала. Ако се њена прапрапраћерка каје за своје грехе, и држи пост како је прописано, она нема муку при рађању, него лако се порађа. То је искуство. Зато све то треба имати на уму.

Наш је труд, а Божија је благодат, која завршава све што започнемо, што је богоугодно. Ми немамо силе сами то да остваримо. Ми немамо силе да се сами припрамамо за Причешће. Но, треба да поступамо тако како нам је то предато. Чули сте малопре шта је предање. Како нам је предато, тако и да чувамо.  И да се тако припремамо. Ту је онда Благодат Духа Светога. Она делује, и човек се тако припреми. Од честог причешћивања, без потребне припреме, само може бити штета. Још Свети Апостол Павле, у посланици Коринћанима, пита - зашто су међу вама многи слаби и болесни и напрасно умиру? – због недостојног причешћивања. И тад је то било. У првом веку још. Зато, обратимо пажњу на то, и будимо разумни. Ми смо Срби овде на првој линији, у односу на западни свет. У односу на оне који су се удаљили од Православља, на инославне. И нама приличи да држимо све онако како смо држали до сада, да бисмо се тако сачували од утицаја јереси, од утицаја ко зна каквих учења данас. И зато не треба попуштати. Како смо као деца постили? Кад дође Часни пост, постили смо од понедељка и причешћивали се на Тодорову суботу. Млађи су тако постили пред Причешће, а старији су постили још и суботу на воду, да би се у недељу причестили. Ја то памтим као да сада гледам очима. Тако је свуда било. Можда је у Војводини било само блаже. Сећам се покојног оца Саве Арсенића, који је био свештеник у Инђији... ја му кажем: „Оче, Срем, Банат и Бачка три срца јуначка“, а он каже: „До пре сто година“. Зашто до пре сто година? Зато што су до тада држали пост како треба. После тога није било тако.

Свети Владика Николај је учио да је пост темељ свих врлина. То је основно. Без поста човек не може успети у духовном животу. Ја сам потпуно свестан тога. Пост и уздржање – то је најважније од свега. Држати се поста онако како пише у календару.

А уздржање – увек. Уздржање и у мрс и у пост. Уздржање од сувишне хране. Ако човек узима храну са жељом, бира од оног што му је приложено, он тако себе раслабљује. Пост и уздржање, дакле, уздижу човека на такав ниво да му се даје Благодат Божија да може да се моли, да се пажљиво моли Богу, да му молитве буду услишене, уз покајање за грехе своје. И опраштање свима. И ту треба да буде још и милостиња. Дакле, постом, молитвом и милошћу стиже се до рајских врата. И она се отварју. Где милостиња куца, каже се, ту се врата отварају. Ако се човек марљиво труди, по црквеном предању – постом, молитвом, милошћу, тако ће наследити Царство Божије. Она су средства, којима се узраста у врлинама,  у вери, нади и љубави према Богу и ближњем. Јер, ако неко каже да воли Бога, а не може да види очима ближњег свога, онда у њему нема истине. Колико до нас стоји, треба да будемо у миру са свима људима. Зато се пита на исповести да ли се кајеш за све своје грехе... Каже – кајем се. Опрашташ свима? – опраштам. Не смеш тада да имаш никог у мислима да му ниси опростио. Не сме то да буде. Нема причешћа онда. Не смеш ни у мислима да имаш неког да се двоумиш да ли да му опростиш. Ниси спреман онда. Сваком се опростити треба. Ако не опраштамо, ни Бог нама не опрашта. Оче наш читамо сваки дан. Је л тако? И говоримо: „И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. Те речи заборављамо, је л?! То је услов: „И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. А дугови су греси, увреде...

Свакако треба знати да без Бога ни преко прага. То треба увек имати у виду. Ако су наше намере чисте и Богом благословене, онда ће наш труд бити награђен Благодаћу Духа Светога. Тако ће човек и сада у времену наћи покој, и са тим покојем отићи у вечни покој. Тамо где нема бола, суза и уздисања. Овде свега тога има. И можда ће бити све више и више, како се приближава крај света. Јер види се да се крај приближава. Поуздани знаци су ту. Ако у Откривењу Светог Јована Богослова пише да ће доћи време да ко не буде жигосан, неће моћи да купи ни да прода, онда на шта нам личи ово сада? На шта мирише ова маска и забрана приступа продавници, рецимо? Не можеш без маске да купиш? Зар вам то не мирише на ово што сам поменуо прво, на жигосање? Исто тако вакцина може да буде услов, да не можеш да купиш. Није то тако далеко онда. Ко зна... ја не могу да кажем колико година, али осети се да се приближава. Тако се човек ставља на испит. Не можемо ружити свој лик маском. Нама је Бог дао лик. Дао нам је уста, нос за дисање... Дао нам је крст, да се прекрстимо, и ми имамо веру у Бога, па како нам Бог да.

Да ли ћу да путујем данас или сутра, или за десет или двадесет година, то није важно. Важна је моја припрема за тај пут. То је најважније од свега. Ако негде путујеш, важно је да се припремиш за тај пут. Прасе се не тови уочи Божића, него унапред треба то да буде. Ако човек путује аутомобилом за Москву, рецимо, онда аутомобил треба да се сервисира, да буде сервис озбиљан да би се тако стигло до циља без кварова. Ако човек то не уради, онда је питање како и кад ће стићи и да ли ће стићи. Тако и ово наше битисање, наш живот овоземаљски, он треба да буде такав да се трудимо, да то буде богоугодно, да буде Богом благословено, да стекнемо – да нам Бог да унутрашњи мир да имамо, да се трудимо – превасходно – на спасењу своје душе и за тело колико треба. И то без да се човек нервира, да се секира... Најважније је да се смиримо. Јер, све што долази, то је Божије допуштење да би се човек тако усавршавао у добру. У трпљењу. То нашем роду највише фали данас – стрпљење. Немамо стрпљења. Све бисмо нешто по нашем да буде. Нека, полако. Нека буде воља Божија, а не моја. Да воља Божија буде, да нађемо мир и покој својим душама, али на уцрковљен начин, дакле, молитвом, постом, милошћу, покајањем, исповешћу...

Као што каже Владика Николај, потребно је човеку да се пробуди, да се покаје, очисти и причести. А народу да се обожи причешћивањем, сложи и умножи. Ето, најкраћи програм.  Читајте „Небеску Литургију“ и имајте оптимизам у вашим душама. Како пише Владика Николај тамо, тако ће бити до краја. До сад је тако било, тако ће бити и до краја. Важно је кога ћемо Бога славити. Наше је да славимо Онога Господа Јединога – Бога у Тројици – Оца и Сина и Духа Светога, Коме нека је слава сада и увек и у све векове. Амин.

Транскрипт беседе: "Борба за веру"