Постоји општепозната лимунада-прича о томе како је извјесну дјевојку која се непримјерено обукла и тако обучена ушла у цркву засрео неко од вјерног народа и скренуо јој пажњу да је непримјерено, чак шта више и забрањено, појавити се тако одјевен у цркви. Даље прича говори о томе како је то на ту цуру оставило такав утисак да се она заувијек одбила од цркве и сва осуда за то пада на тог вјерника који је скренуо пажњу и на његов "формализам" и наклапа се како је суштина сасвим нешто друго.

Овако ћемо: Ако је неко избачен из цркве или из порте због непрописног одјевања или понашања, па му је то "огадило" цркву за то одговорност не сноси онај који је скренуо пажњу или реаговао да избаци (њему свака част) већ управо надмен став тога који је у цркву дошао. "Чуј, молим те, они мене да избаце, па зар је то љубав о којој се говори!? Е нећу вам више ни доћи." Он да је имао у себи заметка православља он би схватио своју грешку и сљедећи пут дошао пристојно одјевен (говорим о одјевању да буде пластичније, а мислим на све из тог домена). Схватио би да се не може у цркви како ко хоће већ се зна ред који ту влада хиљадама година. Али не: "Ја, па ја." Новотарски плићаци, "теолози суштине", има да стану у одбрану те надувености, повлађују хировима појединаца, хировима размажене ђечине и сличних све тобож зарад неке њихове намаштане "суштине" док то мјесто на које имају утицаја скроз не разврате и не растуре.

Р.Ј.