ДА ЛИ ЈЕ БОГ ТВОРАЦ ЗЛА?

(Педесет година ССЦ - Хараре 1998. године)

      Ван службеног програма Скупштине ССЦ у Харареу, али као врста „окупљања" /падаре/ ставова утицајних струја ССЦ, у оквиру Скупа у Харареу, одржана је 9. децембра 1998. године /по новом календару/ расправа, са које је на Интернет презентацији 8. Скупштине ССЦ /http://www.wcc-coc.org.wcc/assembly/pre-30.html/ представљен текст „Хомосексуалци хришћани траже да се на теолошким колеџима изучава сексуалност".

 Овај текст представља богословски концептапологију хомосексуалности. Уједно, то је тежња хомосексуалног покрета да буде признат за судеоника у Цркви, или да кажемо, за црквену мањину. Од стране ССЦ речени концепт-апологија хомосексуалаца није оспорен; шта више, хомосексуалци, изражавају наду да ћe у будуће њихови ставови и теологија бити укључени у службени програм ССЦ.

Када говоре о сексуалности, хомосексуалци подразумевају и хетеро и хомосексуалност. Они кажу: „Принудна хетеросексуалност треба да буде деконструисана. Односи истог пола увек ћe бити сматрани другоразредним, ако изостане деконструкција". Дакле, по њима, хетеросексуалност је принудио паметнута Цркви и друштву, и то на рачун хомосексуалности /она се „сматра другоразредном"/. По њима, разлика ове две врсте једне сексуалности не сме да утиче на однос међу људима, јер не утиче ни на однос људи са Богом, јер /како кажу/ „Бог је створио сваког једнаким, и хришћани морају волети једни друге". Дакле, произилази да је Бог творац и хетеро и хомосексуалаца, те да Он захтева једнакост и љубав хетеро и хомосексуалаца, као хришћана, што подразумева једнак однос Бога према хетеросексуалцима и према хомосексуалцима какви јесу. Они у истом правцу тврде још и ово: „Духовност и сексуалност треба да буду посматрани као да заједно сачињавају једно биће". Овим чињењем загонетног „једног бића", хомосексуалци, сматрајући се делом сексуалности, представљају себе као судеоника једне духовности, равноправно са хетеросексуалцима. Они поносно истичу: „хомосексуалци и лезбијке воле Исуса". То имплицира да и Христос воли њих такве и по томе какви јесу. Теологија хомосексуалаца тврди: „Суд треба препустити Богу, а посао Цркве је састрадање и брига". Хомосексуалци се сматрају пониженим и обесправљеним „принудном хетеросексуалношћу" и сматрају да је посао Цркве да састрадава и брине о њиховим мањинским правима, док суђење и одбацивање хомосексуалности као греха није посао Цркве, већ Бога¹, као Творца и Судије.

Детаљ са ССЦ у Порто Алегреу, Бразил, 2006.

        Изнета богословска апологија хомосексуалности има своју базу у тврдњи да је Бог творац хомосексуалаца какви јесу. На ову тврдњу се ослања теза о љубави и духовности, као и теза о томе да Црква нема власт да суди хомосексуалце, него напротив, она мора да брине о њиховим правима. Ако би неко желео више информација, испод наведеног текста, објављена је могућност контактирања са за то од ССЦ задуженом особом: John Newbury, WCC Press & Information Officer, Press & Information Office, Harare, tel: - 263. 91. 23. 23. 81!

Да ли je Бог творац хомосексуалности човека? Да ли је хомосексуално суживљење грех, или тек живљење у складу са од Бога створеним особинама?

ОДГОВОР ЦРКВЕ НА ИСТАКНУТА ПИТАЊА

Бог јесте творац Адама и Еве, Авеља, Аврама, и уопште свих људи. Али када беше постанак свега што је постало, тада „све добро беше" /Пост.1.31./. И птице, и рибе, и животиње, и сва ствар, и човек. У тако добро створен свет кроз једног човека уђе грех и кроз грех смрт /Римљ.5.12./. Дакле, не промени се само човек Адам, који вољно сагреши, него и сви потоњи људи, и сва твар се промени у обличје пропадљивости и смрти. Због човека смрти се покори сва твар, и то не од своје воље, него због онога који је покори /Римљ. 8.20/, а све у нади да ће се избавити пропадљивости кад се јаве деца Божија. Човек, управитељ природе, уместо да природу уведе у заједницу с Богом, својим падом би узрок пропадљивости све природе, али не на вечну пропаст, него док се сам човек даром Божијим не спасе кроз једнога Исуса Христа. Бог није створио пропадљивост и смрт, него је то последица греха човека. Упркос свему, од постања је сва творевина јасно одражавала вечну силу и божанство Творца /Римљ. 1. 20./.

Човек пригрли грех и преступ и би лишен славе Божије. Би обучен у кожу /Пост. 3. 21./, и телом, дакле, учињен сличан животињама. Али и такав, човек одражава прву намеру Творца. Остао је по лику и подобију Божијем /упор. Пост. 1. 26./.

Одражавање вечне силе и божанства Творца од стране све творевине /!/, и остајање човека по лику и подобију Божијем, означава да Бог и у палој творевини задржава посведочење Себе, и тиме и осуду греха и смрти, зла и пропадљивости. Све то због људи, да немају изговора...

„Јер што се може дознати за Бога познато је њима, јер им је Бог објавио. Јер што је на њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, његова вјечна сила и божанство, да немају изговора. Јер кад познаше Бога, не прославише га као Бога, нити му захвалише, него залудјеше у својим умовањима, и потамње неразумно срце њихово." /Римљ. 1.19.-21./

Видимо нит, редослед људске трагике. У творевини целој људи познаше Бога, али га не прославише, нити му захвалише. Него насупрот, окренуше се својим умовањима. То за последицу имаше да потамње неразумно срце њихово. Оно већ би неразумно, јер се баш због неразумности срца људи залудјеше у умовањима својим. Јер по неразуму срца људи не прославише Бога, нити му захвалише. А кад још и умовањима залудјеше, тада потамње неразумно срце њихово.

Када ум полуди и када срце потамње, људи затворише себе у „кожну одећу". Ум се затвори у телесно умовање. Законе тела, законе твари, поставља изнад Творца/ Срце се затвара у телесне страсти. „Јер из /тамног. Ж.К./ Срца излазе зле мисли, убиства. прељубе. блуд, крађе, лажна свједочења, хуле." /Матеј. 15. 19./. У томе, људи заборавише Бога, и „говорећи да су мудри, полудјеше" /Римљ. 1. 22./. „И замјенише славу бесмртнога Бога у обличје смртнога човјека, и птица и четвороножних животиња и гмизаваца"/Римљ. 1. 23./. И данас имамо репрезенте ових старих идолопоклоника. То су сви нихилисти, позитивисти, секуларисти...

„Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту, да се бесчасте тјелеса њпхова међу њима самима; који замјенише истину Божију лажју, и више послужише твари него Творцу, који је благословен у вјекове. Амин." /Римљ. 1.24.25./

Јер заборавише Бога, јер запустише подобије, и лик Божији у себи изопачише, јер замјенише свеистину Божију лажју...зато их предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту, да се бесчасте тјелеса њихова међу њима самима. Учини ли Бог ово из освете? Никако. Учини ли Бог ово као насиље да чини над људима? Преустроји ли Бог тјелеса њихова тако да се бесчасте међу њима самима? Никако. Heгo људи сами по избору похотљивог срца свог одоше у бешчашће. И то до те мере да и само бешчашће величаше, па и у њему тражаше Бога, који је благословен у вјекове. Амин.

,,Зато их предаде Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно. А исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду." /Римљ. 1. 26. 27./

Ето колика може бити нечистота, ето како се могу бешчастити тјелеса њихова, кад се пође за срцем у похоту тела. Тада се и само тело презре. И орган, који је Бог створио, и наменио стварању живота, ставља се тамо, где нечистоћа напушта тело. Сами људи, и жене, и мушкарци, дакле, они сами, а не Бог, претворише природно употребљавање у противприродно. А природно остаде и даље природно, по замисли Бога; да би тако остало сведочанство срама, да је срам - срам. Али жеља страсти срамне, не даде људима да заблуду своју увиде. „И како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично" /Римљ. 1.287.

Али опет, не примора их Бог у покварен ум да чине што је неприлично, него људи сами, не марећи да познају Бога и остваре подобије Божије, потчинише свој ум похотљивом свом срцу. И данас људи чине што је неприлично. Блудниче на јавним местима, врше прељубу у присуству жена својих, хомосексуалци имају фестивале... А дела света и прилична, таква и осташе, да сведоче да је срам - срам. И у томе се показа милост Божија. Јер не присташе сви људи у покварен ум, нити сви људи чине што је неприлично. На овим људима се показује правда Божија, и суд Божији на оним који чине што је неприлично.

„Они, познавши правду Божију, да који то чине заслужују смрт, не само да чине то, него и одобравају онима, који то чине." /Римљ. 1.32./ Ово је врхунац трагедије. Да људи, познавши правду Божију, опредељују се за срам и одобравају онима, који чине срам, да га и даље чине. - Напред наведени текст, представља управо одобравање хомосексуалцима да живе тако у нечистоти, оглашавајући да је то за њих воља Творца. У том тексту нема трага о позиву на исправак живота, на покајање!

Црква Божија /што није ССЦ/ не одбацује људе, којима се срце распаљује жељом својом ка своме полу. Али Црква осуђује ту страст, то чињење. Црква не осуђује људе, већ их зове на исправљање живота, на покајање.

„Који учини срамоту са мушкарцима, нека му се одреди вријеме /кајања/ као ономе, који је пао у безакоње прељубе." /62. канон Вас. Вел./

Који учини срамоту са мушкарцима, - дакле који учини то недело, а не онај, који има само жељу, али је вољом ума гуши Бога ради, - бива одлучен на 15 година, колико је потребно да се очисти срце од ове зле страсти. Током тих година кајања он неће бити удостојен причешћа Тела и Крви Господа Исуса Христа, осим на самрти. Када време кајања прође, и када се дотични излечи од своје страсти, тада бива удостојен Причешћа. Али, ако се он само речима каје, идући из срамоте у срамоту, проток 15 година ништа не значи.

„И све ово прописујемо, да се покажу плодови покајања; јер о оваквим предметима ми не судимо све по времену, него узимамо у обзир начин кајања. Пак ако се неки тешко одбијају од својих обичаја и радији су да служе тјелесним насладама, него Господу, и неће да управе свој живот по Евангелију, с таковима ми никаквог опћег посла немамо..." /84. канон Вас.Вел./

Све казне црквене јесу позив на покајање, тј. „да се покажу плодови покајања". Зато Црква о томе не суди по самом времену одлучења, него и по начину кајања, тј. остављању телесних наслада и исправку живота. Ако нема исправке живота, ако нема тога плода покајања, без обзира на време кајања које је протекло, са таквим људима не може се имати ништа опште, тј. не може се имати заједница у Телу и Крви. Свакако, „начин кајања" може скратити време кајања.

„...К овоме /Свети Оци - Ж.К./ сматрају да се односи и кад ко облеже живинчета и педерастија, јер је и то прељуба противу природе, и тиме се вријеђа што је туђе, а уз то противу природе... то двоструко вријеме покајања установљује се за оне, који су се прељубом оскврнили, или другим каквим срамотним нечистоћама, као кад облежу живинчета, или помамом на мушкарца... Мора у осталом бити и разлика нека у начину кајања у погледу самих гријехова сластољубља. Тако, који се сам побуди да очитује своје гријехе, пошто је у своме особноме побуду хтио да изобличи своје тајне, и почео је већ тиме да лијечи своје страсти, и уједно показује знак свога кретања на боље, такови блажијим казнама нека се подвргне; који је пак у злу заточен био таквоме дуже времена треба да се поправи, и тек кад се савршено очисти, тада нека се прими у опћење Светиње..." /4. канон Григ. Ниск./

„И тек кад се савршено очисти, тада нека се прими у опћење Светиње" - Црква хомосексуалце зове на покајање, и на исправак живота, али све док се савршено не очисте, не примају се у општење Светиње. Апостол Павле каже:

„...Не варајте се; ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубочинци, ни рукоблудници, ни мужеложници... неће наслиједити Царство Божије." /I Кор.6.9.10./

Нека се не варају људи. Бог није створио хомосексуалце таквима. Педерастија је прељуба против природе, и грех је сластољубља.

Ако је против природе, онда је и против Творца природе. Не може Бог створити мужа да буде с мужем као са женом. Бог није себи противан. Створивши човеку жену да с њом буде једно тело /Пост.2.24/, Он је тиме створио и изразио једину истиниту природу мужа и жене, да приону једно другоме!

Педерастија, као грех сластољубља, има узрок у злу које је у срцу. Творац тога зла не може бити Бог, који је створио мужа и жену, и који није себи противан...

Бог није творац зла!

Почетком хришћанства јавиле су се концепције, с кореном још у јудаистичким сектама, по којима је Бог творац и добра и зла. Црква је те концепције осудила као јереси, као хулу на Бога Оца, и на темељ хришћанске науке. Са петим веком све те јереси се губе.

„Енкратити, Сакофори и Апотактити подлежу истоме суду као и Новатијани; ...наш свакако темељ нека важи, јер њихова јерес је као њеки млаз Маркиониста, пошто осуђују брак, одвраћају се од вина и Божије створење казују да је погано, те зато их не примамо у Цркву, док се не крсте нашим крштењем. Јер нека не кажу: ми смо крштени у /име/ Оца и Сина и Светога Духа, који слично Маркиону и другим јересима, сматрају Бога да је творац зла...“ /Вас. Вел. 47. канон/

Сматрање да је Бог творац зла је тако тешка хула, да и исправна форма крштења, сагласна Господњој установи, није могла бити освештана миропомазањем, кад се ко из тих јереси обраћао Цркви, него се дотични морао примати у Цркву крштењем.

Богословска апологија хомосексуализма, изнета у тексту „Хомосексуалци Хришћани траже да се на теолошким колеџима изучава сексуалност", и презентирана на Интернету као део материјала одржане скупштине ССЦ у Харареу, јесте заправо нови „млаз" са давно ишчупаног корена јереси да је Бог творац зла. Појава новог „млаза" ове старе и опаке јереси у крилу ССЦ /Савет се није оградио од поменуте апологије/ изискује већу пажњу од непотврђене новинске вести о браку хомосексуалних парова. Тим пре што се у њој налазе све претпоставке да се једног дана одобри црквени брак хомосексуалних парова. Само тражење да се у теолошким колеџима изучава хомосексуалност, јасно у светлу понуђене концепције, значи покушај да се јерес уведе у школе. Какву улогу у томе има ССЦ?

Детаљ са ССЦ у Порто Алегреу, Бразил, 2006.

         Не знамо какав однос имају хомосексуални и екуменски покрет, али чињеница да се при Скупштини ССЦ презентира богословска апологија хомосексуализма, свакако им своје значење. Хомосексуалци се могу посматрати као нпр. социјална мањина, али се не могу сматрати као мањина у Цркви, како себе истичу хомосексуалци у свом тражењу, а што ССЦ тихо подразумева. Тежња ССЦ да хомосексуалце прихвати као обесправљену мањину, говори да се Савет слаже, али бар не противи, са концепцијом хомосексуалног покрета да је Бог творац зла. У стварности хомосексуалци нису мањина у онтолошком смислу, нити се као такви могу надати „јединству у Богу" /парола ССЦ/. Они су људи заробљени страшћу педерастије. Без покајања и исправке живота нема им учешћа у заједници Тела и Крви Христа Бога, а са покајањем и исправком живота, они већ нису хомосексуалци.

Хомосексуалци као такви, као мањина посматрани, могли би имати заједништво у Богу једино ако би били од Бога као такви створени. А то је већ јерес да је Бог творац зла. Напоменули смо да ССЦ не позива хомосексуалце на покајање, да прима од њиховог покрета текст - богословску апологију хомосексуалности, коју не одбацује, и да се, шта више, тај текст излаже као део материјала Скупштине ССЦ, чији је један мото „Unity in God". Све ово указује на то да ССЦ прихвата хомосексуалце као мањину у Богу, што имплицира да је Бог творац зла.

Осим ако ССЦ не сматра педерастију за добро!?

Српска Црква је пуноправна и равноправна чланица ССЦ. Себе, невесту Христову, срозава на исти ниво са јеретицима. У извештају делегације Српске Цркве при Скупштини у Харареу, Православни и јеретици се називају једним именом - Хришћани /„Православље" бр. 766. стр. 10./. Откуд то? По чему?

Сабор Српске Цркве је 1997.г. усвојио одлуку о иступању Српске Цркве из ССЦ. Великим настојањем неких, нама непознатих, српских епископа, та одлука је прикривана, а њено спровођење стопирано до данас. Исти Сабор је 1998. г. усвојио закључке Солунског саветовања, који захтевају радикалну реорганизацију ССЦ, до које ће се православни делегати уздржавати од суделовања у екуменским „богослужбеним" скуповпма, и у процедури гласања. У складу са истим закључцима, отпослана је делегација Српске Цркве на заседање Скупштине ССЦ у Хараре, где јереј Владан Перишић и лаик Ненад Милошевић, бивају изабрани за чланове Централног одбора ССЦ /Исто. стр. 10./, што није било без њиховог пристанка.

Чланство Цркве /па дакле и Српске/ у ССЦ догматски је не-прихватљиво, и канонски неодрживо, без обзира на начин радикалне реорганизацнје ССЦ. Свака наредна Скупштина показује да се стварни етос ССЦ све више удаљава од светоотачког учења, те да истинско јединство у вери и евхаристији није могуће. Зато...

Чланство Српске Цркве у ССЦ није, нити може бити богоугодно. Последице тога већ осећа народ и држава, а тек ће, бојимо се, пуну меру осетити. Највећу одговорност за то сносе епископи наше Цркве, који /ко зна зашто/ заобилажењем догмата и кршењем канона изазивају Божији гнев. Држањем Српске Цркве у крилу ССЦ, тога збора свакаквих јереси, они показују да се Бога не боје, нити народа стиде.

О педерастији и ССЦ смо писали да бисмо на том примеру /једном између многих/ јасно показали лице ССЦ, као лице измишљене љубави /теза-Христос воли хомосексуалце, и они воле Њега/, љубави без истине! Нe може, о епископи, свака љубав да буде екуменска, тј. саборна. Само је једна Љубав екуменска, тј. саборна, а то је Истина. Залуд другу измишљате. Другог темеља нема, а овај ћe пасти на вас. Зато, не исповедајте јеретички концепт „еванђељског екуменизма" - еванђеље без Христа. Него, покајавши се, одбаците заблуду, и изведите Српску Цркву из чланства у ССЦ, како сте одлучили 1997. године.

13.2.1999. г.                                                         

_________

¹ „Господ говори Мојсију и рече: - Говори синовима Израиљевим и реци им: ...С мушкарцем не лези као са женом. Гадост је." /III Мојс. 18. 1. 2. 22./ - Ево суда Божијега, суда Господа, као творца и као судије. „Ако неко леже с мушкарцем као са женом, обојица учинише ствар гадну, обојица ћe се смрћу казнити..." /III Мојс. 20.13./

Извор: „Свети кнез Лазар“, 2/1999.

Приређивач: „Борба за веру“