Фирентинска унија је била потписана 5. јула, 1439. године. Тај догађај је од огромног значаја за европску историју, а посебно за Русију. Ако данас нисмо свесни његовог значења, онда једноставно нисмо Руси, немамо историјску самосвест, нити корене.

Фирентинску унију је Византија закључила са католицима – под католичким условима, а то је значило капитулацију Источне цркве пред западном. Византија је то учинила уочи напада отоманским Турака. Међутим, никакве стварне помоћи католика није било.

Запад увек изда сваког и све у кључним тренуцима. Кључну ствар – чистоту вере – Грци су напустили, а на војну помоћ нису чекали. И, ето још једног аргумента, међу милион других, да се нико никада не одриче свог идентитета и да нико никада и ни због чега не верује Западу. Проклето је то место – тај хваљени Запад.

Петнаест година после тога, Константинопољ, Нови Рим је пао.

Како је Руска црква била потчињена Византијској унији, грчки архијереји су пробали да нам наметну западну цркву. Паписта Исидор је, свечано, машући крстом певајући папи, стигао у Москву. Међутим, одмах је смештен у затвор, а затим је посрамљен побегао из Русије. Наравно да је при бекству имао и помоћ – нису ухватили издајника, да не би прљали чисте руске руке.

Тако је и почела наша аутокефалност. Византија је прво пала духовно, а онда и као царство.

Русија је тада бранила чистоту Православља и постала његово упориште. Исход је био да је Русија преузела штафету светског царства. Отуда је Москва Трећи Рим - темељ наше верске самосвести. Дубока догма руског православног идентитета. И, когод то оспори - пре или касније ће бити разобличен као скривени паписта, криптоунијат и западни агент утицаја. Или још горе - као либерал.

Одбацивање Фирентинске уније је најважнија историјска одлука Москве. Та одлука је била и решеност Руса да буду историјски субјект, који задржава непријатеља, катехон. На себе смо преузели мисију суочавања са доласком сина пропасти. Одлучили смо да, од сада, будемо средиште суочавања са непријатељем. Тај терет је тежак. Али, прихватили смо га.

Византија је пала у сваком смислу – верски и политички. Русија се уздигла – исто тако, верски и политички. Тако се и догодило предавање царства од Другог Рима – Трећем.

Од тог дана, од 5. јула 1439. године, ми смо ти, који смо. Чекали смо свој тренутак у светској историји, припремајући се још од када је Свети Књаз Владимир примио пресветло Православље. Чували смо нашу веру и у доба тешких векова монголске владавине. И, изашли из лавиринта у кључном тренутку.

Према логици православне традиције, када се чувар повуче из средишта, тада се руши хришћанско царство, почиње крај света и долази антихрист.

Али, северни град, Москва, и руски народ су одлучили другачије. Препречићемо му пут. Својим грудима ћемо попунити велику празнину, коју је оставила Фирентинска унија, а за њом и пад Цариграда.

И, без обзира на све ветрове и урагане, на море крви и брда телеса, ми, Руси, стојимо на истом месту где смо били у 14. веку. Последњи бранитељи рушења великог зида

 ______________________________

Уз дужно поштовање, Дугин је на овом месту претерао. Ако се већ говори о „последњим бранитељима“ Православља, онда је то Грузијска Црква. Она, рецимо, не само да није отишла на разбојнички „Критски сабор“, већ је саборски осудила тачку по тачку његовог дневног реда, док Московска патријаршија није отишла на Крит, али је саборски усвојила одлуке поменутог сабора нечастивих, одржаног 2016. године, од кога је почело раскољавање Васељенског Православља. А да не говоримо о доследном отпору модернизму и коронаверју који – за разлику од осталих Помесних Цркава - чини Грузијска Православна Црква. Притом, не можемо а не рећи да је Дугин пропустио да каже да једино српски патријарх није био у Ферари и Фиренци, што је био један од највећих удараца злогласној Фирентинској унији – нап. „Борба за веру“).

_______________________

Тешко је бити Трећи Рим. Бити Царство, народ катехона, народ-катехон. Али, Руси ни не траже неку једноставну судбину. Ми желимо нешто велико – зато и јесмо велики, Руси смо.

Извор: geopolitica.ru/sr/