На данашњи дан - пре 10 година - у Господу је уснуо велики српски православни интелектуалац, Предраг Р. Драгић Кијук, драгоцени сарадник „Борбе за веру“. Доследан у одбрани праве вере, наследник владике Николаја и оца Јустина, Кијук је човек на кога се треба угледати. Доносимо његов кључни текст, „Екуменска конквиста“.

+ + +

        28. септембра 1978, убијен је папа Јован Павле I, чиме је ватикански президијум дефинитивно потврдиo да га, сем сопствене корпорације, интереса и профита, не интересује свет који би почивао на моралним већ искључиво на ауторитарним принципима. Не презајући да се обрачуна са сваким чланом сопствене организације, који би био спреман да домаћу цркву брани од бога Прогреса у име откровењског карактера христоносне заједнице, клуб ватиканских пронијара је доказао да је виталност корпорације и "секуларне демократске свести" (Пејџ Смит) важнији од духа Цркве, Светог Предања или непрофитабилног начела Љубави.

Тако су политика, моћ и интерес потисли веру и тако су се на путу од прозелитизма до екуменизма мењала само средства а не и циљ: успостављање светског хегемона. Наиме, ако је папа Лав III био последњи папа који је јасно разликовао изворнохришћанску од јеретичке истине (он је у Риму, у храму апостола Петра, истакао 813.године две сребрне плоче са Никео-цариградским Символом вере - на грчком и латинском), онда је Гргур VII ( Хилдебранд) био први папа који је утемељио римокатолицизам као хегемонизам. Утврдивши 27 принципа папске политике, који подразумевају власт над краљевствима, над земаљским и духовним добрима, Гргур VII је списом "Dictatus Papae" (1075. у ембрионалној фази, довршен 1087. као акт од 27 ставова) установио папску аутократију и секташки деспотизам.

У том кључу је једино могуће разумети акцију Латина да православне присиле на екуменско сједињење са Западном црквом. Хришћанско јединство се кидало, унија се није примала, али су папе и даље инсистирале да се призна њихово старешинство над хришћанском црквом у целини. Зато није тешко закључити да је неспремност за разумевање озбиљне историјске ситуације главна одлика времена када је, 1261, никејски цар Михаило Палеолог протерао Латине из Цариграда, обновио Византијско царство, односно окончао Латинско царство (13. април 1204.-25. јул 1261.) на православном тлу.

Да би ублажио политички сукоб у оквиру хришћанске заједнице, Михаило Палеолог је покушао да се споразуме са папом и послао своје представнике у Лион да прихвате унију са Римском црквом.  Понуђене услове (признање папског примата и уметак "и од Сина", то јест "filioque" у Символу вере) нису прихватили ни народ ни епископ, тим пре што је папа Мартин IV (1281.-1285.) "потпомогао освајачке планове краља Напуља на Истоку" (Х. Једин: "Црквени сабори").

Други лионски сабор (1274.) папе су припремале на највишем екуменском нивоу, па није нимало чудно што се његовом одржавању одазвао и Тома Аквински, који је на путу од Напуља до Лиона преминио 7. марта 1274. Сабор је 7. маја отворио папа Гргур X, наговештавајући три разлога за сазивање сабора: помоћ  Јерусалиму, сједињење с Грцима и реформу Цркве - не слутећи да Лионска унија неће бити дугог века. За њега је било важно и што су грчки изасланици дошли ( 24. јуна) и што су се на четвртој седници (6. јула) заклели на сједињење са Римском црквом, повинујући се папском примату и усвајајући "filioque" за своју веру.

Пропаст Лионске уније, и посебно државни разлози Јована  VIII Палеолога због надирања Османлија, папе су искористиле за нову обнову сједињења, надајући се већем успеху. Такозвана Фирентинска унија (где се концил преселио 16. јануара 1439.) започела је рад, заједно са Грцима, у Ферари, 9. априла 1438.године. Формално, сједињење Западне и Источне цркве је и обављено 1439. под истим условима установљеним одредбама Лионског сабора, пошто су концилу присуствовали изасланици Руске, Бугарске, Румунске и Грузијске цркве. На овом скупу није било представника Српске цркве, јер их Ђурађ Бранковић, српски деспот из Смедерева, није ни послао.

Булу (акт уније) сједињења потписало је 115 папокатолика (на латинском) и 33 православца (на грчком), изузев Светог Марка Ефешког. Тако су представници православља прихватили да "папа има примат над целим светом" а потом су му целивали колено и десницу". Була "laetentur Coeli", сачувана у оригиналу, читана је 6. јула 1439. у фирентинској катедрали на латинском (кардинал Јулијан Чезарини) и на грчком (Висарион, архиепископ никејски, папофил), па тако и проглашена унија и прелазак представника византијског православља римској вери.

Свети Марко (Евгеник), ефешки митрополит, није успео да папу Еугена IV убеди да уклони препреке сједињавања, да "оно што је други разделио - сабере", попут новотарија о папском примату и лажног догмата (filioque). Због непоштовања уније и папистичких новотарија Свети Марко Ефешки је осуђен на прогонство (пуштен из заточења 1442, две године пре него што ће се упокојити), иако је хуманиста Lorenzo Valla још 1440. доказао да је такозвана Константинова даровница (Donatio Constantini) -  на којој папа темељи своју световну и црквену власт - кривотворени акт. И поред очите лажне аутентичности "Константинова даровница" је добила прво место у сваком законику папске цркве, до 1918. године - а Валино дело ("De facto credito et ementita Constantini donatione") систематски прећуткивано.

"Константинова даровница" је фалсификат уврштен и у Псеудоисидорову збирку папиних одлука из деветог века, уз друга лажна документа папа о најстаријем раздобљу римске црквене општине. Ова папистичка подвала је у дванестом веку ушла у Decretum Gratiani,  најважнији акт у Corpus Iuris Canonici,  Законику римокатоличке цркве. Као догматску нужност, "папски семинари и високе школе су је до средине деветнаестог века проглашавали за аутентичан докуменат" (К. Дешнер). Према њој, папа Силвестер је излечио од куге цара Константина I и наводно још тада, у четвртом веку , добио од њега Рим на поклон јер му је цар Константин доделио "царску част и световну власт".

За разлику од Ромејског царства, православна Русија је, и без упознавња са папском кривотвореном ујдурмом, имала јасан став о Фирентинској унији. Московски митрополит, Грк Исидор, био је затворен у манастир због учешћа у раду на Фирентинској унији, а по наређењу Василија  II, великог кнеза. "Тако је Русија изгубљена за Византију - - - а у Риму фактички ништа није добивено. Спасоносна акција са Запада изостала је, као што је изостало и спровођење уније у Цариграду" (Г. Острогорски: "Историја Византије").

Међутим, васељенски патријарси, који нису били у Фиренци, сазвали су сабор у Јерусалиму 1443. а ромејски цар Константин XI у Цариграду 1453, на којима су Фирентинску унију окарактерисали изданком "тиранског сабора". Унија је предата анатеми и за разлику од Светог Марка Ефешког, хваљеног као поборника православља, речима беспоштедне критике оцењено је деловање двојице унијатских патријараха: Митрофана и Григорија III Маме (који је и умро у Риму 1459.). У ромејском царству је, макар на самом његовом крају, превладало мишљење "да је у Цариграду боље  видети турску чалму него папску тиару" (Р. Грујић).

Због перманентне тежње Рима да поништи православну Византију, и папске опседнутости да власт прошири на цео Исток, стварала се идеолошка основа за сукоб (шизматици су јеретичка напаст) и организовале институције за успоставу римокатоличке конквисте. Рад на образовањеу мисионара, екумениста, прозелита и латинских правовераца прво су спроводили милитантни папофили а потом језуити. Сви су очекивали финални сукоб када ће "Божији гнев дивно беснети", а они поновити успех "огњем и мачем" - осведочен у крсташком походу на Албигензе у Тулузу. Биле су то припремне радње за глобалну акцију и ширење моћи на све четири стране света. Према томе, очито је да су екуменистичко-хегемонистички разлози били пресудни што су се у Риму организовали специјални колегијуми: 1551. Collegium romanum; 1552. Collegium germanicum; 1577. Collegium hungaricum; 1577. Collegium illyricum. Штавише, папа  је, с прикривеним намерама, створио и колегијум за школовање Грка у Риму ( Collegium graecum, 1577.), познатијим по промењеном називу:  Collegium graeco-ruthenicum.

Последично, папа Гргур  XV основао је Друштво (Конгрегацију) за пропаганду вере 1622. (Congregatio de propaganda fide) са задатком "да спасава народе који су заблудели због незнања или смртног греха те су преобразили своју људску природу у животињску". Дабоме, спасавање народа ће се омогућити прихватањем римокатоличке вере.

Повампирени дух империјалне моћи

Тако је утемељен геостратегијски пут и започео политички програм Pax Vaticana. У почетку је то било тактичко затирање грчког православља, па Ф. Петрарка изражава задовољство погромом над лукавим Грцима, чију "срамну империју и гнездо заблуда треба истребити". Разуме се, Русија је била коначни циљ, што најилустративније сведочи и животна мисија ученог Јурија Крижанића (Обрх, код Карловца 1617. - Беч, 1683.), који је покушао да спроведе римску унију у најбројнијој и највећој православној земљи. Пре пута у Русију (1658.), Крижанић је написао књигу о шизмама ( рукопис се чува "у архиву Св. Официја, у збирци Bibliotheca Schismaticorum Universa") и подробно проучавао дела Antuna Possevina (Commentarii de rebus Moscovitis), папиног представника код Ивана Грозног.

Истом унијатском програму и признавању папе требало је да послужи и потоње "Источно друштво за унију свих хришћана" (5/17.јула 1847.), пошто је по Хиполиту Терлецком (1808-1889) Руска православна црква "највећа опасност за Римокатоличку цркву". Да Терлецки није имао ни једну другу идеју сем покатоличавања Русије сведочи и његова упорност да у Паризу, с папиним благословом, оснује 1849. Католички словенски институт - који је убрзо претворен у Источно друштво за сједињење свих хришћана.

Противљење папском прозелитизму и експанзионизму био је једини разлог што је римоцентрични деспот фанатизовано био против могућности да православна Русија преузме власт над Цариградом и тако европску Турску одстрани из Европе. Папско секташко понашање једини је кривац што се Кримски рат (1853-1856) између Русије и Турске у ствари завршио поразом хришћанске Европе. Ако је и имала илузија о било којој врсти екуменизма, после Кримског рата православна Русија се изнова осведочила у европску русофобију. Већ 1854. Француска, Енглеска и Сардинија притекле су у помоћ Турској, а Париским миром, 1856, Русија је принуђена да се одрекне претензија на Цариград. Прилагођавајући се новој историјској ситуацији римокатолички хегемон је 1862. основао  Конгрегацију за источне хришћане, као што је, из сличних побуда,  папа Пије XI у двадесетом веку основао Collegium russicum 15. августа 1929. године.

Папство је револуционарне догађаје у Русији дочекало као готову могућност спровођења плана за "систематско мисионарење". Велика глад у периоду 1921/22, "од које је  умрло око 2 милиона Руса" (Дешнер: "Политика римских папа у 20. веку"), била је повод показивања добре воље, па је Бенедикт  XV упутио помоћ Русији од милион лира. Узвратно, Кремљ је 1923, из Одесе за Бриндизи, отпослао поклон Ватиканском музеју - мошти језуите Анджеја Боболе, католичког ловца на душе кога су Козаци убили 1657.

Католичка акција није јењавала јер су се велике наде полагале у "васкрснуће руског народа", како је нови унијатски и екуменски талас тумачио папа Пије XI. Активност на унији добијала је на грозничавом замајцу који је на капиталу уједињења цркава и антикомунизму гајио сву своју наду. Очекивао се крај револуционарне идеологије и крај руског православља, што потврђују и енциклика "Mortalium omnium" и окружница "Rerum orientalium", обе из 1928.године.

   Писца студије о руском философу Соловјову, француског језуиту Мишела д` Ербињиа, папа је, 1926, посветио за бискупа и отпослао у Москву да тајно шири унију. Ослонце таквом програму папа је видео и у формирању посебних централа у Пољској, Чехословачкој, Румунији, Украјини  али и у Манџурији и Кини. Штавише,  наду у унијатски програм папе су инвестирале и у све тешњи однос са национал-социјалистичком партијом Трећег Рајха, или прирастањем уз Мусолинијев фашизам. У Италији је, на пример, потпуно поверење светог оца имао и Франческо Пачели (брат Еуђенија Пачелија, потоњег папе Пија XII), који је уживао поверење и самог Мусолинија те је после фашистичког конкордата (1929), између Ватикана и Италије, добио титулу маркиза.

Патолошка анатомија верске империје

Од идеје о Светској мисионарској конференцији (Единбург, 1910) до стварања Светског екуменског савета (1948) утемељивала се идеологија која је уједињавала протестанте и католике. Тако се екуменизам, као најманифестнији вид западног политичког хришћанства, показао као обједињавајуће идеолошко својство (католичко-протестантски екуменизам). Паписти су, потом, преузели иницијативу, протестанти задржали политички капитал подршке.

Политички екуменизам је, управо с тога, прешао пут од империјалног унијатизма и империјалог просветитељства до милитантног хуманизма. Разумљиво, припадник притворног, накарадног хуманизма се зато и залагао, и залаже, за изопачену еклисиологију односно intercommunio, то јест заједничко служење у светим  тајнама представника политичког хришћанства са представницима православног богословља. На тај начин потврдило би се управо чином "међу-општења" да је сила надвладала веру и да, наводно, између хришћанства по Христу и хришћанства по човеку нема разлике. Међутим, ако је "истина срце сваке богочовечанске врлине" (Јустин Поповић) онда ни програмирани екуменски "дијалози љубави", нити хуманистички inter-communio, не могу бити прихватљиви за изворнохришћанско православље.

Последично, просвећени варвари, најзаслужнији за оба светска рата, васпитавани су у традицији "хуманизма" и просвећености то јест човекоцентризма а не Христоцентризма.У тако постављеној, обрнутој аксиологији жижно место заузима догмат "о непогрешивости папе" (1870), који је "утро пут непогрешивости човека" (Ј. Поповић). Утолико су и ратне страхоте просвећених варвара у прошлом веку биле само логичан след тако успостављених вредности, а обезбожени бог и обезличени човек постали именитељ новог поретка света. Најзад, европско и америчко псеудохришћанство стигло је, на размећи двадесетог и двадесетпрвог века, до идеје сукоба цивилизација.

У дугом развојном луку, посебно у времену приклањања социјалном дарвинизму, папство се истакло управо поништавањем философије љубави. Ако су пуноћа Божанства и пуноћа човека у мери Богочовека, онда је подражавање човекоцентризма ("јер љубави истине не примише" - 2. Сол. 2,10) морало завршити у безумљу. Историју папства, из тих разлога, можемо разумети једино као историју нељубави. Апостолски позив ("обуците се у љубав" - Кол. 3,14) и опомена ("Разум дакле надима а љубав изграђује" - 1. Кор. 8,1) нису се дотакли папског хегемонизма, па зато није чудно што су се римокатолички првосвештеници држали земаљских законитости уместо Закона ("Љубав је испуњени Закон" -  Рим.13,10).

То је једини разлог што  и у 20. веку папство нема милости за унесрећене и истинољубиве. Тачније, подржавање бруталног узора одражава сваки политички потез Ватикана. Није ли салвадорски надбискуп Оскар Арнулфо Ромеро убијен, уз сагласност Ватикана и Беле куће, 24. марта 1980. године? Напросто, овај борац за правду, сиромашне и истину није се уклапао у философију интереса и политику нељубави.

Сличан пример фасцинације социјалним дарвинизмом потврдиће папа Јован Павле II и у случајевима 900 пострадалих римокатоличких свештеника, од 1968, у Латинској Америци. Једино зато што су били на страни угњетеног народа и против политике америчког хегомонистичког филистра - папа их није никада поменуо, нити служио заупокојену мису.

Очито, тоталитаристички опсесионизам главна је одлика организације чија су одличја прозелитска политика мача, протекторски унијатизам и милитантни екуменизам. Зато су папе увек судбину своје организације  блиско везивале уз моћ и брутални хуманизам. Да је политика истинска судбина папства потврдиће и чин једне од последњеих екскомуникација за којом је римски Vicarius Christi (заменик Христов?!) посегао 1984, спроводећи своју одлуку у дело сходно интересима пентагонске секте. Тако је своју свештеничку службу окончао Мигел Деското, никарагвански праведник, садашњи председник Генералне скупштине УН и некадашњи министар спољних послова Никарагве у влади Данијела Ортега.

Потребно је упамтити да је управо проповедник љубави и мира, отац Деското, најупорнији борац да САД својевремено одговарају пред Хашким судом правде због Реганове подршке контрашима, крвопролића и разарања, као и страдања 50000 људи. "Најтежа осуда у историји светске правде" изречена је 1984, Америци је пресуђено за кршење међународног права и "незакониту употребу силе". Очекивано, "морално супериорна" Америка се оглушила о пресуду највише међународне судске инстанце па одређену ратну одштету Никарагви, од тридесет милијарди долара, никада није исплатила.

Такође очекивано, у исто време, Ватиканска секташка организација се најблискије прислонила уз светског хегемона. Наиме, папа Јован Павле II није само први папа који је посетио Белу кућу (1979) већ и папа који је, од 10. јануара 1984, успоставио пуне дипломатске односе са САД. Нови пакт није подразумевао једино подржавање проамеричких диктатура у Гватемали, Чилеу, Никарагви или Салвадору но и обелодањивање (на Аљасци 1984.) политичког програма под називом Реган-Војтилин план.

Према томе, папство је философију љубави претворило у војујућу цркву (ecclesia militans). На другој страни екуменизам је требало да, после политичке авантуре са Хитлером, омогући папству да покаже своје ново, хуманистичко лице. Па ипак, новим пактом: Вашингтон - Ватикан, папска јерес је само изнашла новог политичког партнера те је већ у другој половини 20. века један тоталитаризам заменила другим тоталитаризмом  (немачки националсоцијализам америчким глобализмом). Или још препознатљивије: папска организација је, још једном, потврдила да је увек на страни колонијалних олигархија и милитантно организованих држава.

Истозначно, популизам, лихварски хуманизам и квазихришћански синкретизам одлике су и ватиканске и вашингтонске политике. То потврђују и биографије утицајних папских секретара, бискупа и кардинала који уживају неограничено поверење ватиканског самодршца. Међу овима истакнуто место су заузимали монсињор Паскал Маки, Џон Патрик Коди и Пол Казимир Марчинкус, дете литванских емиграната. Занимљиво је да се у црквеним круговима за личног папиног секретара, Макија, говорило да је члан "миланске мафије", иако га је папа Монтини (Павле VI), 1963. када је изабран, повео са собом из Милана у Ватикан. Па ипак, није ништа мање занимљив ни случај "кучкиног сина" из Њу Орлеанса, велечасног Кодија, како су свештеници звали свог бискупа који је 1965. прешао на сличну дужност у Чикаго.

И поред безбројних петиција свештеника и мирјана, и часних сестара, у којима се захтевало смењивање, кардинал Џон Коди неприкосновено је владао Чикагом. Папа Монтини (Павле VI) није санкционисао финансијског махера Кодија, баш као што није имао примедбе ни на свог финансијског саветника, мафијаша  Микелеа Синдону, кога је такође довео из Милана. Тек, папа Војтила (алијас Јован Павле II) гајио је према њему посебну наклоњеност, с обзиром да је Коди, заједно са бискупом Марчинкусом, финансијски учествовао у издржавању "Солидарности". Кардиналови критичари нису, међутим, спорили Кодијево право на политичко уверење већ апсолутну утају трошкова папске цркве у Чикагу, чији се годишњи приход процењивао на минималних 250 милиона долара.

Сумња да је Коди црквене фондове користио у приватне сврхе није била без  основе, па га је федерални суд (1980.) позивао да дâ изјаву о својим финансијским трансакцијама (присвојио је милион долара само у корист пријатељице Хелен Вилсон). Успешно се неодазивајући суду, часни Коди је понављао мантру која је била моћнија од државе: "Одговоран сам једино Богу и Риму."

Да је био у праву потврђују чињенице да се нико ни у Италији није усудио да санкционише сумњиве подухвате Управе за верске послове, која је променила име у Институт верских послова (1942.) односно Ватиканску банку. Милионским сумама располагао је сам папа (иако контролишући свега 85% токова новца), како би учествовао у годишњем профиту. "Тако је Јован XXIII остваривао између 15 и 20 милиона долара годишње".

Кардинал Џон Коди је, наиме, велике своте новца слао у Ватиканску банку одакле су се, укрупљене у име акционарских инвестиција, селиле опет у САД. Ову врсту трансакција Ватикан је обављао "преко Континентал банке у Илиноису, на чијем је челу једно време био и Дејвид Кенеди", потоњи министар финансија у кабинету председника Ричарда Никсона. Због поверљивих пословних успеха, кардиналу Кодију се гледало кроз прсте приликом омањих малверзација, попут оних када је сваку од бискупија у Канзас Ситију и Њу Орлеансу олакшао за 30 милиона долара. Свештенички синдикат из Чикага и судија Свете Конгрегације за науку вере (1976.) утврдили су да су све оптужбе против кардинала тачне, али то није био разлог да папа реагује у било ком смеру.

Бискуп Пол Марчинкус, рођен је у једном од мафијашких предграђа Чикага. На месту председника Ватиканске банке био је и у време убиства папе Јована Павла I, када је капитал банке, на чијем се челу налазио, износио милијарду и двеста милиона долара. У енглеско одељење Ватиканског секретаријата дошао је 1952, пошто је уз докторат из канонског права имао и одличне препоруке. Био је, од 1971, блиски пријатељ са Микелеом Синдоном, финансијским саветником папе Павла VI, односно Ватикана.

Очито да је папска тријумфална, војујућа црква себе идентификовала као државу која ствара капитал што ће најтранспарентније доћи до изражаја у времену када је створена спрега између масонске ложе "P2" (Пи-2) Лића Ђелија, ватиканских финансијских саветника и америчке мафије, која је новац у Италији пласирала преко Ватиканске банке и делом њених сестринских банака. И више од тога, Синдона је био повезан са пет породица њујоршке мафије која је двадесет година превозила пречишћени хероин (на чијој се илегалној трговини зарађивало 500 милиона долара годишње) из Италије за Њујорк. Послујући са Синдоном, "божији банкар" Марчинкус је усхитно закључивао како овај његов пријатељ "иде далеко испред свог времена, када су финансијски послови у питању".

Али, Ватикан није само нарастао у "највећег власника приватног богатства" (Дејвид Јелоп: "У име Бога") већ у политичког арбитра и мултинационалну компанију која служи и прати политичку моћ. Америчка ЦИА је надгледала и подржавала мафијашке трансакције капитала, па тако и Ватиканско пословање ако је служило антикомунистичкој сврси. Уосталом, тим новцем су организовани и најразличитији економски притисци "у неким земљама Источне Европе" (Д. Јелоп). Зато се папска организација није либила везе ни са масонском ложом "Р2" која је припремала низ експлозија у Милану или Болоњи - а спроводила ју је неонацистичка организација "Нови поредак" - са циљем да се за бомбашке нападе оптуже и потом дискредитују италијански комунисти.

"Божији банкар", Пол Марчинкус био је у свим мафијашким трансакцијама лице од неограниченог поверења, па му се нису замерали ни тајни банковни рачуни на Бахамима нити везе са Робертом Калвијем из Амброзијанске банке чије је незаконито пословање прикрио пословима Ватиканске банке, за провизију од скромних 45 милиона долара. Бискуп Пол Марчинкус био је кључна спона и  у повољном откупљивању фалсификованих обвезница осигурања америчке мафије (у вредности око 950 милиона долара) од стране Ватикана па захваљујући Микелеу Синдони, мајстору масонске ложе "Р2"и финансијском саветнику папе Монтинија (Павла VI). Ватиканска корпорација је толико усавршила оплођавање капитала да је сума од црквених такси (100 милиона долара) коју је, на пример, добила од Хитлеровог Рајха 1943. скоро занемарљива.

Пол Марчинкус је, уз Синдону, успео да успостави важне везе са политичарима (од председника Сцелбија, премијера Андреотија и председника Фанфанија до Ричарда Никсона) и развије шпекулације Ватиканске банке са сестринским институцијама: Континентал банка из Чикага, Хамброс банка из Лондона, Ротшилдова банка у Паризу. Утицај и уважавање председника Ватиканске банке, Пола Марчинкуса, треба међутим сагледавати у духу традиције. Док је на челу Ватиканске банке био кардинал Алберто ди Ђори а финансијски саветник папске корпорације Бернардино Ногара - Ватикан је пословне партнере нашао  у најмоћнијим финансијским шпекулантима: Кредит Свис, Хамброс, Банкерс Траст компани, Чејс Менхетн, Морган Гарланти, и други. Ногара је, исто тако, контролисао, куповао или пословао и са италијанским лихварима: Банко ди Рома, Банко ди Санто Спирито - баш као што је уочи Другог светског рата банковне депозите претворио у злато а на водеће функције великих компанија поставио тројицу нећака папе Пија XII.

Анатомија екуменске деструктивности

Подржавање бруталног узора константна је одлика папске организације, те се њен напор за "универзалном јурисдикцијом" морао претворити у свеполитички програм. Тој жудњи према глобалној моћи највише дугује савремена ватинократија у свему срасла у банкократију. Читава историја мисије политичког хришћанства, заробљеног сопственом биографијом, зато и јесте главна сметња папству да се врати у крило цркве. Напросто, јер је политика премрежила својства папске организације, ватикански универзализам и не може бити ништа друго до ватикански империјализам.

Идеја о пуноћи римокатоличке цркве као једине исправне еклисиологије најбољи је пример како она Богочовечанску истину претвара у човекобожну моћ, доследно ставу папског дворског писца (14. век) Алвера Пелаја да "папа није обичан човек... моћ је његова без броја, мере и граница; што папа чини Бог чини". Отуда се и римокатолички интернационализам претворио у декрет, идеологију (унијатство) и политички програм (римоцентрични екуменизам). На Фирентинском сабору 1439. посебно се инсистирало на декрету по коме "Света Римска црква тврдо верује да нико ко не припада Римској цркви - не само многобошци, него и Јудеји, и јеретици и шизматици - не могу ући у Царство небеско, већ ће сви отићи у вечни огањ, спремљен за ђавола и његове слуге, ако се пре смрти не обрате Римској цркви".

У дугом историјском луку папоцентрична организација је вршила злочине са покрићем убеђења и ослобађањем од греха пошто је неоримљене сматрала предодређеним грешницима, онима који су одлучени од спасења, који су ђавоимани будући да нису папофили. Ову врсту геноцида сведочи свака "католичка акција" у име прозелитизма, уније, конквисте или екуменизма. Будући да и средства и циљ припадају језику и пракси политике онда је, следствено историјском опредељењу, очекивана и ова врста доследности у ватиканској патобиографији.

Прецизније, нема ничег неочекиваног, недоследног нити чудног да и у време перманентног, савременог екуменизма, римски првосвештеник поновља империјални став који се ни у чему не разликује од империјалног става изнетог пре шест векова, а константно спровођеног. У том смислу стратешку важност има управо енциклика Mater et Magistra (од 15. маја 1961.) која наговештава увод у II Ватикански концил (1962-1965) који је себи поставио револуционарни задатак: "осавременити" Цркву, ослободити је етнофилетизма који ствара сукобе и не разуме разлике, усмерити брод цркве путем антиидеолошког заокрета, уз истицање глобалне кризе хришћанства и упућивање на искупитељске вредности екуменизма. Али, стратешка енциклика почиње ставом: "Мати и учитељица народа је католичка црква".

Да нема спасење изван папско-фундаменталистичке организације, да јеретици и шизматици неће ући у Царство небеско и да римокатоличка црква јесте једина "мајка и учитељица народа" потврдиће и садашњи папа Рацингер ( Бенедикт  XVI). У одговорима за префекта Конгрегације за пропаганду вере (29. јун 2007.) папа Бенедикт XVI безпоговорно тврди да је у хришћанском свету - римска црква једина права црква, "чија видљива Глава јесте Епископ Рима као наследник Петров".

Није спорна природа хришћанске цркве, њена милосна љубав и дијалошки карактер - спорна је чињеница да се дијалози Комисије за дијалог православних и римокатолика своде на обмањивање, изигравање, узурпирање, извртање истине од стране представника "Петровог примата". Како је изгледао, по питању Уније на пример, дијалог православних и римокатолика у Балтимору (9-19. јул, 2000. САД) најбоље сведочи саопштење Светог Синода Цркве Јеладе (објављено и на српском, "Православље", 2007.).

Не сазнавати границу ниподаштавања, рушење достојанства домаће Цркве и саучествовање у подразумевајућој теологији (папистички примордијализам) - никако не доприноси обнављању дијалога као што изузимање из подразумевајућег дијалога никако не значи одсуство из историје. Георгије Флоровски је у праву када идеју хришћанског јединства види као "тему века, тему времена и тему историје" али јединство изван светости Свете Тројице, Духа Светог и првог и вечног архијереја Господа Исуса Христа - није "сједињење све деце Божје у Јединородноме и Прворођеноме међу многом браћом" (Рм. 8,26-32). Бранећи истину не чува се само право на даровани здрав разум већ и непристајање на патологију политичког хришћанства чија наука (sactra doctrina) почива на Августиновој формулацији "Roma locuta causa finita" (у Риму је речено, ствар је завршена).

Савремена екуменска конквиста Римске цркве укључила је у своју "католичку акцију" и бригу за поседе и моћ цариградског патријарха, који се представља као екуменски (универзални) патријарх. Повратно, жеља Цариграда да успостави власт над целокупном православном дијаспором (и тиме ослаби  утицај националних цркава на сопствену дијаспору), успостави ставропигијалне манастире, решава евентуалне спорове епископа (пошто би у дијаспори они били изузети из јурисдикције Цркава које су их поставиле) само је друго лице програма стварања "источног папства". Према тако договорном плану трасирао би се најбољи пут да цариградски патријарх увећа своја добра и моћ не би ли се, у коначном духу политичког екуменизма, та два центра (Рим и Цариград) договарала о судбини римокатоличких и православних хришћана. Иако супротно 2. правилу Другог васељенског сабора ова идеја се намеће упоредо са радом екуменске комисије како би православна Црква прихватила "универзалну јурисдикцију" цариградског патријарха и тиме, прикривено, увео политички централизам у устројство православних цркава. Истом циљу служиће и латентни притисак на православне за сазивање свеправославног васељенског сабора који би канонизовао универзални папски екуменизам.

Овај покушај увођења канонских новотарија, сходно папским претензијама "да и на Истоку постоји папа, наспрам којег он има канонско право првенства", доследно је заступљен у документима III Међуправославне припремне конференције (7-13. новембар 1993.) коју је организовао Православни центар Васељенске патријаршије у Шамбезију. Иако је у изворнохришћанском, саборно-православном законодавству важило правило по коме "ниједан од епископа није добио већу благодат од Бога него што су је добили остали епископи" (39.правило Картегинског сабора 419. године), цариградски центрумаши се позивају на 28. канон Четвртог васељенског сабора (Халкидон, 451.) у коме наводно налазе потпору да цариградском трону припада право на "универзалну јурисдикцију". На тај начин се, позивањем на 9. и 17. правило Халкидонског сабора, тумачи и право достојанства егзарха на управљање ван граница Цариградске патријаршије.

Колико је беспредметна ова правна вратоломија о моћи показује већ чињеница да су сва спорна и недовољно јасно формулисана правила - образложена и давно дефинисана у расправама од Аристина, Зонаре и Валсамона до историчара црквеног права Сергеја Тројицког. Најзад, када се папистичка конквиста у 19.веку залагала за сличну акцију у Атини је, 1886, објављен Пидалион, у коме се између осталог, указује и на погрешно тумачење да је "цариградски патријарх над свима судија". Уосталом, реагујући на папофилске новотарије, и документа из Шамбезија, Миодраг Петровић је у неколико чланака, као педантни каноничар указао на заблуде и девијације заговорника "универзалне јурисдикције" цариградског патријарха (в.гласила "Хришћанска мисао", 1994; "Држава",1995;  Serbian literary magazine, 1995 - са картом у прилогу).

Ако се има у виду историјско усаглашавање папске организације са политичким менама у свету онда се не треба чудити што се односи православних и римокатолика и даље одвијају под жигом диктата патерналистичког хегемонизма. Изузев жеље да досегне планетарну моћ, у овој организацији је немогуће открити друга својства - тек не начела хришћанске философије живота. То је потврдио и докуменат из Равене (27. октобар 2007.) којим се деценијска екуменска фарса своди на једно једино начело: одређује се "папи место примата на свим нивоима" у оквиру свеукупне хришћанске заједнице. Сав напор сусрета римокатоличких представника и представника православаних цркава окончао се верификованом чежњом за апсолутним приматом. Иако, по свему судећи, архијерејски сабори православних цркава неће прихватити овај предлог - остаје ружан утисак да је воља за моћ показала магнетну привалачност и код оних на које се папска племенитост увек обрушавала с мржњом, презрењем и погромима.

Питати се: хоће ли и овај екуменски суноврат изменити нешто у папској организацији и може ли папство човекоцентричност преобразити у христоцентричност - за озбиљне тумаче и вернике је изван сваког смисла. Инфантилно убеђење у мисију православаља да помогне како би овај Христов намесник на земљи (Vicarius Christi) и  Pontifex maximus дошао до Истине више припада политичкој футурологији неголи хришћанској еклисиологији. Папе занима једино моћ: некада су је сањали са нацифашистима а сада са глобалистима. Осовина Ватикан - Берлин променила је једино географску ширину када је, у име политичког хришћанства ступила у екуменистичку еуфорију под новим називом (осовина Ватикан - Вашингтон). Додуше, римоцентрична црква се ипак реформише: сваким даном учи све више од хуманистичког секуларизма, ситуационе етике и људских права. Она покушава да се либерализује саобразно свом америчком тутору који је, већ 1946, уложио четири милијарде долара у "ватиканску реконструкцију". Да је утицај либералне демократије био очит и на плану теологије сведочи и надимак ("папопроизвођач") њујоршког надбискупа Спелмана, али ништа мање и брига о слободном протоку капитала коме су своју молитвену биографију, између осталих, посветили и чикашки кардинал Џон Коди и чикашки бискуп Пол Марчинкус.

Тек, на плану људских права Ватикан је достигао Америку. До 2002. у САД је оптужено за сексуално злостављање деце преко 600 свештеника. На захтев жртава Римска црква је исплатила одштету у вредности од близу две милијарде долара. Дабоме, људске слободе су се браниле и на домаћем терену: иако локални бискуп није био очаран оригиналном идејом, свештеник Антонио Рунђи је планирао такмичење за избор мис међу часним сестрама. Нажалост, бискуп и остали италијански свети часници ипак су одлучили (август 2008.) да ограниче Рунђијева људска права, иако је он планирао онлајн такмичење без извођења часних сестара на модну писту. Али, макар је дијацеза Мондрагона на југу Италије остала ускраћена за један верски догађај отац Рунђи није сносио никакве последице.

Разуме се, после уподобљавања цивилизацијским захтевима, погрешно би било закључити да је ватиканско-вашингтонски екуменизам у било чему ограничио деловање папске организације. Штавише, склад догађаја није убедљиво упућивао на случајност колико на политичку озбиљност. Наиме, словенски папа Јован Павле II (Karol Wojtila) најзаслужнији је за одлазак идеологије комунизма у историјски архив, као и за организовање пољске "Солидарности" или руске "Перестројке". Уједно, показало се да само особа његових способности може да реализује поруке енциклике Divini Redemptoris (папа Пије XI  обзнанио ју је 18. марта 1937.) у којој је јасно уочено да хришћанску цивилизацију може спасити једино уништење комунизма "на било ком пољу и у било ком виду".

И то је тачно: Јован Павле II није једино ревновао "ватиканској конструкцији" већ је на било ком пољу и  у било ком виду испуњавао заједнички програм ватиканско-вашингтонске осовине. Исто тако, као лице сумњиве биографије у периоду Другог светског рата, папа Војтила није био само биће изузетних способности већ и послушности. То се посебно одразило на његову улогу у Европској унији, или у распаду Југославије, завршно са искључивим, секташким и расистичким односом према православним Србима.

Одан америчком либералном хуманизму, папа и песник Војтила није доследно србофобичном програму једино лично допринео програмској периферизацији српског стратишта у Јасеновцу из времена Павелићеве НДХ (чему је служила његова мисијска посета мира Бања Луци 22. јуна 2003.) - већ је, у име прекрајања историје, прећутао и смрт 12 беба у Бања Луци (19. јун 1992.), брутално уништење Републике Српске Крајине као заштитне зоне ОУН (4. август 1995.) и етничко чишћење Срба у Хрватској, бомбардовање Републике Српске (од 30. августа до 13. септембра 1995.), рат евроамеричке фаланге против Срба (24. март -10. јун 1999.), као и масовне злочине над Србима у Сребреници (3287 жртава) и Сарајеву (5515 жртава) током рата 1991-1995.

Последично, било је посве у духу историјских збивања да Јована Павла II замени "немачки папа" с обзиром на улогу Немачке у Европској унији. Несумњиво да је и избор Јозефа Рацингера (папа Бенедикт XVI) у најбољој традицији  промотера ватиканско-вашингтонског екуменизма. То је и разлог што је папа Рацингер изабрао за председника Конгрегације за пропаганду вере управо надбискупа из Сан Франциска, Вилијама Ј.Леваду. И више од тога: у својој првој (Божићној посланици од 25. децембра 2005.) Бенедикт XVI је позвао на успостављање "новог светског поретка" утемељеног на исправним етичким и економским односима. За такву ревност папа Рацингер, иначе своједобно припадник Хитлерове омладине у јединици за противваздушну одбрану, заслужио је да свој рођендан прослави у Белој кући, што му је и омогућено (2008.)

*

Наследник папе Павла VI, Јован Павле I, предвидео је чистку масона у Ватикану. Члан ложе "Р2", Мино Пекорели, објавио је имена стотину ватиканских масона. И то је разлог што је непоткупљиви папа Јован Павле I морао да буде уклоњен, јер је његов наседник (Јован Павле II) "све вратио на старо", чак, по узору, походио гроб шпанског свештеника монсињора Хозеа Марије Ескриве, оснивача масонске организације Opus Dei (Божији посао). Такође, папа Војтила (Јован Павле II)  окружио  се "светим" криминалцима, па и чикашким мафијашима, какви су по својој активности били кардинал Џон Патрик Коди и бискуп Пол Казимир Марчинкус.

Јован Павле I је намеравао да Ватикан, претворен у мултинационалну компанију, врати светости Цркве, да преорганизује ватиканске послове и корпорације у Лондону, Цириху, Монтреалу, Токију и њујоршком Вол Стриту (синониму Америке), не би ли Црква служила сиромашнима уместо криминогеним појединцима и "месијанским" политичарима. "Ватиканска банка и све остале ватиканске конституције које су чиниле огромну финансијску машинерију" (Д. Јелоп) то нису могле да дозволе, па је  Јован Павле I ликвидиран после симболичних 33 дана проведених у папском трону.

Поучени политичком папском традицијом, и савременим  ватиканско-вашингтонским екуменизмом, православни немају ни један једини богословесан разлог да учествују у "ватиканској реконструкцији". Тим пре што је историја најбољи сведок критичког става Константина Петровича Победоносцева, оберпрокурора Светог Синода (1880-1905), по коме се "папе смењују, али - ма какав папа био - световна политика Курије остаје иста, и ниједан папа нема ту моћ да би је променио". Тек савремени амерички узор, који се очитава у политици Ватикана, не може бити пут папског враћања светости Христвих таблица љубави и животу Цркве јер је "Америка немилосрдна, самозаљубљена и брутална" (Харолд Пинтер).

Тим пре, испољавање екуменистичког прагматизма не може допринети нити побољшању, поправљању или срастању у Духу Истине римоцентричног погледа на свет. Самим тим, неуверљива је, бескорисна и штетна прагматична политизација ухристовљеним идентитетом домаће Цркве. Свима је јасно да је било погрешно одустајање од тужбе против просвећених варвара који су извршили нечувено антихришћанско насиље на Косову и Метохији. Наиме, Синод СПЦ је 28. децембра 2004. предложио да Епископ рашко-призренски Артемије повуче тужбу против Немачке, Француске, Италије и Британије због рушења 150 православних светиња у зонама њихове одговорности у оквиру "мировних" снага од 1999.године. Штавише, 24. јануара 2005. Саопштењем Синода је и потврђено да се претходни предлог (из 2004.) прихвата и да Синод доноси одлуку о повлачењу тужбе. На жалост, пут од прагматизма до политичког инфантилизма је неизбежан, па се и екуменска воља претворила у екуменско насиље, те је на трећој години београдског Богословског факултета, од 2008, уведен изборни предмет "Плуралистичко друштво и његови непријатељи". Ваљда као допринос пастирској теологији!

Несумњиво, сусрет екуменске конквисте и изворнохришћанског богословља трајно се потврђује у слабости "инструментализованог православља", како је о. Јустин Поповић тачно запажао. Да је екуменизам идеолошка мена папске организације овај молитвеник и догматичар указивао је у бројним својим текстовима, посебно 1971. и 1977, упозоравајући на грешке саборног богословља. То је и био разлог што је Ћелијски Јустин, монах  и бивши професор Универзитета, непогрешиво назначавао: "Екуменизам Богочовечанске Истине је срце Богочовечанског = Православног Екуменизам, који је увек Ипостас Богочовека Христа, у њеној козмичкој, и свекозмичкој и свеукупној целосности, и земаљској историјској конкретности" (Атанасије Јевтић "О римокатоличком екуменизму", "Православље", 2007, бр.969-970).