Иако нисам „антиваксер“ (не знам ни који је то тачно сој људи) усудићу се да у време још непролазеће опасности од заразне болести КОВИД-19 (вирус SARS-CoV-2) напишем нешто критички о, могуће предстојећој, обавези вакцинисања.

Некако су и почетак и (будући) крај епидемије повезани са дилемом вакцинације, уз друге важне теме: прецизну статистику о оболелим и преминулим, превентивне и репресивне мере „борбе“ односно ограничења људских права, прегалаштво „медицинског особља“ у „жариштима“, а богме ту је и визија како „струке“ тако и „политике“. Прво смо страховали да ли ће се и када створити ефикасна и по здравље благотворна вакцина, па хоћемо ли је успети купити, а потом су са отпочетом имунизацијом (вакцинисањем) остајала питања: колико грађана мора да се вакцинише (назваше то имунитет „крда“ или „стада“), којег узраста, са колико доза чије вакцине а, посебно, може ли се наредити, илити законом увести, вакцинална обавеза? Не морална – необавезујућа, него она права – правна.

У јавности се наводи да, ето, за обавезну вакцинацију основ већ постоји у недавној пресуди Европског суда у Стразбургу (Vavřička v. Czech R). Тај суд је одлучио да обавезна вакцинација деце од одређених (10) болести није противна Европској конвенцији о људским правима (не крши приватан ни породични живот) а тиме, практично, не би била противна ни уставима (свих) европских држава. Европски суд је навео да таква дужност не крши људска права јер се она не остварују у некаквом „егзистенцијалном вакууму“, већ у уређеном друштву. Другим речима, створен је, не баш савршен али какав-такав, правни основ да државе уведу законску обавезу вакцинисања од побројаних болести, међу њима и против корона вируса, и то тако што ће на то обавезати све грађане.

У прилог овакве могућности у Србији, иде и нешто раније решење Уставног суда (ИУз-48/2016) који је одбацио иницијативе, али улазећи у срж проблема, које тврде да су неке одредбе „Закона о заштити становништва од заразних болести“ о имунизацији  и кажњавању противне Уставу и међународном праву. Уставни суд држи да обавезност имунизације против одређених болести утврђених законом није у супротности са Уставом. То значи да оно што је Законом већ уведено као „ванредна вакцинација“ коју може да нареди министар (чл. 5/1/5, 33 и 52)  за болести међу којима је и КОВИД-19 није противно Уставу (док се не докаже супротно). Ово ново законско решење унапред је образложио Уставни суд, парафразирамо: ковид вакцинација се предузима са циљем остварења највећег могућег нивоа очувања здравља грађана и искорењивања те заразне болести.

Али „политика“ и „струка“ још не уводе вакциналну дужност, а наравно ни принудну вакцинацију као најригидније решење. Што се принудне вакцинације тиче ствари су по Уставу јасне ˗ прво би се морале променити уставне одредбе о „неповредивости физичког и психичког интегритета“ (чл. 25/1) и о неприкосновености људског достојанства (чл. 23/1) па би се тек тада могао увести невољни атак на тело (макар то била тањушна игла) и психу човека у име здравствених и општеинтересних виших циљева. Но, то је још увек на дугом штапу.

Много је ближе увођење вакциналне обавезе (без физичке или психичке принуде) уз одређене санкције уколико се дужност не испуни. Видели смо да Закон такву вакцинацију омогућава, једино остаје да проверимо стаје ли Устав у одбрану слободне воље и уверења грађанина („не желим вакцину“)?

Устав јемчи „слободу мисли, савести, уверења“ и „остајања при свом уверењу” (чл. 43/1) . У ковид случају то би било уверење у погледу одбијања вакцинације и за тако шта није прописано да иде ка икаквом противуставном циљу. Речју, човек је слободан да формира своје уверење и о вакцинисању.

У Уставу је набројано свега неколико дужности грађана, а међу њима нема вакцинације. О постојању могућности да се наметне таква (или слична) дужност законом, не може се закључити из примарне уставне одредбе о здрављу ˗ „свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља“ (чл. 68/1). Устав јасно каже да је здравље човеково право, и то неограничено, а не обавеза коју би натурио било ко.

Уставна сметња вакциналној обавези је и правило да се „достигнут ниво људских и мањинских права не може смањивати“ (чл. 20/2). Уставни суд је својевремено протумачио ову одредбу тако да се она тиче права која су зајемчена самим Уставом, а да је „достигнути ниво“ заправо врста права које је зајемчено. Увођење обавезне вакцинације смањило би достигнут ниво слободе уверења и права на заштиту свог здравља. Уверење више не би било неограничено, а право на здравље не би било индивидуално право о коме сами одлучујемо.

 Ако би министар ипак (по Закону) наредио обавезну вакцинацију, он би грађане који то и даље не желе ставио у дискриминаторни положај. У немогућности да се непосредно присиле на вакцинацију, претпостављамо да би се на то приморавали претњом лепезом санкција ˗ ограничењем слободе кретања (на концерту, на пример), новчаним казнама (уз прекршајни налог), суспензијом права (да региструје ауто, на пример) итд. Ово би створило друштвену провалију у којој би се нашли невакцинисани а дискриминисани грађани. Они би били у неједнаком положају „по било ком основу“ (чл. 21/3 Устава) ˗ овде по основу невакцинисања. Што би у већем броју права били ограничени, то би дискриминација невакцинисаних била очигледнија.

Произлази да су и вакцинална принуда и вакцинална обавеза у уставном безизлазу ˗ док је овог Устава не би могле на „зелену грану“. На нама је још само да се надамо да неће бити по оној где „сила Бога не моли (…)“, већ да ће и ово што пре проћи. Са или без вакцине. Како ко одлучи.

Извор: https://srpskipravnickiklub.rs/2