|
Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић Православље и српска култура и историја
I Православље и српска култура Примање хришћанства из Византије а не из Рима имало је пресудан утицај не само на верски идентитет Срба, као и јужних и источних Словена, већ и на развој њихове културе и на токове њихове историје. Православље је неоспорно било значајан чинилац у њиховом културном и историјском развоју будући да је било прожето источним - тачније рећи византијским - а не латинским културним стремљењима и религиозношћу. Ово је веома очевидно из историје и културних смерова Срба.
Говорећи о културном развоју међу православним Словенима, др Рикардо Пикио је исковао и употребио назив Славиа Ортходосса (Православно словенство). У Православно Словенство нису укључени Грци и Румуни иако њихови културни токови одговарају токовима код православних Словена. Нису укључени јер нису Словени, а поред тога Грци нису и зато што су дародавци а не пријемници кирило-методијевског наследства. И Румуни нису Словени, а осим тога они нису били непосредни пријемници кирило-методијевског наследства иако су и њихови многи културни смерови слични са културом Словена. Они су православни захваљујући српским и бугарским мисионарима. До 17ог века њихов литургијски језик је био црквено-словенски. Њихова богослужења су истоветна са словенским православним богослужењима. Њихова литургијска, светоотачка и опште религиозна књижевност преузета је од Словена превођењем на румунски језик. Пре примања хришћанства вера Срба је била паганска, многобожачка, инспирисана природом и усредсређена на природу. Из грчке митологије нам је познато да је и паганска вера Грка била многобожачка. Имали су већи број богова и богиња, а неки од храмова посвећених њима сачувани су до дана данашњег. Њихови богови и богиње били су антропоморфни (човеколики) не само по своме изгледу и облику, већ и по понашању. Слично људима, они су се свађали, опијали, заљубљивали се, тукли се, завидели, мрзели и варали. Што се тиче Срба, знамо само имена неких од њихових богова, али не и њихово понашање. Важнији богови су били Дажбог, Перун, Велес, Сварог, Световид, Стрибог, Триглав и неки други. Од богиња најпознатије су биле Лада и Весна. Словенска митологија и фолклор помињу разне обичаје везане за паганске богове и богиње. Док су Словени били пагани није постојала прека потреба за писменошћу. Нису имали храмове за своје богове нити богослужења. Мора се претпоставити да су својим боговима и богињама узносили неку врсту молитава, али те молитве су морале бити кратке и лаке за памћење. Чрноризац Храбри, аутор из X века, пише у свом спису О Писменех (О словима) да Прежде даже Словене не имаху писмене, чертами и резами гатаху (Пре него што су Словени имали азбуку цртама и зарезима су нагађали). Године 1930., док сам још био дете, виђао сам сељаке на пијаци како користе рабош да прибележе колико су предмета или домаћих животиња продали. Рабош је штап на коме су неписмени сељаци или неписмени Срби уопште урезивали црте и зарезе који су означавали бројеве, али не слова или речи. Словени нису били једини народи који су користили црте и зарезе за писање. У почетку су у неким земљама финансијски и други документи, наредбе и други текстови били урезивани на тврдом материјалу: камену, плочи, бакарним и дрвеним таблицама и томе слично. Неки су народи - уколико нису позајмљивали већ формиране азбуке других народа - користили црте и резе познате као хијероглифи. Обзиром да Срби, као и источни и јужни Словени нису имали ни азбуку ни богослужбени језик и књижевност, византијским мисионарима је било потребно за њихово мисионарење међу Словенима да обезбеде азбуку, богослужбени језик и богослужбену књижевност. Тако, да би примили драгоцени дар православља, Словени су примили и дар писмености. Неки облици културе могу постојати без писмености, али за развој цивилизације и обогаћење културе писменост је неопходна. За Србе, јужне и источне Словене писменост је настала када су Кирило (822-869) и његов брат Методије (око 815-885) изумели прву словенску азбуку потребну за њихов мисонарски рад у Моравији. Обзиром на то да је Моравија била под јурисдикцијом Рима и да грчки мисионари нису били добродошли на територије те јурисдикције, азбука коју су изумели Кирило и Методије морала је бити глагољица која нема сличности са грчким словима. Касније су ученици Кирила и Методија, Климент и можда Наум, изумели ћирилицу. Заједно са словенском азбуком, Срби и други православни Словени примили су такође словенски као литургијски језик. Да су покрштени од стране мисионара из Рима ово не би било могуће. У то време римокатоличка црква се још увек придржавала такозване тројезичне јереси. Наиме, код римокатолика једини језици који су били дозвољени да се користе као богослужбени, били су јеврејски, латински и грчки зато што је натпис на крсту на коме је наш Господ Исус Христос био разапет, био исписан на та три језика. Византијска или Источна Православна Црква је била попустљивија у овом погледу. Она је дозвољавала да и други језици служе као богослужбени. За ширење и одржавање православља изванредно важна била је употреба богослужбеног језика кога верници разумеју. Док је Србима хришћанство проповедано и богослужења била обављана на грчком језику, хришћанство се споро и тешко ширило. Тек када су се богослужбени, светоотачки и богословски текстови појавили на црквено-словенском језику и када је хришћанство проповедано Словенима на том језику, који је у то време био заједнички језик јужних и источних Словена, оно је радо прихваћено. Богослужбени језик без богослужбене књижевности не би био довољан за покрштавање Срба и других Словена. Први богослужбени и други текстови писани су на пергаменту, бомбицину и касније папиру. Преписивањем текстова размножавали су се рукописи и унапређивало се ширење писмености најпре међу монасима, а касније и међу мирјанима. Помоћу писмености ширило се и опште образовање. У Хиландару, у коме је постојала и писарница и библиотека, стекли су образовање и први јерарси Српске Православне Цркве. Док су рукописи били писани на пергаменту, па и на папиру, нису били лако доступни народу. Материјал за писање је био скуп, а писање руком захтевало је доста времена. Због тога су рукописи били доступни првенствено манастирима и црквама и појединим богатим племићима, али не и народу. Ми Срби, а и остали православни Словени, примили смо од Кирила и Методија, преко словенских мисионара, не само азбуку већ и јеванђелске, литургијске, светоотачке, законодавне и химнографске текстове преведене са грчког на црквено-словенски језик. Јасмина Грковић Мејxор указује на то да се један интегрални и неотуђиви део наше старе књижевности састоји од преводне књижевности, углавном византијског порекла а само делимично западно-европског.1 Иако су првобитни текстови преведени за потребе Словена у Моравији, они су преписивани и коришћени од свих православних Словена јер у то време сви су они разумели црквено-словенски језик на који су Кирило и Методије и њихови ученици са грчког превели текстове неопходне за црквене потребе. Кирило је такође написао известан број оригиналних дела која представљају почетак словенског књижевног фонда. Његова оригинална дела су била: Химна-молитва св. Григорију Назијанзену, Полемичка дела противу патријарха Јована VIII и иконобораца, Расправа противу Сарацена, Расправа противу Хазара, Кратак опис проналажења моштију светог Климента римског, Химна-молитва светоме Клименту римском, Беседа у одбрану употребе словенског као литургијског језика, Проглас јеванђеља и О правој вери. Свети Сава, који је издејствовао независност српске Православне Цркве и био њен први архиепископ, био је такође први преводилац богословских, богослужбених, законодавних и агиографских текстова са грчког на црквено-словенски. Био је такође и аутор неколико оригиналних текстова. Стара српска књижевност била је обогаћена и радовима других српских преводилаца и писара. Осим тога, аутори оригиналних српских дела, Свети Сава, Доментијан, Теодосије, Данило, Силуан и многи други својим написима су допунили фонд оригиналних дела старе српске књижевности. Библиотеке у Србији, источним и јужним словенским земљама постојале су и пре проналаска штампарије. Прве српске библиотеке осниване су у српским манастирима и црквама. Из разумљивих разлога највећи број рукописа у манастирским и црквеним библиотекама садржали су литургијске, теолошке и верске текстове. За богослужења у црквама и манастирима потребан је велики број текстова. Осим Светога писма, потребни су дванаест минеја, по један за сваки месец, осмогласник, псалтир, типик, канони, акатисти и друго. Осим литургијских текстова, црквене и манастирске библиотеке су обично имале и рукописе са богословским, агиографским, светоотачким, историјским, полемичким текстовима па чак и неким световним књижевним родовима као сто су Александријада, Стефан и Инхилат и други. Међутим, како се може закључити на основи текстова у рукописима у библиотеци манастира Хиландара, има и рукописа који садрже текстове географије, историје и медицине. Манастирске библиотеке су много допринеле развоју писмености, образовања, културе и духовности код Срба. Дела неких отаца Цркве Запада који су писали пре поделе хришћанске Цркве укључена су у фонд који су Словени наследили. Проналазак штампања био је огроман корак у развоју културе и цивилизације. Руски научник Тихомиров изјављује: Проналазак штампања је заиста био највећи светски догађај који је имао велике благотворне последице за развој науке, књижевности, уметности, за развој културе човечанства.2 Писарско преписивање текстова било је спор и напоран посао. Осим тога, било је немогуће писати и преписивати текстове а да се не направе озбиљне грешке које су имале озбиљне последице. Као пример могу се навести несрећне последице писарских грешака у руским литургијским текстовима. За време патријарха Никона (17. век) увидело се да су текстови многих литургијских рукописа и књига били толико искварени да су садржали не само литургијске већ и догматске грешке. Године 1640, патријарх Никон је послао Арсенија Суханова у манастир Хиландар да позјами рукописе са литургијским текстовима који нису садржали грешке. Арсеније је отишао у Хиландар и донео велики број рукописа у Русију. Исправљање текстова који су садржали погрешке поверено је Максиму Треволису, познатом као Максим Грк, који је био светогорски монах а доведен је у Русију да обави овај задатак. Ово је довело до трагичне поделе Руске Православне Цркве на канонску Цркву и цркву старовераца. Велики број конзервативних и недовољно образованих свештеника и верника одбили су да признају и прихвате исправљене литургијске текстове и наставили су да користе оне искварене грешкама. Јохан Гутенберг је штампао прву књигу 1455-1456 године, и то је била Библија. Само тридесет година касније, прва српска штампарија била је у употреби међу Србима. Ђурађ Црнојевић је оснивач прве српске штамарије. Прва српска штампана књига била је Молитвеник, штампана 1483 године глагољицом. Прва ћирилицом штампана књига је штампана 1486 године. На двору Ђурђевог оца Ивана Цренојевића постојала је и писарница у којој је 1486. исписан Минеј за четири месеца. У запису на једној страници Октоиха првогласника, прве ћирилицом штампане књиге на Балкану, Ђурађ је открио своју мотивацију за оснивање штампарије: Ја, у Христу благоверни, Богом штићени Ђурађ Црнојевић, увидевши да цркве немају свете књиге - због наших грехова и пљачке и разарања која врше синови Агарини, - инспирисан Духом Светим и љубављу за свете књиге учинио сам искрене напоре и написао сам (то јест штампао сам,. ММ) ову душеспасавајућу књигу Осмогласник.3 Само штампање је заправо обавио јеромонах Макарије са својим помоћницима. Очевидно је да је Ђурађ Црнојевић био мотивисан верским и родољубивим разлозима да снабде српски народ штампаријом. Највећи допринос Ђурђа Црнојевића се састоји управо у његовој намери - израженој његовим речима - да помогне, у тим судбоносним временима по цео срски народ, очување Цркве, очување православне вере помоћу књига, на тај начин одупирујући се духовно снази непријатеља који је освајао материјално.4 Православље, које је снабдело Словене писменошћу и књижевншћу, надахнуло је и њихову уметност. Многи словенски рукописи украшени су орнаментима уметничког квалитета. Даље, иконе и фреске које красе српске цркве и манастире малане су под утицајем византијског иконописања икона и иконостаса типичних за православне цркве. Иконостаси су комбинација две врсте уметности: иконописа и дуборезног рада у дрвету или мрамору Литургијска уметност је такође заступљена дуборезним дрвеним, сребрним и златним крстовима, црквеним утварима, панагијама, кадионицама, диптисима и триптисима, завесама, одеждама и другим тканинама. У манастиру Хиландару се још увек чува једна завеса коју је извезла Анастасија, супруга цара Ивана Грозног, као и завеса коју је урадила Јелена, супруга Угљеше Мрњавчевића, у монаштву названа Јефимија. Чува се и њен диптих обложен златом на чијој позадини је угравирана њена молитва-тужбалица због смрти њеног малог јединца сина Угљеше. Православна црквена богослужења захтевају појање појаца или хорова. Када је уведено хорско црквено појање, то је пружило могућност талентованим композиторима да компонују дивне црквене хорске композиције. Међу српским композиторима православних црквених композиција најпознатији су Стеван Мокрањац, Корнелије Станковић, Стеван Шијачки, Бинички, Бранко Цвејић, блаженопочивши епископ Стеван Ластавица, и у најновије време Никола Ресановић. Захваљујући њиховим композицијама, као и композицијама руских композитора чије се композиције користе и у српским црквама, лепота православних богослужења оставља дубок утисак не само на православне вернике већ и на неправославне који тим богослужењима присуствују. Грађевински стил српских манастира и цркава је био такође под утицајем православне архитектуре Византије и назива се византијски стил. Наши најдревнији манастири су примери тога стила. У току времена тај стил је прихватио и неке карактеристике оригиналног српског стила, али се никада није сасвим удаљио од византијског стила. На другој страни, романски, готски и бароко стилови су ређе присутни у српској црквеној архитектури. Црквени и грађански закони у Србији су такође били устројени под утицајем византијских црквених и грађанских закона. Правила за богослужења садржана у словенским типицима заснивају се на византијским типицима. Правила за понашање не само монаха већ и мирјана одређена су номоканонима који су сачињени по угледу на византијске номоканоне. Закони српске државе дефинисани у Законику цара Стефана Душана (1355-1356) засновани су на неким византијским законицима и у сагласности са православном вером и обичајима. Просвета је била такође дар православља. Свети Сава и његови ученици, монаси манастира Хиландара, провели су више година у Србији ширећи и православље и просвету. Прве школе у Србији биле су школе у манастирима.Треба подсетити на то да су Петар Петровић Његош и Вук Стефановић Караxић основно образовање стекли у манастирима. Прве болнице, односно боље рећи амбуланте, отворене су у манастирима. Још у XIII веку Стефан Првовенчани је дао новчана средства да се у манастиру Хиландару отвори амбуланта. Иконе, на којима су иконописане божанске личности, празници и поједини светитељи су православна теологија и веронаука у бојама и облицима. Оне су се налазиле и још увек се у великом броју налазе и у православним домовима. Једна од сврха икона је да надахњују православне вернике на духовност и побожност и подстичу их да следе примерима светитеља, тих шампиона хришћанства. Није тако у западним неправославним цивилизацијама и културама. Слике и плакати филмских глумаца и глумица и познатих спортиста и певача, а не иконе висе на зидовима неправославних домова. Идоли а не идеали су данас популарни у неправославним домовима. Највећем броју нас који живимо у Америци је познато да је сада најпопуларнији програм на телевизији Амерички идол. То може да објасни зашто се у савременом такозваном прогресивном и либералном друштву православни идеали побожности, честитости, скромности и невиности не упражњавају већ се исмејавају. Као што је већ напоменуто, рукописи нису били лако доступни народу. Осим тога, због историјских околности, велики број Срба су били неписмени у Средњем веку, под турском окупацијом, па и извесно време после ослобођења. Отуда нису могли да читају Свето Писмо и друге религиозне текстове. Оно што су научили о својој вери предавано им је усмено, кроз беседе и фолклор. Српски певачи народних песама - познати као гуслари - певали су не само о историјским збивањима, већ и о хришћанском моралу. Нисам довољно упознат са фолклором Бугара, Македонаца и Румуна, али претпостављам да и они имају такве народне песме које указују на то шта је по православљу морал а шта неморал, шта је грех а шта је врлина. Што се тиче Руса, познат ми је текст Хождение Богородици по мукам (Посета Богородице месту мучења). Са арханђелом Михајлом као водићем, Богородица обилази пакао. Тамо она види многе појединце, мушке и женске, како трпе разноврсне казне према врсти својих грехова. Она пита Арханђела Михајла за разлог за сваку казну. Он јој даје објашњење и на тај начин легенда набраја разна огрешења против хришћанске, боље рећи православне етике. Што се тиче српског фолклора, у њему има велики број народних песама у којима се третира православна етика. Др. Јован Бркић, у својој докторској дисертацији касније штампаној као књига5 проучава и дискутује знатан број српских фолклорних песама које садрже православно гледиште на грех и врлине, добро и зло. Слична по садржини руској легенди Посета Богородице месту мучења је песма Пречиста Марија и архангел Михајло у рају и паклу. И ту је Арханђел Михајло водич Мајке Божије и, на питања Мајке Божије, он даје објашњење и разлог за сваку казну свакога грешника. Грехови поменути у овој песми су следећи: брачно неверство, крађа, брак противан канонима, симонија, хапшење невиних особа, учење које није у сагласности са Јеванђељем, огрешење о црквена правила, пљачкање цркве. Друге песме које дискутује др Бркић помињу неке од горенаведених грехова али и додају један или више других који нису споменути у горепоменутој песми. Грехови поменути у песми Свеци благо дијеле, који нису раније поменути су: непоштовање старијих и родитеља - што је огрешење о пету Божију заповест - детоубиство и непоштовање кума. Ми смо упознати са тим колико је до данашњег дана код Срба велико поштовање за кума У песми Пророк Илија се помињу: пропуст да се узнесу молитве Богу (што је прва црквена заповест), пропуст да се слави крсна слава и неприсуствовање светој литургији. Песма Огњена Марија у паклу помиње следеће грехове: примање мита, продаја разводњеног вина (што је превара), неодржавње датог обећања, употреба магије да се спречи рађање деце. Грехови наведени у песми Грешници на оном свијету су: лажно оптуживање (огрешење о девету Божију заповест) и одбијање да се радо даје милостиња. У песми Блажена Марија као грех се наводи неправедно суђење. У песми Урош и Мрњавчевићи Краљевић Марко је позван да буде судија у сукобу свога оца и своја два стрица са младим принцем Урошем, законитим наследником престола његовог оца Стефана Душана. Марков отац Вукашин и његова два брата, Угљеша и Гојко, оспоравали су право Уроша и сваки од њих се надао да ће Марко донети пресуду у његову корист. Вукашин је очекивао да ће Марко донету пресуду у његову корист јер му је Марко син. Угљеша и Гојко су се надали да ће Марко пресудити у корист једнога од њих јер им је синовац. Али Марко је донео пресуду засновану на правди. Пре него што је пошао на Косово, где је требало да донесе пресуду, његова мајка Јевросима га је саветовала: Марко, сине једини у мајке, Не била ти моја храна клета, Немој, сине, говорити криво, Ни по бабу, ни по стричевима Већ по правди Бога истинога. Немој, сине, изгубити душе! Боље ти је изгубити главу Него своју огрешити душу. Православље и српска историја Православље је веома важан чинилац у очувању етничког идентитета Срба расејаних по целом свету. Сеобе Срба су допринеле демографским изменама Косова, а касније и других српских територија. Године 1692, 185,000 Срба, предвођени патријархом Арсенијем Чарнојевићем, напустили су Косово и населили су се у Мађарској. Оставили су средњевековне српске манастире и цркве на Косову, али не и православље. И поред притиска који је на њих вршила влада Аустро-Угарске да напусте православље, они су га сачували до дана данашњег. Тамо у Мађарској, подигли су 54 српске православне богомоље. Нису их називали православне цркве у Мађарској, већ Српске православне цркве у Мађарској. И пре Првог светског рата, али нарочито после Другог светског рата, хиљаде Срба су се иселили у разне земље Европе, у Аустралију, Нови Зеланд, државе Јужне и Северне Америке. Гдегод су се населили оснивали су српске православне парохије, богатили друге земље православљем и украсили их дивним српским православним богомољама. Њихово православље им је помогло да очувају свој етнички идентитет без обзира у којој земљи живе, као што је помогло Србима у Мађарској да очувају свој етнички идентитет у току од 314 година. Први српски досељеници у Америку имали су прилике да постану чланови Руске Православне Цркве чији су се свештеници старали за њихове духовне потребе. Али они су желели да имају своју Српску Православну Цркву. Иако бедно плаћени за свој тежак физички рад, од својих бедних зарада они су великодушно прилагали средства за подизање српских православних храмова у овој земљи. Називи њихових цркава и парохија су били српске православне. Религија је фактор и у међународним односима. Православље одржава повезаност међу православним народима. Срби су имали оружане сукобе са Византијом, али никада са Грчком. Друга суседна земља са којом Срби нису никада имали оружани сукоб је православна Румунија. На другој страни, иако су етнички сродни са Хрватима и Словенцима, римокатолицима и протестантима, односи са њима нису увек били ни пријатељски нити без оружаних сукоба. Очување свога идентитета аутентичне хришћанске Цркве, био је најважнији задатак Српске Православне Цркве од њеног почетка па до дана данашњег. Да би постигла тај задатак морала је да претрпи и преживи немилосрдане прогоне од стране разних нехришћана и, нажалост, неких хришћана. Мучеништво је била карактеристична одлика раних хришћана. Православље је сачувало ту карактеристику до дана данашњег. То важи за Грке, Румуне, Русе, Бугаре, Македонце, али особито за Србе. Руси су страдали од најезда Татара, Половаца, Швеђана, Пољака, Француза и Немаца. Православље није било једини разлог за ове најезде, али и оно је било један од разлога. Грци, Бугари, Румуни и Македонци, као и Срби, издржали су вековима дугу турску окупацију. Највећи број Срба није прихватио ислам да би спасао живот или имање. Постоје историјски документи, а и православни календари, који садрже имена појединих Срба мученика који су издржали свирепа мучења и примили смрт јер се нису хтели одрећи православља и српства. Мучеништво српског православног народа траје до дана данашњег. Недавно, у периоду 1941-1945, за време Другог светског рата, стотине хиљада српских људи, жена и деце су побијени у Хрватској само зато што су Срби и православни. Стотине српских богомоља су у том периоду попаљене и разорене у Хрватској. Накнадна паљења и рушења српских православних цркава и убијања Срба у Хрватској догодила су се у времену 1992-1994. То исто се сада дешава на Косову, које је колевка српства, и украшено је дивним српским средњевековним манастирима и црквама. Вандали Албанци, нажалост уз помоћ хришћанских Великих Сила, пале и руше ове манастире и цркве, вандализују српска гробља и убијају православне Србе и друге не-Албанце. И поред свих ових страдања Срби на Косову остају верни и српству и православљу. Православље је без сваке сумње играло улогу у стварању српске државе. Када је за време династије Немањић православље постало вера Срба, национално јединство је остварено. Под утицајем православног учења, српски и неки Источно- и Јужнословенски владари нису подизали тријумфалне капије ради само-прослављања, већ су зидали цркве и манастире у славу Божију. Косово је украшено многим манастирима и црквама подигнутим за време владавине династије Немањић. Поред тога, у Србији се налазе цркве и манастири саграђени од чланова династија Бранковић, Карађорђевић и Обреновић. Неки од чланова династије Немањић завршили су живот не као владари људи, већ као монаси - слуге Божије. Чак и супруге неких српских владара - као на пример Ана, супруга Стефана Немање, Јелена супруга Угљеше Мрњавчевића, и Милица, супруга кнеза Лазара замонашене су и добиле име Анастасија, Јефимија, и Јевгенија . Српски владари нису само зидали цркве и манастире већ су и упражњавали и бранили православно хришћанство. Не само неколико српских владара, већ и неколико Источно - и Јужнословенских, се прослављају до дана данашњег, не као владари већ као светитељи у Православној Цркви. Српски владари из лозе Немањића који су канонизовани су: Стефан Немања, Стефан Прововенчани, Милутин, Драгутин, Урош И и Јелена Анжујска, његова супруга, и Стефан Дечански. Из лозе Хребељановић су Принц Лазар и син његов Стефан Лазаревић. Из династије Бранковић посвећени су Стефан Слепи, Јован, Ђорђе, и Ангелина. Улога Светога Саве у привођењу Христа Србима и Срба Христу је изванредно важна и неоспорна. Славу и ауторитет Светога Саве међу Србима није надмашио нико од српских историјских личности. Српска култура и историја су богате херојима, али ниједан од њих није толико омиљен и толико утицајан међу Србима као Свети Сава. Он је обдарио Српску Православну Цркву и српски народ духом и особинама кој су биле неопходне за њихово одржање кроз њихову мученичку историју.6 Са Христом су Срби били упознати још у деветом веку, али покрштавање је потпуно остварено тек када је Свети Сава 1219. године издејствовао независност Српске Православне Цркве и поставио народне свештенослужитеље. Потребно је нагласити да он није основао никакву Цркву. Оно што је он учинио је да је православље у Србији учинио СРПСКИМ, а Србију учинио ПРАВОСЛАВНОМ.7 Према томе, Светосавље није замена хришћанства, већ алатка хршћанства међу Србима. Помоћу светосавља Христос је приближен Србима и Срби Христу. Хришћански идеали, циљ коме је Свети Сава тежио, постали су идеали Срба појединаца као и целокупног српског народа. 8 Светосавље је хришћанство како су га Свети Сава и његови ученици проповедали, а оно је било драгоцено за очување српске религиозности, националног и културног идентитета. Треба нагласити да српско православље није друкчије од руског, грчког, бугарског, румунског или од православља ма ког православног народа. Православни верници поштују све светитеље, али сваки православни народ има једног или више светитеља које сматра својим народним. Руси имају светога Владимира; Бугари - свете Кирила и Методија; Грци - свете Константине и Јелену; Грузијанци - свету Нину; Православна Црква у Америци - светога Хермана из Аљаске, а Срби имају Светога Саву као свога омиљеног светитеља. Зашто је Свети Сава омиљен код Срба може се видети из његовог тропара који је написао његов ученик Теодосије у XIII веку, Ево садржине тога тропара: Био си Наставник и Првојерарх и Учитељ пута који води у живот. Најпре када си дошао, Светеитељу Саво, просветио си свој род, и пошто си га препородио Духом Светим, ти си потпуно освећену твоју децу насадио као дрвеће маслине у духовни рај. Ради тога, поштујући те као онога који је на трону са апостолима и светеитељима, молимо те моли Христа Бога да нам подари обилну милост.8 Ако нас наша деца или ма ко други запита зашто прослављамо Светога Саву, треба да им одговоримо: Сам Господ је прославио овога светитеља, зар да га ми не славимо? Бог га је прославио не зато што је био син владара, већ због његовог истински хришћанског живота. Као младић више је волео да се моли и присуствује црквеним богослужењима него да се, као његови вршњаци, бави ловом и спортским такмичењима. Када је био младић дата му је прилика да влада, али он је изабрао да служи. Оставио је сјај владарског двора и прихватио скромну монашку келију на Светој Гори. У манастиру, није очекивао да му, пошто је из владарског дома, дају привилегован положај, већ је примао сва додељена му послушања. На Светој Гори није очекивао да му други служе, већ је он друге служио. Место његовог телесног рођења била је Рашка (Србија) али његово духовно рођење је било на Светој Гори. Пре него што је почео да учи друге, он је марљиво читао и учио од светих Отаца и светих књига. Никада није помишљао на то шта је добро за њега, већ шта је најбоље за Цркву и народ. Пореклом је био Србин, али по својој љубави за Правсславље он припада свима православним, ако не и свим хришћанским народима. Заједно са својим оцем Стефаном Немањом, некадањим владарем Србије, који је у монаству назван Симеон, и братом, Стефаном Првовенчаним, чије монашко име је Симон, Свети Сава је саградио манастир Хиландар који је већ осам векова колевка и чувар Православља. Волео је Хиландар и друге српске манастире, али волео је и издашно помагао и манастире који нису српски. Историјски документи и натписи у грчким манастирима Кутлумуш, Ватопед, и СветиПавле, као и у бугарском Рилском манастиру и Зографу , сведоци су његове љубави и доброчинстава за манастире који нису српски. Будући да је сам био веома образован, знао је важност образовања и уложио је велики труд на образовању свога народа. Да би унапредио редовност и једнообразност црквених богослужења, преводио је и писао књиге потребне за богослужења. Надахнут лепотом списа Светих Отаца, био је оснивач оригиналне српске књижености. Да би другима омогућио да уживају у читању религиозних и других списа, он је, заједно са својим сарадницима, напорно радио на ширењу писмености у својој отаxбини. Да би унапредио православље међу Србима уложио је велики труд и успео да добије независност Српске Православне Цркве. Да би васпоставио каноничност бугарске Православне Цркве, посетио је главне Православне патријархе у Никеји, Антиохији, Јерусалиму и Александрији и добио опроштај за канонска огрешења бугарске Цркве и на тај начин постигао њено поново уврштавање међу канонске православне Цркве. Његово име је уписано не само у српском календару, већ у календару сваке православне Цркве. Његову успомену празнују не само православни Срби, већ сви православни хришћани. Ми га празнујемо и прослављамо у нади да ће он бити наш образац и да ћемо следујући његовом примеру постати боље особе и помоћи да овај свет буде боље место да се у њему живи. Ирци у Америци су веома поносни на свој етнички идентитет. У неким приликама они поносно облаче своју народну ношњу, ките своје домове и себе зеленилом, и свирају своју народну музику. Они редовно прослављају дан светог Патрика као свој национални празник, а многи Американци им се придружују у прослави тога празника. Јевреји и друге народности и верске групе у Америци са поносом чувају свој етнички идентитет, културно наслеђе, језик и веру. Ми, православни верници у Америци немамо разлога да напустимо ни православље ни своју Српску Православну Цркву. Српски мученици у прошлости, и савремени српски мученици у Хрватској, Босни и Косову нису се одрекли православља нити уклонили назив српска из назива својих цркава да би спасли свој живот или имовину. Овде у Америци, где нисмо изложени никаквим прогонима, постоји омања група српских православних свештеника који су вољни и спремни да избаце реч српска из назива наше Цркве и парохија. Они сами и они под чијим су утицајем, бунцају да бисмо били бољи православци ако бисмо из назива наше Цркве и парохија уклонили реч српска и ако бисмо указивали мање поштовања светоме Сави који је по њима брана између Христа и Срба.. То што смо Српски православни верници не чини нас мање православним ни мање Американцима. Римокатолици, протестанти, Јевреји, Будисти, муслимани и све остале многобројне верске групе у Америци су АМЕРИКАНЦИ не одбацујући своју религију нити порекло. Ни ми, Американци српског порекла, не треба да напустимо православље, нити да уклањамо реч српска, нити да се одрекнемо Светога Саве и Светосавља, јер то нас неће учинити ни бољим православцима ни бољим Американцима. Шејдланд , Пенсилванија |
