ПИТАЊЕ: Како Црква гледа на обраћање својих “верника” погађачима судбине и разним врачарама?

ОДГОВОР:

Из само једног визуелног погледа на горње питање, где је реч "верника" стављена под знаке навода, дакле њихова верност Цркви се доводи у питање, већ је јасан одговор сам по себи. Али, да би наш коначни одговор на поменуто питање био потпуно основан на чврстим разлозима, неопходно је најпре изнети истину о врачарима и гатарима, о магији и сујеверју уопште, јер само тада ће нам и став Цркве бити потпуно јасан и прихватљив.

Сви облици гатања, врачања, бајања и сличних појава, као и магија и сујеверје у целини, оснивају се на вери, како код старих народа тако и данас, да се на тај начин може вршити контрола над природним силама, усмеравајући их ка испуњењу неког жељног циља. Та (не)дела врше људи (више жене) са личним способностима да се наметну (чаробњак, врачар, маг итд), који познају неке магијске формуле и призивања, а које прате извесним покретима или магијским радњама. Садржај тих магијских фраза и радњи био је строго одређен и предавао се с нараштаја на нараштај онима који су имали склоности да се баве тим ђаволијама. У сваком случају, феномен магије је стар колико и историја човечанства. Та појава налази се у свим ранијим заједницама иако под разним видовима. Не треба сматрати да магија има везу (или сличност) само са религијом, јер се она сусреће и у позитивним наукама, као и у свакој другој пројави живота. Магија, као што је речено, има најдубље корене, измишљена је и коришћена за позитивне и негативне потребе људи, насупрот религији, која увек изражава слободну људску жеђ за поштовањем Бога.

Магија је људска измишљотина, док религија има карактер откровења. Поред тога, циљеви и методи им се потпуно разликују. Код магије циљеви и методи не могу да имају, као код религије, добротворну улогу за целу заједницу, него само лични, користољубиви циљ. Магија је једна развијена вештина, која се предаје и учи, као нека "пранаука", те је она претеча не религије, већ, пре би се рекло, природних наука. У основи сваке магије присутна је апсолутна приврженост строгим законима.
Истраживати почетке магије није лако, јер се њени трагови губе у дубинама историје и ширинама географије. Психологија и схватање старих народа било је друкчије од нашег данас. Код провобитних људи на пример преовладава углавном несвесни елеменат у организовању живота. На основу неких пројава и појава можемо да опишемо магију, али то не значи да можемо и да је разумемо.

Познате су две врсте магија: бела и црна. Методи и извориште њихово су потпуно исти (савез са ђаволом), али им се циљеви разликују. Помоћу беле магије настоји се постићи нешто што се жели, а помоћу црне нешто штетно и погубно (за другога). У циљеве магије спада и наметање човекове воље природи, исправљање видљивих ствари као несавршених, спречавање погоршања разних појава и потчињавање свега онога што је противно жељи појединца или групе. Неретко магија има и осветнички карактер.
Истинска вера не трпи и не толерише никакве облике магије, гатања, сујеверја. Отуда, уколико слаби вера, утолико јача магија. Што се тиче хришћанства, искључује се свака његова веза са магијом, због његовог богооткривеног карактера и учења о љубави. Хришћанска чуда или разни празници и празничнк обичаји, не могу се повезивати са магијом, јер су то верске, а не магијске радње.

Магија има везе са идолопоклоничким схватањима. Због тога су се Пророци у Старом Завету огорчено борили против ње. Једнобоштво је сачувало Израиљски народ од магијске катаклизме, јер је магија била веома развијена и прихваћена од околних народа. Магија претпоставља знање неких одређених вештина (мешање карата, гледање у длан, шољу, гашење угљевља и тд). Ко се тиме бави, он је у служби одређених тајних природних и натприродних знања. Тежи испуњењу неких одређених потреба, које су у вези више са ђаволом него са Богом, иако при том они често користе и неке свештене предмете (Крст, иконе, свету водицу и тд). У суштини, Бог у магији није присутан.

Опште кризе појединих народа, како економске тако и политичке, веома погодују развоју појединих врста магије, појави у великој мери разних видовњака, погађача који читају судбине, лажних "спаситеља" и чега ли све не, који веома вешто користе прости и лаковерни свет и његову невољу да му се наметну. То видимо особито у српском народу данас у свеопштој кризи, када су са свих страна никли, као печурке после кише, разне мутиводе, исцелитељи, биоенергичари... А наш народ неупућен довољно (или никако) у познавање своје вере, постаје лак плен таквих варалица. У народу је присутна још једна чудна особина: што је једна ствар тајанственија, замагљенија и нејаснија, то је прихватљивија. Стога прост свет много више верује, и много лакше прихвата што лансира неки врачар (рецимо: Љубо из Мајдева) или нека бака на селу, него што каже света Црква преко свога свештеника, владике, патријарха. Нажалост, своју лаковерност многи скупо плате (не само новцем), не само неком материјалном штетом, него углавном, и најчешће, непоправивом штетом за своју душу.

Неко би могао приговорити да се и у религији често налази нешто што би, бар споља гледано, могло да личи на елементе магије. То може да буде тачно, али само на први поглед, јер све оно што се у Цркви користи и што вера дозвољава има сасвим други смисао. Тако рецимо, насупрот разним амајлијама које су у магији увек присутне, у хришћанству имамо Часни Крст и остале свештене предмете, који имају чисто духовни смисао, јер њихово благодатно дејство не зависи од личних вештина и способности свештеника, нити се икада користе за негативне циљеве.

Отуда је Црква осудила и осуђује било какав вид магије, или тајанствене вештине, предсказања и сујеверје. Такве појаве се сматрају нехришћанским и лишенима благодати. Магијска пројављивања немају никакве везе са безграничном љубављу и промислом Божјим, која се пројављује без разлике према свима и није изнуђена ни од кога. Магија значи ропство, док виши степен религије или вере означава слободу.

Магијске радње извршаване и пројављиване изван Цркве, Црква је увек осуђивала од времена Симона Мага (Види: Д. А. 8, 822) па све до данас. Чак и у Старом Завету постоје оштре осуде и забране таквих појава, а ако би се нашли људи који се баве тим недозвољеним радњама, осуда је била веома оштра кажњавани су смрћу: "вјештици не дај да живи" (П Мојс. 22,18).

Света Црква не само да забрањује бављење магијским радњама, гатањима и врачањима било које врсте, него и прописује оштре канонске казне за оне који се баве тим недозвољеним занатима. Исто тако Црква је веома строга и према онима који врачарима одлазе и од таквих "помоћ" траже. Они који одлазе и траже помоћ од врачара, видовњака, мага и тд. за задовољење неке своје жеље или страсти, или их примају у куће своје ради таквих радњи, Црква, према 83. правилу св. Василија Великог, осуђује на шест година одлучења (од Причешћа). Док према 65. правилу истога Светитеља, врачари, гатари и сви који им одлазе, потпадају под епитимију предвиђену за убице, тј. 20 година одлучења, зато што ови, као и убица, кроз призивање демона и магијске радње настоје да нанесу штету здрављу и животу другога. И други канони (61. канон Трулског Сабора, 36. к. Лаодикијског сабора и низ других) предвиђају углавном сличне казне. Међу њима је најстрожији 3-ћи канон светог Григорија Ниског, брата св. Василија Великог, који све оне који се баве разним магијским радњама, или се користе њима, изравњава са онима који не верују у Бога, и на њих налаже епитимију предвиђену за оне који су се драговољно одрекли вере Христове (апостате), тј. потпуно одлучење од Цркве, кајање целога живота, а причешће им дозвољава само пред смрт.

То је став Цркве кроз векове. Ако је данас негде друкчије, па се много штошта толерише, то је знак или недовољног познавања ствари од стране нашег свештенства, или мањкавост ревности у очувању чистоте наше свете вере православне. Овај кратки поглед на проблем врачања и гатања у нашем народу нека буде опомена свима онима којима је истински стало до спасења своје душе, како пастирима тако и верницима.

Мир Ти и благослов од Господа.

Извор: www.saintnicholas-hamilton.org/

Преузето са: Манастир Лепавина