Трајко Ћирић, стари Београђанин 

ЗАКЛЕТИ СРБОМРЗАЦ ДРАГИ ГОСТ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА

Рецимо, поред много чега другог, знам и ово: недавно је митрополит Амфилохије у Цетињску богословију позвао мостарскогог бискупа Ратка Перића, заклетог србомрсца, да му држи предавање будућим српским (или, што рече Димитријевић, србским) свештеницима. А где се о њему може читати? Код Димитријевића, у књизи „Нема крста без три прста“ (Београд, 2003, има и на интернету). Тамо пише да је Ратко Перић, као челник хрватског ватиканског завода Светог Јеронима, имао кључну улогу у довођењу Фрање Туђмана на ноге папи Јовану Павлу II, 25. маја 1991. године, да се договоре о признању нове НДХ од стране Ватикана. Дочекујући Туђмана у свом заводу, он је рекао да Туђман „уособљује и уобличује све оне тежње, настојања и жеље Хрвата кроз повијест да дођемо до своје слободе и самосталности“. За њега је Туђман оличавао  „хрватску домовину и демокрацију“, преко кога се „хрватски народ у цјелини оприједелио за слободну, самосталну државу  Хрватску“. Захвалио је Туђману за његове патње у затвору и за „повијесне и знанствене радове“ (попут књиге „Беспућа повијесне збиљности“, у којој Туђман пориче усташки геноцид над Србима.) Као дувањски бискуп, Ратко Перић је хвалио Ватикан за улогу коју је имао у признавању Босне и Херцеговине и Хрватске у авнојевским границама („Глас концила“, бр.7, 1994.)

Са бискупом Перићем полемисала је и редакција захумско-херцеговачког „Видослова“, која је била православно оријентисана док владика Григорије није отишао у Вашингтон и после позвао „хашке бегунце“ на предају. У „Видослову“ бр. 22 од 2001. године објављен је оштар одговор на Перићево предавање „Екуменизам Католичке Цркве“, одржано тих дана у Сарајеву (иначе, Перић је тада био „професор екуменизма“!) У књизи Владимира Димитријевића „Нема крста без три прста“ о почецима „Видослова“ и Перића пише овако нешто:

 “Бискуп Перић је, сматра редакција „Видослова", иако у свом предавању говори о екуменизму као општем „кршћанском гибању", у ствари уверен у оно у шта су уверени и сви други римокатолици - то јест, да „једна и јединцата Црква Кристова субсистира или подстоји у Католичкој Цркви". Друге „некатоличке Цркве и црквене заједнице" немају „такву пунину". Међу „непотпуне" Цркве спадају и „Источне Православне Цркве које су у канонском заједништву с екуменским патријархом цариградским". Даље се редакција „Видослова" осврће на документ „DOMINUS JESUS" и „НОТА О ИЗРАЗУ „ЦРКВЕ - СЕСТРЕ", у којима је јасно изражен ексклузивизам савременог римокатолицизма, без обзира на екуменске маске. „Видослов" истиче да се код римокатолика елементима пунине Цркве сматрају крштење, евхаристија и епископат са апостолским наслеђем, док се нигде не помиње права вера, за коју је Свети Максим Исповедник посведочио: „Бог и Господ свих рекао је да је Католичанска Црква ПРАВИЛНО И СПАСОНОСНО ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ У ЊЕГА". Свети Петар је ту веру исповедио као веру у Једину Главу Цркве, Христа. (Григорије Богослов очито пророчки предсказујући гордост оних који верују у себе као „намеснике Христове" рекао: „Један је Христос, једна глава Цркве и једно тело; другу треба одбацити"). Додаје „Видослов": „Отуда, за Православне, без пуне и праве вере нема ни пуне и праве Цркве, а са том и таквом вером свака канонска (с апостолским наслеђем) Епископална Црква, крштена уз исповедање Символа праве вере, и окупљена у Светој Евхаристији, јесте Света и Католичанска Црква (Св. Игњатије, Св. Иринеј, Св. Кипријан, итд.), а није само „партикуларна" Црква, како то каже документ „Dominus Jesus"/.../ Све такве, макар и локалне Цркве, јесу међусобно Цркве Сестре, и међу тим Сестринским Црквама, црквено - онтолошки, евхаристијско - еклисиолошки, епископско - јерархијски, нема подређених и надређених Цркава, макар се неке од њих називале МАЈКЕ ЦРКВЕ, или биле Патријаршије, „Аутокефалне" Цркве, итд. („Мајке Цркве" у смислу да су покрстиле младе Цркве.)"

Римска црква свакако није Мајка; ако је нека Црква Мајка, то је Јерусалимска црква („Сион, Мати Црква" - Пс. 86/87,5), одакле је, на Педесетницу, почела благодатна проповед Еванђеља. „Видослов" наводи да су и данас, као и у доба Светог Марка Ефеског и „екуменског" (унијатског) Флорентинског сабора, главни проблеми у дијалогу „римско извртање апостолске и у Цркви од почетка кроз све векове вероване богооткривене вере у Духа Светога (без FILIOQUE)" и такође „римско извртање истинског ЈЕДИНСТВА и ЈЕДИНСТВЕНОСТИ Цркве у Христу Богочовеку, редуцирањем и подвођењем истога под непостојећу у Светом Писму и Светом Предању древне цркве Светих Апостола и Отаца и Сабора институцију Папског примата „Власти и Учитељства" и изведене из тога Infallibilitas = Непогрешивост или „Незаблудљивости", како преферирају Хрватски теолози (мада ни у српском „непогрешив" не значи „безгрешан", те не видимо разлога што хрватски теолози замерају српским за такво поређење, док српски њима с правом замерају такав „догмат".)" Бискуп Перић је изнео потешкоће у дијалогу како их види Римска црква: „Међу нама католицима и православцима главна је потешкоћа у томе што Католичка Црква као опћа Црква чврстом вјером вјерује да је она субсистенција Кристове Цркве управо због све пунине и целине служба које је Исус поверио Петру и осталим апостолима, та снагом сукцесије Петрову насљеднику и Збору бискупа као наследнику Збора апостола. Православци сматрају своју Цркву једном светом католичанском и апостолском, и то без Петрова насљедника. Друга је потешкоћа политичкога карактера. Екуменизам и екуменски дијалог има свој кршћански пут, садржај, смисао и сврху. Не може бити мазиво за овоземаљске и ововремените нечасне политичке циљеве и интересе. И чим се у томе примјете лакоми национални или интернационални прсти „земаљскога краљевства" одмах се човјеку тако згрсти да отказује судјеловати у таквим злоупотребама". („Згрсти" на „хрватском" значи „згади" или „смучи".)

Понављајући разлику између римокатолика и православних („код њих је „врховно мерило" Римски Папа и потчињење њему, хајде да кажемо заједништво с њиме, а код нас је то Дух Свети у Цркви Христовој/.../"), „Видослов" истиче да ставови о политици и екуменизму код Перића „показују пуну неискреност Г. Перића, и нажалост опет давнопознато клеватења Православних од стране браће Римокатолика, посебно клеветање нас Православних Срба од браће Католика Хрвата. Јер изрази као што су „нечасни политички циљеви и интереси" и „лакоми национални прсти" одавно су се чули, и много више него овај један век слушали на нашим просторима, а како видимо још нису престали нарочито не код нас у Херцеговини. „Повика је на вука док лисице месо једу", каже наш мудри народ, знајући на својој кожи шта је све до сада препатио - од времена силом - уценом наметане нам уније, до најновијих трагичних догађаја овога века овога миленијума. Зато, најмање Ватикан има право да говори другима о „политичким циљевима и интересима", а иза њих, богами, и Хрватска јерархија".

Бискуп Перић се нашао погођен овим чланком „Видослова", па се огласио у једном од наредних бројева часописа (26/2002.) Перић је критички настројен према ставовима о екуменизму које су износили отац Јустин Поповић и владика Атанасије Јевтић (кога, кроз алузије, препознаје као аутора чланка у „Видослову"). Он тврди да није истина како је у екуменском дијалогу с католичке стране небитна вера. Још у полазиштима Мешовите богословске комисије православних и римокатоличких теолога пише: „Циљ дијалога између Римо-Католичке и Православне Цркве јест поновна успостава пунога заједништва међу тим двјема црквама. То ће заједништво, утемељено на ЈЕДИНСТВУ ВЈЕРЕ у складу са заједничким искуством и предајом прве Цркве, наћи израз у заједничком слављењу свете Еухаристије". Дакле, вера је свакако битан елемент дијалога и за римокатолике, а не само за православне, и Перић то јасно истиче.

Што се тиче „Filoque", и ту постоји напредак, што је признао и митрополит Јован Зизјулас. Говорећи о папином примату, бискуп Перић сматра да су Свети Кирило и Методије („макар и не имали исти појам примата као ми данас") папино првенство власти признавали. Доказ за то му је енциклика папе Ивана Павла II „Slavorum Apostoli,, (1985.): „Будући да су подузели своју мисију по налогу Цариграда, настојали су затим, у одређеном смислу, да је потврди Римска Апостолска Столица, ВИДЉИВО СРЕДИШТЕ ЈЕДИНСТВА ЦРКВЕ (подвлачење наше, нап. прир.) Они су изградили Цркву потакнути осјећајем њезине универзалности као Цркве једне, свете, католичке и апостолске". (При чему и папа и његов бискуп заборављају да су Светог Кирила и Методија (нарочито Методија!) и њихове ученике папски франачки свећеници гонили, а у XI веку концилски анатемисали у Сплиту, уништавајући глагољашку традицију у Хрвата.)

Бискупа мостарског погађају и речи оца Јустина посвећене догмату о папској непогрешивости. Тај догмат је за великог србског богослова „страхота над страхотама" и „невиђена побуна против Богочовека Исуса Христа". Перић наводи и речи владике Атанасија да ни II Ватикански концил ништа суштински није изменио у том догмату по коме је „Папа непогрешив" „по себи а не по сагласности Цркве". Бискуп вели да је то „Дух Свети није Петровим насљедницима обећао да по његовој објави доносе нову науку, него да под његовим вођством (ЕО ASSISTENТЕ) објаву пренесену Апостолима односно полог вјере свето чувају и вјерно преносе". Дакле, папа није непогрешив по себи, него по „асистенцији Светога Духа". (Али, за православље у томе и јесте главни проблем римоцентрицне теологије. Јер, како пише у Посланици Источних Патријараха из 1848. године, у Цркви ниједан епископ није непогрешив сам по себи, па чак ни сабор епископа самих по себи, него САВ НАРОД БОЖЈИ ЧУВА ВЕРУ ЈЕДНОМ ПРЕДАТУ СВЕТИМА (Јуд. 1,3).) Перић затим тврди како „непогрјешивост" није исто што и „незаблудљивост" Папина у учитељству вјере". Јер, непогрешивост је морална категорија, а незаблудивост догматска. А разлог због кога православни теолози из Србије користе нетачан израз „непогрешивост", а не исправан „незаблудивост", је у томе да би своје читаоце навели да мисле како је такав догмат „страхота заблуде и гријеха". И Перић наставља: „Католици вјерују и уче да је Папа непреварљив или незаблудив -не може увјести народ Божји у вјерску заблуду кад учи ЕХ CATHEDRA, тј. под одрећеним увјетима: кад под посебном асистенцијом Духа Светога као Учитељ и Пастир цијеле Цркве проглашава одређене истине из подручја вјере и морала дефинитивно, свечано и у складу са Светим Писмом и светом Предајом Цркве. Католици су то вјеровали и прије Првога ватиканскога концила, а послије као догму проглашену 1870".

Па у томе и јесте сва лаж ове догме, а највећа јерес папизма то што римокатолици верују да је могуће да један човек (папа) може бити „Учитељ и Пастир цијеле Цркве", који је кадар да сам, ЕХ CATHEDRA, проглашава догмате. Ужаси су и анатематизми I ватиканског концила из 1870. који осуђују сваког оног ко не признаје да папа има не само првенство части, него и првенство власти, ко не признаје папу као главу Цркве, ко не признаје папину власт као потпуну и непосредну над свима, целом Црквом и сваким пастиром, ко не признаје да догмат о незаблудивости папе припада истинама Божанског откривења. Јерес је и у бискуповом тврђењу да је папинство „мистеријска институција", коју је „Крист Господин основао кад је Петру три пута повјерио задаћу и службу да пасе стадо Божје и хтио да да се та служба продужује у Цркви, уз Његово јамство да Он остаје у све дане до свршетка свијета с њиме и осталим апостолима. То је дакле служба у Цркви и за јединство Цркве, како хоће Отац, Син - Крист и Дух Свети!"

Дакле, Света Тројица „хоће" папство...

И Перић додаје: 'Посве ми је јасно да наша „римоцентрична" мјерила и критерији нису исти као и православни. Па и дијалогизирамо ли због тога и ради тога што су нам „мјерила и критерији" различити у овом једном сувременом кршћанском покрету који се зове екуменизам, а не три екуменизма?'“

Ето, такав екумениста усташког кова дошао је, на позив митрополита Амфилохија, на Цетиње, да прича цетињским богословима о „кршћанској љубави“. „Јубави, јубави, враг ти одни' кости, ћа си ућинила од моје младости“, пева Хрват Оливер Драгојевић. То је та Перићева „јубав“, која уништава српску богословску омладину. Зато ми је жао и, мени непознате, мати Стефаниде, која и даље верује митрополиту Амфилохију. Па зар „архиепископ цетињски“ да не зна кога је звао у госте, а његов друг Атанасије 2001. полемисао с Перићем? И још нешто, врло битно: Ратко Перић је упутио позив митрополиту Амфилохију да посети Мостар, и, између осталог, рекао: „...Да одржите предавање мојим студентима на Теолошком институту. Тиме бисмо заиста били врло почашћени“.  При том је подсетио да је „пре две-три године, Владика захумско-херцеговачки Григорије посетио ту институцију.“ Ако имамо на уму полемику „Видослова“ с Ратком Перићем, и шта је у тој полемици речено, питања у глави почињу да се роје, али се и закључци сами намећу.

Толико од чика Трајка, који је морао да пази да не лаје шта му падне на памет. Ваљда ће „Борба за веру“ то имати у виду.

Трајко Ћирић,

стари Београђанин