МНОГО ШТА ЈЕ БИЛО ЧУДНО НА НИРНБЕРШКОМ ПРОЦЕСУ, А И ПОВОДОМ ЊЕГА ЈЕ – СВЕ ДО ДАНАС

НЕКИ су у опозицији узнемирени пред годишњицу почетка Нирнбершког процеса.

Као и увек, незадовољни су улогом СССР у том процесу. Чак им није по вољи ни то што „у енглеском издању материјала има много више томова него у руском“.

Већина земаља које су учествовале у Нирнбершком процесу поставила је законска ограничења или директну забрану оспоравања исхода тог историјског суђења. Упркос томе, о њему се расправља и поставља питања више него икад.

Имам их и ја. На пример, зашто је архитекта Шпер, који је готово случајно постао (Хитлеров) министар наоружања, одлежао 20 двадесет година затвора (Руси су, иначе, тражили да буде погубљен), а СС штурмбанфиорер Вернер фон Браун, чије су ракете В2 срушиле трећину Лондона, није ни изведен пред тај суд?

Одговор је у томе што је добио место шефа америчког свемирског програма.

А да ли је СС био означен као злочиначка организација? Био је. Па ипак: неком омча, а некоме милиони и почасти.

За све који проучавају стварну, а не церемонијалну историју Немачке, најбоље је – да би схватили сенке Нирнберг – најбоље је да баце поглед на послератну структуру и историју те земље.

Гросеадмирал Ерих Редер, рецимо, осуђен је на доживотну робију, али је из затвора пуштен већ 1955. године и добио је адмиралску пензију од Немачке. А гросеадмирал Карл Дениц, издржао је пуну затворску казну и добио је само „капетанску пензију“.

Постнирнбершке необичности временом се само множе.

Штавише, Нирнберг је веома повезан са процесом „денацификације Немачке“.

Тај процес је поставио можда све проблеме модерне Немачке, чудовишно историјско лицемерје њеног друштва. Јер, док су влада и новине клистираре нацију са денацификацијом, истакнуте личности Хитлеровог режима – осуђене у Нирнбергу – почеле да заузимају изврсне државне положаје.

Новој земљи, ослобођеној окова нацизма, хитно је била потребна нова интелигенција. И било би разумљиво да је улогу у томе добио адмирал Канарис, јер је бар сарађивао са британском обавештајном службом и спасао Јевреје, али је он погубљен у априлу 1945. године.

Зато је „нова земља“ за оснивача БНД добила генерал-потпуковника Рајнхарда Гелена, шефа нацистичке обавештајне службе на Источном фронту. Њега није било ни у Нирнбергу, ни у каснијим локалним суђењима нацистима.

Ствар је у томе што су га Американци извели из Немачке, а затим га – са читавом његовом организацијом – вратили у домовину и убедљиво посаветовали да Гален буде постављен за првог шефа онога што је касније постало БНД.

Прошле године се разоткрило и да је Химлерова ћерка дуго радила у БНД.

Постојало је и Нирнбершко суђење нацистичким судијама, адвокатима и тужиоцима, одржано је 1947. године. И, од петнаест осуђених, само је један умро у затвору и један извршио самоубиство. Остали су пуштени пре рока и добили су судијске/тужилачке пензије.

Повратак на кључне положаје „бивших“ нациста постао је окидач за формирање левичарског екстремизма у Немачко. Млади су одбили да схвате зашто се све дешавало под лажним паролама денацификације. Појавило се логично питање – зашто је уопште одржано хипер-суђење у Нирнбергу?

Довољно је прочитати чланке Улрике Мајнхоф у часопису „Конкрет“ да се осети колико је та тема била експлозивна за младе људе који траже правду.

Чак и данашњи паразити на левичарским идејама, попут немачке Антифе, делимично се хране славом тог антифашистичког покрета, чији је Мајнхоф била истакнути учесник и идеолог.

А лицемерје „денацификације“ и даље доноси плодове, сваке године их је све више.

Руси имају илузију да се Немци и даље посипају по глави пепеолом из пећи Биркенауа. Прво, већ неколико генерација Немаца једноставно изјављује: „Какве ми имамо везе с нацизмом, зашто бисмо осећали кривицу?“

А како је било са генерацијом пре данашње? Хајде да вам нешто испричам за илустрацију.

У Берлину сам морао да комуницирам са старијим лидером једног великог немачког удружења. Он ми је са неким поносом рекао да су му оца у Стаљинграду убили Руси. Није рекао да је био „убијен“, није рекао ни да је тамо „пао“, већ – Руси су га убили“.

Нирнбершки процес

Имао је притом пркосан израз на лицу. Као да се морам због нечега покајати и извинити.

На то сам му ја рекао: „Жао ми је, али шта је твој отац заборавио у Стаљинграду па ишао да узме?“

Лице му се осуло црвеним печатима.

Нисмо више разговарали.

У Немачкој има добро `упакованих` успешних људи који не признају да су Немци криви за све што им се приписује.

Има их много више него што је добро да бисмо имали нормалне односе.

Преузето са: "Балканска геополитика"