Драга ми браћо у Христу,

Текст који сте ми објавили о монахињама из Шумадије које су се веселиле на локалној прослави (овде:) су пренели и други портали па је то изазвало много више интересовања па и коментара него уобичајено. Зато имам потребу за један додатак. Пре тога исправка јер сам написао да није реаговала надлежна игуманија, а није јер је она једна од две које су певале. Ради се о игуманији манастира Јовање у Овчарско-кабларској клисури. Надлежни епископ је Јустин жички.

Као млад инжењер пре тридесет и неку годину сам био руководилац малог индустријског објекта у селу Бегаљица недалеко од Београда. У том селу је женски манастир Рајиновац, а ја сам као нови управник наследио сарадњу са манастиром, помагали смо колико смо могли, највише јер смо им давали помије из локалног ресторана друштвене исхране да тиме хране свиње. Тако сам упознао и игуманију Минадору, монахињу Олимпијаду и остале сестре у манастиру. Мати Минадора је духовно чедо Светог Јустина Ћелијског, родом је из села крај Ваљева, а о Светом оцу Јустину је говорила исто као о родитељу. Сви становници симпатичног села Бегаљица су искрено волели сестринство свог манастира. Занимљиво да су млади људи које сам познавао били мало реколо би се дивљи, велики националисти, подржаваоци монархије и чича Драже, а посебно су им биле веселе прославе: крштења, венчања, па и одласци у војску. Био сам сведок тих догађаја, шатор, ракија, певаљка на столу и тако три дана. Опет с друге стране кад са њима причаш изненади те колико искреног поштовања имају према сестрама и игумнији. 

То поштовање је пре свега дошло јер су све сестре имале оно понашање које приличи српским монахињама. Вредно су радиле, бавиле се и воћарством и пољопривредом што није ни мало лако, увек су радо примале госте, дале су селу и део свог имања... Наравно да су и Бегаљичани одговарали бригом за своје сестре, емотивно је било видети мог радника увек грубог, младог, дивљег, спремног и на тучу ако треба, а мирног и побожног када сретне неку од сестара, диван пример поштовања стеченог примером понашања, а не титулом или положајем. 

Бар због ових дивних монахиња који су живот свој посветили молитви требало би да наша Црква јавно осуди светогрђе у Горњем Милановцу, јер хиљаде пре свих младих људи који су погледали несрећни видео могли би да помисле, ето такве су српске монахиње а што никако није тачно. Да ли је ћутање Цркве не дај Боже одобравање или гурање ђубрета под тепих не знам, али је и само прикривање скандалозно јер кад се под тепихом ђубре накупи неко ће да прође, саплете се и врат поломи. 

А Његова светост патријарх српски Порфирије је како нас обавештана интернет презентација СПЦ примио златне ватерполисте, а и амбасадора Пољске у Београду.

Предраг Вучинић, Аустралија