У суботу, 14. августа 2021. године, сахрањен ми је ујак. Узимајући у обзир да је сваки људски губитак трагедија, ово не би било ништа необично, да би се због тога писало, јер мноштво ујака умире свакодневно.  Поготово што је мој ујак Д. већ увелико био зашао у осму деценију живота. Међутим, постоје две ствари које га чине јединственим ујаком. Прва је та што он није био ујак из крвног сродства;  а друга - што је био један од актера једног чуда Божијег које се пре шест деценија, у манастиру Нимник, збило на мојој покојној мајци. По савету мојих побожних пријатеља, износим овај случај у јавност.

До почетка деведетесетих година прошлог века, у Српској Православној Цркви практикован је чин духовног орођавања, односно побратимства и посестримства. А онда је, у поменуто време, овај црквени чин забрањен одлуком Светог Архијерејског Синода СПЦ са образложењем – да би се спречиле злоупотребе. Да ли је ова одлука СА Синода била исправна, оставићу за закључак овог мог текста.

Чин духовног сродства, нарочито је био (колико је мени познато) практикован у Браничевској епархији. Посебно у манастиру Нимник, у којој се и збио случај о коме пишем.

Манастир Нимник

Моја покојна мајка С., родом из села К., као девојчица, тешко се разболела. Била је, практично, на самрти. Отежавајућа околност није било само то што медицина у то време није била развијена као данас, већ и то што је њена породица била сиромашна. Деда и баба су издржавали  своју најмлађу ћерку, моју мајку и њене четири сестре тако што су служили код једне богате породице у селу.  Сиромаштво је било толико велико, да је и мајка, у детињој доби, баш када се и разболела, морала да ради у сеоском блоку („блок“ – вишехектарска парцела земље у власништву задруга, односно државе, у послератно време) како би могли да се прехране. И тако ју је задесила и ова тешка болест. Било је то по оној народној, да зло никад не долази само...

И док су моју мајку већ увелико оплакивали, припремајући се за најгоре, што у овој породици не би било први пут, јер су деда и баба пре него што су добили пет кћери најпре имали четири сина и сва четворица су умрла – најстарија мајчина сестра Ж. уснила је сан. Овде ћу на тренутак застати и дати битну напомену. Ја нисам нимало сујеверан човек и добро ми је познато учење Цркве о сновима и односу према њима. Мене би чак могло убројати у скептике и непоправљиве сумњичавце. Међутим, пред пројавом силе Божије кроз истинито чудо, падам на колена...

Дакле... најстарија тетка, која је од своје најмлађе сестре била старија 17 година, па се о сестрама и старала помажући оронулој мајци – уснила је сан...  Сањала је да ће моја мајка оздравити ако се над њом обави чин духовног орођавања, односно побратимства са дечаком из села по имену Д. Када је ујутро устала, испричала свој сан укућанима. У тренутку је завладала радост, али су убрзо опет наступили туга и безнађе. Проблем за мајчину породицу је био тај што је дечак Д. био из најбогатије куће у селу, управо из оне фамилије код које су моји деда и баба били слуге. А та фамилија и за данашње услове била је пребогата. А били су, иначе, у Краљевини Југославије, лични пријатељи са династијом Карађорђевића. Проблем је био кристално јасан: ако оду у кућу породице В. са причом о духовном орођавању, то се може протумачити као њихова намера да се они сиромашни ороде са богатима. То је за деду и бабу било непремостиво, и одустали су. Али, тетка Ж, (упокојила се прошле године, Бог да јој душу прости), видећи да ће јој најмлађа сестра умрети, није хтела да одустане. На своју руку, отишла је у породицу В..

Пред њу је изашла мајка дечака Д. по имену М. И ту почиње дијалог...

Тетка Ж.: Ви сте сигурно чули да је моја С. тешко болесна и да је на самрти“.

М.: (Видно потрешена) Јесмо. Даће Бог да оздрави и да буде добро.

Тетка Ж.: Ја сам код вас дошла јер сам сањала да ће наша С. да оздрави ако се ваш Д. са њом побратими. Код нас у кући су сви рекли да сте ви богати а ми сиромашни и да је срамота да вам то и поменемо, јер ћете да помислите да желимо да се ородимо са вама зато што сте богати. Али ја сам дошла, па сад...

И у том тренутку се десило нешто што моји преци ни у сну нису могли очекивати... М. је реаговала овако (напомена: мени је све ово причала покојна тетка Ж.)

М.: Јао Ж, па како сте могли тако нешто да помислите! Ах, кам да је наш покојни В. имао таквог лека ми не бисмо гледали на то ко је ко и шта има... (а М. је умро син В. као момчић, неколико година је био старији од моје мајке).

А онда се М. окренула, потрчала у двориште, све вичићу свог мужа:

„Свето, Свето... Одма' прежи коње да нашу С. возиш у Нимник да Д. на њу ставља крстове!“

(у народу се то тако говорило за духовно орађавање „стављати крстове“, из разлога који ће се видети даље из мог текста. Овде, такође, скрећем пажњу да је М. назвала моју мајку „наша С.“ Она ју је већ доживљавала као своју ћерку.)

Покојни деда Света (Бог да му душу прости) је с места упрегао коње у фијакер и дошао по моју мајку. Њу су полумртву ставили у фијакер и тако се одвезли у манастир Нимник.

Кивот Свете Николине Нимничке

Мајку су положили на Светињу. Заправо, положили су је на под код кивота нимничке Мученице Николине, а главу су јој положили на сам кивот. Тако се у тој Светињи, иначе, увек обављао овај чин. Тадашњи јеромонах (на жалост, не знам који је био) је одмах почео чин побратимства, читао је молитве и у одређеним моментима је говорио Д-у кад да на болесницу, односно на који део њеног тела, да ставља крстиће. И тада су сви присутни видели да се догађа чудо. Чим јој је први крстић ставио на чело, он се утиснуо у кожу. Исто се догодило и приликом стављања крстића на њене руке и ноге. Сви крстићи су се утискивали у тело моје мајке. И она је у неком тренутку овог чинодејства почела да отвара очи. А по завршетку – устала са кивота Светиње сама. Догодило се чудо Божије!

Ово је истинит догађај, и моје сведочанство је истинито. Манастир Нимник је велика Светиња, и то зна многи наш побожни народ, а нарочито народ овог краја.

Икона Свете Мученице Николине Нимничке

Од овог догађаја, за моју мајку хијерархија поштовања је била следећа: Бог на небу, на земљи Д. И тако је било кроз цели њен живот. Свакако, један од разлога за њу је био тај што ју је преко руке Д.-а, Бог Својом силом, у Својој Светињи, а молитвом свог угодника исцелио. Али, други разлог је било духовно сродство – оно које је наш побожни народ свагда поштовао више од телесног.

И ово моје надгробно слово које сам у име своје мајке С. и своје лично име посветио мом драгом ујаку Д., волео бих да буде и подстицај нашој црквеној јерархији да преиначи своју одлуку о забрани духовног орођавања, јер то што су неки нечасни злоупотребили духовно сродство, не значи да га је због тога требало забранити. Колико је само њих, рецимо, окаљало институцију кумства? Па зар зато треба кумство забранити?

Житије Свете Мученице Николине Нимничке приказано на фрескопису изнад њеног кивота

        Нека буде допуштено нашим благочестивим људима да упражњавају чин духовног орођавања који им је остао од њихових благочестивих предака, и да кроз овај чин, а по вери својој, добијају исцељења у нашим Светињама.

Раб Божији Мирослав

ПОМОЗИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

НЕКА БИ ВАМ ГОСПОД УЗВРАТИО ИЗОБИЉЕМ СВОЈИХ ДАРОВА!