Поводом 4 године од упокојења нашег сарадника Предрага Р. Драгића Кијука, понављамо његов текст „Мач Ватикана“. Вјечнаја памјат и Бог да му душу прости.

+ + +

I

Римска црква је управо овде спроводила примену својих прагматских начела, вршила строгу поделу света према православном односно католичком црквеном обреду. Стицајем историјских околности српски народ, на границама своје матичне државе и српски народ изван своје матичне државе, биће изложен римокатоличком прозелитизму – с различитим менама у интензитету – све до половине XX века.

 После раскола из 1054. године

Тако је филозофија хришћанске љубави, из првобитног стања духа културе (онога који стреми идеалном), ретроградно еволуирала у стање цивилизацијских законитости (тежњи окоштавања културе). Опредељење за цивилизацијски поглед на свет допринело је издвајању Римске цркве, њеном прагматском устројству, затим конформистичком духу, онда политичким амбицијама и најзад, што је неумитан и трагичан сапутник цивилизације, погромима и ратовима. Све је то, нормално, имало последица и за развој духа културе у ужем (уметност речи, филозофија, сликарство, музика) и ширем значењу (култура односа међу људима, култура националних заједница, култура моралности, или човеков стваралачки свет уопште).

Од 1054. године све ће се више издвајати, и удаљавати, католичка Европа (у том смислу је и развој европске културе у ствари, до протестантизма, развој католичке културе) и православни Балкан (као део те исте Европе). Православном свету европског континента црква прозелитских погрома (и верских ратова међу католичким земљама) – неће дати прави значај у историји и развоју медитеранске цивилизције, па тако и европског западног духа.

Католичка хришћанска Европа се, отуда, много више занимала за античку, египатску (иако је ислам одузео Египат хришћанству), или хетитску културу неголи за византијску филозофију или уметност православних народа – без чијег би доприноса култура католичке Европе била успорена у откривању нових духовних вредности што ће их хуманизам и ренесанса успоставити. Прецизније, успостављена је супериорна католичко-хришћанска Европа која ће, све до стварања прекоморских сила, бити центар света.

Иако је уз помоћ култа цара римски владар Август мислио да ће не само остварити државну религију, већ и спасити Римско царство од хеленистичких филозофских идеја и хришћанства – Рим је све више пропадао изнутра (што је одлика распада свих империја) као што се расипао по обронцима својих територија. Утолико је велика криза Римског царства у III веку, и германска најезда потом, учврстила превласт Источног римског царства са новом престоницом у Кoнстантинопољу (330. године). Тако ће римска држава оснивањем германских краљевстава изгубити западну половину царства, док ће Византија (источноримско царство) наставити историју старе Римске империје, али са реформама управног система и, што је још важније, са доследним прихватањем хришћанства.

Превласт Истока је, из свега произилази, успостављена победом хришћанства, па ће, потом, и хришћански Рим покушати да поврати славу јединствене Римске империје, покушати да поврати своје западне територије и да асимилира Источно римско царство, то јест Византију. Историја хришћанског Рима јесте историја тежњи супремације римских бискупа и папа. Уједно, историја хришћанског Рима јесте историја папства које тежи да поврати сјај највеће светске империје, па утолико папство и није ништа друго до подражавање политике паганске римске државе.

 Цариград и Рим као антиподи

Не заступајући само Италију, већ имитирајући заступство Римског царства као целине, папе су тежиле ауторитарној црквеној моћи у Европи као и апсолутној државничкој моћи у Европи. И баш зато што „папство  није ништа друго до крунисани дух некадашњег Римског царства, на чијем гробу седи” (Томас Хобс) – папство је морало доћи у сукоби са Византијом која је, иако на декадентним темељима Римског царства, успела да еволуира до културног, религиозног и државничког феномена.

Латинско хришћанство Рима – које ће се латентно разликовати од изворног, саборног, католичанског хришћанства – било је неколико векова под утицајем моћне Византије. Тек са изразитијом појавом словенске тежње ка политичком субјективитету – Византија ће морати да, са дуго политички потиснутом а искоришћаваном словенском популацијом, прави државничке компромисе. Истовремено, Латини ће феномен словенске политичке воље на Балкану искористити као могућност за политичко издвајање и политичку мајоризацију. Утолико ће Словени представљати политичку интермитенцију и за католички свет Запада и за православни свет Истока; разлика ће бити одлучујућа у политичкој употребности: Исток се користио Словенима док је Запад тежио асимилацији или екстерминацији Словена.

Хришћанска заједница ће постојати као целина, без обзира на латинске тежње, све до тзв. Велике шизме 1054. године; тада ће се римокатоличка црква издвојити из хришћанске заједнице нимало не потресајући Византијско царство, али реметећи и сузбијајући Словенима (1059. године, сабором у Сплиту) не само право на њихов језик у цркви (богослужење на словенском), већ и њихов избор православног обреда. Тачније, Рим је делимично придобио балканске Словене за филиоквејце, па ће се један део Словена (Хрвати) одрећи учења о догмату исхођења Св. Духа од самога Оца, и прихватити нови догмат римске латинске цркве (установљен 1014) по коме Св. Дух не исходи само од Оца, него и од Сина (et Filio). Тако је започео процес верске асимилације дела словенског живља који ће прерасти у перманентни терор над онима који су задржали православни црквени обред.

Нормално,  римска црква – и поред жеље за верским и политичким супрематизмом и апсолутизмом – није наједном од црквене општине прерасла у папску свецркву католичког света. Био је то процес у коме је ова антицрква (која је извитоперила јеванђељско и црквено предање претварајући Христово учење у „политичко хришћанство”) не само чекала да се стекну повољни услови већ и стварала историјске услове за остварење своје политичко-верске намере. И управо због тога што је процес верског и политичког сепаратизма трајао 600 година (завршен тек 1054) римска црква ће се, у вековима који су следили, служити свим средствима да би угушила – у оквиру католичке заједнице – сваку тенденцију сепаратне цркве.

Будући да јој је хришћанство служило као политичко средство, латинска црква се неће олако одрицати политичко-државничких циљева, па ће је сви потоњи црквени немири (албижани, протестанти, старокатолици) дубоко потресати – јер она верска одступања није доживљавала као црква (пошто то и није била) од које одлазе они који изневеравају или искривљују Христово учење (како је њихово иступање прихватила православна, изворно хришћанска црква) већ као државна организација која губи супремацију над одређеним територијама своје империје. Зато су њени отпори свим верским протестима у Европи и свету, свим оправданим приговорима о папству као антицркви, били жестоки, и крвави – као што је то увек случај, до данас, где државни терор не дозвољава поданицима да мењају интерес државе у интерес сопствених уверења. Али, покушајмо да уочимо главне етапе историје папске антицркве, која је од верске хришћанске институције еволуирала у етатистичку силу.

 Константин укида царски култ

Када је Константин Велики завршио изградњу Цариграда (Константинопоља), између 324. и 330, он је заправо Римско царство уистину улогосио, оправославио. Али, источни део царства, који је прошао кроз ухристовљење, све се више разликовао од западног дела, где је дуалистичка култна вера толико раслабила религиозни живот да је и охристовљење овога дела света прерасло у култно хришћанство. Ова ће разлика, последично, утицати и на будуће односе поларизованог Запада од Истока. Наиме, Константин је своје царство, Византију, успео да оствари на постојећим хришћанским темељима, међу Грцима, који су манихејству супротстављали платонизам и хришћанство.

Утицај Византије, између IV и VIII века, који се огледао и на црквеном плану (на пример, светковање 4 велика Богородичина празника) није пресудно, у верском смислу, изменио латински Запад – који ће, између осталог, Богородичине празнике претворити у култно Маријанство. Такође, иако римска црква потпуно побија утицај источног хришћанства, показујући тако наводну своју верску аутохтоност и изворно-хришћанску супремацију – чињенице су ипак другачије, макар оне, уистину, не потврђују да је на Западу дух Христове цркве заживео верно Христовој филозофији љубави, Христовој есхатолошкој филозофији односно Христовој филозофији живота. Према томе, иако нису папство ухристовиле, православних институција је било у латинској престоници: штавише, грчка колонија је била веома присутна у Риму па је стара римска царска палата постала седиште византијског егзарха. У Риму је, уосталом, било и неколико грчких цркава и манастира: „на Капитолу (S. Maria de Ara coeli), на Палатину (S. Caesarius), Авентину (S. Sabas), на Целију (S. Erasmus) и Есквилину (S. Luciao Renati)” – Х. Једин: „Велика повијест цркве”.

На Западу ће, и са гашењем паганства, остати култно религијско уверење преносећи се у првом реду на владара, што је последица Митриног култа (персијско божанство светлости) који је поштован у Римском војном култном царству. Цару се, дакле, приписивао божански карактер. На Истоку, где су манихејски, митраистички, маздаистички (учење о сталној борби принципа добра – Ахура Мазда и принципа зла – Ариман) и пагански дуализам били потиснути хришћанском филозофијом, Константин је укинуо тзв. царски култ по коме се у „сваком поједином владару видљиво јавља сам бог”.

Константиново је царство (Византија) постојало без царевог обоготворења али је зато византијска цивилизација успоставила, у свом хришћанском успону, и грчко римско право – које не само што је омогућило остварење правне државе већ је, што је важније, надоградило и оживотворило ово право заснивајући га на достојанству човека (и његове тројствене врлине: fides, pietas и virtus). То конкретно значи да власт припада закону (о праву човека) а не држави. Баш зато што се закон тиче права човека он то право и остварује преко институције закона која мора да заштити његово достојанство. У супротном, постоји закон као правна установа којом држава управља човеком, што значи да власт припада држави; закон, у овом случају, постоји само из једног разлога: да би држава уз помоћ прописане норме лакше управљала својим поданицима.

Коначна кодификација римског права извршена је у Византији, и то византијско право (грчко римско право) трајаће од Јустинијана I (који је утемељивач грчко-римског права, и његов је рад завршен у периоду од 528. до 533) па до пада Цариграда 1453. године. Надоградњу византијског права представљају и Номоканон Јована Сколастика (550. године) и Фотијев Номоканон, из VII века – за кога је патријарх антиохијски, Теодор Валсамно, саставио свој познати коментар крајем XII века. Уважавајући хронологију довршавања, али и ширења, грчког римског права, напомињемо да је на Жичком сабору, 1221, где је установљен и Синодик православља, св. Сава у ствари образложио хришћанско богословље на које се ослања и византијско право. Зато је, и закон који је претходио Синодику, Номоканон св. Саве (Законоправило, Крмчија, Кормчија – коју је немањићки принц, а потом монах, писао у манастиру Студеници између 1206. и 1217. године) представљао „закон христоименитих људи”.

 Циљ верске политике

И док је Константиново царство (Византија) поштовало божанску природу човека, дотле је хришћански Рим тежио рестаурацији царства и апсолутизацији власти. Папство све више губи одлике хришћанске заједнице и све више поприма одличја деспотизма. Сукоб хришћана се, по природи ствари није могао избећи, јер хришћанство за човека (Византија) и хришћанство за државу (Римско папство) није било одрживо као целина. Зато се западно хришћанство издваја 1054. из хришћанске заједнице успостављајући дуги државнички успон, а самим тим – на плану хришћанске филозофије – условљавајући и сопствену декаденцију.

Папство се, наиме, вратило на позиције култног царства, папа преузима све одлике владара у коме се „видљиво јавља сам бог”, па зато и није чудо што се једна од његових титула (pontifex maximus) поклапа са чашћу коју је „12. године прије Христа” римски цар Август одердио за себе постајући  „pontifex maximus”.

Карло Велики (најзначајнији папистички идол) је успео не само да Германе стави под франачку власт већ да створи хришћанско царство које је своју владавину распростирало скоро на целу западну Европу, дакле по узору на Римско царство. У империјалистичком престижу и тежњама, папство и Франци су нашли разлоге заједничког уважавања и поштовања. Зато је – пред моштима св. Петра – папа Лав III крунисао златном круном Карла Великог, на Божић 800. године. Благосиљајући франачког цара као Карла Августа цара Римљана папе су јасно – Византији и свету – дали до знања шта је циљ њихове религије као и верске политике. Отада, папска држава или Свето Римско Царство пише своју историју католичке империје.

Разумљиво, империјални захтеви ће поспешивати умеће владања до апсолутне патологије. Нико неће бити поштеђен ако се нађе на путу фундаменталистичког маља: ни народи ни државе, ни своји ни туђинци. Тако је и папа Павле III (1534–1549) булом о „борбеном управљању црквом” озаконио Лојолин језуитски покрет, сазвао Сабор у Тренту да би зауставио успон протестантизма и заступао цркву у офанзиви: инквизицију, конквисту, нове редове и индекс забрањених књига.

После низа сукоба папа и царева (због начина бирања бискупа) Свето Римско Царство започето Пипином Малим, остварено Карлом Великим – дефинитивно је учвршћено крунисањем Отона Првог Великог (за цара „Светог римског царства немачке нације”) 962. године у Риму. Тако је историјски потврђена света веза између папства и средње Европе, као и између папства и германства. Дабоме, свете везе ће трајати колико и политички интерес, али једном успостављене моћи ће да се, по потреби, политички ревитализирају.

 Православље на ветрометини

Коначно ће – у историји папске политичке историје – Хилдебранд, то јест папа Гргур VII објавити крунско начело папократије (постао је папа 1073. а 1075. издао Dictatus Papae – 27 принципа папске политике) односно утврдити гесло по коме папска власт има доминацију „над земаљским царевима и краљевима”.

На овим просторима, где су се сукобили интереси западне цивилизације и азијске деспотије, православље је било изложено беспризорној асимилацији а словенство миноризацији и перфектуацији. Изузимајући Русију, која се развијала независно од римске или византијске империје, сви остали словенски народи били су или део римске католичке империје, или гранични део те империје. Управо зато, најнезавиднији положај је имала српска држава која је представљала словенску оазу на територији у којој је римокатоличка власт већ увелико успостављена. Чак и у време свог државотворног успона Србија је била изложена римском прозелитизму (Душанов законик је, између осталог, доказ одбране против папске цркве), а са појавом Турака-Османлија – и пропашћу српске државе – историјска судбина дела српког народа одвијаће се у сенци римске хришћанске политике.

Убрзо после битке на Косову уследиле су све чешће сеобе српског народа, који се склањао испред милитантних „носилаца свете сабље ислама”, што је случај и данас у времену ревитализираног исламског фундаментализма у Босни и на Косову. Срби су се селили самоиницијативно или организовано (уз представнике цркве или властеле, па чак и са династима) али су и присилно насељавани на опустошене територије јер су били потребни Турцима због опскрбе. Срби у новим насељима по правилу одмах подижу цркве (последња сеоба је долазак Црногораца у Перој, Истра, 1657, када и подносе захтев за дизање цркве), јер у времену богатом несигурношћу и страдањем духовни живот је представљао једину извесност. Из тог мартиријског периода и потиче нераскидива веза између Срба и њихове цркве и њихова вековна снага да се одупиру римокатоличкој пресији.

Сеобни народ је, од краја XIV века, долазио у крајеве где је већ постојало српско становништво (у Срем – који су Турци освојили након пада Београда 1521, у Бачку – коју су заузели 1541, у Славонију – која постаје турска провинција 1543, у Банат – који су Турци освојили после пада Темишвара 1532), у крајеве где је постојало нероманизирано становништво (тзв. „Морлаци”, „Мавровласи” у далматинској Загори) и у крајеве одакле се склонило словенско становништво римокатоличког обреда (Далматинско приморје). Нормално, поремећаји на политичкој карти Европе условиће и сличне миграције из Херцеговине ближе утврђеним градовима средњег Јадрана (Задар, Трогир, Сплит, Клис) где је још од X века поред православних Грка било и Срба. Да ово није спорно доказују како озакоњене наредбе (донете на појединим саборима) тако и мисије инквизитора који су прогонили „Србе Шизматике”.

 „Олтари љубави” моћне римске цркве

Православни народ је, након поделе хришћанске заједнице, посебно у бококоторској области и Дубровнику био изложен римокатоличком верском преваспитавању. Срби су, на пример, могли стећи право грађанства у Дубровнику једино примањем римокатоличке вероисповести. Околна српска насеља, изнад Дубровника, покатоличена су у XIV веку, као и Стоњани (у Стону је постојао православни манастир св. Николе о чему сведоче и два документа писана на латинском, из 1347. и 1394. године). На острву Мљету био је манастир св. Богородице (коме је Стеван Првовенчани даровао многе задужбине) који је, пошто није порушен, претворен у римокатолички самостан. Српско становништво у Конављу је дефинитивно покрштено у XV веку, када је (1446) и последњи помен о конављанском православном свештенику, Божидару Троковићу.

Покрштавање, које ће се кроз спасавање душе „а не тела” обновити у масакру хрватске усташке војске (1941–1945), има дугу традицију у историји цркве римског обреда. У периоду верског преваспитавања и покрштавања римска црква је почела са применом такозваних „олтара љубави”, односно постављања римокатоличких олтара у православне цркве у којима се, онда, одвијају зајдничке молитве. На тај је начин православљу, у чијој јурисдикцији остаје храм, одузета „оригиналност у инсигнијама” унутрашњости храма, и посведочена моћ римске цркве, јер сличних појава наметања православних олтара нема у историји цркве на нашем поднебљу. Ови „олтари љубави” постављани су од цркве св. Текле (у Сутомору, Црна Гора), до цркава на Хвару, у Шибенику, Задру и Трогиру.

 Словени у папском кључу

Православна хришћанска црква на нашим просторима није била изложена већим потресима од I хришћанског века па до прве половине X века. Сабором у Сплиту 925. године (који је издао 15 канона), на коме је 10. каноном забрањено богослужење на словенском језику, заоштрили су се односи у хришћанској црквеној заједници.

Па ипак, тек са 1014. годином када Рим, који је дотле исповедао такозвани „Никео-цариградски” Символ вере, модификује VIII члан и усваја нови догмат о исхођењу Духа светог (расправа у науци позната под називом „Filioque”) – долази до јасног наметања римске цркве као доминантне црквене институције и цркве чији се верски програми подударају са световним праксеолошким захтевима.

Историјат папског учења о исхођењу Св. Духа и од Сина (et Filio) сведочи да су се изворна хришћанска заједница (саборна, симфонијска и православна – правоверна) и римска хришћанска заједница нашли на супротним догматским позицијама много векова пре званичне поделе (1054) односно римокатоличког напуштања јединства хришћанства.

Наиме, догматско новаторство севиљског владике Исидора прво је било потврђено на Толедском сабору (589) а потврђивано је и на четвртом (634), шестом (638), једанаестом (675) и петнаестом (693) Толедском сабору. Штавише, када је у питању западно хришћанство, треба напоменути да су сви народи, који су се после реформације издвојили од Рима, задржали измењен догмат о исхођењу Св. Духа (Филиокве), утврђен на Сабору у Ахену 809. године. Представници изворног хришћанства чинили су посебне напоре, више од пола века, како би се оримљени хришћани одрекли свог новаторства. Папе, међутим, нису одустајале од изопачавања најтемељнијег догмата (па тако и негирања седам васељенских сабора хришћанске заједнице), па је св. Фотије, 867, објавио Окружницу којом се залагао да се ово богохулство анатемише.

 Свој прагматски дух, свакодневно употребљив и практичан у црквеном и политичком животу, римска црква је врло рано показала у односу према Словенима. Френсис Конт показује да су још од VII века Словени насељавали јужни део Италије, а од X века знатнији простор, како он каже – Срби. У том смислу су и добили разне повластице булом папе Бонифација VIII из 1297. године. Касније, опустошене крајеве Италије (када су Турци 1450. освојили област Абруце – континентални део између Барија и Пескаре према Напуљу – а становништво одвели у ропство) населио је краљ Арагоније Алфонзо V новим досељеницима (послао је „око триста бродова” по народ у Далмацију).

Словенско становништво је, међутим, врло брзо било изложено верској нетолеранцији, а од XV века и инквизиторској тортури, као и сви „неверници”. То је био разлог што је на велику скупину италијанских Словена (у Сијени их је било око 5000 а у Анкони су представљали десетину укупног становништва) папа Иноћентије VIII – онај који је благосиљао методе инквизиције – бацио анатему (1487).

За ову прилику поменућемо два имена из те словенске колоније: једног сликара, који се звао Липо Далмасиа (1376–1410) и истакнутог вајара у освиту ренесансе који је имао четири имена: Николо де Бари / Николо Далмата / Николо дел’Арка / Николо Болоњски. О њему фратар и хроничар Болоње (G. Borselli, Cronica gestorum ac factorum memorabilium Civitatis Bononiae) бележи да је умро у самостану св. Доминика и сахрањен у цркви Целестина; на његовом гробу биће исписани стихови који речито говоре о уважавању вештине словенског мајстора:

„Који живот камењу даваше, и надахнуле ликове Длетом

 уобличаваше, ох јади, овде почива.

Сада Праксител, Фидија, Поликлет обожавају

О Николо, твоје руке, и диве им се.”

Забрана боглослужења на народном језику (925) те догматско издвајање из саборне, католичанске, свеобразне и симфоничне хришћанске заједнице показује, на једном плану, којим правцем ће се развијати историја римске цркве, а на другом – различите историје наших народа који су примили, односно одбили да приме богослужбени обред Рима.

Ово је посебно важно за хрватски народ који се, уз друге народе, простирао на територији коју је римска црква све више асимилирала да би најзад, чак и канонским путем, покушала да је присвоји. Са 925. годином хрватска народна црква, те попови глагољаши, одлазе на маргину црквеног живота безуспешно покушавајући да спасавају свој народ од романизације и латинизације. Покрет глагољаша, односно хрватске народне цркве, који је заживео на традицији словенског језика, убрзо је потиснут и појавиће се изнова у доба протестантизма, у XVI веку. Занимљиво је да је контроверзни архибискуп Вицко Змајевић основао 1727. у Задру семинар за попове глагољаше – Seminarium Zmajoillyricum (додуше – како обавештва Рим – с циљем да преко „илирског” језика, као важног средства асимилације – grande instrumento, лакше православне превери у католике).

 Унија српског народа

Успостављање хрватске народне цркве биће практично веома рано (925) и дефинитивно стављено ad acta, макар што ће се њена потреба за обновом истицати до у XX век. Тако, на пример, папа 1905. не даје подршку хрватским бискупима за обнову глагољице, па чак смењује задарског бискупа, 1907, који по овоме питању није хтео да објави папску енциклику.

Раскид хришћанске заједнице, који се догодио 1054. године (када су папски легати на свету трпезу у цркви св. Софије ставили декрет о изопштењу цариградског патријарха Михаила Керуларија), биће и чин дефинитивног верског асимиловања једног дела словенског живља на нашем поднебљу. Тачније, сабором у Сплиту 1059. (докле су и хрватско и српско становништво потпадали под јурисдикцију цариградске патријаршије) – сабором на коме је св. Методије проглашен јеретиком јер се његово учење није подударало са централистичким тежњама римског папе – завршена је унија хрватског а започела унија српског народа, односно народа православног црквеног обреда.

Планираном унијом над Србима имала је да се испуни и важећа корисност идеолошке мере: десловенизација. Аутохтоно словенско становништво, према уверењима Римске курије, прелажењем на унију постаје добрим делом денационализовано. Национално осећање замениће религијско опредељење али према усмерењу папске државе, што значи да религијско опредељење може да постоји једино као католичко исповедање вере.

Пут ка католицизму требало је да обезбеде организације које су, привидно, водиле рачуна о очувању националног интереса и верском традиционалном обреду. Било је то време националних препорода и залагања за Унију, као програм националног самоспасавања и уједињења антиподних хришћанских цркава, источне и западне. Тада и песник Мицкјевич позива Словене да ступе у његов Легион. Истовремено, Ватикан је радио на обједињавању Словена, па тако стао и у заштиту православних Срба под турском империјом, иако је циљао двоједном политичком интересу: приближавању те евентуалном сједињењу са православном црквом то јест одвајању Срба, и других православаца, од Москве.

Римокатоличком обновом у јужнословенском свету се руководио и помагао је пољски кнез Адам Јежи Чарториски, који је 1804–1806 водио Министарство иностраних дела Русије, а потом прешао у опозицију и као народни трибун узео учешћа у пољском устанку против Русије 1830. године. Откада се повукао у Париз (1831) посветио се потпуно идеји реализовања уније међу православним народима. Почетак акције се подударао са напором католика лазариста (француски ред св. Вицента од Паула) да у Цариграду (1784), Солуну (1784) и Битољу (1856) шире француски утицај и своју мисију. Лазаристи су били веома активни, финансијски моћни, неговали су везе подједнако с босанским фрањевцима и, преко Чарториског, са представником Срба, самозваним кнезом Николом Васојевићем. Лазаристи су дали пристанак да се подигне заједничко насеље са пољским католицима у Цариграду, па из тог центра помаже и Васојевићевом раду на Унији. Самозвани кнез из Црне Горе је за ту услугу тражио 10.000 франака а заузврат се обавезивао да „у брдима” подигне две римокатоличке цркве.

Никола Радоњић Васојевић, веома образован кадет који се школовао у Петрограду, радио је као инжењер и дипломата код Срба, Турака и Енглеза, (био вицеконзул у Новом Пазару за Албанију, Босну и Херцеговину). Он је прихватио да стане на чело брђанских племена уједињујући их у самосталну државну заједницу, „Холмију”, па је у том смислу потписао тајни уговор о присаједињавању Васојевића римокатоличкој цркви и увођењу новог календара. Своју замисао о „Холмији”, Васојевић је темељио на наслеђу преднемањићке државе, која је по њему трајала од 495. до 1160. године. У територију „Холмије” ушла би брда северозападне Рашке, северне Црне Горе и Албаније као и брђани из источне Херцеговине.

За придобијање верских преобраћеника Никола Васојевић је тражио новац од Енглеске, Француске, Ватикана и Аустрије. Протеран из Новог Пазара (1838), пошто су локалне потурице с огорчењем пратиле Васојевићев рад као енглеског вицеконзула, могао је да се потпуно посвети „Холмији”, католичкој држави у оснивању на територији правосланих Срба. Овај самозвани кнез и „врховни вожд” молио је од папе да му призна кнежевску титулу, попут благосиљања католичких владара – а од Чарториског тражио 40.000 златних франака за потребе нове државе.

Са подршком утицајних људи на европским дворовима и новцем, Никола Васојевић проводи, 1843, годину дана међу Васојевићима. На Цетињу се среће са игуманом Мојсијем (Зечевићем) који план кнеза „Холмије” није подржао. Самозвани „врховни вожд” кривио је за руинирање овог програма Русију, која је са 17.000 талира поткупила племенске главаре „да остану верни Русији”.

Патерналистички однос према Словенима у близини римског центра уједно представља однос и према Словенима у политичком окружењу или Словенима који се граниче са Светом Римском империјом. Зато је словенски проблем довео до фарсичне историографије и историје културе: ми и данас у европским лексиконима паганских религија немамо одредница о Словенима као што су, у сличним лексикографским издањима, шкрто заступљени православни или православни словенски мислиоци. То се може објаснити на само један начин. Не само православљу већ и нелатинизованом словенству је требало затворити излаз у Европу.

Антисловенски притисак

И што је процес уније мање обећавао (на глобалном плану), и што је отпор српског народа био већи (на балканском простору), растао је, поред антиправославног, и антисловенски притисак. Зашто? Јер је изражено осећање словенства код јужно-словенских народа могло да угрози јединство политичких циљева: стварање унифоне религиозне империје односно несловенске хришћанске Европе.

На делу Балканског полуострва, хрватска црква ће спроводити програм Римске курије, па ће хрватски народ срастати у антисловенску и антиправославну силу. Тако ће словенска историја бити систематски, као и словенски народ, све више потискивана на Север и Исток. Исто тако, расловенизирани Хрвати ће себе идентификовати са Визиготима или Либурнима. Експанзионистичка наука Рима и исфрустрирана наука хрватских конвертита (фра Домик Мандић, у првом реду) оствариће не само римокатоличку теорију о Словенима већ и римокатоличку историју о Словенима Балкана. Католичанство није олако – без обзира на историјске, етничке, или језичке баријере – испуштало римски Илирик, као што ни хрватство није губило ход са том мистификаторском вером и историографијом.

На једној страни се фаворизовала политичка историографија Константина Порфирогенита (јер је служила за изванредну базу података како за тезу да овде Словена нема у првим хришћанским вековима тако и за потврду да царска историја јесте и прва историја о помену Срба и Хрвата), а на другој умањивао сваки утицај Византије и православља на балканском простору.

Докази Плинија или Птоломеја или Помпонија Меле или Јорданеса (иако настали у неколико векова пре Порфирогенита) све мање постају важећим изворима европске католицизиране науке, посебно Плиније и Птоломеј (први из I, а други из II века после Христа) као писци који најраније помињу Србе. Римокатоличка агресивна историјска методологија нашла је своје теоријско упориште у пангерманској односно паннордијској школи. Званична историографија ће тако словенске сеобе датирати искључиво према Порфирогениту, као што ће и први помен Срба (Сораби) датовати у IX век после Христа, дакле у период рата Франака против панонско-словенског кнеза Људевита.

Политички захтеви пред историјом

Римокатоличка Европа ће истрајати до данас у својој презентацији словенске историје и религије, па зато и не чуди што су најоперативнији списи о Словенима заправо сведочанства из XI (записи Титмара, бискупа Мерсербурга, 1014. године) и раног XIII века („Gesta Danorum”), из 1208. године, од Сакса Граматика) која припадају католичкој провенијенцији. Тако су записи о ратовима бискупа Ота Бамбершког (XII век), записи о словенском храму на острву Rügen или у Ридегосту, или записи Хелмолдови (1134) – драгоцени и као документована сведочанства о Словенима, али и као агресорска грађа. Међутим, свака сумња у објективност војних хроничара римске освајачке цркве није се сматрала озбиљним аргументом (!), и тако још увек.

Ако постоје употребни списи, који подлежу могућности различитих интерпретација, онда се, на пример, важним сматра летопис (из XII века) кијевског монаха Нестора (али у Силвестровој верзији), као што се за српску историју важним сматра Летопис попа Дукљанина (али у Ватиканском препису из XVII века); у оба случаја преписима се даје значење оригиналног изворника!

На тај је начин словенска историја била подвргнута измишљеним комбинацијама и политичким захтевима, али исто тако и српска – чак и у случајевима ауторитативних зналаца који су своју методологију градили на традиционалној, већ увреженој, науци о Словенима. Непристајање на изворе (Рајића или Шафарика, на пример) који могу иницирати потребе нове историографије, и прећуткивање таквих извора, довело је научне резултате до завидне симбиозе, иако су полазишта проблема остала на нивоу апокрифне историје. Али, и поред тзв. „научне заблуде”, изричито треба нагласити, нити код К. Јиричека нити код Л. Нидерлеа политички прагматизам није био одлучујући за писање њихових више него корисних књига – већ научно опредељење које се ослањало на римокатоличку теоријску традицију о словенским питањима.

Према томе, једна апсолутно исполитизована традиција постала је темељна база од које се ишло даље, без преиспитивања верификације саме „научне” базе. Зато су „Срби Плинија и Птоломеја” (истоимени наслов студије др Ника Н. Жупанића из Зборника радова посвећених Јовану Цвијићу, 1924. године) остали у сенци науке, као и ранији радови Милоша Милојевића (1840–1907) или радови нашег савременика Реље Новаковића. „Узрок томе треба тражити у научном хиперкритицизму В. Јагића и К. Müllenhoffa” чијем су утицају ревновали научници и интерпретатори словенских старина, па и Константин Јиричек и Лубор Нидерле.

Процес културно-научне асимилације на нашем тлу траје онолико дуго колико и процес римског прозелитизма. Он ће утицати, до данашњих дана, на сваки аутентични допринос науци и култури не из разлога научне верификације већ из разлога политичке предострожности спрам културолошке или етничке хомогенизације. Бојећи се да буду проглашени представницима „научног провинцијализма” наши су аутори отишли у другу крајност па је службена наука маргинализовала и оне вредности које би свака друга, одмерена и аналитичка, наука прихватила као врхунски изазов. Зато се код нас и није могла еволутивно развијати не само национална или православна историја већ ни протославика, или словенска археологија. Последично, радове археолога, Васића и М. А. Георгијевског (на „винчанској култури”) не само да нисмо ревалоризовали већ смо их сврставали у, већ поменуту, некакву селекцију негативне науке. Отуда нас не чуди да је Милоје М. Васић (в. текст: „Диригована археологија” – Историјски часопис, 1955) свој рат са ветрењачама наставио и у другој Југославији.

Непревођењем књига (које одударају од „званичког” става науке) о винчанској и старчевачкој култури, на пример, и аутора који попут Марије Гимбутас колевку светске цивилизације лоцирају на територији Старчево, Винча, Лепенски Вир – ми смо и данас у фази бољшевизације културе, а то значи (илуструјемо ли то и примерима из других научних области) у фази универзитетског и академског деспотизма какав је владао у овој средини и онда када су на разним листама, или судбински трагично, завршавали и такви научници какви су били Недељко Кошанин, ботаничар или Бора Милојевић, биолог. Бивствујући под скупом апокрифне културе и експортне тоталитарне науке сва су аутентична упоришта миноризована а остварења релативизирана.

Етничко прећуткивање као балкански синдром

Задржаћемо се искључиво на еволуцији културног тоталитаризма коме су били подвргнути историографски садржаји, јер је и основна тежња овога рада да прикаже антомију агресивне папске политике и последице такве политике. Али, антисловенска културна и политичка опција ако и није умањила тежње папске државе – јесте објаснила феномен егзистенције једне антицркве (и егзистенције агресивне науке), баш зато што политика усмерава иако и не одређује научну истину.

Остварити идеју несловенске хришћанске Европе, међутим, није ни мало једноставно: Словени се помињу већ у првим вековима наше ере на европском тлу, и то у грчким Месецословима, као жртве свог хришћанског уверења. Такође, Словене помињу и писци из времена „првих римских царева”, па их, захваљујући раним изворима али и словенским изворима, налазимо на најразличитијим тачкама евроазијског континента. Не мање значајна чињеница јесте и заступљеност словенске повести и код наших писаца без обзира на конфесионалну припадност.

Опат бенедиктинског самостана на Мљету, Мавро Орбини, објавио је историју Словена 1601. године (Краљевство Словена, Il regno degli Slavi, Pesaro) – у нас, до данас, непреведену у целости (?) – коју је само две године од изласка Рим ставио на листу забрањених књига (Index librorum prohibitorum). По њему, као и према Несторовом летопису (XII век), генеалогија Словена сеже до у дубоку прошлост. Истраживања савремених  археолога (Рибаков) и савремених антрополога (Живановић) и савремених лингвиста (Будимир) необориво доказује старост словенске повести. На сличан начин и протокултурни ареал Балкана (уз сву разлику научне аргументације М. Васића, М. Гимбутас, П. Ристића и Д. Срејовића) све више упозорава да се питање старости европске и светске цивилизације не може утемељивати мимо балканске непозванице: Старчево, Винча, Лепенски Вир – спадају у локалитете који утврђену научну верификацију стављају у стање озбиљног преиспитивања. Осим тога (захваљујући истраживањима Данковског, Мара, Тејлора, Колара, Пешића) низ научних анализа је показао и постојање предћириловског писма код Словена.

Зато је и било потребно инсистирати на позној словенској поплави балканског простора, на сеобама које се дешавају (VI и VII век) онда када, наводно, римска латинско-хришћанска држава већ држи Балкан под својом доминацијом. Порфирогенитова историја (X век) дошла је као завршни доказ о присутности словенских варвара које ће, изузев српских племена, Рим превести у католичанство. Порфирогенитова историја, византијска и неутрална, на тај је начин двојако била важна: прво, јер може да користи интерпретацији по којој је „постојеће” становништво Балкана под утицајем и римске и цариградске цркве, – и друго,  да се доласком Словена у ствари заоштрава сукоб око верског и политичког примата између Источног и Западног римског царства. Наиме, како ће показати политичко-историјски след догађаја (925. године сабором у Сплиту се забрањује богослужење на словенском језику; 1054. године долази до раскида хришћанске заједнице из које се издваја католичка црква; 1059. године на сабору у Сплиту св. Методије се проглашава јеретиком и завршава се унија хрватског словенског живља) папска политика убедљиво показује своју супремацију на овом простору. Порфирогенитову царску политичку историју требало је употребити у методологији политичке реалности. Пошто Порфирогенит говори о Србима и Хрватима (а Хрвати ће до 1059. већ бити, изузев дела народне цркве, верски апсорбовани), остало је једино да се римска политика (путем уније) и римска вера (преко Хрвата) наметну као политичка реалност овог дела словенског Балкана.

Илирство као замена словенства

И покушај мистификацијске и потенциране историографије о масовном доласку карпатских Словена у VII веку (дакле у време све јачег утицаја Рима на Балкану, и искључиво са севера – значи удаљено од доминантних тачака које држи римска црква) као и покушај да се словенском православљу да историјска важност од XII века (успон немањићке српске државе на Балкану) – нису допринели убедљивости о политичкој доминацији Рима. Управо због тога желимо да, претходно, сучелимо историјске изворе са постојањем српске државе на балканском југу (и то далеко пре XII века), да бисмо затим показали како је та супремацијска тежња римске курије константно била угрожавана. Жеље Рима да границе Илирика (велики део ондашње Југославије) задржи у оквиру свог политичког и верског утицаја пролазиле су кроз фазе најразличитијег прагматизма. Зато ће папска односно хрватска клерократска политика посезати за другим аргументима, додатним: словенству и православљу противставиће илирство (Друштво св. Јеронима, основано у Риму, имало је пре свега политичких и територијалних аспирација), потом ће хрватство предодредити да се рашири на простору који је зацртала римска католичка курија, а затим ће подржати хрватско прихватање штокавског, српског, наречја јер је то била још једна политичка опција, сада уз помоћ језика, да се доказује католичка супремација на увећаној територији. Коначно, јер ова политичка решења нису доносила апсолутну корист, Римска држава-црква је у II светском рату своју супремацију доказала државним терором над православним Србима.

Али, прво да разграничимо историјску мистификацију око упоришне тачке српске историје, Немањића, и срачунатог померања православља, словенства и српства у XII век – и историјског изгнанства српске државности и српске популације са територија које су папство и хрватство себи одредили као право у оквиру римског Илирика.

Историја нас тачно обавештава о походима Авара у чијим су ратовима учествовали Словени и Гепиди. Крајем VI века, када је Приск кренуо на Сингидунум и освојио га 600. године, Авари су били надомак Цариграда. Одлучујући сукоб између Приска и Авара био је на Тителском брегу, и далеке 600. године завршио се великим аварским поразом (заробљено је 3.000 Авара и 8.000 Словена). Међутим, најезда Словена се није могла зауставити и они прелазе Дунав, сами или уз помоћ Авара, и постају све пристунији у Доњој Мезији, Дакији, Малој Скитији. Штавише, Словени ће преплавити Тесалију, Хеладу, Ахају и Епир. Иако нису освојили Солун, ни 614. ни 618. ни 626. године, словенска племена заузимају сав простор од Халкидике до Волоса и Јањине (Драгувити и Срби се насељавају око Солуна, Сагудати на Халкидици, Велегизити око Волоса, Вајунити око Јањине).

Словени и сеобе

Званична историографија бележи да је цар Ираклије доделио Србима солунску област (која је до данас задржала име Сервиа), али – уз констатацију да су се они вратили у стару постојбину. И поред овакве интерпретације о Словенима (и сеобама), како је углавном приказује и Константин Порфирогенит, за ову прилику је важно истаћи да Србица (Сервиа у истоименој области) није постојала само као привремена оаза Словена. Напротив, у војном смислу, то је организована држава под којом су биле и области других српских жупанија: јужни део античке Македоније, јужни део Тесалије, јужни део Албаније (Епир), северни део Албаније (Дукља и Зета) и Хвосно (Метохија), те приморске области: Захумље, Травунија и Конавље.

Најбољи доказ упоришта бројног српског племена у овим областима јесу чести устанци српских и других словенских племена против Византијске империје. Успон ове прве српске државе (Јужне Србије) престаће у периоду између 979. и 989. године када је македонски цар Самуило завладао централном српском државом и осталим њеним жупанијама. На ово нас упућују како надгробни натписи које је сакупио Милош С. Милојевић („Путопис дела праве старе Србије”, 1872) тако и подаци о сукобима Срба са Констансом II (658) и Јустинијаном II (689) због чега су Срби, заједно са другим словенским племенима, протерани у Малу Азију, област Витинију. Град Гордије се од 680. до 1200. године назива Гордосервон (Српски Гордије), као што се и цела област (од 1200) овога града назива Сервохорион – Српска област (Р. Новаковић).

Узимајући у обзир велике миграционе таласе у неисторијској и историјској епоси, а у склопу тога и распрострањеног српског етникума (Плиније спомиње Србе међу народима на обалама Азовског мора, Птоломеј их помиње и географски омеђује азијском Сарматијом), помени о словенској инвазији на грчку територију и Србима у Тесалији нису ни у каквој колизији са споменом (у спису из хидрографије Vibia Sequestra под називом  „De fluminibus”, из VI века) Срба у сливу Средње Лабе и њене притоке Сале („Albis Suevos a Cervetiis dividit”). То нам потврђује и податак (Fredegarii Chronicon – VII век) који наводи др Франц Кос (Градиво за згодовино Словенцев, Љубљана, 1903). Управо због историјских извора који помињу Словене, па тако и Србе, на различитим географским територијама и у различитим временским периодима – још је несхватљивије, са научне тачке гледишта, да се скоро административном одлуком, усвоји важећим (за историју Словена, а надасве Срба и Хравата) само политичка историја Константина Порфирогенита, са становишта политичке корисности, међутим, потпуно је оправдано што ће спис византијског цара Римска курија употребно искористити као незаобилазно штиво.

На путу за Јадран

Такође, не мислимо да је у колизији (већ, за сада, у научној неусаглашености) са званичном историографијом ни тумачење о словенском распростирању из Јужног дела Балкана (Грчка) на северозапад, односно према Јадранском мору. Ова „словенска продорна зона према Јадранском мору текла је на сјеверу преко Скадра уз Дрим и Бојану све до покрајине Виље Поље (Vilipolle, Uilipola у латинским листинама 15. вијека, данас Велипој) код Медуе, како се словенским језиком прозвало подручје антикне луке Nymphaeum. На југу учињен је продор преко Черменике (Scampa) и „Белога града” (Берата) до бискупског сијела Главнице испод Валоне и до приморске области Сланице (1297 contrata que dicitur Slanica, данас Соли) између Дијевалија и Војуше” (др Милан Šufflay: „Срби и Арбанаси”).

Али, то је и разлог – док наука не да кохерентне одговоре о протословенској и словенској историји – што се може закључити: као што је тачно да су Словени и Авари заједно извршили неславну опсаду Цариграда 626. године (Словени су претрпели тежак пораз у поморској бици коју су водили у неприлагођеним чамцима, издубљеним деблима – моноксилима, па их је за казну Каган масакрирао), након чега ће се ослабљени Авари повући са Балкана и карпатске котлине – дакле, уступиће место инвазији словенских племена – не мање је тачно да су Срби основали прву своју моћну државу управо на тесалској територији. Уосталом, примат Самуилове државности (од краја X века над српским областима) биће срушен управо освајањем, 1001. године, града Србице од стране византијског цара Василија II.

То ће, последично, и довести до додатних сеоба на српску територију, од реке Врбаса до Западне Мораве, на северозападни део Балканског полуострва, одакле ће се српска државност ширити према истоку. Тек са XII веком јавља се Рашка као централна тема успостављене српске државе, одакле прагматска историографија исписује егзегезу важеће српске државности и Српске православне цркве.

Изворна историографска грађа није давала за право политичкој мегаломанији Римске курије и Хрватској, затим српска популација на тим тзв. илирским територијама Балкана, али и поједини католички писци који су моралност вере и истине противстављали политици. Тако у XVI веку Raffaele Riera („Historiae Domus Lauretannae Liber singularis”) на територији издужене илирске регије (у данашњој Далмацији и Босни) налази и Србе, а Енеј Пиколомини (од 1458. до 1464. папа Пио II) на својој карти „Europa Orientale ...” (објављеној 1571. године) Србе налази и између река: Саве, Драве и Дунава (данашња Славонија).

И словенски писци XVI века, истарски хуманисти, називају себе Илирима (не Хрватима, како то упорно штампају хрватски научни радници) у време када им се чинило да у том великом илирском гротлу наше народе може спасити једино јужнословенска идеја. Зашто? Зато што се папска тема: Илирик – стално увећавала. Папска максималистичка карта Илирика (још од V века) „обухватала је” Обални и Јужни Норик (metropole Lauriacum i Teurnia), Далмацију (metropola Salona), Панонију I, Панонију II (metropola Sirmium), Савиу, Мезију I, Обалну и Јужну Дакију (metropola Sardica), Дарданију (metropola Scopi), Јустинијану I, Превалитанију (metropola Scodra), Македонију (metropola Thesalonica), Нови Епир (metropola Dyrrachium), Стари Епир (metropola Nicopoli), Тесалију (metropola Larisa), Ахају (metropola Korint) и Крит – „Enciclopedia Cattolica”, 1951.

Пељешац у Дубровачкој републици

Папском војујућем магнетизму и антихришћанском католицизму, словенски народи су се одупирали етничком аргументацијом, номинално се одређујући кроз илирску заједницу (словенски Илирик), све док и сама илирска идеја не прераста у илирски експанзионизам католика у Хрватској. Придев Illyricus, првобитно, имао је значење одбране од романизације и десловенизације. Зато се тако потписују и два протестантска духа из Лабина: Матија Грбић-Грбац (Mathias Garbitius Illyricus), рођен у истарском Лабину 1503. године, професор грчког и латинског језика и књижевности у Тибингену и – Матија Влашић-Франковић (Mathias Flacius Illyricus), рођен у лабинским Влашићима 1520. године, професор хебрејског и грчког језика у Витенбергу.

Првобитно, регионално одређење је занемаривано пошто је у Илирику већински био словенски живаљ, па се веровало да ће, природним процесом, словенство потопити илирство – као наметнути програм. У XVII веку ће и Јакоб Лукаревић (у делу: „Il copioso ristretto degli annali di Ragusa” – објављеном у Венецији 1605, а у Дубровнику 1790) писати о кардиналу Петру Илирику (illyrica de gente) који је у Риму саградио цркву св. Сабине. Лукаревић је утврдио да је Петар Илирац (што ће у V веку, за време папе Целестина I, подићи римски храм посвећен светици која се слави 29. августа) са полуострва Пељешца, „на простору” где се налазе „тврђавице Наковањ и Закоторац”, затим да је Петар Илирац описао на грчком језику „рат који су водили Римљани са Пелешчанима и Рћанима”, као и то – што је за данашње прилике у исполитизованој науци несхватљиво – да је Пељешац био у склопу Дубровачке републике из времена када су дубровачком околином владали српски владари. Дубровчани су се разликовали од других Срба једино по томе што су били римокатолици, па православним Србима (сем најимућнијим међу њима) нису дозвољавали да живе у граду-држави. Насупрот Дубровачкој републици, залеђе је било насељено једино православнима.

О „појави овог Србина римокатолика” натпис из цркве св. Сабине, у Риму, бележи: „Када је Целестин имао највећу апостолску власт и сјао као први бискуп у свему свијету, ударио је темеље овоме, што разгледаш, градски старац од илирског народа Петар, човјек достојан тога имена, од дјетињства отхрањен у Христовом дому, за сиромахе богат, за себе сирак, који је, бјежећи од добара овога живота, заслужио уздати се у будући.”

Дубровник „говори” српски

И поред тежњи „старе хрватске државе” да се шири на југ, до „ушћа Неретве” (Ф. Шишић) – приморски градови су задуго сачували своју словенску (а не хрватску) припадност, као што су задржали и римски црквени обред. Разлог више треба тражити у масовности загорске популације која се држала православља али и у распростирању српског живља (које није прихватило латинско хришћанство) по острвима. Таква ће ситуација остати до краја X века, па нас зато не чуди што су на сплитском сабору (925) учествовали представници и Хрвата и Срба, као што су и српски Неретљани – против којих је безуспешно ратовао, 948, млетачки дужд Петар Кандијан – држали четири острва: Мљет, Корчулу, Брач и Хвар. Штавише, Неретљани (јер Порфирогенит – до кога веома држи западна историографија – изричито каже да су Босанци, Рашани, Требињци, Конављани, Дукљани, Захумци и Неретљани Срби, односно да представљају Часлављеву државу) нису само држали залеђа поједних градова, или поједина острва, већ су своју доминацију ширили и по острвима на које је хрватска држава полагала право. Тако су око 945. године, после смрти хрватског краља Крешимира, Неретљани заузели „острва Казу, Вис и Ластово”.

Везе са Западом нису биле драстично укидане нити довођене у питање (сем на граничним територијама где је римски прозелитизам хитао папизацији) скоро до у XIV век. То нарочито важи за Драгутинову владавину, који је и са мађарским и са напуљским двором задржао пријатељске односе, те „ради тога краљ Драгутин ужива симпатије западних писаца”. Такав однос је према краљу Драгутину задржао и Дубровник, који се држао латинског хришћанства али у коме се „од памтивијека говорило српски, говорило, како од пучана, тако и од властеле, како код куће, тако и у јавном животу” (Н. Нодило, РАД ЈАЗУ, 1883, св. 65).

Српски владари на Приморју, без обзира на већинско православно становништво, нису показивали никакве верско-политичке намере, - и тај ће се однос изменити управо онда када српска држава не буде имала више снажног утицаја на овим територијама. Са престанком српског државничког утицаја латинско хришћанство ће почети са процесом католизације и римске територијалне доминације.

Пример верске толеранције (незамислив у западној и хрватској историографији) најбоље показује један спор између Дубровчана и краља Уроша. Дубровачка република, која је имала амбиција да се претвори у важећи политичко-територијални субјект, покушала је и успела да спретним дипломатским преговорима приволи папу да се барска надбискупија, 1247. године, подвргне дубровачкој католичкој цркви. Дубровник је, у ствари, на најбољи начин тумачио политику папске државе, па се користио католичанством у ширењу државничке моћи, макар што је задржавао своје словенство и свој српски језик – дајући до знања папској Курији да се ово његово право, спрам Рима, има сматрати екстратериторијалним.

У конкретном спору, барски каптол и барска католичка општина одбију да спроведу поменуту папску одлуку („Шта се нас тиче папа? Наш је папа господин наш краљ Урош”), што очито говори о односу српског краља према католичким поданицима.

Словени у Кварнеру

Илирско-словенска идеја, у појединим случајевима, трајаће и у наредном веку. Исусовац из XVIII века, родом из Славоније, Фрањо Ксавер Пејачевић посматра словенску заједницу кроз неку врсту екумене православаца и католика; такође, он не само што не негира постојање Срба у Славонији већ истиче постојање две српске државе (приморску и загорску).

Нормално, није пресудно за идеју илирског, то јест словенског, заједничког живота била пука идеја већ популациона струја коју, без обзира на верску припадност (која још није попримила верску нетрпељивост), римска црква није успела да расловени. Али у политици израженог прозелитизма и словенска идеја се гасила не овисивши једино о структури становништва. Наиме, нарочито бројно присуство Словена у Кварнеру (63% крајем XIX века) допринело је залагању словенских посленика да ова област добије словенску власт.

Али, папократија је успела не само да до остварења овако замишљеног политичког субјективитета не дође – већ и да се, и у овој залудној мисији, словенско заједништво прикаже беспредметним. У том смислу и књига Људевита Вулићевића (Slavi e Italiani del Indri al Quarnaro, 1877) остаје сведочанство зашто историја и етнички принцип нису могли бити коначно пресудни у политици антисловенске еквилибристике.

Хрватство на путу преидентификације

Поларизације између католика и православаца су све веће, баш као што се и политичке тежње Срба и Хрвата у Далмацији разликују од политичких тежњи Хрвата у Хрватској. Њени политичари су то покушали да искористе, ако и не као национални политички капитал, онда сигурно као капитал политике ксенофобије и расне нетрпељивости. Најбољи пример ове политичке инфантилности огледа се у текстовима оца хрватске националне политике, др Анте Старчевића (1823–1896). Отац умишљене расне теорије о Хрватима као Аријевцима („Би-ли к славству или ка хрватству?”) децидирано констатује: „Славенска тежња је омражена просвијетљеној Европи... Европа мора бити проти Славенима, радећ проти њима, она праведно брани себе”.

Као филозоф и етичар, у расправи „Име Серб” (1868) Старчевић је  порекло овог имена изводио од речи „servus” (роб). Слично је поступио и у расправи „Пасмина Славеносерпска у Хрватској” – у којој је покушао да докаже да Срби не постоје, да немају језик ни историју, да су заправо само географски појам. Остатак Срба види као „нечисту расу”, то јест похрваћене Арбанасе и Цигане. Писао је да су Немањићи хрватска династија а да у Боју на Косову (1389) Срба није ни било.

Са Еугеном Кватерником утемељује „Хисторијско државно право Хрвата” на основу чега треба приступити обнови целовитости хрватског краљевства (Далмација, Хрватска, Војна Крајина, Славонија, Међугорје) где живи један народ, исти „по керви, по језику, по прошлости”. Старчевић је „Хрватску сматрао као независну земљу... која је од своје воље прихватила персоналну унију са Аустријом. Доказивао је да аустријски цар треба да се у Загребу крунише за хрватског краља” (М. Прелог).

Верска предоминација (католичанство као хрватство) улази у фазу политичке корисности, и управо на примеру Далмације ми видимо како вера, као политичко средство, може досегнути политичку реалност. Успињање, после вековног залагања папске цркве, ка политичком успеху трајаће у завршној фази мање од једног века. Почетак остварења политичког циља налазио се већ у створеној поларизацији. Наиме, Хрвати чине велики политички напор, на једној страни, да придобију Србе у Далмацији за идеју споразумног припајања Далмације Хрватској а, са друге стране, истовремено се залажу за остварење политике Аустрије да Босну и Херцеговину доведе под власт Беча. Зато и не чуди што припадници Српске народне странке на Приморју од 1880. заступају начела аутономне Далмације. Ова начела ће испољавати, својим текстовима, и Саво Бјелановић у „Српском гласу” (Задар) и Антун Фабрис у „Дубровнику”.

Срби православци, Срби католици и Хрвати католици у Приморју и словенски католици у Далмацији – притиснути пресијом инквизиторског католичког прозелитизма – траже особен политички субјективитет у оквиру Аустро-Угарске монархије. Захваљујући историјским околностима (независност Црне Горе и Србије ограничена је њиховим територијалним статусом) јачају политичке везе са хрватским народом. Живаљ Далмације и Приморја не само да не идентификује хравтство са католичанством, већ, напротив, у политичким везама са хрватством види прелазну политичку фазу ка остварењу јужнословенске заједнице – и уједно могућу превласт словенства (илирства) над политичко-верским апсолутизмом римске католичке цркве.

Раслабљена приморско-далматинска политика не увиђа да Рим прави политички капитал на уморној Аустро-Угарској царевини, да управо хрватство форсира као будући бастион католичанства, те најзад народ Приморја и Далмације запада у ситуацију политичких мистификација (Ријечка и Задарска резолуција). Политичким привидом и неувиђањем снаге папистичког политичког заокрета највише ће бити погођен управо српски етникум, без обзира на конфесионални обред (православни или католички), јер ће – будући да се неће претопити у верску заједницу – постати и политички проблем, и популациони проблем, и национални проблем у политичкој заједници која ће се остварити распадом Аустро-Угарске.

Да је идеју словенства достигла путања политичке заморености показује и опрезност српских представника у Далмацији и Приморју 1905. године (Задарска резолуција). Али, то је била опрезност спрам могуће политичке супремације а не верске супремације; Срби су, наиме, потпуно превидели моћ папократије у новим историјским условима, као што ће, неутралношћу папске државе у I светском рату, превидети утицај папства (1918) у створеној првој Југославији. Зато Задарска резолуција (која се тиче превасходно народа Приморја и Далмације), иако на плану идеје јужнословенства представља свој зенит, на плану реалне политичке ситуације представља најважнију победу војујућег католичанства и хрватских папократа.

Припајање Далмације и Славоније

Задарском резолуцијом (1905), којом Хрватска тежи реинкорпорацији краљевине Далмације у целовиту Хрватску и којом Српска народна странка на Приморју потпомаже ову идеју (ако хрватска страна уклони све дотадашње сметње: „да се са стране Хрвата обавезно призна равноправност српског народа са народом хрватским”) – није се ишло, на жалост, ближе јужнословенској заједници већ католичкохрватском централизму. То ће показати и уједињење 1918. године (остварено и онда упоришном тачком јужнословенске идеје – град Сплит) јер ће убрзо уједињеној I Југославији показати лице агресивни католички централизам.

Хрватско католичанство ће испољити антиподна политичка становишта спрам I Југославије, и политичко католичанство ће ући у фазу динамичног освајања политичког простора. Јужнословенска идеја, словенска идеја, илирска идеја – постају политичке мањкавости у националном програму који све испољеније, наглашеније и агресивније тражи простора католичком експанзионизму, форсирајући верску као политичку идентификацију.

Католичанство тако прераста у хрватство које, повратно, тежи успостављању граница једнаким границама утицаја римске католичке цркве. Политичком комбинаториком Мачека и припајањем територија Далмације и Славоније територијалној целини Хрватске (1939) – римски маљ је био спреман да заврши са словенском идејом и православљем. Хрвати су му у томе помогли 1941. године.

Шавови јужнословенских подела

Борба папа за области Балканског полуострва (насељеног словенским живљем), нарочито поред Јадранског мора, јесте у ствари историја римске политике на Балкану. За историју римске христијанизације карактеристична је њена успешност код Словенаца, док ће код хрватског народа – будући да су и византијска јурисдикција и византијски утицај били велики – хришћанска романизација и хришћанска латинизација постојати не као датовани историјски факт већ као историјски процес.

Византија је имала доминантан утицај не само на балканске области већ и на Венецију па су тако и Латини (Романи) у градовима на Јадрану били поданици Византије. Одузевши (у VIII веку) Византији и Венецију, и Истру и део Далмације, франачка држава Карла Великог је у потпуности – политички, правно и црквеноинституционално – извршила утицај уз помоћ латинског свештенства на словенски живаљ тзв. Далматинске регије. На основу Ахенског мира (812) Византији су враћене Венеција и Далмација, док је Истра остала као део суверене Франачке државе. Тако је словенско становништво изложено државноцрквеном католичком престижу, без обзира на каснију и формалну поделу хришћанске заједнице (1054) и без обзира што ће православна Византија, у верском смислу, задржати свој суверенитет у наредна четири века.

Користећи се политичким тежњама час Папске империје час Византијске империје, словенски живаљ се борио да оствари екстратериторијални статус, као што се приклањао час уз Источну (православну) час уз Западну (римокатоличку) цркву, не би ли се ослободио милитантних, иако краткотрајних, франачких и норманских најезди. Иако делом охристијанизирани, Словени су првобитно тежили стварању народне цркве, самосталне, али су изнад свега, већ и сами у замци политичког прагматизма, тражили простора сопственом политичком ауторитету. То је разлог што ће се словенски живаљ, међусобно, све више раздвајати. Негде је словенски народ добијао на политичкој субјективацији (Хрвати), а негде губио и на политичкој, и на религијској, и на културолошкој самосвојствености (Словенци). 

Једноставно, као последица политичке комбинаторике реализоваће се доминантнија зависност, културна. Повратно, ова културна доминација ће временом задобити и политичка обележја од којих су Словени првобитно били издвојени. Тако ће, конкретно, већ са Томиславом Хрвати (који су били издвојени од папства, и који су за време Људевита покушали да збаце франачки јарам) изгубити хрватску народну бискупију у Нину – одређујући на тај начин своју будућу историју у оквиру римске и латинске цивилизације. Срби ће са Немањом коначно одредити своју будућу хришћанску историју према узору (дакле не у копирању или имитирању) на византијску културу и византијску цивилизацију.

Као што се разликују у полазишту (јер византијска црква, као и свака православна црква, није милитантна) тако се наши народи, последично, разликују и по духовној особености произашлој из припадништва Источној или Западној хришћанској цркви. Разлика ће бити утолико већа  што хрватска историја јесте историја асимилирана у историју Католичке цркве, док ће се национална историја Срба развијати независно од Цариграда, као уосталом и њена национална култура. Хрватски народ ће делити судбину католичке историје на Балкану а српски народ своју историјску судбину градиће издвојено од историје Византије. Без обзира на православно опредељење (које је претпостављало не политичко већ религиозно опредељење) Србија није делила судбину нити успона, нити криза, нити сумрака Византије.

На исти начин, ни падом Турске империје, српска држава није у новопостављеним историјским условима градила свој просперитет кроз политичку ревитализацију православља. Напротив, свој политички простор остварила је кроз непомирљиву националну борбу којој православље није давало политичку већ моралну и духовну моћ. Према томе, иако православна, српска историја има више заједничког по супротностима са Византијском империјом, неголи по сличностима. То је и разлог, имамо ли на уму разлику политичке зависности и политичке сличности, што лако уочавамо и словеначки феномен. Словенци, наиме, будући близу моћних европских краљевстава, историјски ће трајати у сенци Римокатоличке цркве иако ће се све више германизовати, но романизовати. Шта то, у ствари, значи?

Христијанизација Словенаца

Словенци, чију је христијанизацију извршила Салзбуршка црква до 750. године (у време словеначког кнеза Волкуна а уз помоћ баварског кнеза Тасила II), губе национално обележје без надокнаде упоришта у доминирајућем Риму па се стапају са латинизираном европском културом. То ће бити пресудно за будућу историју Словенаца које је, на некадашњој територији Карантаније, латинска црквеноуправна подела издвојила на оне под патронатом Салзбуршке и оне под патронатом Оглејске (алпско и панонско хришћанско подручје са седиштем у Аквилеји–Оглеју) бискупије. Словенци ће, на религијском плану, делити историју католичанства у Европи а то значи да ће делом проћи и кроз историју протестантских идеја. Тачније, управо захваљујући европском антипапистичком освешћењу, Словенија ће избећи романизацијском култном опредељењу. То, међутим, показује на други доминантнији утицај, германски, пошто је пресудно, мисионарска преданост припадала немачким свештеницима.

Територија Карантаније углавном је потпадала или под салзбуршку или оглејску бискупију – а то значи изван домена градешког патријарха који је у потпуности представљао хришћанство Византије. Из периода раног словеначког хришћанства потичу и бенедиктински манастири (у Осојама, Можници – на карантијско-фурланској граници), цистерцитски (Ветрињ – код Целовца, Стична у Крањској) и картезијански (Јурјево – код Лашког, Бистра код Врхнике). Од 1002. године део садашње словеначке територије преузела је бискупија Гвер, а од 1094. загребачка бискупија. Уосталом, након смрти краља Френка Сама (658) Горњом Штајерском ће владати „племе ратоборних Хрвата” (Љ. Хауптман).

Са појавом протестантизма, макар на балканским просторима успешно укинутог од стране Римокатоличке цркве, словеначки културолошки идентитет ће се све више уједињавати са латинском европском традицијом а мање са римском хришћанском традицијом. Иако се неће разићи са Римом, Словенци неће никада извршити религијску апсолутизацију тако да национално изједначе са католичанством, већ су се према римској цркви односили прагматски доживљавајући њен успон као историјску парадигму. Онда када су губили национални идентитет нису га губили зарад фанатичне идентификације са Римом већ из прагматских разлога.

Утолико им и није сметало што их католичка империја није третирала као посебан народ већ као становништво подложно империјалним захтевима. У том смислу треба разумети и разлоге због којих су хабсбуршки цареви одмах укинули Словенцима обичај устоличавања војводе (церемонија се вршила у Госпосветском пољу, код Крнског града – близу Целовца у Аустрији – и на каменом престолу) а формално (1414) право наименовања присвојили искључиво за себе.

Без црквене покрајине

У зависности од политичке ситуације Словенци ће трпети, мањи или већи, утицај латинских држава. Тек са појавом Љубљанске бискупије (1461), иако под директном управом Свете столице, Словенци покушавају да остваре сопствени национално-црквени центар који би имао значајну улогу у интеграцији словеначког народа. Међутим, сукоб између љубљанског бискупа (тек укидањем аквилејског патријархата, 1751, биће основана љубљанска надбискупија) и надбискупа у Горици пресудно ће утицати на национално-верско заједништво, па ће се етничко-верска покрајина издиференцирати тек по Наполеоновим освајањима, када ће Словенија доћи под власт Аустрије. Уједно, северна граница етничко-верске покрајине биће оивичена мариборском бискупијом.

Уједињавање са политичком али приоритетно латинском Европом, Словенију је претворило у католичку земљу са потиснутом словенском прошлошћу, не дакле у словенску земљу која је примила католички хришћански обред. То нам најбоље потврђује и црквена историја на овим просторима. Љубљанска бискупија је основана као утврда папства од аквилејског (оглејског) „патријарха”; установио ју је цар Фридрих III а потврдио папа Пио II. Како је још увек међу словенским народима владало осећање заједништва онда нимало не чуди да је бискупија заживела богатом баштином коју је Фридрих III добио уговором од последње удовице цељских грофова, Катарине, ћерке српског деспота Ђурђа Бранковића. Први бискуп је био Жига племенити Ламберг.

Оснивању љубљанске бискупије претходи јак уплив фрањеваца (и реформа римокатоличког фанатика, св. Ивана Капистрана) који су се населили прво у Белој Крајини а затим Љубљани и Новом Месту. Иван Капистран, фрањевачки борац против Срба (Шизматика), у писму папи Калксту III (4. јула 1455), назива Катарину – која је била удата за грофа Улриха Цељског – „непријатељицом римске цркве” јер је своју кћер превела у православље. Истом приликом он притужује и папу Николу V који је деспоту Ђурађу дозволио да у „мађарском краљевству може подићи девет манастира за српске калуђере” – а који, према Капистрани, не само не поштују католичку еухаристију и не признају индулгенцију већ и проповедају да се католичка црква издвојила, отпадила, од изворне хришћанске православне цркве.

Снажни фрањевачки и германски уплив био је пресудан што љубљанска бискупија није ништа учинила за словеначко национално биће (то јој, уосталом, и није био циљ), као што је био и одлучујући за „Лутерову олују” чији је протестантски дух уништио у XVI веку „скоро све фрањевачке самостане” (Ф. Ковачић). Па ипак, рекатолизација ће бити код Словенаца успешно извршена, као и германизација, чему ће највише допринети надвојвода Фердинанд уз помоћ бискупа Томе Хрена (у Крањској), Јураја Стобеја (у Корушкој) и Мартина Бренера (у Штајерској) – крајем XVI и почетком XVII века.

Очито је, онда, какву су улогу имали и љубљанска бискупија (касније и надбискупија) и горичка бискупија које предводе, по правилу, туђинци. Ситуација се мења у XIX веку, а словеначки црквени и национални успон започиње у љубљанској и мариборској бискупији тек у држави СХС. И управо тада, зато што је видно растао национални рад, Римокатоличка црква (која Словенцима никада није дозволила остварење црквене покрајине) наједном показује брижност за национално очување Словенаца, то јест показује на штетност од уједињења, јер, ето, и у тој новој држави Словенци нису остварили тзв. право на посебну црквену покрајину. То је словеначке клерократе враћало Риму, а њихов захтев требало је да буде решен Конкордатом између Ватикана и Краљевине Југославије.

Нормално, како ратификација милитантног Конкордата није прошла, остао је у Словенији важећи „политички капитал” римске цркве. Тај политички капитал биће ревитализован онда када папски Официј то буде сматрао потребним, резолутним и успешним.

А успешним ће га учинити у Словенији, као и другим католичким земљама, управо комунисти, напуштајући црвену империју у распадању – враћајући се у крило свете, поново оснажене римокатоличке империје. Принципијелна национална начела подређују се политичкој и личној прагми, али само онда ако се могу свести у империјски императив. Отуда је и искушење, за све оне који не могу да се врате под скут свете католичке идеологије, много веће: они морају да еволуирају суочавајући се са сопственим идеолошким заблудама, или да се одрекну власти, или да превере, како се свети отац из Рима, у молитвама, нада нудећи комунистичким режимима пастирску саветодавну помоћ.

Црквену зависну самосталност (која је, будући папократична, надређена националној, идеолошкој или било каквој другој) папа Павле VI обнародоваће за Словенце булом „Qu isaquis cum animo” (22. децембра 1968). Најзад је успостављена после дванаест векова, а љубљанска црквена покрајина (као још један доказ „националне брижности” и папског благослова успостављена је 1983. године и тзв. бискупска конференција) којој је убрзо дато у обавезу да „оствари три задатка”: - утискивање хришћанског печата на словеначкој трериторији, - суделовање у ширењу божијег краљевства у мисионарским државама, и – екуменско посланство.

Брига за германско

Религијски (католички) и политички (германски) ареал је надсводио етнички, па ће заправо Словенци много више бринути о политици германских земаља (за разлику, на пример, од Пољске) но оне саме. И као што је Павелић („О хрватском питању”, 1936) у својој расправи указивао Хитлеру на традиционално хрватско пријатељство (доказујући да је Хрватима ускраћена самосталност 1918. године само да би Немачка живела у непријатељском политичком окружењу), - тако и словеначки националкомунисти и клерократе указују данас Ото фон Хабсбургу на традиционално словеначко пријатељство, доказујући своју бригу за политику германског економског и политичког експанзионизма.

На таквој политичкој еквилибристици, између папства и германства, трајаће национална историја Словенаца па ће та еквилибристика бити пресудна и за словеначки протестантизам који је представљао најважнији догађај у историји словеначких патрита. Међутим, политичка еквилибристика омогућила је да се културна историја надсводи политичким прагматизмом те су у том смислу код Словенаца и национални протестантизам заменили већ традиционални облици политичког живота, политичка зависност од папе односно културолошка сличност са делом германских земаља.

Отуда и није чудо што је Трубарев протестантизам (који је подразумевао увођење словеначког језика у све поре националног живота, зашто је и преводио делове из Светог писма) Словенцима открио један Немац, протестански пастор у Љубљани и писац расправа о реформацији код Јужних Словена, Теодор Елзе (1823–1900).

Историја словеначког протестантизма нестајаће под притиском римске цркве, историја Трубаревог протестантизма биће апсорбована од супериорнијег, германског, протестантизма и католицизма, као што ће Трубарев национални протестантизам мало, или нимало, утицати на прагматизам словеначких апатрида и германофила; - можда и зато што су својим ћирилским потписима,  српски свештеници Матија Поповић и Иван Малешевац потврдили истинољубивост националног рада Приможа Трубара штајерском мецени, барону Ивану Унгнаду, приликом доласка у словенску и ћирилску штампарију у Urachu 1562. године.

Верско-политичко освајање

Како је латинско хришћанство тежило ширењу свога утицаја оно је, по природи ствари, морало преузимати граничне и државничке територије православних тема. Да је реч искључиво о верско-политичком освајању територија на којима живи православна популација сведочи управо она историјска литература коју западни латинисти сматрају веома употребном (Порфирогенит, X век и Дукљанска хроника, XII век).

Процес католизације ширио се на православну Дукљу (Зету), која се простирала између Драча, Скадра, Бара, Травуније и река Зете и Пиве – затим на православну Босну (области Со, Соли и Усор – североисточна Босна између реке Босне и реке Дрине, чији се доњи део простирао до сарајевског поља) – онда на православну стару Херцеговину (Хум), која је заузимала простор између реке Раме, Неретве и Мораче, - као и на православно Завршје (између Пливе, Ливна и Фојнице).

Латинском утицају је слабије била изложена и српска православна територија од Пиве, Таре, Горажда до Лима (са Бијелим Пољем на Доњем Лиму) а скоро нимало српска територија између Лима и Мораве са Расом и Ибарском долином. „До Немањине акције” српске територије на северу нису прелазиле Рудник нити су се на југоистоку простирале даље од Ђаковице и Призрена.

Средиште српских племена, и нових српских држава у оснивању, у X веку представља територија између река Раме, Неретве и Мораве, тачније – и управо по Порфирогениту – ова територија је стожерна тачка из које ће се српска племена ширити и у периоду од X до XII века заснивати племенске државе. Истовремено, „овај крај представља средиште српског племена и заметак” (В. Ћоровић) најмоћније и најјединственије српске државе. То, уосталом, потврђује и Иван Лучић Трогиранин из XVII века (са којим почиње хрватска историографија), када јасно одређује место и хрватске и српске популације, па тако и њихова племенска разграничења на јадранској обали. Хрвати су заузимали простор од „Истре до реке Цетине”, а Срби остатак све до Драча.

Ширење хрватске територије зависило је од утицаја латинске цркве. Наиме, Рим је свој политички програм остваривао уз помоћ католичких Хрвата, па је, на исти начин, ширећи се на српским територијама уз помоћ католизације – право граница своје верске присутности преносио на хрватски политички субјективитет. Ширења српских племена, пак, била су успостављена пре свега и једино етничким распростирањем. Утолико нас не чуди теоријско становиште Сипријана Робера (француски слависта XIX века) који припаднике „потлачене” српске расе ситуира између „грчких планина и Јадранског мора”. Према Роберу, Срби заузимају трећину европске Турске и цео јужни део Угарске: „У Турској српска раса заузима покрајине Босне, Херцеговине, део Македоније, североисток Албаније, Црну Гору и кнежевину названу Србија”, док у аустријском царству Срби живе на територијама „Далмације, Хрватске, Славоније, делу Истре, у Војној крајини, Банату, Срему и у дунавској обали од Беча до Сент Андреје”.

Да је Србија (уз Византију) представљала најзнатнију државу на Балкану сведочи и Бурхарт (доминикански опат из XIV века), „истина” – како наглашава Стојан Новаковић – „с великом религиозном мржњом католичког калуђера”. У оквиру српске краљевине он наводи „и две народности” (Латине и Арбанасе) за које тврди да „веома мрзе и презиру Словене”, као што наводи и поједине градове који припадају овој краљевини (Котор, Бар, Улцињ, Свач, Скадар, Дриваст односно Пилот и Елбасан).

У границама утицаја

Нормално, српске територије које су се највише озападиле биле су изложене јакој верској пресији и римском прозелитизму, па ће – уз Далмацију – латинско хришћанство ширити одатле свој утицај, политику и завршни експанзионизам. То значи да латинско хришћанство није само утицало на верско опредељење (Срби католици) већ, што је за римску цркву било од пресудне важности, и на успешност остварења територијалних претензија. За разлику од приморског залеђа, градови у Далмацији, острва и сама далматинска област биће, највећим делом, завршно латинизирана и католизирана до XIV века. Потом католичко хришћанство преноси свој активирани програм на Загору (унутрашњост и залеђе далматинске обале) и Босну, - а да би окружило српске области и Славонију.

Славонија је у новим историјским условима (када се граница српске државе краља Драгутина простирала до Нашица) постала најважније стратешко место римске политике и римске цркве, пошто је српски православни живаљ требало истиснути или поунијатити, па тако остварити „природну” целину (Далмација, Херцеговина, Босна, Славонија) са католичким Германима и католичким Угрима. Већ у XI веку католички надбискуп ће административно држати Срем а од 1229. папа Григорије IX установиће обновљену сремску бискупију.

Везе са Славонијом латинско хришћанство ће успоставити оснаженом католичком црквом у Босни, па ће папска курија већ од XIII века успоставити јединствену босанско-ђаковачко-сремску бискупију јер је Славонија припала као „дар” босанском бискупу – што ће потврдити и папа Григорије IX (1239) и краљ Бела IV (1244). Сматрајући славонску област политички важном босанска бискупија се премешта у Ђаково и од 1314. године римски црквени службеник има звање босанског и ђаковачког бискупа.

Иако су фрањевци имали утицаја у Босни, иако су се њима – као и Католичком црквом – служили босански владари да би ојачали свој самостални политички статус (у односу на Мађаре, а потом Турке), Католичка црква није успела у својој босанској мисији. Чак и за време Твртка I (када Босна заузима територију од Зрмање до Котора – изузев Задра и Дубровника – „на северу до Саве и Уне, на истоку до Дрине, Лима и Мораче”) који, да би показао „добру вољу према утицајном католичком свештенству”, прима исто под сопствену заштиту (1390).

Такође, ни други покушаји, попут Сплитске цркве нису успели да овладају српским народом у Босни. Тако ће бити и у XV веку, што потврђује и сам папа Евгеније IV у свом писму из 1446. године када за Петра Војсалића каже да је „једини кнез католик” у Босни.

Иако су династички разлози руководили и краља Томаша да потврђује католичку ревност („хварски бискуп Тома, папин легат, био му је главни саветодавац и сарадник”) некатолици су у Босни остали и народ и властела. И још нешто: што због територијалног престижа што због римокатоличког ревновања и ослањања на папску силу, краљ Томаш је чак остао и без Сребренице – коју ће му деспот Ђурађ Бранковић одузети 1448. године, и том приликом, уз Дрину, доћи „све до Вишеграда”. Штавише, иако ће папа Никола V нудити опрост грехова свима који ступе у војску краља Томаша (1450), у борби против краљевих непријатеља: Турака и јеретика (православаца) – само две године испред тога, и без значајнијег отпора, Босни ће одузети Хум (Херцеговину) војвода Степан Вукчић који је већ држао под својом влашћу највећи део Зете. И 1451. године, док је Степан водио рат са Дубровчанима, краљ Томаш није успео да скупи војску за помоћ дубровачким пријатељима а против хумског херцега.

„Степанова област” се простирала од „Бококоторског залива до Праче и од Цетине до Мораче и Лима. Главно место беше му питоми Благај на врелу Буне у мостарском Бишћу” (В. Ћоровић: „Историја Срба”). Војвода Степан се прогласио „херцегом од св. Саве” (крајем 1448. године), откада се хумска област називала „Војводством св. Саве” – и то ће име, уз назив Херцеговина, у народу трајати до краја XIX века.