Грешни Милоје

БЛАГО ЗА ВЕЧНОСТ

-Емисија  „Ред по ред“, ТВ Чачак, марта 2006. - 

Водитељ: Књига Казивања, коју потписује грешни Милоје није честа врста објављене написане речи. У овом случају реч је делимично и о исповести пред самим собом. Зар не?

Милоје: Не верујем да постоји неко, ко хода овом земљом, а да није начинио неки грех. Било у мисли својој, било у срцу свом, било кроз реч коју је изговорио, било делом својим. Сви смо ми грешни. Неко мање, неко више. Наша снага јесте у томе да се суочимо са тим грехом. Да признамо тај грех, е да би дошли до радости која се зове покајање.

Водитељ: Књига је настала као резултат духовног преображаја који је инициран, болним искуством, могло би се рећи.

Милоје: Може се  тако рећи. Да. До мог, да кажем, духовног прво, бродолома, па онда испливавања на другу страну тог узбурканог мора који се живот зове, дошло је након изненадне смрти мога оца. Ја сам тада мислио да је то изненадна смрт. Она је, међутим, дошла сасвим,  сасвим добро и мој отац се, хвала Богу, јако лепо припремио за ту смрт. Али је, за мене, то био бродолом.

Водитељ: То је вас подстакло да размишљате о неким темама за које нисте, како сам ја разумела из ове књиге, раније имали времена ни потребе.

Милоје: Прво, Ви знате, ја сам рођен као и сви припадници моје генерације у једном магловитом дану. У једном смутном времену. И тој нашој генерацији истина је била застрвена једним застором, идеолошким. Будући да смо ми одрасли у тој тами, нисмо имали потребе да размишљамо о тим темама. А нисмо много тога, или нисмо ништа, о томе ни знали. Знате ни у једној јединој нашој књизи ми се нисмо срели ни са Господом, ни са Пресветом Богородицом, ни са Светим Јованом Крститељем... Ништа од тога ми нисмо знали. О томе нас у школи нису учили. Уместо икона, на зидовима наших учионица висиле су фотографије хохштаплера који су човечанство довели у заблуду. У једном таквом стању, смрт мога оца је мене  ударила по глави и ја сам схватио, у ствари, да је човек ништа. Схватио сам да је наша снага ништа. Суочио сам се тада са неким фундаменталним питањима. Да ли је могуће да баш ништа човек не може да предузме у том тренутку? Божјим промислом, догодило се да сам ја кренуо једном стазом, хвала Богу, на којој сам, после тога, схватио да има помоћи. Схватио сам шта можемо да учинимо кад неко умре. Кад нам неко драг умре. И схватио сам да му можемо и како му можемо помоћи. То ми се казало на два начина. Прво, имао сам среће да сретнем умне, духовне људе. Најбољи део српскога народа су наши монаси. То је моје убеђење сада. А друга срећна околност је да сам на тим ходочашћима, обиласцима наших светиња од Српске Свете Горе надомак Чачка, па преко Острога до Хиландара и до Свете Земље... куповао духовну литературу. Тако сам направио једну сјајну духовну библиотеку и упијао светоотачке књиге као што упијач упија мастило. И, године су пролазиле. Нека нова искуства и нека нова сазнања су нарастала у мени од тог квасца што се Јеванђеље зове. И стицајем околности догодило се да је, у једном тренутку, из мог срца на папир источила ова књига за неколико ноћи и неколико дана. Та књига је, наравно, требала да остане у једном уском, породичном кругу. Међутим, пошто њен први део говори о неким стварима које се граниче са неким канонским или можда чак и задиру у нека канонска питања, ја сам се, ипак, плашио, пошто сам још увек дечак са млечним зубима када је духовно искуство у питању, да не направим неку грешку, те да њоме, не дај Боже, саблазним неког. Онда сам ја рукопис моје књиге однео код мог духовног оца Венијамина Преображењског да видим шта он мисли о томе. Он је, кад је  прочитао текст, написао једно писмо, које се налази уместо предговора у овој књизи. Он је сматрао да та књига не треба да остане само у уском породичном кругу, него да би она била душекорисна и за неке друге људе. Тако је дошло до тога да се ова књига одштампа, и ја сам онда одлучио да неке две трећине, или нешто више од тога, од тиража ове књиге подарим нашим  светињама као мој прилог за покој душа мојих предака. Хвала Богу, догађа се да та књига даје неке своје плодове и то је оно што радује. Јавило ми се доста људи. Јавило ми се много универзитетских професора који су задовољни овом књигом. Али ми се јавило много сељака који кажу да немају велику, но малу матуру. Ја разумем да је то четири разреда основне школе, који су, такође, задовољни овом књигом. Особито је интересантан случај да је један човек прочитавши ову књигу одлучио да се крсти. Интересантан је и случај да је један мој познаник рекао да сам му муке нанео једне ноћи, док је читао књигу. Каже, није могао да заспи. Једва је чекао да сване да купи будак. Какве сад везе може имати књига и будак? Он је у књизи, наиме, наишао на један детаљ који га је подсетио на то да одавно није ишао на ђедов гроб и да је он вероватно зарастао у коров. И због тога он није могао да заспи. Ујутру је, каже, купио будак и отишао да уреди гробове својих ђедова. Те две ствари које су се догодиле, су довољна плата за тај труд, за тај незнатан труд, који сам ја уложио у ову књигу.

Водитељ: Поднаслов књиге ви сте назначили: Богу у славу, прецима у част и потомцима у аманет. Прецима у част. Врло интересантна тема којом се бавите у књизи. То је опомена како се треба понашати према прецима, нешто што није толико  уобичајено, о чему се није често писало.

Милоје: Да. Нажалост ми смо у времену које је иза нас побркали многе аршине. Између осталог, заборавили смо и неке елементарне ствари које су наши преци знали. Заборавили смо на наше претке. Пустили смо да њихови гробови зарасту у купине и у бујад. Кад погледате српска гробља мора да вам кане суза из ока кад видите какав је то немар, какав је то јад и какав је то чемер. Није могуће да један народ буде срећан ако такав однос према прецима има! Ми нажалост, широм света, који је препун саблазни, који је пун неморала и тако даље, можемо да сретнемо пасја гробља, гробља у која се сахрањују кућни љубимци, а која су много боље уређена него гробови наших предака, Боже нас прости. Ја мислим да оно што се из потоње беседе мога оца, о том  детаљу говори, је поука за читаву нашу генерацију.¹ Наш однос према прецима је у ствари наш однос према нашој будућности. Како се ми будемо односили према нашим прецима, тако ће се и наши потомци односити према нама. Како се ми будемо односили према нашим прецима тако ће нам и бити! И тако нам, ја мислим, и јесте.

Водитељ: Други део ваше књиге подсећамо зове се: Приче из Стевановића џемата. То су приче, јел` тако, из родног краја. Приче  које Ви говорите о својим прецима. А оно што је интересантно, то је језик којим се све то прича. То је народни језик са много заборављених речи. На самом крају књиге је речник непознатих речи дакле, које су помало изгубљене или које нису у употреби, чак ни на селу, више.

Милоје: Да. Те Приче из Стевановића џемата су, у ствари, истините приче о мојим прецима. Дакле, ту заиста ништа није измишљено. Е, сад, пишући те приче, ја сам се  уствари вратио, просто, у то време, и одонуд, из тог времена, прозборио онако, како се заиста, и говорило.

Водитељ: Интересантан део ваше књиге престављају и беседе које сте ви врло надахнуто написали односно изговорили. То су Тугованке и Радованке. Писане су помало архаичним језиком којим се служе, иначе, људи блиски цркви, али су оне у сваком случају топле и види се, изговорене искрено и из срца.

Милоје: Да. Значи, ова прва два поглавља књиге, рекао сам, су истекла из мог срца у једном даху, осим беседа које су, у ствари, изговорене тада кад су се ти догађаји дешавали. Па, шта ја знам, ја спадам у људе који и посао кад раде, раде га срцем. Па се тако догодило да и у тим срећним приликама, на свадбама, на бабинама, на другим неким радосним догађајима ја прозборим по неку уз чашу вина. И то је заиста било од срца. А наравно, живот има и своју, да кажем, тужнију страну, па се догодило да у неким пригодама, на сахранама, на четрдесетодневним поменима и тако даље, опет проговорим неку. И у тим приликама су те речи излазиле из срца.

Водитељ: Књигу је написао материјално обезбеђен човек. У овом свету где доминира трка за стицањем материјалног богаства, Ви сте пронашли други поглед на свет. То данас није нимало чест случај, зар не?

Милоје: Па знате шта? Ако би смо се вратили исконима, ако би смо се вратили науци над наукама, а то је Јеванђеље, онда је то тамо све речено. Знате, ми смо се од тога отргли. Зато што су нам отргли, у времену у коме смо рођени, основне вредности. Иначе, да смо расли са Јеванђељем које ево, стоји, као гранит, вековима, да смо завиривали свакодневно у њега, онда би то било најприродније. Јер, Господ у Јеванђељу каже: Шта ће ти цео свет да придобијеш ако души својој наудиш.² Значи, основна вредност је да се ми старамо о очувању своје душе! Да се старамо о вечном животу! Да се старамо о вечним вредностима! Јер, све ово што ми у овом материјалном свету створимо, то ће црви, или мољац, или жижак, или рђа појести. Макар колко то ми  премазивали неким лаковима, неким бојама и тако даље, све је то пролазно. А исконске вредности су трајне, вечне, неуништиве. Оно што будемо порадили на спасењу своме, на спасењу душе своје за вечни живот, то једино остаје у векове векова. И онолико колико будемо порадили у нашем окружењу за наше драге, да их подстакнемо да кроче и да ходе путем спасења, то остаје иза нас у векове. Исто тако, наше молитве за покој душа наших предака, е да би њих спасли, ако су евентуално, због својих грехова, у неповољном положају, су вредност која је непролазна. То су, дакле, те истинске, те праве вредности. Оне не труле. Оне не рђају. То благо ми треба да сакупљамо, то је наше благо за вечност.

Водитељ: У својој књизи наглашавате и понављате, дакле, савете које су иначе записане у Светом Писму. Износите и нека искуства и истине које су записали свети оци. Па да ли је тешко њих се придржавати у овом савременом животу и свету у коме живимо. Дакле, да ли је тешко практиковати и поштовати те поуке и заповести, попут бити милосрдан, милостив и тако даље.

Милоје:   Па знате шта, ако човек само чита Свето Писмо то је један корак ка спасењу. Али ако живи Јеванђељским животом онда је то други озбиљан корак ка спасењу. Е сад, јако је битно у овоземаљским условима и нарочито условима у којима ми живимо, када су саблазни на све стране живети Јеванђељским животом. Али није немогуће. Знате, није немогуће. И у томе се, у ствари, показује духовна снага. Ви треба да имате духовну снагу да у условима када су саблазни на сваком кораку: погледајте билборде – углавном ђавоље поруке; погледајте излоге – углавном неморал; погледајте насловне стране новина – тиха језа; укључите телевизор – веома често ђавоља работа; идите улицом – видећете свашта... Безчашће на сваком кораку. Дакле, у таквом окружењу ви треба да имате духовну снагу да се одупрете томе. Да не дате да вас то дотакне. Да у томе не саучествујете. И наравно да при томе не осуђујете, већ да сажаљевате. И да се Богу молите да вас обиђе то зло. Та несрећа. То лудило. Вас и вашу чељад. И сав православни род. Нисмо ли сведоци да главни информативни програми „водећих“ кућа и „водећих“ листова говоре и пишу: „ноћас у најлуђој ноћи... било је предивно, весело...“ Па, зар смо ми у лудници???

Исто тако, ми можемо да пожелимо, а некад имамо и потребу, да имамо авионе, камионе и тако даље, и тако даље. Наравно, ми морамо радити. Ми морамо стварати материјална добра. Али не смемо, при том, заборавити на душу своју. Ако знамо да су оне две лепте удовичине, које је она дала као милостињу, и то је била цела њена имовина, коју је она  у том тренутку имала, дакле, да су те две лепте њу спасле и припремиле јој Царство Небеско, онда ћемо ми сигурно у тој нашој јурњави за материјалним добрима наћи, у ствари, снаге да по неки динар одвојимо за светиње наше, и да понеки динар одвојимо за човека који је у муци, који је у невољи и тако даље. Ту духовну снагу нам управо даје Јеванђеље. Ја сам од мојих духовника научио да сваког дана, сваке вечери пред спавање прочитам бар једну главу из Јеванђеља. И она ће вам рећи шта треба сутра да учините. И када човек почне да живи таквим животом, кад почне да размишља на такав начин, онда се он труди да сваког дана учини по неко добро дело. Добро дело за душу своју. И добро за ближње своје. А ближњи нам нису само наша деца и наши унуци. Ближњи су нам сви они који су у некој невољи. Господ је, знате, рекао: Кад болестан бејах обиђосте ме, кад у затвору бејах посетисте ме, кад гладан бејах, и тако даље, нахранисте ме. Кад Господе? Кад, каже, некоме од оне наше мале браће учинисте, то мени учинисте.³ Ако тако будемо разумели наш однос према Богу и наш однос према души нашој, онда неће бити тешко да се одрекнемо неких уживања и да се уместо тих уживања побринемо мало за спасење своје душе.

Ова књига, наравно, нема никаквих претензија да „попује“, да намеће неке вредносне судове. Она је једноставно истекла из срца. Она је мој живот. Она је, да кажем, једноставно једна врста, како је то господин Бошко Обрадовић на промоцији моје књиге рекао, једна врста јавне исповести. Значи ви треба да смогнете, снаге... Пазите, да пристанете да вас попљују ако искрено скинете са себе тај лажни застор који од вас чини „вредност“ већу него што стварно јесте. И када се човек припрема за Свето Причешће искрено, када пости, када се исповеди, он са исповести изађе као препорођен. Изађе олакшан. И  због тога ја мислим да ова књига, пошто нема значи никаквих амбиција да сад намеће некоме своје мишљење, она једноставно говори о једном животу, и о животима мојих предака, и о животима још неких људи, који се у њој помињу. Она је због тога, вероватно, питка. Она и наводи неке примере о томе шта се догодило људима који су били склони безбожју, гажењу закона Господњих. Догодила се казна Божја. Као што се и нашој деци догађа да их изгрдимо или повучемо за увенце или узмемо прутић. Не зато што га мрзимо, него у жељи да га поправимо, да сутра буде бољи човек. Тако и Бог чини нама, јер ми смо, у ствари, деца Божја. И за наше безбожје, за гажење значи правила, односно закона Господњег, долазе казне. Казна може стићи појединца, за безбожје његово. Казна може стићи читаву породицу, ако је на њу навучено проклетство због, на пример, неког злодела предака. Казна може стићи један народ због безбожја и неморала тога народа или, пак, зато што су вође народне својим злоделима навукле проклетство на свој народ. Елем, ако би дао Бог, да се ми, као народ, мало више окренемо тим нашим духовним вредностима, е да би се извукли из овога стања у коме јесмо. А извући ћемо се само ако се вратимо Богу. Ако се вратимо правим вредностима. Ако дођемо к` себи, у ствари. Оно што охрабрује... Знате, кад сам се ја преумио и  почео да одлазим редовно у манастире на Литургије тамо је било по пет, шест, седам, осам, десет људи. Углавном старци и старице. Сада је, хвала Богу, ситуација таква да ви, ако добро не пораните, рецимо у Преображење, не можете лако да уђете у Цркву. Значи, ситуација се мења. Оно што охрабрује, ја то видим, широм наше земље, по светињама ћете ви сада срести много младих људи. И срешћете нарочито много студентске омладине. Још једино терет, терет или цех, да тако кажем, не знања, ја мислим, плаћа јадно наше село. Јер још увек тамо владају сатански закони. Тамо још увек телевизија влада душама људи, па су наше Цркве у селима, јако тужно, празне у време кад звона звоне, односно у време кад се служи Света Литургија.

Водитељ: Хвала Вама на овом разговору.

Милоје: Богу хвала.

___________

¹ Добро посматрајте, ко`е се куће затиру, далеко било. Виђећете, оне ко`е су попуштале, да гробови ђедова њинијег утону у бујад и купине. Е, мој брајко! С тим се не игра ...( в.стр.118. ове књиге)

²Видети Јеванђеље по Матеју 16.20 и Јеванђеље по Марку 8.36.

3 Види Јеванђеље по Матеју 25.34 – 46.

Извор: Грешни Милоје, "Казивања", Друго допуњено издање, стр.221-230.