Браћо, чувајте се да вас  ко не зароби философијом и празном

пријеваром, по казивању човјечијему, по науци свијета, а не по Христу.

   (Колошанима 2:8)

У последње време код нас има чак и учених епископа, теолога који се више баве философијом него истинском теологијом. Међу њима се истичу неки од оних који су се школовали у Грчкој па су се погрчили. Не именујемо их јер су довољно познати. Што су се они погрчили, то је њихова ствар, али што се упињу да и православни српски народ погрче, то већ није њихова ствар.

Један једини од тих који су се школовали у Грчкој , а није се погрчио је мученик владика Артемије. Управо је зато код погрчених епископа непожељан, па чак и прогоњен.

Не успевају погрчени да погрче и Српску Православну Цркву, али јој, бар неки од њих, бришу оно српска и православна па је теслиме као америчка.

Не, не шалим се и не измишљам. Да бих доказао да је све ово озбиљно, приказаћу један део овогодишњег Годишњака  Западно –Америчке Епархије.

Књига  је лепо урађена, штампана на најквалитенијем и најскупљем папиру,  Текстови су 100% на енглеском. (Кад је епархија америчка  право је да и језик буде само енглески). Украшена је фотографијама, али и копијама футуристичких слика (не знам да ли је то назив за ту врсту сликарства) чији је аутор  Стаматис Склирис (Грк, наравно). Шта те слике представљају мора неко да објасни, јер онај  ко их гледа не може да погоди.

        Да почнемо од корица, На предњој  корици споља, у левом горњем углу стоји Западно-америчка епархија 2008 Годишњак. У доњем левом углу пише 1963-2008 Прослава 45. годишњице западно-америчке Епархије.  На насловној страници исто то. Дакле нема ни српска ни православна већ само Западно америчка. Све то можете видети на сличици која иде уз овај чланак.

Та епархија је основана несрећне 1963. године. Први епископ је био Григорије, затим Хризостом, садањи жички, па Јован, садањи шумадијски, и сада Максим.  Све до овог последњег званични назив епархије је био Српска православна западно-америчка епархија. Првој тројици, па ни администраторима који су ту дужност вршили, није сметало ни српска, ни православна. Садањи епископ је школован у Грчкој и по свој прилици се погрчио, па је избрисао и српска и православна. Тако ако није у стању да епархију погрчи, бар да јој  смакне оно српска и оно православна.

На почетку књиге је Поздрав Његовог Преосвештенства епископа Максима (стр. 4) Ту епископ пише: Светотајински контекст ове прославе сведочи о сврси и циљу епархије у историји: преображење и обнова стварности и људских односа на свим нивоима. Је ли то све? Је ли то једина сврха и једини циљ?

Први чланак је Јуче и данас, (стр.11), текст говора који је викарни епископ Теодосије одржао у српском православном манастиру (није изостављено ни српски ни православни) манастиру у Платини, Калифорнија 19. јуна 2008. године. Тада је гостовао код надлежног епископа. Мислим да му је то био први пут. А један други, најпогрченији а најпопуларнији је доста често не само овој него  у свим епархијама у Америци, а да ли гостује и у канадској и у европским епархијама, нисам сигуран.  Он и други чланови једног епископског клуба се позивају, али не и они који клубу не припадају. А ко плаћа путне и друге њихове трошкове боравка у Америци?  Они сами сигурно не плаћају. Не верујем ни да плаћа домаћин који их позива. Плаћа се вероватно из епархијске благајне која постоји од намета и прилога православне српске раје. Уз то се обично скупи и харач да се да гостима да не иду кући празних руку.

Онда на страницама 14-15 се објављује: Повратак Архимандрита Себастијана Дабовића (1863-1940) у Америку. То је извештај о историјском догађају када су мошти архимадрита Себастијана донете из Србије (манастир Жича) у Xексонвил, у цркву св. Саве, првој саграђеној српској православној цркви у Америци. Архимадрит  Себастјан је заиста веома заслужан као православни мисионар. Још док су православни српски досељеници припадали Руској православној цркви, јер српска није постојала, и он и српски православни верници су жудели да имају своју, српску православну Цркву. Молили су и преклињали Цркву у Србији да створи епархију, али то није учињено јер је постојала бојазан да ће то Цркву оптеретити финансијским издацима. Тек је великомученику епископу Мардарију Ускоковићу успело 1921. године да се оствари постојање Српске православне епархије у Америци. А од онда па до сада из Америке се у Србију слало и шаље капом и шаком.

Архимандрит Себастијан неоспорно заслужује од нас поштовање и захвалност а Од Бога награду и прослављање.  Вероватно је својим животом и радом заслужио и да буде канонизован. Али канонизација мора да се изврши према правилима која се на исту односе и од оног тела које је надлежно и овлашћено да је изврши. А иако канонизацију архимадрита Себестијана није извршило надлежно тело, нити је извршена по правилима, бар један од свештеника у Западно-америчкој епархији (а можда их има и више) у отпусту на богослужењима помиње архимандрита Себастијана иже во свјатих.  А у свом обраћању моштима архимадрита епископ Иринеј Добријевић га ословљава и као светог и као преподобног.  Оно што ме плаши је да ако надлежни ништа не учине да спрече самовољну канонизацију коју обављају ненадлежни,  не водећи рачуна о правилима, може доћи до тога да когод хоће може да канонизује кога хоће.

Свечаности приликом доношења моштију архимандрита Себастијана су трајале од 31 августа до 2, септембра 2007. Било је неколико православних епископа и велики број  свештеника.  Међу верницима је био и владика Иринеј Добријевић. У свом говору он се обраћао архимадриту као светом и преподобном, иако, колико ми је познато, архимадрит није званично канонизован. Истина, јереј Стивен Тумбас и његов ђакон Трива су, како је објављено у локалним новинама, изјавили да је архимандрит свети и има у цркви у Xексонвилу  његових или икона или фресака са светачким ореолом. Јереј Стивен је објаснио новинару или новинарки која га је интервјуисала да код нас народ проглашава светитеље, а Црква их само уноси у календар. Напоменуо сам то у једном своме чланку и питао надлежне откад је то тако, али нико ми од надлежних није одговорио.

Не знам да ли је епископ Иринеј био инспирисан изјавом јереја Стивена о канонизацији, углавном Владика Иринеј је, у име расутих православних верника и заправо свих православних особа који живе у Америци дочекао о. Себастијана  добродошлицом следећим речима: Добро дошао, наш свети и преподобни оче Себастијане! Добро дошао,  о прво српско дете рођено овде на овом америчком континенту!  Добро дошао натраг, свети мисионару, ти који си пројавио Христово јеванђеље од једног до другог краја овог континента. Добро дошао, наш свети и преподобни оче, ти који си основао Српску Православну Цркву овде и био њен отац снивач у време овог  прошлог столећа!

Добро дошао, свети оче, ти који си себе занемаривао да би пројавио јеванђеље Онога који је даровао живот, васкрсење и наду теби и нама; ти који си објавио  јевађеље у далеком Јапану, Русији, Србији и пре свега међу нама овде на америчком континенту. (стр.15)

Да се још осврнемо само на  чланак веома поштованог и скоро обожаваног од наших погрчених епископа, Јована Ј. Зизјуласа. / Неки га називају Змијулас). Интелигенција – неоспорно изванредна! Интелигенција Кирилова, Ставрогина, Ивана, хероја романа Достојевског.

Сам наслов његовог наведеног текста Другост  и Евхаристијски Етос (Otherness and the Eucharistic Ethos) указује да ће се радити о философирању теологије.  Господ Исус Христос је говорио народу народним језиком да би га народ разумео. Овај чланак (прештампан из књиге господина Зизјуласа Communion and Otherness, T. & T. Clark, 2008,  88-98) намерно или ненамерно је писан тако да га што мањи број  читалаца разуме. И хвала Богу да је тако!