header image
Отац Симеон Рукумијски о путу духовног оздрављења, вакцинацији и другим актуелним темама данашњице Штампај Е-пошта
понедељак, 06 септембар 2021

 Отац Симеон Рукумијски је у недељу 10. по Духовима - у току своје литургијске проповеди - најпре прочитао извод из Житија Светог Теодосија Кијево-Печерског, а онда је почео да беседи:

О узроцима болести и путу оздрављења

...Шта да се ради, људи долазе, траже, кукају..., али да би се све то остварило, човек мора да се пробуди, да се покаје, да се очисти, па да се причести. Тачно се зна како треба. Шта је то пробуђење? – да се пробудимо из греховног сна. Да видимо да смо ми узрочници наших стања, а не неко други.

А до тада – док год човек осуђује и пребацује „лопту“ на неког другог, онда то иде са болешћу. Када човек схвати да је он узрочник свих својих невоља – било физичких или душевних – ако се пробуди, схвати своју грешност, спозна своје грехе и тражи коме ће да се повери, тражи духовника да му исповеди своје грехе. И тако да добије опроштај грехова. Када приступи духовнику на исповест, духовник му даје епитимију. А то је духовни лек, да се вежба у добру, у посту, у молитви у сваком подвигу. А шта је то покајање? – одреци се зла и чини добро. А то треба суштински да се уради. Истинско покајње, оно човека потпуно мења, изнутра и споља. Он се после облачи, одева се онако како приличи православном хришћанину. Не прати више моду. То су знаци истинског покајања, и истинског живота по Богу. Све друго је фалсификат. Све друго... Хоћеш да се молиш Богу, а пустила си оволике нокте! Мало сутра ће да се прими та молитва! Нема ништа, бре! Ви то не схватате, жене. Треба, значи, све уредно да буде. Ако се крстиш, крсти се правилно, а не офрље, па се још више греших, и онда ти све горе и теже бива. Треба да се ради како треба. А да би се радило како треба, то изнутра почиње. Човек треба да се труди да се тај поредак успостави унутра, у нашим душама, да би се то после објавило на телу. И по питању понашања, и облачења и свега другог. Ето тако то иде. И после ће човек да греши. Не може човек да не греши. Ми грешимо, али се човек каје како треба и тако се успоставља хармонија.

Манастир Рукумија

О истребљењу људског рода запрашивањем из ваздуха и вакцинама

А видите, читав свет је данас под једним страшним притиском. Раде запрашивања ради смањења људи на планети. И то су најозбиљније ствари. А до нас стоји коме ћемо поћи за помоћ. Ако се човек узда у Христа Бога, у Живога Бога, онда шта ће му маска?! Шта ће му вакцине?! Нема ништа од тога. Оне су супротстављене истини. У ком смислу? Па зато што та маска не чува, то је само прича. Чак пише на пакету да не штити од вируса. Значи, то је лаж једна. И ти верујеш у лаж! Па како да ти буде добро онда?! А о вакцини и да не причам. Потписујеш себи смрт. А што лекар не потпише вакцинисање? Зашто не потпише? Па зато што не зна шта је унутра. А теби даје вакцину, ти се потписујеш, и можеш да одапнеш, што каже... можеш да умреш сутрадан. Или за пар дана. Или за пар месеци. Значи, не смемо да се уздамо у лаж. Оно што је очигледно лаж, то је лаж. Ако је човек добио вакцину и ревакцину и добио корону, шта онда? А он пита лекара: како то? А овај му каже: па ми не гарантујемо да нећеш добити поново након вакцинисања. Шта значи онда то? Значи треба својом главом да се мисли. Да не издајемо Христа Бога, него у Бога се треба уздати.

Циљ хришћанског живота – задобијање Благодати Духа Светога

Зашто су постови дати у Светој Цркви Православној? – да би се човек причестио. А да би се причестио, треба да се припреми за то. А то се ради – постом, молитвом, покајањем, исповешћу, опраштањем, радом, трудом, милошћу и тако даље. Тако се припремамо. И тако човек бива нови, по Богу. Божији. А циљ живота је – задобити Благодат Светога Духа у овом животу и прећи са њом у вечни живот коме нема краја. И што би се ја секирао о часну смртноме? Само проблем је у томе... питање је наше спремности. Ако сам спреман, онда неће бити проблем, ако сам неспреман, онда је проблем. Онда је мука. Значи, треба бити спреман, а наша припрема зависи од наших трудова у молитви, у посту, у труду, у раду... Бог видећи наше напоре, даје нам оно што нам је једино потребно, а то је Његова сила с висине – Благодат Духа Светога, која није створена, која нас чини живима, и вечно живима. И која нам помаже да истрајемо у сваком добру које је Богом благословено.

Среброљубље је корен свију зала

Ето, то је суштина живљења и борбе, а не трка за глупостима и стварима овога света. Ја не кажем да то није потребно. Наш Бог учи овако: ако имате јело и одело, да будете задовољни. А имамо да човек не зна шта има ни колико има. Чему то? Шта човек носи у гроб са собом? Нема ништа од тог материјалног. Ја не кажем, добро је оставити добар траг за собом у овом свету. Али, Псалмопевац нам каже: ако ти је Бог дао да стичеш материјално у овом свету, пази, не вежи своје срце за то стицање, иначе си пропао. Љубав према стицању материјалном, она ће довести Антихриста на власт у овом свету. То је толико погубна ствар. То се зове среброљубље. Љубав према стицању материјалног се зове – среброљубље, а оно се назива „кореном свију зала“. То је, значи, корен свих могућих зала која су овде на Земљи распрострта. И због тога, кажем, наша брига треба да буде духовно стицање. Да се смиримо подвигом, трудом, вером, покајањем... да нам Бог да Благодат, мир унутрашњи. Тако човек може да се труди, да ради, да се бори, да буде оптимиста, да има радост живота. А не туга да притисне, а онда долазе разни забављачи. Они прилазе човеку као да га утеше, а спремају му вечну погибао. Имате онај пример из Острошког манастира, када су две сестре догуране у двоја колица тамо, код Светог Василија Острошкога – то отац Јоило прича – каже, читана им је иста молитва, помазане су из истог кандила, исти су, значи, били сви ови спољашњи услови, али једна је устала, каже, а друга је остала. Ето, од човека зависи како ће бити даље. Једна од њих је решила да буде слушкиња Божија, да посвети свој живот Богу Живоме, а ова је друга можда мислила да се још мало забавља у овом свету, што би рекли „да ужива“. На пропаст своје душе. Е тако до то иде. И онда се ми чудимо шта се то дешава. Потребно је знати то – поготово кад одете у манастир – да није то исто. Хоће људи у манастиру да се крштавају, венчавају... Али, имаш већу одговорност онда. Чујеш шта треба, а онда не извршаваш то, па се онда чудиш шта те то неки малер бије.

Отац Симеон Рукумијски

О депопулацији и превари вакцинације

Крајње је време дошло да се реши, да се избављамо од оног страшнога стања које ће доћи на овај свет. Ово је само почетак мука и невоља. Само почетак. Шта ће све бити – видећете. Они никада неће напустити свој циљ. Они говоре о „златној милијарди“. Значи, треба да се побије пет-шест милијарди људи. То се не крије. То се јавно говори. То је несхватљиво обичном човеку. Не можеш да верујеш у тако нешто. У такав злочин. Али, на томе се ради. А докази су јасни. И маска је доказ, и вакцина је доказ за то, за оног ко размишља својом главом. А они имају службенике своје – лекаре који су издали Бога. Невернике. Или кривовернике. Шта нема ту све. За паре свашта људи раде данас. Али, свакако, нема насиља. Како то може неко да ме натера да се ја лечим код њега?! Бежи, бре тамо! Не може нико да те натера да се лечиш ти код њега. Ко је још то радио, да ти неко плаћа да се вакцинишеш?! А на другој страни плаћаш неку тамо ињекцију 500 евра, а?! Па што не поклоне ту од 500 евра?! То су просте ствари као пасуљ. Али, ми то људи не схватамо. Треба мислити својом главом. Само својом главом мисли! Баци га кроз прозор – то ђубре од телевизора! Само пази да неком не разбијеш главу доле. Или чекићем лупи га. Ђаво ће онда да изађе из њега, и нећеш више да се смућујеш у животу, бре! То су суштински важне ствари. А кад човек почне да мисли својом главом, онда ћеш све да знаш како треба. Како ствари стоје. Онда ћеш мало да пожуриш да ти се глава избистри.

О снажењу душе

Читај Псалме, бре, Србине! Читај Псалтир. Наша деца су то радила у основној школи уместо лектире у 19. веку. Кад је то престало не знам. Исто тако јуначке песме наше. Оне надахњују духом. Оснажују душу. А не ова ђубрад, ови цртани филмови за децу, ђаволско... Шта то ради? – робље прави од деце. Да она зависе од кутијице – од телефона и оних његових игара. И то ће да буде Србин будући? Нема од њега ништа! Тако то иде. То је допуштење Божије, бре. Шта има да причамо. Све ми је јасно. Овако као на длану ми је ситуација јасна.

Кемтрејлсови у облику крста или охолост долази пред пропаст

И то је допуштење Божије да се запрашује читав свет. Ја то стално гледам. Око пола пет, рано ујутро, нема никакав траг. И око 8 трагови, направе крст (на небу), спрдају се са нама Србима. То спрдачина. Праве крст на небу. Мисле, имају паре, па онда иживљавају се. Али, знате како то иде. Каже: охолост долази пред пропаст. Охолост долази пред пропаст. Тако да они кад постану охоли, то ће да буде њихова пропаст. А то значи, долазак монарха, цара православног. Да, али треба „коме?“ Питали су патријарха Павла да ли ће Бог помоћи. А он је рекао: помоћиће, ако има коме. Тако и цар православни ће доћи ако има коме.

О хијерархији у породици и животу

Зато, цела прича је важна и за наше здравље, али је важно и да кућа има домаћина. Рекао је Владика Николај: без Бога ни преко прага, без краља не ваља, без дома судба Содома. Тешко си кући у којој прокукуриче кокошка. Тешко си тој кући. А у нашим српским кућама многим кукуричу кокошке. Е тако, да знате то добро. А да ли је кокошка сретна док кукуриче, то питајте њу (смех у цркви). Али, муж је ту посреди. Он треба да има главу, а то је Господ Исус Христос, а не неко други. Не неко тамо из странке или тамо неко ко зна ко. Него, Бог треба да му буде глава да би он био домаћин куће. Зато каже, без дома судба Содома. Јер, беше Адам, па онда Ева. Ева је ребро. Узета од његовог ребра. Ева је ребро, у ствари. Каже један Свети Отац – Исидор мислим да се зове – да је Бог узео кост од главе па створио жену, онда би она била господарица њему. Да је узео кост од ноге, онда био она била робиња. Не, он каже да је узео ребро. А где је ребро? Па близу срца. Шта то подразумева? – обострану љубав. Али, беше прво Адам, па онда Ева. Да слуша треба. А треба да има кога да слуша, је л тако?

Али кад би се човек Богу обратио, Богу служио у истини, било би: „где он оком, она скоком“. Гарантовано. Тако је то било. Каже отац Сава, игуман наш, каже овако... кад се он Богу обратио, био је истински богомољац, члан "Хришћанске заједнице" и председник Братства Пресвете Богородице у Кленовнику. И каже, да његова кућа никад није трпела због његовог богомољства. Каже: устајем у 3 сата. Умијем се. Завршим молитвено правило. Намирим стоку. Пресвучем се. Идем у цркву (био је црквењак). Отварам цркву. Попалим кандила. Све то спремим за свештеника што треба. На Служби је био за певницом. После Службе очисти цркву. Закључа цркву и иде кући. То је крај, значи, тога времена. Можда би – каже – укућани и рекли нешто, али није било места за реч. Јер, све је било завршено благовремено – и у цркви и код куће. И код куће и у цркви. Ето тако. То је истинско богомољство. Истинска служба Богу и своме роду. А тако и треба да буде. Поредак је овај: Бог је на првом месту, па онда породица, радно место, човек. Е, то је поредак. Ако се то наруши, нема ништа од живота онда. Или буде мука. Мукотрпан живот. Обратите пажњу. Свакако, можеш ако хоћеш. Што да не. Ако човек хоће, све се може уз помози Боже.

 Амин. Боже дај.

 

Транскрипт беседе: "Борба за веру" 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 06 септембар 2021 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 30 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.