Сматрам да су и личност и дело ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића (1893.−1946. г.) као и његов тзв. четнички покрет (у ствари регуларна Југословенска Војска у Отаџбини - ЈВуО) најтрагичније епизоде у новијој повесници како Србије тако и српског народа.

Под новијом повесницом Срба треба рачунати период од Првог српског устанка 1804. г. до данас. Случај Драже Михаиловића и његових тзв. четника (четници ДМ) је у сваком случају парадигматична илустрација повеснице Србије у 20.-ом столећу – повеснице чије је кључне моменте одредио трагични неуспех мисије и Драже Михаиловића и његове војске.

Треба јасно истаћи да ова епизода са Дражом Михаиловићем и његовим четницима у српској повесници модерног доба илуструје један феномен који се провлачи као кукавичије јаје јер нико од званичних повесничара и/или државника не жели да га званично констатује као повесну чињеницу а то је дословна окупација аутохтоне Србије од стране прекодринских Срба („прекодринске браће“) у јесен 1944. г. Ово је иначе једна од највећих табу тема у српској историографији заједно са, нпр., учешћем и улогом прекодринских (аустроугарских) Срба у инвазији на Србију 1914. г. и 1915. г. у аустроугарским униформама и каснијој њеној окупацији све до у јесен 1918. г. укључујући и ратне злочине почињене на њеној територији у то време.

Од јесени 1944. г. када је солдатеска „прекодринске браће“ под врховништвом аустроугарског каплара и самозваног маршала Јосипа Броза Тита (1892.−1980. г.) нагрнула на Србију као непријатељску земљу, доносећи на својим бајонетима комунистичку идеологију, до следећег „рата“ 1991.−1995. г., када су масе говорних прекодринских избегличких ијекаваца нагрнуле на „мајку Србију“ да јој се привину на груди и сисају „мајчино млеко“ успомене на једини аутентични патриотски покрет у Србији из Другог светског рата су биле систематски потискиване и препуштене колективном националном забораву.

Треба напоменути да је у Другом светском рату ова прекодринско-динарска српска маса злоупотребљена и искоришћена од стране несрпског титоистичког ратног и партијског руководства за војно-политичку припрему окупације Србије и успостављање комунистичке једнопартијске диктатуре у Брозовој Југославији (Титославији). Подсетимо се да на неометаном (од стране усташа) Другом заседању АВНОЈ-а у босанском Јајцу у сред тадашње нацифашистичке НДХ није било ни једног депутата-представника из саме Србије на шта је краљ Петар II Карађорђевић упорно инсистирао у својим прегањањима са србофобом и кроатофилом Винстоном Черчилом у Лондону. Испало је да је шест Срба са простора НДХ на Другом заседању АВНОЈ-а дало легитимитет раду и одлукама овом наводно свејугословенском политичко-представничком телу.

Један од неистражених аспеката Другог светског рата су друштвене тензије између урбанизованог и руралног дела становништва Југославије. Слична конфронтација на релацији урбано-паганско је одиграла једну од кључних улога у распростирању хришћанске вере и идеологије обзиром да је познато да је хришћанство у својој првој фази постојања и ширења било углавном феномен урбанизованог становништва Римске империје, како се то између осталог може закључити из етимологије погрдног термина „паганин“ или „паганско“ (pagus на латинском значи село а паганин фактички сељанин за разлику од урбанизованих житеља). Сама комунистичка идеологија и покрет су се ширили у градској средини и никада нису ухватили значајнијих корена у руралним областима исто као ни аутохтоно хришћанство у Римској империји.

Један аспект Другог светског рата како у Србији тако и на читавом осталом простору Југославије је за време Брозовог режима уживао најчвршћу политичку и историографску потпору власти и режимских, тј. државних, институција – наводна колаборација четника ДМ са окупаторима и њиховим домаћим слугама што је аутоматски равногорце стављало у кош тзв. „домаћих издајника“. Ова титоистичка флоскула је у суштини бесмислена а настала је као производ инструментализације титоистичке квазиповеснице илити титологије у чисто политичке и идеолошке сврхе. Међутим, ако се мотиви за ово и овакво силовање повести Другог светског рата у Југославији могу разумети али не и оправдати, дотле је толерисање још увек присутне експлоатације давно превазиђеног титоистичког политичко-идеолошког мита о „патриотама“ и „издајницима“ одавно прешло све границе доброг укуса и даље вређајући интелигенцију савременог грађанства бар у Србији.

Да се подсетимо да је равногорски покрет под командом и руководством Драгољуба Драже Михаиловића аутохтоно и самоиницијативно организован фактички дан пре тзв. „капитулације“ (тј. стварног примирја) Краљевине Југославије, док је титоистички „устанак“ дигнут тек по нападу нацистичке Немачке на СССР и то тек на изричит Стаљинов захтев. Дакле, непуна три месеца касније. Фундаментални циљ Јосипа Броза Тита је био преузимање, тј. преотимање, власти у Југославији револуционарним путем а средство пропаганда о борби против окупатора зарад наводног ослобођења Југославије. Између Броза и његових партизана и власти у Београду стајале су две круцијалне препреке: Немачке окупационе снаге и патриотски покрет равногораца Драже Михаиловића. Читав Други светски рат у Југославији се фактички сводио на ове основе тј. троугао. Брозов партизански покрет није био нити патриотски нити издајнички иако је био колаборационистички – био је оружано средство Јосипа Броза за долазак на власт.

Након рата, крвник Драже Михаиловића је успео да читаву југословенску нацију натера да га слави као народног хероја и оца нације а Дражу омаловажава као народног издајника. Броз је (званично) сахрањен пред пуном дипломатско-државничком трибином док је Дражин гроб непознаница. Брозова гробница је усред Београда у виду маузолеја који посећују његови поклоници читаве календарске године укључујући и туристе и политичаре. На другој страни, истински патриота Дража Михаиловић је остао и без гроба и без части. У повести Србије па и српског народа уопште, тешко је наћи трагичнији лик од чича Драже. Вероватно је од староримске праксе damnatio memoriae (брисање некога из историје или забрана сећања на некога ко је осрамотио Рим) гора само историја са негативним предзнаком што је била основна пракса титологије када се говорило и писало о Дражи Михаиловићу и његовим равногорцима.    

Проф. др Владислав Б. Сотировић

Вилњус, Литванија

ПОМОЗИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

НЕКА БИ ВАМ ГОСПОД УЗВРАТИО ИЗОБИЉЕМ СВОЈИХ ДАРОВА!