У свом тексту о тропару Трећег часа, нагласио сам да у данашњем Православљу постоје разнолики „избацивачи”, који би свашта хтели да „избаце” из Литургије (не само поменути тропар.) Њихова логика се често састоји од тврдње да богослужење није прописано на Васељенским саборима, па се чак и миленијумска светопредањска пракса, попут тихог читања анафоре, може тек тако мењати. Рекао сам да се, по логици „избацивача”, може избацити и крсно знамење са три прста, јер га ниједан Сабор није званично „одогматио”. Епископ Атанасије се овоме озбиљно зачудио, вероватно сматрајући да пишем којештарије.

Свети Василије Велики нас је, у свом делу „О Духу Светоме”, упозорио да се није играти чак ни са НЕПИСАНИМ обичајима Цркве Христове, попут окретања Истоку у молитви; неклечања у недељу која је Дан Васкрсења; крсног знамења; одрицања од сатане и трикратног погружавања током Свете тајне Крштења. Јер, по Светом Василију Великом, „већина Тајни нам је предата на незаписан начин”. „Реформисање” овог неписаног Предања било би удар на православни идентитет Цркве Божје.

А данас су се појавили „избацивачи”, који за овакав став Св. Василија не маре. Ево шта њихов представник, свештеник и професор теологије из Атине, Павле Кумаријанис, каже о томе шта би он „убацио - избацио” из Литургије, и по којим критеријумима ( „Видослов”, 14/2007, стр. 92-95):

>>Иако ја лично не бих сматрао даљи развој ка открићу нових литургијских облика непрописним, дубоко верујем да сваки сличан напредак треба да се заснива на Предању. Стога, оно што треба урадити пре било чега другог је разјасни ти питање Предања. Ово је задатак од крајње превасходности.

Истини за вољу, Предање се непрекидно развија. Који одређени корак у развојном настојању Црквеног Предања треба сматрати исправним? Која фаза развоја представља норму? Овде требамо размотрити два питања: Прво, сваки литургијски облик је имао почетак. Он је успостављен и уведен у Црквено Предање и праксу Богослужења у одређеном тренутку. Стога, треба да потражимо први изворни облик сваког литургијског елемента и повод за њега: зашто је радије усвојен овај него онај литургијски елемент, покрет, фраза, символ итд. Ово нас доводи до другог питања, теологије Литургијских облика. Теолошко значење разних обреда је најважнији и пресудни елемент ове расправе. Литургијски облици су засновани на теолошким истинама / чињеницама ињих и пројављују. Онда, у савременом развојном ступњу, да ли је исти теолошки садржај изражен употребом текуће варијанте овог или оног Литургијског облика? Стога, по питању могућих открића нових литургијских елемената, на ово може утицати само примењивање теисте теологије која се онда може изразити кроз нове откривене облике у будућности.

Још ми нисмо спремни за дубоке промене. Има доста посла да се уради пре тога. Међутим, извесне промене су изводљиве, нарочито оне промене које су и очигледно неопходне из пастирских разлога, и такође се односена облике за које текуће историјско истраживање потврђује да су изгубили своја првобитна својства. На пример, гласно читање молитава, једноставнији изглед свештеничких одежди као и промене неких текстова, без размишљања би се сместа требале увести у праксу.

Све Православне Цркве заједно требају да се позабаве овим питањем сапуном озбиљношћу. Богослужење је сам живот и постојање Цркве, а не неко поље делатности између трећих лица. Закључак до којег долазимо је да треба да се поставе одређени циљеви који се тичу Литургијске Реформе и Препорода. Један такав циљ могао би бити да се усвоји десетогодишњи план проучавања Византијске Божанствене Литургије да би се стигло до веродостојне тачке крајњих одлука. Ако би Источне Цркве ово усрдно предузеле, требале би да оснују озбиљне и поуздане научне одборе, уз додељивање одређених фондова, и обезбеђивање одговарајућих средстава и особља, како би ови одбори могли да спороведу истраживачки рад пре доношења својих предлога за Литургијску Реформу.

Пре свега, Православна Црква треба да постави циљеве: да ли се све ово предузима само да би се поново успоставили неки „предањски” – више фолклорни-облици (као што је одговарајућа употреба митре, или начина певања, итд., итд., друго, непримерене или понекад бескорисне праксе и обичаји) или да би се поново успоставила Божанствена Литургија као жива заједница живота?

Следећи корак био би да се свештенство и народ обавесте на добро осмишљен начин. Духовни и ненаметљив приступ је предуслов за све ово./.../

/.../Молитве Вечерња и Јутрења требају да се поново убаце на своја права места у Служби.

Божанствена Литургија треба да избаци понављајуће Прозбе Ђакона, које су учиниле да Литургија постане Проширена Молитва за свакодневне потребе, и тако прикрије елементе Литургије (углавном молитве) које показују истинску природу Божанствене Литургије као Заједнице и предокус Царства Божијег.

Разликовање између Епископске и Свештеничке Божанствене литургије путем излишних дејстава треба да се укине, нарочито оних дејстава Архијерејске Божанствене Литургије која изражавају власт / моћи задивљујући утисак.

Редовно прослављање Литургије Св. Василија Великог поново требада се уведе недељом и празницима током читаве године.

Синтронон (сапрестоље, нап. В. Д.) треба поново да почне да се користи према својој правој намени!

Дијалог који следи Входу / Уласку Светих Дарова треба да се измени и да се у његову фразеологију уведе учествовање од стране верника.

Треба поново у праксу увести Целив Мира. Треба преправити дијалог уочи Анафоре.

Дијалог за Освећење Светих Дарова треба да се измени и да се у његову фразеологију уведе учествовање од стране верника.

Треба да се замени / премести/ промени молитва после Молитве Господње у Литургији Св. Јована Златоуста.

Завршетак Свете Литургије треба да се обогати/употпуни разним одабраним заамвоним молитвама.

Неке друге дугорочне промене могле би бити:

Друге Древне Божанствене Литургије или бар Молитве Анафоре, као и одређене молитве из других Литургија могле би се увести у праксу.

Одговарајући предлози за све Службе Византијског Служебника су могуће, као на пример, за Крштење: остаје жеља да се неколико различитих Служби сажетих у једну коначно раздвоје и да се свака служи на свом правом месту и у право време! Али, хајде да ограничимо наше предлоге на Службе из Служебника.

На овај или онај начин, входови/улази божанствене Литургије и других Служби треба да буду стварни литијски уласци од припрате до брода, или ако нема припрате, из атријума у брод.

Као општи предлог, треба престати са прекомерном употребом Олтара.

Треба да се зна кад и из ког разлога се Олтар користи - у основи за Анафору и СветоПричешће. Треба да буде очигледно да је Литургија покрет: Атријум, Припрата, Брод, Олтар! Кораци ка Царству Божијем.

Развој Упоредне Литургике је неопходан за побољшање разумевања и богаћења Византијског обреда.

Критична тачка је и даље главни подстицај, основна намера и коначни циљ свега овога: Наше је убеђење и уверење да једна и једина побуда и сврха сваке Литургијске Реформе треба да буде поновно успостављање Божанствене Литургије као чина, радње и искуства стварног живота, које је заједница живота и жива заједница верника између себе и са Богом. <<

Кад човек све ово прочита, па прочита и Петра Василијадиса (LexOrandi, стр. 28-30) који се такође залаже за свеопште причешћивање, измену литургијског језика, укидање тихог читања свештеничких молитава, увођење „свеопштег целивања” присутних у храму, преношење из олтара на амвон свих служби, осим Литургије, разградњу данашњег Великог входа да бисмо се вратили на ранију форму, напуштање иконостаса зарад „боље видљивости” олтара, итд, бива му јасно да су циљеви „избацивача - убацивача” многобројни и дугорочни.

Све се, наравно, чини у име „Христа и Светог Павла”, као што су Скевини синови обављали, „во времја оно”, егзорцизме. Али, ђаво из ђавоиманога их је претукао, урлајући: „Исуса познајем, и Павла знам. Али ви ко сте?” (Д.Ап. 19,15)

Ко су „избацивачи - убацивачи” типа Кумаријаниса и Василијадиса, време ће показати. Али, за сада, имам право да у њима пре видим Скевине синове, него благодатне наследнике Светог Јована Златоуста, Василија Великог и Филотеја Кокиноса. Њихова убога „неопатристичко - реконструкционистичка” теологија: то су реформе папе Павла VI у ПравославнојЦркви.

То је још један од разлога због којих сматрам да Светој Литургији треба приступати са најдубљим страхопоштовањем, пазећи да се негде, о нешто, не огрешимо (па и о тропар Трећег часа.) Јер, почетна „уклањања” нечег што се сматра „ситницом” могу се претворити у радикалне реформе, без краја и конца. А то је заиста пут протестантизма. Митрополит Јеротеј (Влахос) је зато с пуним правом рекао (у свом тексту „Богословље литургијске обнове”) да се Литургија не може преобликовати на основу симпозијума „научних”теолога, него су измене уњој плод делања Светих.

„Научни” критеријуми за реформу Литургије често су крајње непоуздани. Ђакон Михаил Желтов, у свом огледу „Чин Тајне Вечере у представама савремених литургичара” наводи типичан пример озбиљне грешке која је деценијама сматрана утврђеном чињеницом. Рецимо, познати православни литургичари, архимандрит Кипријан (Керн) и Николај Д. Успенски, сматрали су - и то у својим књигама изнели - да је Тајна вечера била нека врста јудејског пасхалног „седера”, са молитвама које су се том приликом читале. Међутим, то није тачно: савремени јеврејски научник, Јозеф Тебори, доказао је да се јудејски „седер” као обред формирао тек почетком II века после рођења Христовог, и то не под утицајем синагогалних обреда, него под утицајем античких симпосиона, које су „јудаизовали” рабини. Дакле, Тајна вечера нема везе са „седером”. Ево закључака Желтова:

„1. Текст јудејског пасхалног седера не може се користити као основа за реконструкцију чина Тајне вечере, јер је сам чин пасхалног седера који знамо почео да се формира тек после коначног разарања Храма, и то на темељу чина паганског симпосиона.

2. Из овога проистиче да се НИ ЈЕДНА од подробних реконструкција чина Тајне вечере, какве налазимо у делима Пробста, Бикела, архимандрита Кипријана (Керна), Н. Д. Успенског не може узети за озбиљно.

3.Подаци о ранохришћанској Литургији - пре свега, подаци „Дидахија”, али и други - не дозвољавају да се расуђује о томе колико је тај ЧИН био заснован на Тајној вечери”.

И тако се срушила једна, на први поглед, чврста конструкција, као кула од карата.

А Василијадис, Кумаријанис и слични би да Литургију реформишу на основу „науке”. Сутра ће „наука” бити друга и другачија, па ће неки опет хтети да „науци” жртвују Литургију. И тако у недоглед, недоглед лишен Духа Светога.

Јер, како рече Роберт Тафт, „историчари су приповедачи” ( „story-tellers”.) А ми не бисмо да се одвраћамо од Истине да бисмо слушали бајке. Бајке секуларизоване, непредањске, само по форми православне теологије, која је често зачета у идеолошком блуду екуменизма. Зато се, у свом огледу „Екуменизам у пракси”, владика Јеротеј (Влахос), бавио различитим пројавама екуменизма у свакодневном духовном животу православних. Основна разлика између православних и инославних, по њему, јесте у томе што инославни богословствују на основу разумских спекулација, а православни на основу опита обожења не створеним Божјим енергијама. Зато се екуменистичка теологија у Православној Цркви пројављује увек када се „светоотачки текстови тумаче кроз анализе западњака, паписта и протестаната, док се ерминевтички критеријуми Православне Цркве игноришу.” Типичан пример је погрешно тумачење Христове првосвештеничке молитве „Да сви једно буду” (Јн 17, 21), која се интерпретира као основа екуменистичког покрета. Међутим, екуменисти прећуткују да се Христос молио за јединство Својих ученика по узору на јединство Његово са Оцем (Јн. 17, 21), иштући од Оца да апостоли виде славу коју је Бог Отац дао Свом Сину (Јн. 17, 24). Митрополит Јеротеј указује да Христова архијерејска молитва нема никакве везе са екуменизмом. Он тврди: „Овде је јасно да Христос говори о јединству апостола у созерцавању славе Божије, у созерцавању нестворене светлости, а што се догодило на дан Педесетнице, јер су управо тада апостоли достигли међусобно суштинско јединство. Према томе, сви светитељи у историји који су достигли обожење и созерцавање нестворене светлости, досежу и јединство са апостолима, јер имају исту веру као и они и на тај начин остварују Христове речи „да сви једно буду”.<<

Још једна опасност екуменистичког богословља , по Влахосу, огледа се у теорији која каже да је „Царство Божије божаствена Литургија и саучествовање верујућих у њој. Сигурно је да божаствена Литургија чини средиште црквеног живота и нико то не може да оповргне; проблем се пројављује када причешћивање верних у божаственој Литургији постане неусловљено, односно, када се божаствено Причешће одвоји од исихазма. Највећи проблем се, међутим, појављује када се Царство Божије повеже са телесним присуством хришћана на божаственој Литургији и када се заборави на светоотачко предање, према којем је, да употребимо речи Светог Симеона Новог Богослова и Светог Григорија Паламе, Царство Божије - созерцавање нестворене светлости у ипостаси Логоса. Није реч, дакле, о тварној стварности, нити о некомформалном причешћивању на Литургији, већ о доживљају тајне Педесетнице или боговидилачког обожења. То је Педесетница: то није само рукоположење (хиротонија), јер смо на многим хиротонијама епископа чули: „данас је оживела Педесетница”. Према томе, доживљавање тајне Педесетнице могуће је само после доживљавања очишћујуће и просветљујуће енергије Божје”.

Ове богомудре речи митрополита Јеротеја данас су скоро потпуно занемарене. Сваколитургијско причешћивање, као „заједничарење”, сигуран је пут ка спасењу, тврде многи идеолози тзв. „литургијског препорода”. Има извесног утопистичког инфантилизма у том свођењу Царства Божјег на литургијско сабрање. Својевремено су млади следбеници „евхаристијске еклисиологије” донели, у часопису студената Богословског факултета СПЦ, „Логос” (1-4/1993.), следећи запис: „Један православни теолог, који живи на Западу, испричао нам је један пут како је његов трогодишњи син „у три речи” описао цео доживљај Евхаристије. „На моје прво питање: шта ћемо најпре радити на Литургији, он је својим танким дечјим гласићем отпевао „Ла, ла, ла”.На питање шта је следеће, он радосно показа устима „Њам,њам,њам”. И на крају, упитах ја: „Певаћемо MERCY”. „Невероватно”, помислих, „па он је у три речи исказао структуру Литургије, указавши на њене елементе: појање, догађај причешћа и благодарење!”<<

Овај запис је занимљив ако је реч о схватањима трогодишњег детета. Али, ако је реч о тридесетогодишњем или четрдесетогодишњем следбенику „литургијског препорода”, који евхаристију своди на неподвижничко „Ла, ла, ла, њам, њам, њам!” и тврди да је, без обзира на припрему, сваколитургијско причешће норма - онда је заиста реч о својеврсном инфантилизму.

По митрополиту Јеротеју, екуменизам се, у области подвижништва, своди на тврдњу да је хришћански аскетизам као „причасност енергијама Божијим” („а којој ће енергији човек бити причастан, зависи од духовног стања у којем се он налази”; та су стања очишћење, просветљење и обожење) - у ствари, неоплатонистичка појава. Влахос каже да је ово заблуда, настала на основу спољашње сличности православне терминологије са извесним појмовима неоплатонизма: „Једно”, „ум”, „душа”. Јер, православна догматика не признаје никакав пагански еманационизам, на коме неоплатонизам почива. Он додаје да је један од основних проблема наших теолога њихово прихватање папистичко-протестантског начина живота, који је подвижнички неодговоран.

Секуларистичко мишљење се увек маскира у неку причу - о „оживљавању”, „динамици”, „покрету”, „аутентичној заједници” (Кумаријанис каже да је циљ литургијских реформи да Литургија буде „чин, радња и искуство СТВАРНОГ ЖИВОТА, које је заједница живота и жива заједница верника између себе и са Богом” - као да је Литургија каква се до сада служила мртвачка формула и заједница мртваца!) А шта се под „животом” подразумева, нико не зна. Познати енглески писац и апологета, Клајв С. Луис, у својој књизи „Писма Кусог Репатоме” (мајстор ђаво пише ђаволу шегрту како да се бори против Христа у људима), описује, кроз уста искусног Кусог, како је једног научника - атеисту, који је био почео да размишља о томе да Бог можда ипак постоји, одвратио од таквих размишљања, указујући му на „живи живот”. Ево Луисовог Кусог ( „Писма Кусог Репатоме”, стр. 80-81):

>> Не заборави, он није, као ти, чисти дух. Пошто никада ниси био људско биће (о, та одвратна предност Непријатеља!), ти не можеш да схватиш у којој су они мери заробљени притиском обичнога. Једном сам имао пацијента, некада опробаног атеисту, који је вршио проучавања у Британском музеју. Једног дана, док је седео и читао, ја сам видео како једна његова мисао полази рђавим правцем. Непријатељ је, разуме се, убрзо био у његовој близини. Пре него што сам уопште могао да се снађем, видео сам како се мој двадесетогодишњи рад почиње да љуља. Да сам изгубио главу и покушао одбрану путем доказа, пропао бих. Али, нисам био таква будала. Одмах сам ударио на део човека који је био највише под мојом влашћу и обавестио га да је већ време да руча. Непријатељ је свакако дао против предлог (знаш да се не може сасвим чути шта Он њима говори) – да је ово важније од ручка. Бар ја мислим да је Он, мора бити, узео тај правац, јер кад сам ја рекао: „Тачно, у ствари, ово је сувише важно да би му човек пришао у подне” -пацијент се веома разведрио. И док сам ја додавао: „Много је боље да му се вратиш после ручка и у тај проблем уђеш са свежим умом”, - он је већ био на пола пута по врата. Кад је већ једном био на улици, битка је била добијена. Показао сам му једног продавца новина како виче продајући подневну штампу, и један аутобус број 73 који је баш прошао, и пре него што је он досегао подножје степеништа, усадио сам му неизменљиво убеђење да, ма какве чудне идеје дошле човеку у главу кад је затворен сам са својим књигама -довољна је једна здрава доза „стварног живота” (под овим је он подразумевао аутобус и продавца новина) да му покаже „како све то просто не може бити истина”! Он је знао да је овом приликом једва утекао и касније је волео да говорио „оном нејасном осећању стварности, које је наша последња одбрана против погрешки чисте логике”. Он је сада на сигурном месту у дому нашег Оца.<<

Шта је, дакле, тај „живи живот” о коме реформатори Литургије непрестано причају? Да то није аутобус 73 и новине у подне? Или неко симпосионско дружење уз „трпезу љубави”? Одакле им сигурност да су њихови експерименти „живи живот”? Зар нису Свети Оци, попут Германа Цариградског, Николе Кавасиле и Симеона Солунског боље одњих осећали „живи живот”? Како то да Петар Василијадис, на основу изучавања западних литургичара, „боље” од Светог Дионисија Ареопагита зна шта је Литургија и њен есхатологизам (LexOrandi, стр. 31-50)?

То су СУШТИНСКА ПИТАЊА на која нико не жели да одговори, правећи се да их не чује. А то прећуткивање је насиље. И то насиље је описао  Александар Секулић у својој песми „Мајстори, мајстори”:

>> МАЈСТОРИ, МАЈСТОРИ

Мајсторе затекох

на крову старе куће

мењају сломљен цреп

мајстори на крову

мајстори унутра

мајстори мајстори

ко вас је звао

зашто дирате мој црни кров

на коме стоји рода бела

на коме расте трава кудрава

мој кров у подножју дугог века

зашто сте ми кућу заузели

зашто сте напали

чекићима ексерима

четкама бојама

мајстори мајстори

излазите пустите ме

да сам кућу уређујем

не чују они

укуцавају моје кости

фарбају мојом крвљу

износе из мог срца

намештај стари

неподношљиви мајстори

њих тридесет седе на мени једном

доћи ће кажу чувен гост

ловиће маглу по шумарцима

са твојом ће се кућом сударити

мора да буде као из бајке

ево теби огледало

чешљај смех у њему

лице ти је подупрто

железном тугом

мајстори мајстори

шта сте учинили

то није моја кућа

то мој гост није

то више нисам ја.<<

Извор: Владимир Димитријевић, Светосавље и литургијска реформа, ЛИО, Горњи Милановац, 2009. стр.78-86.

Приређивач: „Борба за веру“