УСВОЈЕНИ ДОКУМЕНТ О ИСТУПАЊУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ИЗ „СВЕТСКОГ САВЕТА ЦРКАВА" -

КАО ЗНАК ПРОТИВ КОГА СЕ ГОВОРИ

Први пут смо писали о значају усвојеног документа по себи, а потпуни значај неке /било какве/ одлуке, може се стећи тек сагледавањем спровођења односне одлуке и последица које је проузроковала. У праву постоје називи за различите одлуке по себи; на пример: - Устав, Закон, и др. Али појмови: - уставност, законитост, према којима се вреднују правни акти, означавају исправно или неисправно спровођење у живот Устава или Закона нпр.

Свесни да значај усвојеног документа о иступању не може бити потпун без разматрања његовог спровођења у живот, сада пишемо управо о томе, као да употпуњујемо раније написано. Наравно, у предузимању овога рада инспирисани смо изјавама датим на Другој скупштини Конференције европских цркава у Грацу, одржаној јуна-јула 1997. године. О реченим изјавама смо дознали благодарећи часопису Цетињске митрополије „Светигора" бр. 67. /Божић 1997.г./.

ИЗЈАВА НЕИМЕНОВАНОГ ВИСОКОГ ПРЕДСТАВНИКА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ

ЦРКВЕ - ПРИ ДРУГОЈ СКУПШТИНИ КОНФЕРЕНЦИЈЕ ЕВРОПСКИХ ЦРКАВА У

ГРАЦУ

„Светигора" бр. 67. на 33. страни извештава: - Како преноси СОП бр. 221 /Интернетбревес/, 27. јуна, један високи представник Српске Православне Цркве, на скупу у Грацу изјавио је да „његова Црква није одлучила да се повуче из Свјетског савјета Цркава" /Екуменистичког савјета цркава/, насупрот извјесним информацијама које су објавиле српска и инострана штампа. Побијајући те гласине, он је указао да последње /јунско/ засиједање српског епископата, одржано у Београду, није донијело никакву одлуку у том смислу. „Српски епископи су се изјаснили у прилог отварања дебате између Помјесних Православних Цркава о природи њиховог учешћа у екуменском покрету", прецизирао је српски епископ.

Наведена изјава, са прецизирањем, неименованог српског епископа - високог представника Срске Цркве, стоји у сагласју на лажним, редигованим текстом документа о иступању Српске Православне Цркве из ССЦ, а истовремено је супротна изворном тексту усвојеног документа од стране Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве /„Српски епископат/, чији је члан и дотични неименовани српски епископ. Његова тврдња да Српска Црква није одлучила да се повуче из чланства ССЦ је лажна. Њего-ва прецизирања да су се српски епископи изјаснили у прилог отварања дебате између Помесних Православних Цркава о природи њиховог учешћа у екуменском покрету, такође је лажна. Негира се комплетан усвојени документ о иступању. Одлука о иступању Српске Цркве из чланства ССЦ замењена је жељом за отварањем дебате између Помесних Цркава. А тема дебате није уперена ка свеправославном иступању свих Цркава заједно из чланства ССЦ /што је тема саветовања из операционализације усвојене одлуке о иступању/, већ се односи на „утврђивање природе учешћа Помесних Цркава у екуменском покрету".

Дакле, не само да тај неименовани српски епископ негира постојање усвојене одлуке да Српска Црква иступи из чланства ССЦ /по којој одлуци цео усвојени докуменат о иступању и носи назив/, него се покушава затрти и траг помисли да Српска Црква намерава да напусти ССЦ и екуменски покрет. Показаћемо да усвајањем документа о иступању /редовно заседање мајско-јунско 1997. године/ Свети Архијерејски Сабор СПЦ првенствео усваја одлуку о иступању, а тиме усваја и осуду /суштинску, а не и формалну/ екуменског покрета и активности, те да своје овакво опредељење путем средстава међуцрквене комуникације жели да умножи у свецрквено иступање из ССЦ и екуменског покрета.

Већ прва реченица усвојеног документа о иступању демантује тврдњу неименованог српског епископа, а потврђује писање дела иностране и српске штампе.

„Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом редовном мајско-јунском заседању о.г. донио је одлуку да Српска Црква иступи из Свјетског савјета Цркава, чија је она чланица од 1965. г..."

Друга реченица је као и прва, и такође садржи исказ: „одлучено је да Српска Црква убудуће не буде више органски члан ове организације".

Према томе, неистина је да Српска Црква „није одлучила да се повуче из Свјетског савјета Цркава".

Прецизирајући своју тврдњу неименовани српски епископ објашњава да се Српски епископат уместо за иступање из ССЦ, изјаснио „у прилог отварања дебате између Помјесних Православних Цркава о природи њиховог учешћа у екуменском покрету".

Дебата између Помесних Цркава није суштина усвојеног документа о иступању, нити је питање природе њиховог учешћа у екуменском покрету претежна тема Свеправославног саветовања, које документ предвиђа! У тексту документа стоји:

„...Сабор Архијереја Српске Цркве је одлучио да свој став и мишљење, прије коначног иступања, достави Цариградском и Васељенском патријарху и свима поглаварима Помјесних Цркава православних, са предлогом и захтјевом да се што скорије сазове Свеправославно савјетовање по питању даљег учешћа Православних Цркава уопште у Свјетском савјету Цркава. Тек послије тога Савјетовања ће наша Помјесна Црква заузети свој коначни став по овом питању и обзнанити га јавности".

Сабор Архијереја Српске Цркве је одлучио да... прије коначног иступања /подразумева се коначна реализација усвојене одлуке овога документа/ из ССЦ, у што скорије време /дакле, са дозом ургентности/ буде сазвана Свеправославно саветовање по питању даљег учешћа Православних Цркава уопште у ССЦ.

„Прије коначног иступања". Значи иступања ће у сагласности са одлуком о иступању бити, само се оно ради добробити Православних Цркава уопште одлаже до окончања Свеправославног саветовања. Одлука о иницирању овог саветовања није главна одлука усвојеног документа, него она има за последицу одлагање на релативно кратко време централне одлуке о иступању. Зато се у одлуци о иницирању тога саветовања и каже: - Прије коначног иступања. Смисао одлагања коначног иступања Српске Цркве из чланства у ССЦ јесте одржавање Свеправославног саветовања о даљем учешћу и осталих Цркава у ССЦ. Ако до саветовања не би дошло /нпр. Цркве одбију иницијативу/, тада би одлагање коначног иступања постало бесмислено, и одлука о иступању би била извршна. Одавде се види да је одлука о иницирању Саветовања у суштини само одлука о спровођењу главне одлуке о иступању, а никако главна одлука усвојеног документа. Такав однос ових одлука проистиче и из теме будућег саветовања.

Свети Архијерејски Сабор Српске Цркве је одложио коначно извршење своје одлуке, иницирањем Свеправославног саветовања „по питању даљег учешћа Православних Цркава уопште у Свјетском савјету Цркава". Дакле, Српска Црква је одлучила да иступи из ССЦ, али она као Помесна Црква, љубећи Сабор свих Помесних Цркава, тражи да своју одлуку умножи у Сабору, тј. да све Цркве заједно - саборно - иступе из ССЦ. При томе, Српска Црква не оставља своју одлуку у власти саветовања /јер тад то не би била одлука/, него ће по саветовању „наша Помесна Црква заузети свој коначни став по овом питању".

Видимо како се преплићу одлука о иступању наше Цркве из чланства у ССЦ, са темом саветовања. Прво је одлука о иступању усвојена, потом накратко због саветовања одложена, да би по саветовању Српска Црква сама заузела коначни свој став по овом питању. Последњим речима се питање /- тема/ саветовања изједначује са коначним извршењем одлуке о иступању Српске Цркве из ССЦ. Тема саветовања је иступање Православних Цркава уопште из ССЦ /а тиме и из екуменског покрета/.

Није спорно да се на саветовању може разговарати и о природи учешћа Цркава Христових у екуменском покрету, али то није тема саветовања у целини. То може да буде тема аргумента тј. образложења опредељења саветовања по главној теми - Свеправославном иступу из ССЦ. Прецизирање неименованог српског епископа има други смисао.

У својој изјави он негира постојање одлуке о иступању, а усвојени документ своди на дебату, која се жели, и ту дебату своди на стерилну расправу о природи учешћа Православних Цркава у екуменском покрету. Изузети, свесно, противно истини, одлуку о иступању из ССЦ, и из усвојеног документа о иступању, и из теме саветовања, које се иницира, значи потпуно обесмислити питање /заиста озбиљно/ природе учешћа Цркава Христових у екуменском покрету. Расправљање овог питања има смисао само када је у служби конкретног питања, питања даљег учешћа Православних Цркава уопште у ССЦ и екуменском покрету.

ОДНОС ЕПИСКОПАТА СРПСКЕ ЦРКВЕ ПРЕМА УСВОЈЕНОМ ДОКУМЕНТУ О ИСТУПАЊУ

Разматрана изјава, и прецизирање, неименованог српског епископа јесте опструкција од његовог Сабора усвојене одлуке о иступању из ССЦ. Изјава је дата 27. јуна 1997. године, дакле, непосредно по усвајању одлуке, али и непосредно по појави редигованог /лажног/ текста документа. Ово покреће бројна питања.

Дотични неименовани високи представник /епископ/ Српске Цркве је учествовао у раду Конференције европских цркава /КЕЦ/. Био је од Синода овлашћени представник Српске Цркве на екуменском скупу европског ранга, и то после Саборског усвајања документа о иступању Српске Цркве из ССЦ, па тиме и из КЕЦ, и екуменског покрета уопште. Како је било могуће Синоду да дотичног опуномоћи на учешће у раду екуменског Скупа, након одлуке Сабора /чији је Синод извршни орган/ о иступању, и осуде екуменског покрета у /такође усвојеном/ образложењу исте одлуке?

У усвојеном документу се истиче да се одлука о иступању Српске Цркве доноси због тога што се ССЦ мења у „Надцркву" у пракси примењујући за Православље неприхватљиву „теорију грана"; због тога што у званичним круговима екуменског покрета преовлађује дух и настројење - практично испољавано и примењивано - религиозног синкретизма; због тога што оваква врста чланства директно угрожава јединство унутар саме Православне Цркве, да не говоримо о еклисиолошкој неприхватљивости такве врсте чланства. Ово су неки карактеристични ставови Светог Архијерејског Сабора Српске Цркве, који су у формалном смислу образложење одлуке о иступању, док у материјалном смислу чине осуду екуменског покрета и чланства у њему. Одлука о иступању и образлажући ставови, јесу два прва корака реаговања Српске Цркве на свејерес екуменизма.

Синод је одашиљањем представника на скупштину КЕЦ озбиљно умањио значај усвојеног документа, превиђањем ставова Сабора који образлажу одлуку. Ти ставови јесу сведочење Цркве, њено констатовање природе екуменизма, екуменског покрета и ССЦ као његовог организационог организма. Одлука о иступању из ССЦ је само последица таквог сведочења, тј. констатовања.

Ако је коначно иступање из ССЦ одложено, тиме није одложен и цео усвојени документ. Одложено¹ је само коначно иступање, и то по одлуци самог документа. Па и то што је одложено, није тиме дато на проверу неком вишем, Надцрквеном телу. Јер, по документу, након саветовања, наша Црква заузима /аутокефално/ свој коначни став о иступању. Дакле, образложење одлуке о иступању ни по чему није одложено.

Осим по послању високог представника у Грац. Да ли су се то неки наши епископи поколебали у погледу осуде екуменизма, и ССЦ? Да ли променише ставове, а јавност, благоверни народ не известише о томе?

Не само што ставови образложења одлуке нису одложени, него они ни не смеју да буду одложени. Ови ставови јесу нада, која нам даје мир, да стрпљиво чекамо коначно иступање. Сада, док чекамо коначно иступање из чланства у ССЦ, свако преступање осуде екуменизма, свако учешће српских епископа у екуменском покрету, доводи у сумњу одлуку о иступању, а тиме и обесмишљава усвојени документ. Дејство осуде екуменског покрета јесте неучествовање у њему, отуда и одлука о иступању, а само одлагање коначног иступања, не дира у тај смисао!

Одашиљање представника на скупштину КЕЦ је повреда основне установе документа, суштинске црквене осуде екуменског покрета!

Посебно је питање будућег, овогодишњег скупа у Харареу, за који је према нашим сазнањима Синод већ одредио осмочлану делегацију наше Цркве. Формално гледано, Српска Црква је све до коначног иступања из чланства у ССЦ, његов пуноправни и равноправни члан, са одређеним правима и дужностима, према статуту ССЦ. Али статут ССЦ није донет литургијском влашћу, нити је ССЦ литургијски Сабор. Тај акт је договорног карактера. Са друге стране, ставови образложења одлуке о иступању, и њихово дејство, јесу литургијског карактера, донети од Сабора епископа Помесне Цркве, влашћу Христовом.

„Јер Син Божији Исус Христос, којега ми вама проповиједасмо, ја и Силуан и Тимотеј, не постаде да и не, него у Њему постаде да" /II Кор. 1,19/.

Ако је - да - постало у Христу, онда мора бити и остало-да-у Цркви Христовој. Зато и дилему, да ли одговорити обавезама статута ССЦ, те учествовати у раду скупа и тела ССЦ, или следити смисао и дејство саборске установе - образложења одлуке о иступању /осуде ССЦ/, сматрамо дилемом - кога треба више слушати, синедрион или Бога.

Одређивањем делегације за скуп у Харареу, који ће се одржати од 3. до 14. децембра т.г. Синод је предвидео да ће Српска Црква до тада /а вероватно и дуже/ бити у чланству ССЦ, саучествујући у раду екуменског покрета. Уз до сад речено, морамо истаћи да то представља још један вид опструкције усвојеног документа.

Наиме, документ предвиђа да се коначно иступање /ми ово разумемо у смислу формалног иступања/ из ССЦ одложи ради иницирања Свеправославног саветовања, које се Сестринским Црквама предлаже, али и захтева, и то, да саветовање буде сазвано „што скорије". Ургентност, коју документ истиче, не трпи развлачење поступка, које би довело до тога да цео документ постане сам себи супротан.

Учествовањем у раду екуменског покрета, и непоштовањем ургентности при одлагању коначнога иступа из ССЦ, управо и доводи до тога. Зато и изјава неименованог српског епископа у Грацу и јесте у суштини то - негирање постојања одлуке о иступању Српске Цркве из ССЦ.

Кад смо помињали одредбе и ставове документа о иступању, наводили смо установе Светог Архијерејског Сабора Српске Цркве, тј. његове одредбе и ставове. А све опструкције ставова и одредби саборских, дело су групе епископа /мање или веће, не знамо/, који имају смелости да презиру саборске установе донете на корист Цркве. Свети Архијерејски Сабор Српске Цркве пред Богом и људима има обавезу да заштити своје ставове и одредбе. Документ о иступању имаће онолику силу и снагу, тј. реалан значај, колику заштиту добије од Светог Архијерејског Сабора Српске Цркве!

„...Који дакле, презирући оно, што је од свију установљено, и тежећи да угоди већма гордости и продржљивости, него ли Богу, усуди се урадити што друго, нека зна већ, да је тиме подвргао себе да пред судом одговара, и да част и достојанство епископства губи..." /20. канон Сард. Саб./

„Што је од свију установљено", то је установа епископског Сабора, и сви епископи сабрани у тај Сабор, јесу заједничари, како вере, тако и саборских установа. Отуда, сваки епископ, који, тргујући истином, презре саборску установу и не поштује је, напушта заједницу свога Сабора, и тим већ подпада суду Сабора, те губи епископство, које је од дотичног Сабора и добио.

Зашто, дакле, неки српски епископи немају страха, него самовлашћем напуштају светињу заједничарења у саборској установи -документу о иступању, тим пре што ова установа непосредно штити саму веру? Бог зна. Али је њима суд Светог Архијерејског Сабора Српске Цркве свагда спреман.

Утисак је да су се многи епископи Српске Цркве уплашили своје установе. Она се директно противи духу мондијалистичком и глобалистичком, и духу либералном и демократском. А ови духови јесу данас тамо, где је економска и свака друга власт овога света.

ИЗЈАВА ВЕЛИКОГ ПРОТОПРЕЗВИТЕРА

ГЕОРГИЈА ЦЕЦИСА

Часопис „Светигора" у продужетку преношења изјаве неименованог српског епископа, доноси два става из изјаве Великог протопрезвитера Георгија Цециса, сталног представника Цариградске Патријаршије при ЕСЦ у Женеви, учињене новинарима.

„Српска Црква не може /нема право/ да сама за себе донесе такву одлуку", додајући да је 1986.г. „донесена свеправославна одлука по којој петнаест Помјесних Православних Цркава чине саставни дио екуменског покрета" - Други став као да је реинтерпретација изјаве неименованог српског епископа: „...Оно што ја знам о Сабору српских епископа јесте да је на њему разговарано о питању екуменизма и да је речено: Не можемо ништа одлучити без усаглашавања са осталим Православним Црквама!"

Тврдња да Српска Црква не може /нема право/ да самостално донесе одлуку о иступању из екуменског покрета /ССЦ/, дубоко задире, и негира читав систем канона, који одређују положај и права самосталне Помесне Цркве, или, савремено речено, аутокефалне Цркве. По одредбама тих канона, Српска Црква самостално уређује све црквене послове, по својој увиђавности и својој одговорности пред Богом живим. Користећи се овим положајем својим, Српска Црква је 1965. године самостално постала чланица ССЦ, и екуменског покрета.

Сада, када жели да иступи из тога удружења, нецрквеног карактера, исто право јој се негира, због „свеправославне одлуке" чија је суштина, по тумачењу Цариградске Патријаршије, у томе, да петнаест помесних Цркава чине јединствени Православни део екуменског покрета, последица чега јесте несамосталност аутокефалних Цркава у екуменском покрету, и доследно томе, немогућност самосталног иступа из ССЦ, тј. без претходног усаглашавања на осталим Православним Црквама.

О оваквој „свеправославној одлуци", која има, дакле, снагу и значај канона Васељенских Сабора, ништа не знамо. Свеправославна одлука, да би била свеправославна, мора бити /без обзира на начин њеног доношења/ за такву примљена, и проглашена, од свих Помесних Цркава. А да би производила последице, она мора садржавати и одражавати веру какву Црква, као ризница истине чува. Такозвана „свеправославна одлука" коју истиче Георгије Цецис не удовољава овим захтевима. А како је супротна свештеним канонима, на њу, тј. на тврдњу и тумачење Цециса, не би се требало освртати.

Други став Георгија Цециса, по коме је на Сабору Српске Цркве речено: Не можемо ништа одлучити без усаглашавања са осталим Православним Црквама, као закључак тога Сабора, није истинит. Да ли је неки епископ у расправи на Сабору изнео своје такво мишљење, не знамо. Али знамо да је Свети Архијерејски Сабор Српске Цркве усвојио одлуку о иступању из ССЦ.

Ставови српског неименованог епископа се јасно подвлаче под ставове Георгија Цециса, а заправо Цариградске Патријаршије. Ставови тога српског епископа као да у изјави Цециса траже своје оправдање. Истовремено они јесу повод за сваковрсну демонстрацију ставова Цариградске Патријаршије.

У вртлогу неистина и полуистина, у свему томе, уочава се зли камичак, који је цео вртлог и покренуо. Инсистирањем на Свеправославној сагласности као услову изласка Помесне Цркве из ССЦ, а имајући у виду поларизацију Православља по питању екуменизма, јасно је да Цариградска Патријаршија настоји да судбину Помесних Цркава веже за себе и за ССЦ.

Зашто је потребна Свеправославна сагласност да би Помесна Црква иступила из ССЦ и екуменског покрета? Зато што се ССЦ  је и изјава Патријарха Вартоломеја: „Ко је против екуменизма, тај по други пут разапиње Исуса Христа на крст!" /"Светигора" бр. 67. стр. 33-34/

Поред свих слабости усвојеног документа о иступању по себи, и свих до сада уочених слабости у његовом спровођењу, овај документ се мора строго применити!

Жељко Которанин

____________

¹Коначно иступање је одложено, а не и поништено.

 Извор: "Свети кнез Лазар", 1997.

 Приређивач: "Борба за веру"