На сајту „Е Браничево“ 21.9.2021. године објављен је чланак под насловом „Православље код Влаха: шта „мучи“ Влахе када посећују храмове“ (овде:). Реч је o типичном пропагандном материјалу усмереном на даље разбијање Српске Православне Цркве. Прозелитизам Румунске Цркве на канонској територији СПЦ одавно траје, и то није ништа ново. Нови моменат је то што се преко екуменистичко-новотарског епископата, конкретно епископа браничевског Игњатија (на слици) и неких његових попова  иде на власификацију (односно румунизацију) и - касније - отцепљење  целих парохија СПЦ. А иза свега стоји Ватикан.

Потка поменутог чланка је лаж да се „служба у црквама одвија искључиво на српском језику“, због чега су Власи „изразили потребну да буде и на њиховом матерњем језику, на влашком“.

Како бисмо разумели колико је ова идеја по Цркву опасна и опака, даћемо – у најкраћим цртама – информације о историјском току превода традиционалних богослужбених језика на „матерње“ језике, који су извођени у склопу модернистичких богослужбених реформи.

Кратак преглед богослужбеног реформаторства и превода богослужбеног језика на „матерње“

           Прва новотарија коју су руски обновљенци, на пример, увели после Октобарске револуције, била је превод богослужбених текстова са црквенословенског на руски језик. Као и све касније идентичне реформе, била је правдана „приближавањем“ „неразумљивог“ црквенословенског језика народу. А, заправо, иза тога је стајао циљ – пресецање предања и стварање раскола унутар Цркве.

Све модернистичке богослужбене реформе у Римокатоличкој „цркви“, рецимо, правдане  су „мисионарским циљевима", настојањем да се служба приближи народу, „враћањем на древну праксу Цркве“.

Идентичне аргументе  користили су  новотарци у Русији 80-90-тих година прошлог века да би оправдали своје литургијске реформе.

Почевши од 90-тих година прошлог века, појавили су се новотарци у Српској Цркви. Њихова аргументација модернизма и литургијских реформи била је идентична папистичкој.

Како сами римокатолици признају, најпогубнија последица Другог Ватиканског концила јесте богослужбена реформа из 1969.г., коју је спровео папа Павле VI.

Други Ватикански концил је дозволио да се традиционална латинска миса преводи на националне језике са одобрењем помесне бискупске конференције, као и да се стари богослужбени текстови замењују новосастављеним, што се у пракси и догађало наредних 10-15 година у свим римокатоличким земљама. Због тога су многи римокатолици, навикли на традиционални латински језик у богослужењу, указивали на то да се губи сакрални молитвени карактер богослужења, а увођење у свакодневну употребу нових превода мисе и напуштање латинског језика, преиспуњеног вековном молитвеношћу, не само да у римокатоличке храмове нису привели нове вернике него су одбили огроман број сталних парохијана, за које је латински језик значио прејемственост традиције и древне културе Римске цркве.

А управо литургијска обнова, која је до непрепознативости изменила римокатоличко богослужење после 1969. године изавала је у Римокатоличкој цркви раскол, повезан са именом француског надбискупа Марсела Лефевра (умро 1991.г.).

Циљ богослужбених реформи

Богослужбене реформе – од којих је прва превод богослужбених текстова са црквенословенског на „матерње језике“ се подстичу и ради остваривања две групе циљева -  екуменистичких и државно-политичких. Екуменистичке циљеве форсира Ватикан, пошто му је циљ да православна Света Литургија личи на римокатоличку мису, како би што „безболније“ дошло до уније римокатолика и православних.  Сасвим је природно да је Ватикан заинтересован да се либералне реформе, сличне онима које су прихваћене на Другом ватиканском концилу, спроводе и у Православљу, јер би иначе екуменистичко зближавање реформисаног римокатолицизма и Православне Цркве постало веома неизвесно. Шпански свештеник-језуита Мигел Аранц, (који је седамдесетих година, на позив Лењинградског митрополита Никодима (Ротова) – духовног оца садашњег руског патријарха Кирила, - држао предавања на Лењинградској Духовној академији), у римокатоличком часопису „Истина и живот“ пише: „На Истоку је, свакако, сазрела неопходност литургијске реформе".

Зашто се тражи превод богослужбених текстова црквенословенског на „влашки“

Овај пројекат, који има Државно-политичке циљеве, до недавно су форсирале (само) Румунија и Румунска Православна Црква. Њихов крајњи циљ је да се српске парохије - које би богослужиле на том будећем фамозном "влашком богослужбеном језику“ - отцепе од своје матичне Српске Цркве и припоје – по прозелитизму познатој – Румунској Православној Цркви, а Власи прогласе за румунску националну мањину (уз касније румунске територијалне претензије).

После горе датих напомена, сада можемо указати на лаж изнету у уводу поменутог чланка „да се служба у црквама одвија искључиво на српском језику“, што је „чињеница која мучи Влахе“. У Српској Правосланој Цркви служба се не одвија свуда на српском језику, већ и на црквенословенском. Богослужбени језик у Српској Православној Цркви је црквенословенски, а служење на српском језику јесте једна од богослужбених новотарија.

Чланак препун лажи и подметачина

Једна од лажи изнетих у чланку јесте исказ да је служба на „матерњем језику“ уставном загарантовано право. Међутим, аутори нису навели у ком то члану Устава Србије стоји да је Српска Православна Црква дужна да бослужења врши на „матерњима језицима“ народа и народности?

Епископ браничевски Игњатије у служби руминизације и  раскољавања Српске Православне Цркве

Највећи део овог чланка је, заправо, интерјву новотарског попа Николе Солдатовића, који за себе каже да је Влах и да је парох у парохији Турија у близини Кучева, епархија пожаревачко-браничевска, која је „стопостотно влашка“. Ко је овај човек?

Новотарски поп Никола Солдатовић

           Да не бисмо ми о томе говорили, доносимо неколико његових изјава из чланка  под насловом „Хришћани на путу према јединству“ из 2017. године, чији је он аутор. У чланку, иначе, поп Никола ексктатично описује своје учешће на једном великом екуменистичком скупу надомак Рима.

Ево шта, између осталог, каже (намерно остављамо латиницу):

-Grupa iz Srbije se pridružila ovom hodočašću u potrazi za dijalogom među svim hrišćanima na velikom ekumenskom susretu.

- Izuzetno sadržajan i odlično organizovan program domaćina iz Centra “Uno”,  sekretarijata pokreta fokolara za jedinstvo hrišćana, imao je za cilj produbljivanje teme hrišćanskog jedinstva, svedočanstva iz različitih svetskih regija i iz stotine hrišćanskih crkava; opštu audijenciju kod Njegove Svetosti, pape Franje, zajedničke molitve u katakombama, te mnogobrojne forme povezivanja i razmene iskustava među učesnicima sabora.

- U sredu, drugog dana saborovanja, Gospod je zaista stavio u naša srca nov duh davši nam i „novo srce“ da bismo mogli primiti poruku Pontifeksa. Patnja i žrtva Presvete Bogorodice Marije bila je u centru obraćanja Pape Franje na opštoj audijenciji na Trgu Svetog Petra u Vatikanu. Bogomajka Marija je istovremeno i majka svih nas – Majka Crkve (Mater Eclesiae) koja nas sjedinjuje i ljubavlju svojom daje nadu i utehu, uprkos ogromnom bolu i gubitku koji je pretrpela. Sveti otac Franja je okupljene podsetio na skromno, tiho, jedva primetno i skrušeno pojavljivanje Presvete Majke u zapisima Jevanđelista u momentu Isusovog stradanja. Na kraju propovedi, papa je blagoslovio sve prisutne vernike i na poseban pozdravio učesnike ekumenskog sabora “Zajedno na putu” pokreta Fokolara „Marijino delo“... Večernju molitvu su služili sveštenici i studenti teologije Rumunske Pravoslavne Crkve u bazilici Sv. Pavla, kojoj su prisustvovali gotovo svi učesnici sabora.

- Upravo kao što smo ujedinjenih srca prethodnog dana goreli za jedinstvo na zajedničkim molitvama, tako smo i trećeg radnog dana veoma radosno pratili iskustava fokolara iz svih krajeva sveta.

- U kongresnom centru pokreta, papskom letnjikovcu Kastel Gandolfu, i pretposlednji dan protekao je u duhu druženja, zajedništva i ljubavi.

- Dirljivo je bilo i kada su Fokolari iz Srbije poveli i vernike iz drugih delova sveta u obilazak kuće gde je živela Kjara Lubik u Roka di Papa. Nemoguće je bilo da čovek bude tu, pokraj njenog groba, a da se seti njene mudrosti, podviga i avanture ljubavi, kao i velikog ekumenskog doprinosa. Ona nas je ujednila i ovde, te smo se svi zajedno pomolili za pokoj njene svete duše.

https://www.focolare.org/serbia/news/

Кад се све ово прочита, стиче се уверење да је горњи текст написао неки римокатолик. А то није далеко од истине. Када будете прочитали интерјву попа Николе Солдатовића, његово залагање за превод служби на влашки језик, па то повежете са његовим одушевљењем екуменизмом, односно римокатолицизмом и папом кога назива „Његовом Светошћу“ и признаје га за свог поглавара, па све то са чињеницом да је он клирик Игњатија Мидића, ноторног реформатора Свете Литургије и осведоченог паписте, - онда ће вам бити јасно зашто је Игњатије (то јест Ватикан) послао баш Николу Солдатовића на службу у „стопостотно влашку средину“!

Овде ћемо направити малу дигресију и рећи да за епископа Игњатија браничевског прављење раскола није новина. Он је епархију којом руководи (боље речено – господари) расколио још пре пар деценија, када је разорио светопредањски богослужбени поредак и – упркос седмоструким одлукама СА Сабора СПЦ - увео свој новотарски (бес!)поредак. Тако да сада у тој епархији ни суседне парохије не служе исто, што је – де факто – раскол. Многи верници – одани предању и учењу Цркве – морали су због тога да напусте своје матичне парохије и да на службе одлазе у оне храмове где се богослужења врше исправно.

А да ли Игњатије има везе са румуниазцијом парохија СПЦ?

Чујмо опет попа Николу:

„С обзиром на то да је православна црква по својој природи и суштини наднационална и да не припада искључиво једном народу, одмах сам у новембру 2010.године био код нашег епископа, владике браничевског Игнатија, изложио му ситуацију, пренео жеље верника и тражио благослов. Владика ми је дао благослов и испричао да је он свих 25 година, колико је на челу браничевске епархије, тражио од свештеника влашке националности да крену са богослужењем и проповедима или деловима молитава на влашком језику са циљем да евангелизација буде успешнија и обухватнија и да би се показао тај васељенски карактер цркве, да црква као заједница припада свима“.

„...Владика Игнатије нас је одмах о томе обавестио и позвао ме пред Петровдан 2018. када ми је саопштио да је председник Националног савета Влаха тражио благослов да се одређени делови богослужења преведу на језик који наши Власи разумеју. Владика је пристао...“

Дакле, из цитараног видимо да Игњатије – осведочени разбијач Српске Цркве – здушно помаже пројекат разбијања Српске Православне Цркве (и, посредно, државе Србије) преко румунизације богослужења.

Игњатије Мидић - штеточина без преседана у СПЦ

Злочин! – предлог редиговања богослужбених текстова

Никола Солдатовић – силом (не)прилика – признаје чињеницу вокабуларног сиромаштва влашког језика, што отежава превођење богослужбених текстова. Али, он за то има два решења:

Прво је, каже: „Постоје литургијске књиге на румунском књижевном језику који нам је веома близак.“ –

Што ће рећи – избацити црквенословенски из храмова и увести румунски. Односно – избацити српски из српских храмова и увести румунски!!!

А друго је, каже поп Никола...:

„Стога би најисправније било, а ово као свештеник говорим што сам и нашем епископу Игнатију пренео, да се постојећи богослужбени списи делимично комисијски прераде, те уз обавезну стручну филолошко-богословску подршку, приреде за литургијско коришћење у храмовима на канонској територији СПЦ где живе сви они који се осећају било као Власи, било као Румуни. Тиме би и црква и држава много добиле, а сви би били задовољни и до краја испоштовани.”

Ово је већ равно злочину у Цркви! Ватиканско-игњатијевски пулен се залаже за редиговање богослужбених текстова како би се они лакше превели на непостојећи „влашки“! Паписта Солдатовић се оградио и рекао да је то његов предлог Игњатију. Међутим, није далеко од реалности да Игњатије то и прихвати, пошто се уживео у улогу великог литургијског реформатора. Његова новотарска Литургија – поретком – већ личи на римокатоличку мису, тако да њему није проблем да и богослужбене текстове прекроји по вољи Ватикана, Влаха, Румуна или кога год већ... Нарочито ако за то буде и адекватно финансијски „награђен“.

А све ово – замислите! - финансира држава Србија, то јест њени грађани...

А на крају чланка у „ЕБраничево“ стоји напомена:

>>Овај текст је настао у оквиру пројекта “Верско питање од посебног значаја за Влахе у Србији” који реализује удружење “КОРЕНИ”.<<,

Који се суфинансира из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања...