"Синод је парацрквени орган у служби разарања Цркве"

Уредништво "Борбе за веру"

Друштвене мреже у Србији поново су се усијале. Али, овога пута не због њиховог синоћног пада. Разлог је црквене природе. Фамозни Синод доделио је орден Светог Саве другог степена чувеном СПС кадру Милораду Вучелићу. И верници и неверници се у чуду крсте, и то са обе руке.

Људи се питају, чиме је Милорад Вучелић то заслужио? Један коментатор, у листу „Данас“, написа:

Saša

07. oktobra 2021. u 18.51

Нама се на мејл јавио велики број читалаца. Не могу да дођу к себи од саблазни. Један нам каже:

„Има дана кад помислим да сте у неким писањима преоштри. А онда дођу дани да увидим да нисте. Напротив. Пре неки дан рекосте "Синод је парацрквени орган у служби разарања Цркве". Па има ли очигледнији пример да је то истина?! Дати високо црквено одликовање једном од најближих сарадника тандема злочиначког режима Слободан Милошевић – Мирјана Марковић јесте разарање Цркве. Јер, тако нам бива саблажњено и оно мало верника. Људи одлазе у раскол. Неки у секте. Старословенска неопаганштина буја. Већ је много оних који верују у коловрате, у „бога“ Перуна. Други новосилац Ордена Светог Саве првог степена, Новак Ђоковић, доводи у Србију далекоисточне секташе, гуруе и јогине да врбују српску децу у секте. А „Свети“ Синод ћути. Ма, могао бих да пишем много и много... Нека нам је Бог свима у помоћи“.

 Ето типичног размишљања читалаца. Мада има и оних далеко оштријих.

И сви питају зашто је Несвети Синод доделио орден Милораду Вучелићу, а одговора нема. Ево, ми ћемо одговорити. Пошто нисмо видели да је ико одговорио на питање, одговор ћемо дати ми.

Пре свега, одговорићемо горецитираном читаоцу „Данаса“ и свима који попут њега мисле да иза доделе ордена Вучелићу стоји нека партија или државни врх. Не. У овој ствари политика нема везе. Свакако, има много људи – из тих структура – који ће овај светогрдни догађај поздравити, али они нису њенови инспиратори ни налогодавци. Ово је чисто приватна ствар на релацији Иринеј Буловић – Милорад Вучелић у којој је злоупотребљена Црква.

Буловић и Вучелић су школски другови. А сви знамо да ово другарство траје. Они су то другарство крунисали животним пријатељством, које се огледа у међусобном помагању у успону и одржавању на лествама светске моћи и славе. Њих двојицу повезује и комунистичка идеологија, коју Буловић носи из своје породице.

Но, свакако, ово све ово не би било довољно да Буловић уручи високо црквено признање Милораду Вучелићу. Постоји још нешто. А шта је то нешто, сазнаћете у наставку. Но, прочитајмо, најпре, шта је, између осталог, Порфирије рекао на додели одликовања:

Хајде да мало размрсимо ову Порфиријеву тираду. Шта је он горе, заправо, рекао?

Порфирије каже да постоје неки незлонамерни људи, али црквено неписмени, који иступају у јавности и тумаче шта је Црква, па тиме наносе штету Цркви. Такође, има и оних који су и злонамерни и црквено неписмени, који – исто – наносе штету Цркви. Али, онда је „провиђење“ послало Српској Цркви и народу „месију“ Милорада Вучелића и поставило га на место медијског свештеника да „Цркву изведе из својеврсног гетоа.“ А то да је Вучелић „свештеник“, није наша иронија, то је рекао српски(?) патријарх:

Зинуо си од чуда, драги читаоче, читајући Порфиријеву новотарску фразеологију?  Па кажемо ми, многи Срби су гледајући на (не)дела Несветог Синода постали препобожни – крсте се људи и левом и десном руком.

Но, идемо даље, да видимо како је то „медијски свештеник“ Вучелић отворио врата Цркви.

Ето зашто је Синод одликовао Вучелића. Зато што је омогућио „Цркви да сама о себи сведочи“, односно омогућио је Буловићу да самог себе сведочи, јер – по Порфирију – Буловић је „црква“, јер тако „благовести“ и верује сам Буловић.  То јест Вучелић је „заједно са владиком Иринејем и уз сарадњу и помоћ својих сарадника, а такође и сарадника владике Иринеја, радио  „једно црквено дело…“

Иринеј, па Иринеј, иако су у тим емисијама говорили и покојни митрополит Амфилохије и покојни епископ Атанасије, као и други (сви од (не)реда екуменисти и новотаци). Сви су заборављени, осим Буловића.

Резиме: 

Несвети Синод доделио је Орден Светог Саве другог степена Милораду Вучелићу, зато што је свом школског другу и идеолошком саборцу Иринеју Буловићу, омогућио да изађе из медијског гета и своје лично мишљење промовише као став Српске Цркве, односно да медијски запечати своју фикс идеју да је Српска Црква лично он! То је нарочито реализовано преко листа „Печат“ чији је главни и одговорни уредник годинама био Милорад Вучелић, у коме је Буловићу даван бесконачни простор са самоинтервјуисање и промовисање сопственог лажног патриотизма и лажног зилотизма. У „Печату“ је „божићни разговор“ са Буловићем постао традиција. „Печат“ је у уводу тих интервјуа китио Буловића: „Наш високоуважени саговорник, чинећи изузетну част нашем листу – као што је то чинио и минулих година – у сусрет Божићу разматра актуелне прилике, као и низ најважнијих и за српски народ дугорочно отворених и неразрешених судбинских проблема.“

Вучелић више није уредник „Печата“. Сада је уредник „Вечерњих новости“.  Мада и у „Печату“ још увек ведри и облачи. То се види и из чињенице да су „традиционални божићни интерјву“ Иринеја Буловића „Печату“ пренеле и „Вечерње новости“ (овде:). На време је стекао поверење Слободана Милошевића и Мире Марковић, на време се од њих дистанцирао, на време се укључио у трку за поверење опозиционих лидера, на време се нашао на услузи досовским властима, а све време је Ватикану и Вашингтону давао мишљења и податке о стању у Српској Цркви и о њеним архијерејима, његовим потенцијалним супарницима. На време је предузимао све да његове опоненте поједе магла, и још увек има оних по које магла, по његовом налогу, тек треба да дође. На време је улазио и излазио из Синода, на време је устоличио за патријарха своје чадо Порфирија... Буловић све увек ради на време. Као и његов пријатељ Вучелић.

Но, када Буловићу његови учинице буду радили биографију, као прилог моћи ће бар да му ставе интерјвуе из „Печата“, пошто адекаватних богословских књига и радова иза себе и нема. То што у „Печату“ повремено има и понешто да се прочита, не мења ништа на ствари.

Драги наши читаоци, православни српски роде, ви који се чудите како то и зашто је Синод доделио високи орден једном Милошевићевом следбенику и СПС-СНС портпаролу, ви који се чудите коме је све орден дат – од Новака Ђоковића, који шири секташка учења, до разних криминалаца – не чудите се ничему. Кад утрне вера, гаси се и морал. 

Епилог:

А сви наши читаоци, који нас редовно прате, знају да наша аналитичка предвиђања никада нису оманула, иако су изречена годинама унапред. У то време многима су се чинила као претеривања, али време их је потврдило. И овом приликом ћемо изрећи једно, далекосежно:

С обзиром да је Ватикан на чело Београдске патријаршије довео онога који папи љуби руку, у не тако далекој будућности Синод ће доделити – постхумно – орден Светог Саве и надбискупу геноцида Алојзију Степинцу и признати га за блаженика Београдске патријаршије. А пре тога ће „посветити“ Диану Будисављевић, која је покатоличавала српску децу. Живи били па видели!

Несвети Сионод испод слике надбискупа геноцида Алојзија Степинца (овај први на слици, што се не види, је Буловић; али на следећој слици се види одлично)

Наша порука православним Србима

Него, децо Светог Саве, не саблажњавајте се (не)делима новотараца и екумениста који држе Синод и уцењују све епископе. Не чудите се делима Перића, Буловића и осталих безаконика. Не напуштајте нашу Мајку Цркву због њихових саблазни. Они су Је одавно напустили – ту неуништиву Лађу спасења и своје трошне чуњеве привезали за ватиканску руину. А ми се боримо за веру и не клонимо, да бисмо на крају својих живота, и у Небеској Србији, могли узвикнути углас са свим светим и честитим прецима нашим: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах“ (ср. 2. Тим. 4,7).