header image
Дијалект којим је говорио Исус и даље живи Штампај Е-пошта
понедељак, 04 август 2008

Дијалект којим јеговорио Исус и даље живи

Једно од места у Сирији које ће вам сигурно скренути пажњу налази се на 56 километара од Дамаска, у стенама планине Анти Либан, а њен венац, погађате, одваја ову земљу од суседног Либана. На обронцима високих стена смештено је мало насеље Малула, а у њему се и дан данас говори на сиријском дијалекту, познатом и као „западни арамејски“ језик.
Ово хришћанско село чувено је у свету по томе што се у њему и даље говори на дијалекту, којим је, веровали или не, говорио Исус Христ.

Насеље никло из стене

Подигнуто на падини, целокупно насеље, уметнуто у стеновити зид, степенасто се спушта, тако да вам се док долазите, а пут води одоздо, пружа прелеп поглед на читаву Малулу. Између зграда вире црквени звоници, а горе, на највишој стени, стоји скулптура Исуса, који мотри на мало хришћанско место. Уличице завијају између начичканих грађевина, осећа се да је град жив, људи шетају, купују... Приватне куће, разбацане по обронцима стена, као да лебде у ваздуху.

        Малула је позната и по два грчка манастира – Свете Текле и Светих Сергиуса и Бакуса. Традиција овог места уско је везана за живот Текле, младе паганке коју је у хришћанство преобратио Свети Павле. Грчки манастир је подигнут на месту где је она, према предању, нашла трајно уточиште. Прича каже да се планина чудновато отворила, правећи узак пролаз на врху стене, кроз који је девојка побегла од прогонитеља.

        Љубазне монахиње ће вам се смешкати док се пењете степеништем до цркве, коју красе многобројне хришћанске иконе. И на платоу испред цркве, када погледате горе, призор је несвакидашњи – један део манастира као да израња из стене.

          Што се тиче манастира Сергиуса и Бакуса, атмосфера је још аутентичнија. Грађевина је у камену, уз мало двориште и аутентичне иконе унутра. Сергиус и Бакус су били римски официри који су прешли у хришћанство у касном 3. веку. Данас, кад сте већ потегли и дотле дошли, монаси ће вас радо позвати да и пробате њихово вино.

           На изаску из Малуле, налази се мали либански ресторан који туристима нуди типично предјело, пиће и разноразне специјалитете. Додуше, да ли је храна међу Арапима са Блиског истока слична и у чему се све преплиће са оном из суседних земаља, неупућеном путнику није најјасније, јер се многа иста јела служе као сиријска и као либанска.

      На улици су нас зауставили дечаци који су нам рецитовали дечију песмицу на западно арамејском. Иако не знате шта вам тачно говоре, изузетно су симпатични. А, ето, и још једног начина да се дође до каквог-таквог бакшиша.

            Шкрипа водених точкова

            Недалеко од Малуле налази се још један град, који постоји од петог миленијума пре наше ере и од тада је и насељен, као и Дамаск. Градић Хама процват је доживео у другом миленијуму п.н.е, и то за време арамејске династије. И овде су се, као и у сваком битнијем центру на Блиском истоку, смењивали освајачи – Асирци, Персијанци, Македонци... Хами је помало згасла слава током периода Византије и Рима, али се након што је постао део исламског света 638. године, поново уздиже. Споменик који сведочи о том добу је џамија Ал-Нури на десној обали реке Оронтес из 1170. године.

        Ова река је обележила Хаму, између осталог, и тиме што се посебна атракција града, која привлачи туристе са свих страна света, управо налази на њеним обалама. То су огромни дрвени точкови, познатији као "нориахс", који су донедавно коришћени за допремање воде из реке у град. Они се и сада пуштају у рад на неколико месеци годишње, али првенствено због очувања традиције и изгледа Хаме, јер је Оронтес временом толико опао да у одређеним периодима и на појединим местима, точкови тешко да могу да досегну до површине воде.

        Кажу, треба бити присутан када се "нориахс" заврте, јер испуштају такав нарочит звук, хуче уз шкрипу и пуцкетање дрвета, да се то не заборавља. И даље постоји 16 точкова, што је половина од некадашњег броја, а готово сви датирају из касног Средњег века.

        Што се тиче самог града, ако се изузму ови знаменити споменици који заиста дају посебну атмосферу, заплахнуће вас непријатан мирис устајале воде. Прилично тежак ваздух, ако још замислите да је напољу температура одавно прешла 30 степени Целзијуса. Около, као и у сваком сиријском граду у којем смо стали, опуштено се шета, саобраћај делује као да је несносан и да свако иде куд' му воља, уз обавезно трубљење свему и свачему, али то пролазнике, бар оне арапске, много не деранжира.

        На степеништу у близини седе дечаци на некаквим картонима, а по томе како симпатично развуку усне у осмех и покажу ред ко снег белих зуба, рекли бисте да су најсрећнији на свету. Продају се свакојаке ђаконије поређане на платну на поду, обавезно на неком ћошку искрсне још један улични чистач ципела, забрађене жене вас гледају лепим очима као да сте овог момента сишли, у најмању руку, с Марса...

          Чувени амфитеатар за 15.000 људи

        Они који буду имали више времена за обилазак Сирије, требало би на свој план пута да ставе још име још једног града. Ако спајате обилазак Сирије и Јордана, то и неће бити толико компликовано, с обзиром на то да се овај град – Босра, налази непосредно уз границу с Јорданом, на неких 145 километара од Дамаска.

          Босра је древни град познат по Римском амфитеатру из другог века н.е. Може да прими 15.000 посматрача, импозантан је по димензијама и сматра се једним од најлепших и најбоље очуваних на свету. Наиме, подијум иде у ширину од 45 метара, док се редови са седиштима за публику уздижу до осам метара висине. Ова римска заоставштина касније у историји је коришћена и као тврђава, чији остаци и данас могу да се виде.

           Поред амфитеатра, у Босри може да се види и велика цистерна (120 са 150 метара), која се сматра једном од највећих коју су Римљани икада подигли.

            Не треба заборавити и да Сирија излази на Медитеран и се туризам последњих година све више развија. Неки од древних градова, у којима додуше малтене ништа од славне историје није остало, и даље леже на обалама и крију тајну давних Грка и Римљана. Таква је некадашња Лаодицеа, а данас Латакија, која осим четвороугаоне Римске капије с краја другог века, готово ничим не подсећа на чињеницу да је некада била важна упоришна лука о коју су се стари освајачи буквално отимали...

            Данијела Ћировић
            balkanmagazin.net

            Извор: srpskaiskra.com

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 58 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "Исусе Сине Божији, помилуј ме! Нека ти ова молитва не избија из срца. Изговарај име Победиоца смрти, и живот ће се одомаћити у теби. Ово је искуство свих светих подвижника. Именом Исусовим они су победили смрт и наследили живот вечни. Јер нема другог имена под Сунцем које спасава."

+ + +

 Џиновски велики изгледају непријатељи добра у овоме свету, но разбијају се лако као празни облаци ветром. Богом смо јаки. С Божијом помоћи разби Мојсеј џина Амалика, и Давид Голијата. Нека се не уплаши срце твоје од величине зла пред очима твојим. Величина Бога твога стоји изнад сваке величине. Победићеш сигурно, само веруј у Бога и љуби Бога.


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.