Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

НАШЕ НЕВОЉЕ

Претпосатвљам да је Његово Преосвештенство мислио првенствено, ако не и искључиво, на проблеме нас свештенослужитеља Српске православне цркве у Америци и, можда Канади. Узео сам слободу да изменим и наслов  а, донекле, и садржину предавања. У наслову нема савремени јер сам, припремајући предавање, увидео да су многе од наших  невоља постојале од самог постанка хришћанства. Наравно, свако доба има и своје специфичне невоље, па ће и о неким специфично нашим невољама ће  бити реч.  Реч проблеми сам променио на невоље ради тога што су и апостоли, а нарочито свети апостол Павле, трпели невоље, али их нису називали проблеми него невоље или недаће. Најзад, разматрао  сам невоље не само нас свештенослужитеља, него и невоље Православља уопште, а посебно Православља како га исповеда и практикује Српска православна црква.

Трудио сам се да препознам изворе наших невоља и закључио да их има три. Први је наша животна средина, други је ситуција у нашим парохијама, и трећи, ми сами. Тим редом ћу изложити и садржину овог предавања.

Невоље проузроковане животном средином

Невоље нас православних, особито нас који живимо у Америци, произилазе углавном од тога што смо друкчији не само од нехришћана него и хришћана који живе у овој држави.

И невоље апостола, па и хришћана првих векова уопште, произилазиле су из тога што су били друкчији од својих савременика. Имали су своја верска и морална гледишта која су се разликовала од гледишта која су господствовала у римској империји и у јеврејској средини у којој су први хришћани живели.

Ми живимо у једној средини у којој смо нека врста странаца, иако је највећи број наших верника у овој земљи рођен. Известан број нас смо због  ратних и других прилика у ову средину “пресађени”. Било да смо овде рођени или пресађени, ми смо друкчији не само по вери, схватањима и обичајима, него и по своме пореклу. То не би требало да буде узрок наших невоља у овој многоетничкој држави, али и тога бива, нарочито за последњих неколико година

Православље уопште, а посебно Православље како га учи и исповеда наша Српска православна црква и ми упражњавамо, је вера мањине. За  њу немају разумевање, па некад ни поштовање, а и врло мало о њој знају наши неправославни суграђани, било да су хришћани или припадници нехришћанских верских заједница. Не узимајући у обзир нехришћане, говорићу о неправославним хришћанима, нашим суграђанима.

Агресивни секташи се труде и, нажалост, понекад и успевају да наше вернике збуне и одврате их од  “тесног пута“  којим православни верници треба да иду,  и одводе их на свој “аутопут“ којим се много  лакше клизи, али који не води у Царство Божије. Секте, којих има на стотине у Америци, имају више материјалних средстава него ми, а неке од њих су и боље организоване од нас, што је такође један разлог што им успева да недовољно духовно  јаке и недовољно са својом вером упознате придобијају. Најзад, “аутопут” секти које обавезе, дужности, напоре, духовние и моралне стандарде својих верника своде на минимум, привлачнији је него што су православна уска врата и тијесан пут што води у живот“. (Св. Матеј 7:14) Припадници секти могу да бирају колико и шта ће веровати. Код њих нема исповести, нема поста, и много чега од истинског хришћанства, и све је удешено тако да им буде што лакше, па није чудо  да они који нису спремни за напоре на духовном и моралном пољу одлазе њима. Одлазе им и понеки некадањи   правослани верници који су од православља отпали и постали Назарени, Баптисти, Јеховини свдоци и  припадници ко зна којих других секти. Није невоља само у томе што су отпали од православља, већ и у томе што неки од њих остају да и даље буду формално православни па раде на томе да и друге саблазне.

Разликујемо се, нарочито од секташа, и по богослужењу.  Имали смо, сачували смо, и имамо истинска богослужења, свечана, надахњујућа, и просвећујућа, богослужења посвећена богомољењу и богослављењу. У секташким дворанама, као и на скуповима приказиваним на телевизији, њихова такозвана богослужења су у суштини забаве и концерти на којима чланови секти цупкају, вичу, вриште, пљескају рукама, и управо зато што су код њих богослужења претворена у забаву, она су привлачна за оне који нису спремни за истинска богослужења.

Наша православна схватања морала се оштро разликују од савременог моралних схватања многих наших суграђана. Неморал је одувек постојао, али се није сматрао моралом, већ се сматрао и означавао као неморал. Свети апостол Павле пише Римљанима:

За то их предаде Бог у жељама њиховијех срца у нечистоту, да се погане тјелеса њихова међу њима самима; који претворише истину Божију у лаж, и већма поштоваше и послужише ствар него Творца, који је благословен на вијек. Амин. За то их предаде Бог у срамне сласти; јер жене њихове  претворише   путно употребљавање у беспутно.  Тако и људи           оставише путно употребљавање женског рода, распалише се жељом својом један на другога, и људи с људима чињаху срам,  плату која требаше за пријевару њихову примаше на себи!  (Римљанима 1:24-27)

Из овога је јасно да се оно о чему овде пише апостол Павле у његово доба сматрало неприродним, неморалним  и грехом. У наше време, и не само у нашој држави у којој живимо, ово се не сматра неприродним, ни неморалним ни грешним. И не само то, него неке секте које себе називају хришћанском “црквом” обављају обред венчања између жене и жене или мушкарца и мушкарца. Православље није прихватило и не може да прихвати овај нови “морал”, па је и по томе друкчије, па и отуда долазе невоље.

Не може Православље прихватити и сложити се са “моралистима” који говоре омладини да је чедност -  заосталост; да је сасвим у реду да се ванбрачно живи заједно.  Не прихвата и многе друге идеје, схватања и правце који оно што се некада сматрало неморалом и грехом сада се означава као нормално и морално. Не може да прихвати неодговорну слободу, заправо анархију која се назива слободом. Не може да прихвати програме на телевизији у којима се приказују голотиња, туче, насиља и убијања. Не може да прихвати ни цртане филмове за децу, чак и за ону најмлађу, који су пуни  ђаволских ликова, туче, пребијања и убијања. Па ако и када православни појединци изразе своје негодовање и неприхватање свега овога они се излажу порузи и исмејавању. Али, попут светог апостола Павла, и ми православни можемно са иронијом да кажемо: “Ми смо будале Христа ради, а ви сте мудри у Христу; ми слаби, а ви јаки; ви славни, а ми срамотни.” (Прва посланица Коринћанима 4:10) Без обзира како други гледали на нас православне, важно је да ми останемо на уском путу и пролазимо кроз тесна врата јер знамо да је то пут, и да су то врата кроз која се иде ка Господу а не одлази од Њега. Није важно ако због тога трпимо невоље.

Од нехришћана у држави у којој живимо се разликујемо по својој вери. Од неправославних хришћана се разликујемо хришћанством од кога се ништа није одузело, нити додало, него се исповеда онако како нам га је оставио Господ Исус Христос, и како смо га наследили од апостола, мученика, светих Отаца и Васељенских сабора.

И од неких православних хришћана, ми вереници Српске православне црве се разликујемо тиме што се још увек држимо календара који је до 5. октобра 1582 године био заједнички календар свих хришћана, а од 1582, по наредби папе Григорија XIII промењен и тај промењени, Грегоријански календар,  постао је најпре календар римокатоличке, а касније и протестантске цркве. Православна Црква - сем неких провинцијских православних заједница - га није прихватила него се и даље држала  и  држи Јулијанског. До 1925 године сви православни су се држали једног истог календара, Јулијанског. Те године је Грчка православна црква, односно један њен део, прихватила Грегоријански,  папски. То је био узрок њене поделе на новокалендарску и старокалендарску  Грчку цркву.

У најновије време Грегоријански календар су прихватиле и многе друге православне цркве. Српска православна и још неколико православних цркава га нису прихватиле. Ради тога, православни хришћани сада празнују једне и исте празнике у различите дане и датуме.  Литургијско јединство  православља је тиме укинуто. Остало је да сви православни, сем Финаца, славе празник Васкрсења Христовог у исти дан, не по Грегоријанском календару, него онако како је установљено на Васељенском сабору.  

Наше литургијство нејединство настало усвајањем Грегријанског календара од једног броја православних цркава је само по себи једна од наших невоља. Уз то, невоља је и у томе што међу нама, који се држимо Јулијанског календара, има појединаца који очекују и настоје да и ми пређемо на Грегоријански цалендар, па пошто то не чинимо, напуштају своју цркву и постају чланови парохија у којима је у употреби Грегоријански цалендар.

Од неких православних хришћана, наших суграђана, се разликујемо и по томе што се придржавамо, стародревног, од цркве усвојеног  и заведеног типика тако да не “кројимо” и “прекрајамо” богослужења по свом ћефу. Али, невоља је да  се не придржвамо сви тог типика.

Разликујемо се од неких православних хришћана у држави у којој живимо, и тиме што  себе још увек сматрамо неодвојивим делом Српске православне цркве. Невоља је што постоји известан број наших верника, можда и неколико свештеника, који желе да се одрекнемо своје матичне цркве и постанемо део Православне Цркве у Америци. Верујем да они имају разлоге за овакав став, и поштујем њихову жељу, али ја им се, ако се  њихова жеља оствари, нећу придружити. На дан 10. јуна 1951, у Минхену, Немачка, по молби тадањег Српског епископа у Америци,  рукоположио ме је за свештеника архиепископ Венедикт, јерарх Руске заграничне цркве. Када сам, у току рукоположења пришао и хтео дам му пољубим набедреник, он ми то није дозволио. Касније ми је рекао да је тиме показао да ме је рукопложио за свештеника Српске а не Руске православне цркве.  За мене је, сада после после  педесет  и осам  година пастирствовања у Српској  Православној Цркви немогуће да мењам своју припадност и оданост.

Но и све ово је извор невоља, макар оне и не биле много тешке.  Једна смо црква али, изгледа ми имамо разне ставове, па донекле и разне типике. И опет, као свети апостол Павле, и ми свештенослужитељи и верници Српске Православне Цркве можемо рећи: “У свему имамо невоље, али нам се не досађује; збуњени смо али не губимо наду.” (Прва посланица Коринћанима 4:8).

Изложени извори и примери врста наших невоља којима су узроци утицаји и притисци животне средине, указује на то да нисмо потпуно у стању да избегнемо њихов утицај. Као што неко ко седи у соби пуној дима, не може да спречи да се дим увуче у његову одећу и тело, тако и ми не можемо да потпуно избегнемо то да појединци међу нама подлежу  утицајима и саблазнима који их окружују. Но,  није сва невоља у томе. Већа је невоља у томе што неки од тих појединаца који су се саблазнили било од које од наведених саблазни, очекују, па чак и настоје на томе да се и наша Црква саблазни и пође путем који су они за себе изабрали.

Невоље на парохијском нивоу

Наши свештенослужитељи у великим парохијама не могу да се пожале на своје економско стање. Међутим, из личног искуства стеченом у току првих једанаест година пастирствовања у Америци, знам да бар неки од оних који су на малим и сиромашнијим парохијама могу да понове речи светог апостола Павла да су  “у труду и послу, у многом неспавању, у гладовању и жеђи, у многом пошћењу, у зими и голотињи.” (Друга посланица Коринћанима, 11:27) Ово је свакако бар један од разлога зашто се веће парохије лако попуњавају када им је потребан свештеник, а са малима иде много теже.

Недостатак  црквених појаца нам је такође једна невоља. Скоро свака наша парохија има црквени хор који недељом одговара на литургији. Али нема хора за богослужења на празнике који не падну у недељу. Нема хора за вечерњу, јутрењу, часове, па се они у неким парохијама и не служе. Нема хора ни за великопосна богослужења, па ако нема ни појца, не знам како их свештеници  могу служити и да ли их служе.

У многим парохијама недостају  потребне богослужбене књиге, нарочито Минеји. У другима се користе богослужбене књиге других православних цркава у којима понекад ни текст, а увек музичке композиције не одговарају нашем традиционалном црквеном појању. Тако се постепено али неизбежно губи наше црквено појање.

Црква не може постојати без свештенослужитеља, али ни без народа. У парохијама где је све у реду, знају се надлежности и права свештеника, и надлежности и права црквених управа и народа. Дешава се да поједини мирјани, нарочито они који су у управи парохије, прелазе границе својих надлежности. Примера ради наводим познати ми случај у једној парохији у коју је као гост дошао свештеник из друге парохије. Ушао је у олтар. За њим је одмах дојурио један члан црквене управе и подвикнуо своме пароху: “Овај” – показао је прстом на госта свештеника, - одмах да излази из олтара!”  Гост свешеник није био ни рашчињен, нити је био под забраном, али морао је да напусти олтар.

Дешава се да управа, без претходног разговора и договора са својим парохом, позива свештенике из других парохија да, нарочито ако је неко славље у парохји, саслужују са њиховим парохом. Још чешће се дешава да појединци, при крштењима, венчањима или сахранама својих рођака, без разговора и договора са својим парохом позивају свештенике из других парохија да при овим свештенорадњама саслужују. Да поменем и то да, према правилима Српског певачког савеза, свештеник не може да без одобрења црквеног хора позове неки други хор да гостује.

Али постоји и “друга страна медаље”. Господ Исус је рекао апостолима, а преко њих и нама свештенслужитељима:

…знате да кнезови народни заповједају народу а поглавари управљају њим. Ал међу вама да не буде тако, .;него који хоће да буд већи међу вама, да вам служи. и  који хоће међу вама  да буде први,  да вам буде слуга.(Јеанђеље св. Матеја 20:25-27).

Нађе се, на срећу и Богу хвала веома мали број свештенослужитеља који заборављају или на себе не примењују упуство светог апостола Петра који саветује:

Пасите стадо Божије, које вам је предато, не силом, него драговољно, и по Богу;  нити за неправедне добитке, него из добра срца, нити као да владате народом, него бивајте угледни стаду и кад се јави Поглавар пастирски, примићете  вијенац  славе који неће увенути.( Прва посланца св Петра 5:2-4 )

Кажу да се нађе понеки свештенослужитељ који се понаша више као апсолутни власник парохије него као слуга Божији и пастир стада Божијега. А такви могу бити невоља и за парохију, и за Цркву, па и за саме себе.

Питање богослужбеног језика је често озбиљан извор наших невоља. Чак и ако се парохија састоји само од верника рођених у Америци, који мало или нимало не разумеју ни црквенословенски ни српски, и они очекују, а понекад и захтевају да се богослужења обављају само на енглеском. А има свештеника који су, раније,  упорно служили скоро целу литургију на црквенословенском, а у задње време на српском. Има и парохија у којима су верници разног националног порекла, којима је енглески заједнички језик, па се од свештеника очекује да се служи углавном на енглеском. Други инсистирају да се,  бар док  су живи старији којима је старословенски неодељиви део богослужења, употребљава и црквенословенски. Најзад, дешава се, а сведок сам томе, да новодошли млади свештеници из Србије или неке друге српске земље, већи део богослужења служе на српском чак и када међу присутним верницима нема ни једног јединог који тај језик разуме. Њихова  ће невоља бити у томе што ће млади парохијани рођени овде, и парохијани који нису српског порекла и не разумеју српски, једног дана напустити те парохије.

Постоји потреба да свештенослужитељи и после рукоположења наставе да своје образовање изграђују и да читањем богословских књига допуњују и проширују своје знање. Понеки од свештеника кажу да за то немају времена, иако се више ради о немању воље и жеље. Не могу заборавити нити се уздржати од навођења једног примера када ми је један колега, или, како ми то кажемо,  “брат у Христу,” једном приликом љутито подвикнуо: “Шта ти сваки час штампаш неку књигу! Мислиш ли ти да ја имам времена да их читам?!”  

Иако нерадо, навешћу још један пример незаинтересовања за самоизградњу и читање богословске књижевности. Поводом Пете међународне хиладарске конференције, одржане на Копаонику у времену од 8. до 14 септембра 2002. године, објављене су моје две књиге. Једна је Древне хришћанске литургије, у тврдом повезу. У њој је, по први пут објављено на српском језику петнаест најстаријих хришћанских  литургија. Друга књига је  Егерија: Путовања по Светој земљи. У њој  је, такође по први пут објављен на српском језику путопис Егерије из четвртог века. Егерија описује места у Светој земљи и, што је од изванредне важности, описује детаљно богослужења у Јерусалимској цркви тога доба, као и припрему за крштење и сам обред крштења. По мојој  одлуци обе књиге су дељене бесплатно. Научницима који су учествовали на конференцији, њих осамдесет, и присутним слушаоцима је подељено бесплатно 120 примерака. За потребе манастира и цркава у две тамошње епархије даровано је сто примерака. За Патријаршију, разне библиотеке у Србији и за известан број личних пријатеља у Србији поклоњено је сто примерака. Овде у Америци, дато је бесплатно неколицини свештеника и мирјана укупно педесет примерака. Почетком октобра 2002 је штампан оглас у Американском Србобрану у коме је објављено да се, где се и од кога и по којој цени могу наручити ове две књиге. До дана данашњег, стигла је једна једина наруџбина, из Енглеске, од господина Србобрана Крњулца…

Наше људске невоље

Не долазе нам невоље само од других, него и од нас самих. Свештенослужитељи имају посебну благодат која их квалификује да то  буду. Међутим, та  благодат не мења њихову људску природу. Тако и за њих важи оно да су тако створени  као и свако друго људско биће не да peccare non possum, sed possum non peccare (не да не могу грешити, него да могу да  не грешим).

Верујем да се свештенослужитељи савесно и одлучно чувају од чињења греха.  Али, по њиховој људској природи,  ни њима није лако да се потпуно ослободе од слабости и недостатака. Није на одмет да се, када нам се за то укаже прилика,  искрено обратимо Господу речима “О, Господе, даруј ми да сагледам своје погрешке па да не осуђујем брата свога”. Јер, нажалост, ни свештенослужитељи нису имуни за грех, слабости и недостатке. Нека би Господ дао да, после искреног и савесног размишљања о  себи самима, можемо бити сигурни да смо слободни од охолости, надмености, немилосрђа, зависти, злобе, надмености, славољубља, среброљубља, грубости, себичности,  неподбних мисли и речи и свих других слабости, недостатака и грехова.  Ако од својих парохијана очекујемо да се труде да се ослободе грехова, слабости и недостатака, онда имајмо на уму да добар пастир штогод каже ином, то сам својим потврђује чином. Ако смо  искрено, предано и савесно слуге Господа Бога нашега и свете Цркве наше, и искрени пастири стада Божијега, онда није важно колико ћемо и какве невоље трпети јер ћемо и ми моћи да са светим апостолом Павлом да кажемо:

Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, отац милости и Бог сваке утјехе, који  нас утјешава у свакој невољи нашој, да бисмо могли утјешити оне који су у свакој невољи утјехом које нас саме утјехом које нас саме Бог утјешава.

Јер како се страдања Христова умножавају нама тако се и утјеха наша умножава кроз  Христа. (Друга посланица Коринћанима 1:3-5)